Kako je osnovana Crna ruka

Inicijativa je potekla od Bogdana Radenkovića, nacionalnog radnika iz Kosovske Mitrovice. On je verovatno dao i ime organizaciji – „Ujedinjenje ili smrt“

Desilo se to posle više pokušaja ovih oficira da se kralj Petar sa svojom dinastijom izbaci iz Srbije, a na presto dovede strani princ…

Za datum osnivanja organizacije obično se, a pogrešno, uzima 9. maj 1911. godine, dan kad je deset članova Vrhovne centralne uprave potpisalo njen Ustav. U publici, u javnosti, u narodu, organizacija je odmah nazvana – “Crna ruka”.

Prema rečima Slobodana Jovanovića, ona je tako nazvana zbog toga “što su njeni glavni članovi pripadali krugu zaverenika od 29. maja koji su označavani pod tim imenom”. Milan Ž. Živanović mišljenja je da je naziv “Crna ruka” “zlonamerno ubačen u javnost”. To treba da su učinili ondašnji prestolonaslednik Aleksandar i njemu bliski oficiri Petar Živković i Josif Kostić, da bi na taj način “istakli njen teroristički karakter”.

Čeda A. Popović, jedan od osuđenih u Solunu 1917. godine, međutim, kao “kuma” “Crne ruke” označio je poznatog austrijskog novinara i agenta ministarstva spoljnih poslova u Beču, Leopolda Mandla. On je u jednom svom članku prvi nazvao organizaciju “Ujedinjenje ili smrt Crna ruka”, a zatim je taj naziv prihvaćen od štampe u Beogradu… Iako formirana u najvećoj tajnosti, i kao strogo tajno udruženje, “Crna ruka” nije dugo ostala nikakva tajna. Za nju se saznalo vrlo brzo i ona je u punom smislu te reči postala – javna tajna. O njoj se govorilo svuda, ali ne na isti iačin: neki sa podsmehom, neki sa zluradošću, a neki sa strahom.

Poneke priče o “Crnoj ruci” bile su upravo fantastične. Po jednoj od njih, princ Đorđe je obećao da stane na čelo “Crne ruke”…

List Jutro izazvao je pravu uzbunu u javnosti napisom da je “Crna ruka” već pripremila spisak ličnosti koje treba da budu ubijene, a među kojima se nalazio i sam kralj Petar. Zatim, da je vođstvo “Crne ruke” predalo ultimatum kralju Petru sa čitavim nizom zahteva koje je on trebalo da ispuni. Ukoliko to ne bi hteo, ili ne bi mogao, imao je da se odrekne prestola u korist prestolonaslednika Aleksandra. Od prestolonaslednika, pak, zatraženo je da se unapred obaveže da će bezuslovno poštovati želje “Crne ruke”. A ukoliko on na to ne bi pristao, na presto je trebalo da bude doveden princ Đorđe, iako je u međuvremenu abdicirao u korist mlađeg brata..

Na osnovu obaveštenja koja je navodno dobilo od jednog pripadnika “Crne ruke”, Jutro je u broju od 6. novembra 1911. godine saopštilo svojim čitaocima, da pripadnici organizacije nisu u stvari protivni ni kralju Petru “ni ma kome iz vladajuće dinastije Karađorđevića”. Oni “samo hoće da uvere najnadležnije, da je u interesu Krune i dinastije, da se stupi u borbu na život ili smrt. Jer, po uverenju vođstva ‘Crne ruke’, mada izgleda da je sve počelo normalnim tokom, Srbija se nalazi pred sudbonosnim događajima koje treba iskoristiti za boljitak i srpstva uopšte, i Srbije posebno.”

Zato je “Crna ruka” rešila da jedan član organizacije izloži kralju Petru uverenje “Crne ruke” i da ga zamoli, da on, kao stari junački borac i u Bosni i u Francuskoj, opet stane na čelo srpske vojske i povede je u borbu za ujedinjenje, a da ne dozvoli da ga neiskreni savetodavci uvere o potrebi održavanja mira koji je Srbiju već doveo na ivicu propasti”.

Veliku pažnju “Crnoj ruci” posvetile su i Radničke novine, organ srpske socijaldemokratije. U broju od 29. oktobra 1911. godine, ovaj list je pisao:

“Dobili smo i mi ‘Crnu ruku’! To je jedna misteriozna, jezovita organizacija srpskih patriota: jedne grupe oficira i intelektualaca sa patriotskom, a možda i šovinističkom ideologijom. Sam naziv je već strašan: čisto vam se čini kao da vam neki dugački koštani prsti iza leđa stežu vrat!”

U vreme kad se najviše govorilo o “Crnoj ruci”, Dnevni list, čiji je urednik bio Jovan Skerlić, pisao je:

“Mi smo odlučno protiv svake političke organizacije oficira. Ustav i zakoni to zabranjuju. I to je već dovoljno, da se jedna takva organizacija kao protivustavna i protivzakona osudi…” U Dnevnom listu izneseno je da ministar vojni, Stepa Stepanović, stoji pod uticajem oficira iz “Crne ruke” (i zbog toga je traženo da se on odmah ukloni sa tog položaja). Zatim je navedeno da su nju sačinjavale grupe od po pet članova i da je ona imala Centralnu upravu od sedam članova, čija su imena bila apsolutna tajna za sve članove organizacije. Svi zavrbovani polagali su zakletvu na poslušnost Centralnoj upravi, pred jednim od njenih članova.

“Kako taj član uprave mora biti nepoznat, to on na polaganje zakletve dolazi pod maskom i za vreme cele ceremonije polaganja zakletve, on je pokriven jednim crnim plaštom…” Ovako dokumentovano, i u svemu tačno, Dnevni list je mogao da piše zahvaljujući informacijama koje mu je doturio jedan član “Crne ruke”, dr Milan Gavrilović, u Kraljevini Jugoslaviji vođa Zemljoradničke stranke.

Zbog ovoga, i kršenja zakletve, po Ustavu “Crne ruke”, Gavrilović je trebalo da bude kažnjen smrću. Međutim, protiv njega nisu preduzete nikakve kaznene mere, svakako i zato što je on tada bio ugledan član Samostalne stranke i jedan od poverljivih ljudi Nikole Pašića.

Protiv “Crne ruke” se organizovala jedna grupa oficira, učesnika u zaveri od 29. maja 1903. godine. To su bili mladi zaverenici koji nisu hteli da pristupe “Crnoj ruci” – Petar Živković u prvom redu. Oni su obrazovali svoju grupu, koja će dobiti naziv – “Bela ruka”. Kad je došlo do prvog sukoba između zametaka “Bele ruke” i već formirane “Crne ruke”, prevagu su imali “crnorukci”. Oni su bili znatno jači. Preko svojih veza, uspeli su da izdejstvuju da se “belorukci” po kazni premeste sa službom u unutrašnjost, i povrh toga – da sa zvaničnog mesta bude objavljen demanti o postojanju “Crne ruke”.

Prema pismenoj izjavi šefa policije, Dušana Alimpića (pročitanoj na suđenju “crnorukcima” u Solunu, ali neunesenoj u sudski zapisnik), bilo je izdato naređenje od strane vlade da se “Crna ruka” ostavi na miru… Za takvo držanje prema “Crnoj ruci”, radikalska vlada je, izvesno, imala “debele razloge”. Međutim, na sednici Narodne skupštine od 8. juna 1912. godine, pitanje “Crne ruke”, ali i “Bele ruke”, kao “kontraorganizacije”, pokrenuo je prvak Samostalne stranke, Milorad Drašković. U postojanju i jedne i druge organizacije on je video podelu Srbije na “vojničku i građansku” i ocenio to, kao i samo formiranje “Crne” i “Bele ruke”, kao veliku nesreću po državu.

“Nema dve Srbije”, rekao je on. “Nema vojničke i oficirske Srbije nasuprot građanskoj Srbiji. Ako ih ima, propale su obadve! Građanska Srbija, koja samo u obliku redovnih kredita daje 40 miliona dinara svake godine za vojsku, ima pravo, već i zbog tog dara, da očekuje od vojske “dostojnije uzdarje”.”

Po saznanjima pukovnika Miloša Božanovića, postojala su i pisma iz kojih se videlo da je prestolonaslednik Aleksandar znao za “Crnu ruku” “i šta ona hoće”. Međutim, kad je “pukla tikva” između njega i Dragutina Dimitrijevića Apisa, onda je on govorio kako ne zna šta oni rade.

Po najdubljem uverenju Miloša Božanovića, za aferu “Crne ruke” iz 1911–1912. godine, najveću krivicu snosio je prestolonaslednik Aleksandar. Njegovo delo je verovatno i pokušaj stvaranja kontraorganizacije, “Bele ruke”.

Propisi kojih su se morali držati članovi “Crne ruke” bili su vrlo strogi. Za njihovo nepoštovanje bile su predviđene rigorozne kazne… Ustav “Crne ruke”, pronađen u Solunu, potpisali su, kao članovi Vrhovne centralne uprave, Ilija Radivojević, Bogdan Radenković, Čedomir A. Popović, Velimir Vemić, Ljubomir S. Jovanović, Dragutin Dimitrijević Apis, Vojislav Tankosić, Ilija M. Jovanović Pčinjski, Milan Vasić i Milan Gr. Milovanović Pilac.

Cilj organizacije bio je “ostvarenje narodnih ideala – ujedinjenja Srpstva”. Njen član mogao je biti svaki Srbin, bez obzira na pol, veru, mesto rođenja, kao i svaki onaj koji bude iskreno služio ovoj ideji. Prema članu dva Ustava, organizacija je pretpostavljala revolucionarnu borbu kulturnoj, stoga je “institucija apsolutno tajna za širi krug…” U članu četiri je rečeno da za “ispunjenje svog zadatka, organizacija prema karakteru svog bića, utiče na sve službene faktore u Srbiji kao Pijemontu i na sve društvene slojeve i celokupni društveni život u njoj”, i da “sprovodi revolucionarnu organizaciju po svim teritorijama na kojima Srbi žive…”

Inicijativa za stvaranje “Crne ruke” potekla je od Bogdana Radenkovića, nacionalnog radnika iz Kosovske Mitrovice. Radenković je verovatno dao i ime organizaciji – “Ujedinjenje ili smrt”. Navodno, njegova želja je bila da “Crna ruka” bude jedna vrsta VMRO. Kako se navodi, Radenković i nije hteo da pristupi stvaranju “Crne ruke” dok za to nije dobio pristanak dvojice oficira zaverenika: potpukovnika Ilije Radivojevića Čiče i majora Dragutina Dimitrijevića Apisa. Tek posle toga organizacija je stvorena…

Bogdan Radenković je bio onaj član vođstva koji je smatrao da “Crna ruka”, ako se s njom želi postići nešto značajnije, mora da bude masovna organizacija. On je bio za to da ona bude centar oko koga će se okupljati svi Srbi koji su voljni da rade na nacionalnim poslovima. Apis je, pak, mislio da “Crna ruka” treba da bude pre svega vojnička organizacija, organizacija oficira i komandni centar svih nacionalnih akcija. Na kraju se, ipak, priklonio Radenkovićevom shvatanju, koje se umnogome podudaralo sa shvatanjem Ljube Jovanovića Čupe – da “Crna ruka” treba da postane jedan pokret, čak jedna politička partija. To što su Radenković i Jovanović želeli da postane “Crna ruka”, nije se dogodilo. Iz mnogih razloga. Ona je do kraja ostala brojčano slaba organizacija i nikad nije uspela da prodre u široke mase.

Pripreme za osnivanje “Crne ruke” trajale su neke dve godine. Po proglašenju aneksije Bosne i Hercegovine, kad se za nacionalni rad sve živo stalo interesovati, ali i kada je došlo do trežnjenja u pogledu nada u velike sile, Rusiju u prvom redu, Vemić i njegovi prijatelji ponovo su uzeli u razmatranje mogućnost stvaranja jedne organizacije koja bi u nacionalnom radu bila efikasnija od svih drugih, pa i od Narodne odbrane.

Okrenuta samo sebi i svojim ciljevima, i prema prilikama i trenutnim interesima deleći ljude u Srbiji na neprijatelje i na prijatelje, “Crna ruka” se prema dvoru, prema kruni, nije uvek držala na isti način. Zauzvrat, i kruna se tako odnosila prema njoj… Jednom je ona prve ljude “Crne ruke” zasipala počastima i poklonima, a drugi put je potezala kamdžiju. To posebno važi za prestolonaslednika Aleksandra, od 1914. godine stvarnog vladara Srbije. U određenom času, 1917. godine, on će se čak latiti i mača – da bi sa “Crnom rukom” raščistio jednom zauvek…

Princ Đorđe Karađorđević je o “Crnoj ruci” govorio nesamo kao o antidemokratskoj nego i kao o antidinastičkoj organizaciji. Kralj Petar se, pak, dugo kolebao da na “Crnu ruku” gleda tako kao princ Đorđe… Jednom prilikom, on je Đorđu rekao: “Možda ‘Crna ruka’ zaista radi zakulisno, ali ma šta ona radila, niko nema prava da se meša u njenu delatnost sve dok se ne pokaže da su njene radnje uperene protiv države i Ustava.”

Po princu Đorđu, pod uticajem kralja Petra i njegove politike, ni Aleksandar nije u prvi mah pokazivao netrpeljivost prema “Crnoj ruci”. Sa Apisom je uspostavio čak i prijateljske odnose, i pristao da da prilog u novcu za organ “Crne ruke” “Pijemont”.

Kad je pokrenut proces u Solunu, kralj Petar je promenio mišljenje o “Crnoj ruci”. Izjasnio se za strogo kažnjavanje njenih članova na sud izvedenih. Na pitanje da li misli da na smrt osuđene treba pomilovati, on je navodno rekao: “Pobijte ih!” Vremenom, glavni protivnik “Crne ruke” postao je prestolonaslednik Aleksandar. I – najopasniji. Pored ostalog i zato što u napad nikad nije kretao sam.

Upravo u leto 1912. godine, Aleksandar će “crnorukce” nazvati – “nesretnicima”. A povod da se ovako izrazi, bio je pokušaj “Crne ruke” da u svoje ruke uzmu komandu u četničkom logoru u Prokuplju. Uistinu, Aleksandar je bio vrlo ambiciozan. A njegove glavne ambicije, pre nego što će od svog oca preuzeti vladarske dužnosti 1914. godine, bile su – da u vojsci vodi glavnu reč. Bolje nego ikom drugom, ove Aleksandrove ambicije bile su poznate vođi radikala, Nikoli Pašiću. On je, i zbog toga, u proleće 1911. za Aleksandra smislio jednu novu funkciju u vojsci – funkciju glavnog vojnog inspektora, ali joj nije pridavao nikakav značaj. On je bio daleko i od pomisli da sa vladom ispusti iz ruku glavni nadzor nad vojskom. U Radničkim novinama, moglo se o Aleksandru pročitati i ovo:

“Nas nimalo ne iznenađuje što ovaj mladić uzima na sebe veće uloge nego što bi odgovarale i njegovim godinama, i njegovoj spremi, i njegovome položaju. Nas ne iznenađuje ni to što on zaboravlja kako su prolazili oni pre njega koji su uzimali na sebe ulogu agitatora za militarizam.”

Aleksandar je verovatno od Apisa saznao da “Crna ruka” postoji…

“Fanatik do srži”, i inače vešt u pridobijanju ljudi, Apis se u pogledu Aleksandra pokazao nedovoljno pronicljiv i, posebno kao loš poznavalac ljudskih karaktera. Oštrouman, brzog shvatanja, a carski obdaren veštinom za vođenje intriga, Aleksandar opet nije bio čovek koji se lako da obrlatiti. Uz to, njemu je bilo svojstveno da, nikad ništa ne zaboravlja i da onima s kojima se jednom sukobio ispostavi račun, ma kad to bilo.Već od samog početka sukobljavanja, videlo se da Apis nije dorastao Aleksandru.

Apisa su najviše interesovala unutrašnja pitanja i za sve vreme on je upravo oko njih uglavnom vodio borbu sa brojnim protivnicima, kako svojim lično, tako i protivnicima “Crne ruke” kao organizacije. Ali malo je kad iz tih borbi izlazio kao pobednik. Bio je uglavnom – gubitnik. Posebno to važi za borbe koje je vodio sa Aleksandrom…

U Solunu, Apis se prvo odrekao “Crne ruke”, izjavljujući da uviđa da zbog nje treba da bude “osetno kažnjen, te da više nikome ne pada na pamet upuštati se u sklapanje tajnih društava”. Zatim… Na dan 30. marta/12. aprila 1917. godine, on je Aleksandru uputio jedno molepstveno pismo, preklinjući ga da mu poštedi život… To pismo ocenjeno je ne samo kao “neobično” nego i kao “kapitulantsko”. U ovom pismu, on je, pored ostalog, rekao:

“Vaše Visočanstvo, najteži bol i najteža duševna stradanja snosim od momenta od kad mi je saopštena tužba da sam ja hteo da prospem krv Vašeg Visočanstva. Ja bih, Vaše Visočanstvo, morao biti ne čovek, ne zver, već monstrum, kad bih i pomislio da Vašoj ličnosti poželim zla… Ako je do svega ovoga došlo nehotice, sticajem prilika, ja onda moram da Vaše Visočanstvo molim za kraljevski oproštaj, jer, priznajem da sam ja mnogo kriv, upravo ja sam, ako ne i jedini, a ono glavni krivac, što je došlo do ovih potresa”.

Stalno neprijateljstvo regenta Aleksandra prema vođi “Crne ruke” dostiglo je kulminaciju na Krfu, odnosno u Solunu 1916. godine. Aleksandar se, međutim, nije usuđivao da sam krene na Apisa. Bio mu je potreban jak i pouzdan saveznik, a to je mogao biti samo Pašić sa svojom vladom.

UVOD U DIKTATURU
Prema svedočenju Miloša Bogićevića, od Petra Živkovića i njegove grupe su potekli “diskreditujući glasovi” o “Crnoj ruci” kao o jednoj “čisto terorističkoj organizaciji”, koja pod patriotskom fasadom radi na uvođenju pretorijanske diktature u Srbiji i koja priprema atentate na državnike i vladare. Već tada su se, navodno, počele širiti i vesti da “Crna ruka” priprema atentat na prestolonaslednika Aleksandra…

JOVAN CVIJIĆ NEĆE ČELO POKRETA
Iz dnevnika Velimira Vemića da se naslutiti da se među mladim oficirima, zaverenicima iz 1903. godine razmišljalo o stvaranju jednog pokreta, koji bi okupio oko sebe sve zdrave nacionalne snage u zemlji. O tome je Vemić, u septembru 1908. godine, razgovarao sa akademikom Jovanom Cvijićem, i predložio mu da on, kao ugledan naučnik, stane na čelo tog pokreta, ali je ovaj to odbio, rekavši da “treba jačih ljudi od njega, koji bi poveli stvar”.

“KRVAVA REVOLUCIJA”
Za stranu štampu bila je “gotova činjenica”, da je cilj “Crne ruke” da izvrši prevrat i digne “krvavu revoluciju”. U pojedinim stranim novinama, kao što je bio pariski Tan, češki dnevnik Lidove novini koji je izlazio u Brnu, bečki Noje frej prese, članci objavljeni o “Crnoj ruci” sadržavali su, međutim, puno tačnih podataka. To je, navodno, uticalo na Vrhovnu centralnu upravu “Crne ruke” da “u određenoj meri” smanji neke aktivnosti, posebno na planu vrbovanja novih članova, tako da, po tvrđenju Čede Popovića, ukupan broj članova “nije iznosio više od sto”.

(Po motivima iz knjige Crna ruka Vase Kazamirovića)

 

Naslovna fotografija: Krst Crne ruke (Radomir Jovanović/Novi Standard)

 

Izvor Večernje novosti, 20. jul 2020.