Rusiji je potrebna državna ideja

Svakom političkom sistemu je potrebna supstanca koja ga pokreće i održava u životu – to su upravo principi i ideali. Rusiji je potreban jasno definisan idejni okvir

Proslavljeni ruski pisac Aleksandar Solženjicin naslovio je jedno poglavlje svog traktata o obnovi ruske državnosti „A šta je to Rusija?“. Solženjicin je ceo svoj stvaralački vek posvetio promišljanju o pogreškama i falinkama u državnoj istoriji Rusije. On se neprestano vraćao na loše izbore njenih vladara, odstupanje njene elite, posrtanje ruske nacije. Najveći ruski pisac druge polovine 20. veka došao je do zaključka da se istorija može svesti na određena čvorišta, svojevrsne raskrsnice, determinisane izborima prethodnih perioda i uverenjima koja su bila dominantna u datom vremenskom preseku. Akteri koji oblikuju odabir odluka pri svakom čvorištu su: vladari ili vladajuća klasa, elita, narod i strane sile, to jest spoljni uticaji.

Različite ruske škole misli su pridavale različit značaj ovim akterima u skladu s njihovim učenjima: Rani socijalisti – „narodniki“ (narodnjaci) glavnu pokretačku silu ruske istorije gledali su kroz prizmu običnog ruskog „mužika“ (kmeta) i seoske zadruge; radikalni desničari – „černosotniki“ (Crne stotine) smatrali su da izvor svih problema u Rusiji predstavlja dekadentni zapadni uticaj koji ruži ruski, slovenski duh; socijaldemokrate, među kojima su najuticajniji bili „eseri“, za društvenu nepravdu, siromaštvo i bezakonje okrivljavali su ruske vladare i elitu, dok su narod videli kao nevinu, zabludelu žrtvu, kojoj treba pravilno usmerenje; „kadeti“ – prosvećeni plemići i liberalni građani smatrali su da je ruska elita napredna, narod mračan i zatucan, zapadni uticaj neizmerno koristan za modernizaciju ruskog društva i privrede, a ruski carevi odveć konzervativni sa preširokim ovlašćenjima – konstitucionalna monarhija, nalik na britansku, bila je njihov cilj.

ZNAČAJ FEBRUARSKE REVOLUCIJE
Svi ovi putevi vodili su ka različitim ishodima u okviru moralno-filozofskog koordinatnog sistema. Svako istorijsko čvorište kreira ne jednu već mnoštvo Rusija, a glavno čvorište, poslednja raskrsnica za Solženjicina bila je Februarska revolucija 1917. godine. Izabravši put rušenja vrhovnog carskog autoriteta, ruski liberali i socijaldemokrate otvorili su put ka vlasti ekstremistima s margina političkog spektra – boljševicima. Ako su opisani tokovi ruske misli idealizovali barem jednog od istorijskih aktera, boljševici su ih sve prezirali – vladari su bili krvopije, elita je bila parazitska, seljaci (većina naroda) su bili sitnoburžoaske interesdžije, strane sile imperijalistički banditi.

Ruske zemlje istorijski nisu doživele takvu destrukciju – materijalnu i biološku, kao za vreme vladavine boljševika. Hegelijanski posmatrano, boljševici su ubili Rusiju, jer su je lišili njenog duha, suštine i osnovnih determinanti – rusko ime je nastavilo da postoji, ali ono više nije imalo nikakvih dodirnih tačaka ni s ruskom istorijom, ni s ruskim narodom. To je podjednako tačno i za lenjinističko-trockističko i za staljinističko poimanje Rusije, kao centra svetske revolucije ili pak komunističke crvene imperije.

Uzimajući u obzir ovakav razvoj događaja, obnova ruske državnosti, obnova ruske nacije mogu se opisati samo kao čudo, kao kada bi iz zasoljenog tla nikao novi život. Savremena Rusija i savremeni Rusi pokušavaju da pronađu sebe, mnogi se vraćaju nekoj od Rusija koje su prethodile 1917. godini, a među mladim stanovništvom sve je češća pojava „praznih Rusa“ – mladića i devojaka studentskog i gimnazijskog uzrasta iz velikih gradova, rođenih u novom prosperitetnom milenijumu, koji sve svoje životne orijentire crpe iz japanskih anima crtaća, Jutjuba i Instagrama. Ako se podeljenosti unutar ruskog nacionalnog korpusa pridoda i činjenica da je Rusija mnogonacionalna i viševerska država, nameće se zaključak da zvanična Moskva ne može baštiniti jednu jedinstvenu ideologiju, a da istovremeno ne izazove ozbiljno nezadovoljstvo u nekom segmentu društva.

Ruska elita iz ranih 90-ih prošlog veka popularizovala je poseban termin „Rusijanin“ (rossiяnin), kako bi po svaku cenu bio izbegnut termin „ruski“, kao netolerantan i nepodoban. Boris Jeljcin se prilikom svake proslave Nove godine obraćao ruskoj naciji sa „dragi Rusijani“, a interesantan je podatak da se u poljskom, ukrajinskom i beloruskom jeziku ovaj termin koristi kao zamena za „ruski“. Jasne su paralele između „Rusijana“ i „Srbijanaca“, termina kojim se redovno služe zvanični Zagreb i Sarajevo, jer nikako ne mogu preko jezika da prevale grozomornu reč „srpski“.

Zamena nacionalnog predznaka državnim nije imala za cilj samo da razvodni nacionalni identitet većinske nacije, da je pripremi za život u novom tolerantnom društvu u kome se većina uvek posmatra samo kao agresor, već i da zatvori rusku nacionalnu svest u granice postkomunističke Ruske Federacije. Nije samo otvoreno pitanje – šta je to Rusija, već i – gde se završava Rusija? Da li je Rusija ono što je crtao Lenjin, a docrtavao Hruščov, poklanjanjem Krima Ukrajini, ili se Rusija prostire svuda gde žive etnički Rusi?

Građani Sevastopolja sa ruskim zastavama obeležavaju treću godišnjicu pripajanja Krima Rusiji, mart 2017. (Foto: Max Vetrov/Agence France-Presse/Getty Images)
Građani Sevastopolja sa ruskim zastavama obeležavaju treću godišnjicu pripajanja Krima Rusiji, mart 2017. (Foto: Max Vetrov/Agence France-Presse/Getty Images)

Odgovori na oba pitanja su logički nerazdvojni. Ako Rusija treba da obuhvati sve etničke Ruse, onda ona treba da bude država ruskog naroda na prvom mestu. S druge strane, ako se Rusija završava na boljševičkim crvenim linijama, onda se radi o multikulturnoj državi. Boris Jeljcin i njegovo okruženje, podržani od strane kreatora novog globalističkog poretka sa Zapada, izabrali su ovaj drugi put za Rusiju. Zato se Rusija 1990-ih nije borila za prava Rusa na Baltiku, u Srednjoj Aziji, na Kavkazu i u susednim slovenskim državama. Rusija se tada i idejno i politekonomski svela na regionalnu državu, koja je jedino mogla da se pohvali zarđalom vojnom tehnikom i razrušenom infrastrukturom iz prethodnih decenija. U istom periodu, paralelno sa razblaživanjem Rusa na Rusijane, u bivšim sovjetskim republikama, kao što je Ukrajina, sprovođeni su projekti izgradnje rusofobnih nacionalnih država.

Jeljcinovska elita nije obraćala pažnju na bujanje novonastalog ukrajinskog nacionalizma, što je svoje korene vukao sa zapadne unijatske Ukrajine, koja je za vreme Drugog svetskog rata poletno marširala pod Hitlerovim barjacima i činila zločine ne samo nad Rusima već i nad Poljacima i Jevrejima. Rusija se tako našla okružena neprijateljski nastrojenim nacionalnim državama, dok je sama bila ustrojena na temeljima multikulturalizma. Jeljcinovska elita takođe nije sprovela ni dekomunizaciju Rusije – selektivno je vraćala istorijska imena nekim gradovima, pri tome ostavljajući boljševičke nazive drugim mestima. Tako je stvorena apsurdna situacija, sa stanovišta simbola kao prenosilaca ideja, u kojoj uporedno egzistiraju Sankt Peterburg i Lenjingradska oblast ili Kirov, koji je zadržao naziv po ruskom revolucionaru Sergeju Kirovu čije je ubistvo poslužilo Staljinu za talas masovnih represija 1934–1937, dok je gradu Kalinjinu vraćen istorijski naziv Tver.

Ovaj sukob ruskih i boljševičkih simbola nije okončan ni u 21. veku – tako su građani Peterburga bili svedoci postavljanja memorijalne ploče admiralu Kolčaku, a građani Novosibirska otkrivanja biste Staljinu. Pravoslavni krugovi su takođe aktivni u ovom konfliktu – oni su 2015. godine predložili da se moskovska metro stanica „Vojkovskaja“, koja nosi naziv po jednom od ubica carske porodice Romanovih, zameni prigodnijim imenom. Ruske vlasti su reagovale konfuzno, bojeći se da će zbog takvih nebitnih stvari kao što su ideje i simboli, sa stanovišta dnevnopolitičkog interesa naravno, naškoditi svom rejtingu.

PUTINOVA ERA
U novom milenijumu Vladimir Putin je od jeljcinovskih krugova nasledio slabu, osiromašenu Rusiju, koja je izgubila gotovo sve geopolitičke pozicije sticane kolosalnim žrtvama iz Drugog svetskog rata, ali i podeljenu rusku naciju bez jasno omeđenog identiteta, sa konfliktnim pogledom na celokupnu istoriju ruske državnosti. Putin se prevashodno bavio pitanjima bezbednosti i obnove ruskog vojnog potencijala, baš zato danas možemo videti spoljnopolitičke uspehe Rusije na Bliskom istoku. Nije sporno da je pored trgovine energentima, tržište naoružanja jedan od najunosnijih izvora prihoda za ruski budžet, ali se nijedan stabilan politički sistem ne može održati u vakuumu ideja.

Razume se da u ruskom društvu u ovom trenutku postoje nosioci ruske nacionalne ideje kao što su istaknuti propovednici Ruske pravoslavne crkve – mitropolit Tihon (Ševkunov) ili protojereji Dmitrij Smirnov i Andrej Tkačov; uspešni filmski stvaraoci – Nikita Mihalkov, Vladimir Hotinjenko i delimično Pavel Lungin; pisci – Zahar Prilepin, Aleksej Varlamov, Jevgenij Vodolazkin ili Roman Senčin. Međutim, njihove ideje zvanično ne preuzima ruska država, iako mnogi od njih ulaze u sastav elite.

Vladimir Putin je izrazito oprezan političar, koji sprovodi reforme postepeno, takvim tempom da su one gotovo neprimetne za većinu neupućenog stanovništva. Tek nakon dve decenije svoje vladavine on je korigovao jeljcinovski Ustav iz 1993. godine, ubacivši u njega suverenistička načela, koja su bliska većini građana Rusije. Izgradnja vertikale vlasti – funkcionalnog federalizma sa jakom centralnom vlašću takođe je jedan od Putinovih životnih političkih projekata. Ipak, jednu državu ne čine samo snažna armija i stabilne institucije vlasti.

Predsednik Rusije Vladimir Putin tokom govora na vojnoj paradi povodom 75. godišnjice Dana pobede u Drugom svetskom ratu, Moskva, 24. jun 2020. (Foto: kremlin.ru)
Predsednik Rusije Vladimir Putin tokom govora na vojnoj paradi povodom 75. godišnjice Dana pobede u Drugom svetskom ratu, Moskva, 24. jun 2020. (Foto: kremlin.ru)

Svakom političkom sistemu je potrebna supstanca koja ga pokreće i održava u životu – to su upravo principi i ideali. SSSR se raspao ne usled ekonomske disfunkcionalnosti komandne privrede, ne zbog Avganistanskog rata i mnogobrojnih intervencija u inostranstvu već zbog toga što su i elita i narod izgubili veru u tu državu. Komunistička ideologija je bila neprivlačna čak i za vladajuće slojeve Sovjetskog Saveza, koji su mogli da ostvare veće lične uspehe u kapitalističkom društvu.

Putinova Rusija, koju ruski predsednik tako pažljivo izgrađuje, pati od podjednakog manjka vere, ali i nedostatka orijentira. Putin je u više navrata izjavljivao da je noseća ideja ruske države patriotizam ili ljubav prema otadžbini, što je u velikoj meri konceptualno prazan pojam, namenjen biračima „Jedinstvene Rusije“ iz unutrašnjosti. Za najuticajniji deo ruskog društva, čiji puls putinovska elita pomno prati – srednjoj klasi iz Moskve, Peterburga i drugih milionskih gradova Rusije, patriotizam zvuči kao zastareli sovjetski koncept.

Upravo sve ostale ideje i principi određuju da li će prosečni pripadnik srednje klase, koji jedino poseduje revolucionarni potencijal i tako predstavlja pretnju vlasti, voleti svoju državu ili ne. Levičar je može mrzeti zbog velike socijalne nejednakosti i nepravde, desničar jer je previše multikulturalna i ne bori se za interese ruske nacije, liberal zato što u njoj ne vlada liberalna demokratija – sve su to ideje koje ruska vlast jednostavno ne uzima u obzir. Otuda i ne čudi pojava novog pokolenja „praznih Rusa“, kojima ni roditelji ni država nemaju ništa od duhovnog značaja da ostave u amanet.

Savremena Rusija je idejno pusta, ona nema pokretačku silu, izuzev volje Vladimira Putina, koji neće moći da vlada beskonačno, ma koliko predsedničkih mandata sebi propisao. Propušten je period od čitave dve decenije u kojem je ruska država mogla da radi na formiranju sopstvene nacionalne ideje, koju bi mogla da predloži svojim građanima. Ne treba da čudi zašto se zvanična Rusija zaustavila na Krimu i nije oslobađala ostatak ruskog sveta u Ukrajini i zašto danas ginu nevini Rusi u nepriznatom Donbasu – većina Rusa nije bila spremna da žrtvuje svoj životni standard, ni u kojoj meri i ni u kojem periodu, zarad vraćanja ruskih istorijskih teritorija.

Ekspanzija granica neminovno zahteva i žrtve od stanovništva, a prosečan Rus jednostavno nije bio spreman na tu žrtvu, što je direktna posledica nepostojanja ruske ideje u Rusiji. Ne može se dvadeset godina graditi ideološki neutralna Rusija, usmerena samo na materijalni boljitak, i očekivati da će građani biti spremni da se odreknu i malog dela tog napretka radi neke duhovne kategorije, kao što je oslobođenje ruskih nacionalnih teritorija.

Putinove pristalice na Crvenom trgu sa ruskim zastavama i transparentom na kome piše „Krim je ruska zemlja“, Moskva, 07. mart 2014. (Foto: AP Photo/Alexander Zemlianichenko)
Građani na Crvenom trgu sa zastavama Rusije i transparentom „Krim je ruska zemlja“, Moskva, 07. mart 2014. (Foto: AP Photo/Alexander Zemlianichenko)

Veliki skok popularnosti predsednika Rusije usled beskrvnog i zaista maestralno sprovedenog prisajedinjenja Krima za šest godina je iščileo. Građani Rusije su zasićeni ukrajinskom temom i interesuju ih isključivo ekonomska pitanja. Kremaljski analitičari su godinama ubeđivali svoje sugrađane da Ukrajina, ili njen veći deo, ne mogu postati deo Rusije, jer bi to bilo ekonomski neisplativo. Time su nesvesno doprineli dodeljivanju primata materijalnim temama nad pojmovima ideje i duha. Idejno bespuće ruskih milionskih gradova direktna je posledica konzumerskog materijalizma koji se nameće s vrha. Na pitanje – Ima li Rusa u Rusiji, odgovor je izgleda – U megalopolisima gotovo da ih nema, dok provincijalna Rusija, koja čini srž ruske duše, polako odumire.

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Andrew Lubimov

 

Izvor Pečat