V. Kršljanin: Zapad, Kina i ekološka katastrofa u Srbiji

Zbog čega brojne NVO pod zapadnim uticajem napadaju najveće kineske investicije u Srbiji zbog „ekološke štete“, a ne govore o štetnim posledicama NATO agresije?

NATO agresija 1999. ostavila je katastrofalne posledice u sferi ekologije u Srbiji, o čemu tek počinju prva ozbiljna istraživanja uz podršku Vlade Srbije. Istovremeno, nevladin sektor i mediji koji su pod prevelikim zapadnim uticajem napadaju najveće kineske industrijske investicije u Srbiji za navodne “ekološke štete”.

Srbija treba da još jače i brže povećava saradnju sa Kinom, kako bi kroz tu saradnju dovoljno ojačala da može aktivnije da se suprotstavi ovim negativnim pojavama. “Posebno sramna stranica istorije za sve zemlje NATO-a bilo je i zauvek će ostati varvarsko bombardovanje Jugoslavije”. Ovo je u svom tekstu prethodnih dana napisao sekretar Saveta bezbednosti Ruske Federacije Nikolaj Patrušev (1).

Agresija iz 1999, o kojoj on govori, bila je jedini rat koji je ceo NATO ikada vodio protiv jedne zemlje.    Ruski vojni stručnjaci Mališev (2) i Muhin (3), uočili su već u toku te agresije, da je stvorena “ekološka katastrofa”, a posle godinu dana su konstatovali da je rat vođen iz vazduha upotrebom visokopreciznog oružja, kao bitnu dimenziju imao i “ekološki rat”.

Već za vreme Kartera, SAD su načinile spisak od čak 40.000 potencijalnih ciljeva u SSSR, od kojih su 15.000 bili ekonomski objekti. Sa pojavom visokopreciznog oružja, kao moguća alternativa nuklearnom ratu, pojavila se mogućnost gađanja ekološki opasnih objekata (električne centrale, postrojenja za proizvodnju nuklearnog goriva i municije, hemijska, petrohemijska, metalurška i biotehnološka preduzeća, rafinerije, skladišta za njihove sirovine i proizvode, cevovodi za transport nafte, gasa i amonijaka, kao i vojni objekti koji sadrže radioaktivne i otrovne materije, njihova skladišta i deponije otpada).

Kada posle prvih dana bombardovanja Jugoslavije NATO nije postigao ni jedan politički cilj, prešao je na dugotrajno, višemesečno gađanje infrastrukturnih i industrijskih – ekološki opasnih objekata.

Mališev konstatuje:

“Tokom Balkanskog rata je pogođeno preko 30 rafinerija i hemijskih objekata kojom prilikom je došlo do curenja i ispuštanja opasnih komponenti, što je zahtevalo hitnu evakuaciju preko 70.000 ljudi iz opasnih zona. Njihovo razaranje je bilo praćeno opsežnim zagađenjem atmosfere, vodenih tokova, tla i podzemnih voda vrlo otrovnim i štetnim materijama (hlor, njegovi derivati, kiseline, fenoli itd.) u radijusu 50-200 km od razorenog preduzeća.

Svaki petrohemijski objekat u svojoj zoni skladišti do 500.000 tona ugljovodoničkog goriva. Ono sadrže energiju ekvivalentnu 3-5 megatona trotila. Razaranje petrohemijskih i objekata proizvodnje uglja u Jugoslaviji dovelo je do naglog toplotnog ispuštanja 90-150 megatona i bilo je praćeno krupnim požarima sa formiranjem oblaka koji su sadržavali veliku količinu čađi, teških metala (olova, žive), sumpor-dioksida, azotnih oksida, oksida ugljenika, dioksina, aromatičnih ugljovodonika I klase opasnosti, kao i benzopirena sa kancerogenim svojstvima. Izbacivanje na visinu do 3.000 metara stotina tona toksičnih produkata sagorevanja dovelo je do njihovog prenošenja na rastojanje od mnogo stotina kilometara preko Belorusije na teritoriju Rusije sve do linije Pskov-Smolensk. To ispuštanje toplote je uzrokovalo klimatsku katastrofu prve polovine leta 1999.

Oslobađanje opasnih hemijskih materija (sirovina i produkata hemijske, petrohemijske i medicinske proizvodnje) prilikom razaranja industrijskih objekata dovodi do toga da njihova koncentracija u atmosferi toliko premaši dozvoljene da se može porediti sa primenom hemijskog oružja. Hemijsko onesposobljavanje kao prateći i kasniji efekat dovodiće do mutacija flore i faune, smanjenja imunog statusa stanovništva (mutacije, alergije i širenje rizičnih grupa za SIDA-u i hepatitis, smanjenje otpornosti na kontaminaciju), porasta obolelih od raka i bolesti unutrašnjih organa. Epidemije koje pritom nastaju i to još u nepovoljnim ekološkim uslovima lako mogu “skliznuti” u pandemije za koje ne postoje kontinentalne granice.”

Kada se tome doda upotreba municije sa osiromašenim uranijomom (oko 30.000 patrona ili 10 tona DU), i kad se to uporedi sa 740 grama radioaktivnog otpada u Hirošimi ili 63 kg u Černobilu, shvatićemo da je na Srbiju (i Evropu) 1999. bačeno hiljadama puta više!

Mališev zbog svega toga zaključuje:

“Kao rezultat bojeve primene novog pokoljenja preciznog oružja na Balkanu se razvija izuzetno krupna ekološka katastrofa koja će zahvatiti čitavu Evropu. Mnoge zemlje još uvek nisu svesne njenih posledica. Međutim, proračuni pokazuju da će ekonomski i socijalni gubici biti znatni. Njihove posledice će se osećati tokom mnogih decenija.”

Već tokom agresije, i neposredno posle nje, SAD i njihovi saveznici su nastojali da dođu do što više egzaktnih podataka o posledicama svog smrtonosnog eksperimenta “in vivo”. Već u maju 1999, u Srbiji je prvi put boravila Radna grupa za Balkan (BTF) UNEP-a, koju su predvodili Bakari Kante iz Senegala i Peka Havisto iz Finske. Ova grupa je objavila četiri opširna izveštaja, dva o ukupnim ekološkim posledicama i dva o DU (4).

Osim njih, u prvim mesecima posle agresije, Srbiju je, sa istim ciljem, posetila i međunarodna ekspertska grupa FOCUS, koju su činili stručnjaci iz Švajcarske, Austrije, Rusije i Grčke. U NATO agresiji uništeno je preko 100 industrijskih i privrednih objekata i preko 100 energetskih postrojenja.

U pomenutim izveštajima daju se podaci o posledicama  bombardovanja najkrupnijih i najopasnijih industrijskih objekata: rafinerija nafte u Novom Sadu, toplane „Novi Beograd“ u Beogradu, TE „Kolubara“ – Veliki Crljeni u selu Poljane u okolini Beograda, fabrika mineralnih đubriva „HIP – Azotara“, „HIP Petrohemija“ i „Rafinerija nafte“ u Pančevu, skladište „Jugopetrol“ u Prahovu, skladište naftnih derivata „Jugopetrol“ i trafostanica „Elektroistok“ u Boru, fabrika automobila „Zastava“ u Kragujevcu, “Prva iskra” u Bariču, skladište „Beopetrol“ u Bogutovcu u okolini Kraljeva i trafostanica „Elektroistok“ u Nišu.

Međutim, podaci u ovim izveštajima su nepotpuni i ublaženi, jer su potpune izveštaje dobile samo tajne službe SAD i zemalja NATO, i zbog “stručnog interesovanja” i zato da se podaci ne bi mogli koristiti kao dokazni materijal u eventualnim krivičnim postupcima.

Posle svrgavanja Slobodana Miloševića 2000. godine, marionetske vlasti u Srbiji su poništile presudu Okružnog suda u Beogradu protiv NATO lidera, već pokrenuti postupak pred Međunarodnim sudom pravde vodili su tako da ga izgube, nisu pokrenule novi postupak za naknadu štete, na šta su imale pravo, i nisu preduzimale nikakve organizovane aktivnosti za dalju istragu posledica NATO agresije, uključujući ekoloških.

Oni su čak sprečavali koliko god su mogli da se o ovim temama javno govori. Jedini izuzeci, koje nisu mogli da spreče, bili su odbrana Slobodana Miloševića pred tribunalom u Hagu, skupovi i publikacije nekih patriotskih organizacija (Beogradski forum za svet ravnopravnih, Klub generala i admirala) i radovi pojedinih stručnjaka, naročito na temu porasta malignih oboljenja u Srbiji (dr Danica Grujičić, Slobodan Petković).

Nova vlast, koja od 2012. postepeno obnavlja suverenitet Srbije i jača saradnju sa Kinom i Rusijom, počela je da menja stanje i u ovoj oblasti, najpre u sferi retorike i obeležavanja značajnih datuma i događaja vezanih za odbranu od NATO agresije, a sasvim odnedavno i u smislu državne podrške istraživanju njenih posledica, i to baš u ekološkoj i zdravstvenoj sferi.

U sastavu Vlade Srbije je 12. juna 2018. formirano Zajedničko telo za utvrđivanje posledica NATO bombardovanja po zdravlje ljudi i životnu sredinu (istovremeno je slično telo formirano i u parlamentu Srbije). Zajedničko telo obuhvata predstavnike četiri ministarstva (zaštite životne sredine; zdravlja; odbrane i prosvete, nauke i tehnološkog razvoja), istaknute stručnjake i nacionalnu mrežu laboratorija, a na čelu Upravnog odbora je ministar zaštite životne sredine Goran Trivan.  Nažalost, ovo telo je prvi radni sastanak, na kome je dogovorilo svoje buduće aktivnosti (javnost nije obaveštena koje) održalo tek 21. februara 2020. godine, više od godinu i po dana posle svog formiranja.

Nova vlast je od prethodne marionetske “nasledila” i vrlo razgranatu mrežu NVO i medija finansijski zavisnih ili u vlasništvu organizacija i pojedinaca iz zemalja NATO, uz obavezu da i sama učestvuje u njihovom finasiranju, kao i prisustvo zapadnih “savetnika” i zavisnost od zapadnih “grantova” u mnogim državnim organima. U toj oblasti se situacija vrlo sporo menja. Vlast je podstakla osnivanje jednog broja patriotskih NVO, ali su njihov broj i resursi i dalje daleko manji od onih koje zavise od Zapada.

Jedna od tradicionalno omiljenih tema kojima se bave prozapadne NVO je ekologija. U Srbiji postoji hipertrofirana mreža ovakvih organizacija – u gotovo svakom naseljenom mestu, uz veliki broj u većim gradovima. Njihova koordinacija od strane zapadnih struktura na regionalnom nivou (za 18 zemalja: Albanija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Crna Gora, Češka, Estonija, Hrvatska, Kosovo*, Letonija, Litvanija, Mađarska, Severna Makedonija, Poljska, Rumunija, Srbija, Slovačka, Slovenija i Turska) obavlja se preko organizacije REC (The Regional Environmental Center – rec.org), čije sedište je u Sentandreji, Mađarska, a koja ima kancelarije u svim pomenutim zemljama.

Najveći donatori REC su SAD i Evropska komisija, a zatim vlade Švedske, Italije, Holandije i Japana. REC je poslednji put 2015. objavio „Registar organizacija civilnog društva Srbije iz oblasti zaštite zivotne sredine“ u kome se nalazi preko 400 organizacija (5). Bilo je sasvim očekivano da će takva mreža organizacija (i medija) zavisnih od Zapada, osim što se gotovo ne bave apokaliptičkim posledicama NATO agresije u sferi ekologije, istovremeno negativno reagovati na rast ekonomske saradnje između Srbije i Kine, naročito u oblasti industrijskih investicija.

Tome u prilog ide činjenica da su dosada najveće takve investicije realizovane u „ekološki osetljivim“ oblastima, gde je NATO već ranije napravio ekološku štetu – to su HBIS GROUP Serbia Iron & Steel d.o.o. (bivša Železara Smederevo) i Serbia Zijin Bor Copper (bivši Rudarsko-metalurški kombinat Bor).

Tu se moraju primetiti dve stvari. Prvo, da je kinesko investiranje u ove privredne gigante rukovodstvo Srbije sa pravom doživelo kao jedan od svojih najvećih uspeha. A zapadne države i prozapadna opozicija u Srbiji negativno gledaju na srpsku patriotsku vlast i zbog toga kritikuju sve velike uspešne projekte između Srbije i Kine. I drugo, iako ovakvi sistemi uvek proizvode određenu štetu po životnu sredinu, posebno jer decenijama nije ulagano u modernizaciju njihove tehnologije, te iste ekološke organizacije nisu ni približno podizale toliku buku kada su ove firme bile u vlasništvu Srbije ili SAD.

Treći krupan primer veoma bučnih reakcija od Zapada plaćenih domaćih „ekologa“ je započeta grinfild investicija Shandong Linglong Tire za izgradnju velike fabrike automobilskih guma u Zrenjaninu. Mora se konstatovati da u svim pomenutim i sličnim slučajevima kineske kompanije ulažu velika sredstva u modernizaciju tehnologije i zaštitu životne sredine i spremne su da po ekološkim pitanjima konstruktivno pregovaraju i sa nadležnima u Vladi Srbije i u lokalnim samoupravama. Za to navodimo tri primera:

a) Od 2016. godine, kada su Kinezi preuzeli Železaru Smederevo, smatrali su da je očuvanje životne sredine veoma važna društvena odgovornost i da obavezno moraju da remontuju postrojenja koja su ekološki nebezbedna. Naime, u početku, kada su kineski investitori preuzeli Železaru, uređaji za očuvanje čovekove okoline su bili u veoma lošem stanju, pa je kineska kompanija odlučila da prvo investira u to. Za samo tri godine, toksični prah od gvožđa se svake godine smanjivao, a 2019. godine su dostigli najmanju količinu toksičnog praha u istoriji Železare, o čemu postoji prateća dokumentacija.

Železara je tri godine za redom prolazila kontrolu treće strane (kao, na primer, SGS) i dobila diplome za za svoje angažovanje. Železara je imala tesnu komunikaciju sa srpskom vladom i lokalim samoupravama, tromesečno je održavala sastanke i podnosila izveštaje o stanju čovekove okoline. 2019 godine, uz asistenciju rukovodstva srpsko-kineske železare, vlada je promenila zakone u vezi sa otpadom gvožđa, što je stvorilo prostor za još bolju reciklažu otpada te vrste.

U ovom trenutku, fabrika vodi nekoliko projekata u vezi sa poboljšanjem zaštite čovekove okoline i u budućnosti planira da pokrene još više takvih projekata. Dok su SAD ulagale u fabriku, tokom 10 godina, u sferu čovekove okoline su uložili samo 80 miliona dolara, a otkad su kineski investitori preuzeli fabriku, za samo tri godine su već uložili 140 miliona dolara.

b) 2010. godine, Kineska korporacija za mehanizaciju i inženjering (China Machinery Engineering corporation) je preuzela rekonstrukciju i izgradnju Termoelektrane Kostolac. Pre početka kineskog projekta elektrana je radila 30 godina. Često se dešavalo da odjednom, iz nerazjašnjenih razloga, prestane sa radom, pa nije mogla da proizvede dovoljno planirane enegrije. Srbija je zbog sličnih zastoja u radu ostalih elektrana, morala da uvozi struju svake godine u vrednosti 300 miliona evra. Nivo otpada sumor-dioksida, azot-dioksida i toksičnog praha nije mogao da zadovolji standarde srpske vlade i kriterijume EU.

Posle realizacije prve faze projekta, indikatori novoinstalirane mehanizacije su dostigli planirane parametre, a godišnja proizvodnja električne energije značajno je porasla, što je ublažilo probleme u snabdevanju domaćom električnom energijom u Srbiji. Proizvodnja je u 2016. godini postavila istorijski rekord. Tokom prve faze projekta obnovljen je električni sistem za uklanjanje toksične prašine i izgrađen novi sistem desulfurizacije mašinskih postrojenja.

Od kada je novi sistem počeo da radi, količina toksičnog otpada se smanjila, mnoge vrste otpada su klasifikovane čak i mnogo ispod ekoloških normi koje propisuje ugovor usklađen sa EU standardom. Do maja 2020. godine, druga faza projekta je ispunjena sa 40.5 odsto plana. To je jedan od najvećih energetskih projekta u Srbiji u poslednje tri decenije.

Novoizgrađena postrojenja za proizvodnju struje u Kostolcu će davati oko 15 odsto ukupne proizvodnje struje u Srbiji, i biće u potpunom skladu sa srpskim standardima, a u nekim aspektima i više od standarda EU. To će biti tehnološki i ekološki najbolja i najnaprednija postrojenja za proizvodnju struje u Srbiji.

v) Otkako je krajem 2018. godine, kineska kompanija Ziđin rudarstvo preuzela projekat rudnika bakra Bor-Majdanpek u Srbiji, veliki značaj pridavala je ekologiji i uložila je oko 34 miliona dolara u posebne fondove za zaštitu životne sredine.

Do sada, kompanija je zasadila više od 55.000 sadnica, sa zelenom površinom od 200.000 kvadratnih metara, pa se celokupno okruženje zbog toga značajno poboljšalo. U isto vreme, kompanija trenutno radi na jačanju zastarelih odvodnih propusta i izgradnji novih sistema za odvodnjavanje.

Profesionalna oprema za prikupljanje otpadne prašine, doprema se u serijama i postepeno će zameniti stari privremeni način uklanjanja prašine. Istovremeno, kineski investitori računaju da će kroz ovaj projekat postići i bezbedno odlaganje otpadne nafte i nekih drugih otpadnih materija.

Trenutno su u toku izgradnja dugoročnih sistema za prečišćavanje otpadnih voda i instaliranje uređaja za prikupljanje otpadnih gasova. Kompanija Ziđin je podnela Izveštaj da će ekološko ozelenjivanje i unapređenje životne sredine u čitavom rejonu biti ostvarivano tokom cele godine.

Ipak, u slučajevima Smedereva, Bora i Zrenjanina, došlo je do burnih reakcija i javnih protesta koje su organizovale neke prozapadne opozicione političke partije i ekološke NVO.

Svemu tome su dodatni publicitet dali zapadni i prozapadni mediji prisutni u Srbiji (BBC, Slobodna Evropa, TV N1, TV Al Jazeera, list Danas, portal Nova Ekonomija itd). Karakteristični naslovi u medijima su: „Pokazalo se da su sve kineske investicije u Srbiji potencijalne ekološke bombe“, „U vrtlogu zagađenja i manjka informacija“, „Ko plaća troškove „kinomanije““ itd.

U Boru su ti napadi najviše uzeli maha, jer su organizovanjem prošle godine nekoliko javnih protesta uz podnošenje krivičnih prijava, prozapadni subjekti uspeli da prisile srpsko Ministarstvo zaštite životne sredine da u februaru ove godine pokrene sudski postupak protiv Zijin Bor Copper zbog ispuštanja opasnih materija u vazduh u novembru 2019. i januaru 2020.

Partije i organizacije koje su bile najaktivnije u tri pomenuta slučaja su sledeće: Stranka slobode i pravde (predsednik Dragan Đilas), Dosta je bilo (predsednik Saša Radulović), CENTAR ZA ISTRAŽIVAČKO NOVINARSTVO SRBIJE – Beograd, REGIONAL ENVIRONMENTAL CENTER – Sent Andreja, Beograd, Renewables and Environmental Regulatory Institute – “RERI” – Beograd, Greenpeace Serbia – Beograd, Inženjeri zaštite životne sredine – Novi Sad, Građanski preokret – Zrenjanin, Centar za ekologiju i održivi razvoj – Subotica, Pokret „Tvrđava“ – Smederevo, Udruzenje gradjana „Izbor postoji“ – Bor, Udruženje „Glasno Za Omladinu” – Bor.

Imajući sve navedeno u vidu, smatramo da Srbija i Kina, u tesnoj saradnji, treba da nastave i pojačaju svoje i do sada pozitivno angažovanje u tri pravca:

1) Dalje ubrzano i snažno jačanje ekonomske, naučne, kulturne, bezbednosne i vojne srpsko-kineske saradnje, čime će Srbija dalje jačati svoj suverenitet i doći u poziciju da se aktivno bori protiv posledica NATO agresije, prevelike ekonomske zavisnosti od Zapada i prevelikog zapadnog uticaja u svom javnom životu, što je sve od značaja ne samo za Srbiju nego i za stabilnost i ravnopravne odnose u Evropi i svetu;

2) Stalna dalja koordinacija aktivnosti kineskih industrijskih kompanija u sferi ekologije sa nadležnim vlastima u Srbiji;

3) Zajednički rad na pojačavanju kineskog prisustva u sferi medija i građanskog društva u Srbiji.

________________________________________________________________________________

UPUTNICE:
(1)  https://rg.ru/2020/06/17/nuzhny-li-rossii-universalnye-cennosti.html
(2) Malыšev L.P. Posledstviя Balkanskoй voйnы 1999 goda // Pravda Rossii, 24-30 яnvarя 2001 (№3), s.6.
(3) Vladimir Muhin. Balkanы – zona эkologičeskoй katastrofы. NVO № 21 (144) ot 04.06.1999 g.
(4) https://www.unenvironment.org/resources/assessment/kosovo-conflict-consequences-environment-and-human-settlements

https://www.unenvironment.org/resources/report/kosovo-conflict-consequences-environment-and-human-settlements

https://www.unenvironment.org/resources/report/depleted-uranium-kosovo-post-conflict-environmental-assessment

https://www.unenvironment.org/resources/assessment/depleted-uranium-serbia-and-montenegro-post-conflict-environmental-assessment

(5) http://documents.rec.org/publications/serbian_ngo_2015_FINAL.pdf

 

Autor Vladimir Kršljanin

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Darko Dozet

 

Izvor Fakti, 23. jul 2020.