B. Mitrinović: Mi nismo „Njujork tajms“

Ako Njujork tajms drži monopol na činjenice, besmisleno je postaviti pitanje da li Zapad zaista želi da vidi neprijatelje ne samo u Kini nego i u savezu Kine i Rusije

Stvaranje nemilosrdnog neprijateljskog okruženja događa se u sve više regiona sveta, a ratovi nikada ne počinju svom silinom. Sviđalo se to nama ili ne, odavno je počelo. Američki poziv za stvaranje međunarodne antikineske koalicije mogao bi da se završi tako što 21. vek neće biti obeležen širenjem slobode na američki način nego će ga pokoljenja zvati „kineskim vekom”.

Da li će ta koalicija u nastajanju kolektivnim idejama i merama uspeti da ubedi Komunističku partiju Kine da im „nije u najboljem interesu da se ovako ponašaju”? Henrija Kisindžera, diplomatu sa kontroverznim stavovima prema ulozi SAD u svetu, Majk Pompeo danas između redova optužuje da je protraćio 50 godina američkog fokusiranja na pravi svetski problem. Da li je Kisindžer predvideo nešto što današnja Amerika ne može da prihvati? Oko toga se možemo sporiti.

ČINjENICE U MAGLI
Sve to podseća na otvoreno pismo novinara Volstrit džornala upućeno izdavaču da su zabrinuti zbog sadržaja tekstova koji se objavljuju u rubrici „Stavovi”. Zaposleni su svoju bojazan izneli posle objavljivanja teksta republikanskog senatora Toma Kotona u kome se založio za sprovođenje zakona prema kome je savezna policija ovlašćena da deluje kako bi se razbili nasilni protesti. To bi dovelo ljude u opasnost – smatraju novinari. Zabrinuti su i zbog toga što kolumni senatora iz Arkanzasa nedostaje adekvatna provera činjenica, kao i zbog toga što njegovo mišljenje odudara od tekstova koje pišu novinari ovog lista. Čak odudara „u tolikoj meri da je tekst protivrečan tekstovima koje pišu novinari Njujork tajmsa”.

Na spisku koji je potpisalo oko 280 novinara jeste i kolumna potpredsednika SAD Majka Pensa o „prenaduvanom” strahu od novog talasa virusa korona, a kolumni je zamereno da su činjenice selektivno predstavljene i da je izveden pogrešan zaključak na osnovu polaznih podataka. Izdavač Volstrit džornala je kratko uporedio zahtev sa opštim trendom i odgovorio: „Ali mi nismo Njujork tajms”. Novinarski moto da su činjenice svete, a komentar slobodan – danas je postao neprimenjiv, jer se predano radi na tome da se upravo činjenice u samom startu obaviju maglom koja postaje komentar.

PAZI ŠTA ŽELIŠ
Ako Njujork tajms drži monopol na činjenice, besmisleno je postaviti pitanje da li Zapad zaista želi da vidi neprijatelje ne samo u Kini nego i u savezu Kine i Rusije. I ne samo njih. Pompeo je u Londonu zagovarao novu strategiju koja će štititi američku ekonomiju i „naš način života”, koji, uzgred budi rečeno, ima EU. „Ova država sada vodi sve autoritarniju unutrašnju politiku i sve više pokazuje neprijateljstvo prema slobodi van svojih granica. Slobodni svet mora pobediti ovu novu tiraniju.” Da ne bude zabune: ovo je rekao Pompeo o Kini, a ne Si Đinping o SAD.

Vašington po već oprobanom scenariju prema ruskoj pretnji iz 2017. zatvara kineske konzulate i upada na teritoriju Kine, uvodi sankcije ruskim, kineskim i evropskim kapitalnim projektima. Tramp je napisao da su SAD pobedile u dva svetska rata – „predivni svetski ratovi koji su bili brutalni i strašni”. Sada se vajka da je prebrz na „Tviteru”, ali je činjenica da su dva svetska rata SAD donela enormnu dobit i minimalne žrtve. Maršalov plan, kojim je finansirana obnova Evrope kupovinom američke robe, ne samo da je obezbedio rast američke ekonomije već je i osigurao evropska tržišta za nju. I nakon Prvog svetskog rata SAD su iz pozicije trgovinskog dužnika prešle u status najvećeg svetskog kreditora.

Zato čudi iznenađenje na političkom zapadu kako to da Istok nije spavao. Lansiranje ruskog protivsatelitskog oružja je protreslo tek nedavno osnovane američke svemirske snage iako se o tome govori već godinama, pa i decenijama. Imaju i svoje ime – „ubice satelita”. Poznato je da skoro svaki satelit, svemirska letelica, američka, ruska ili kineska, ima dvostruku svrhu. Jedna od njih je uvek vojna.

DA JAČE OD NE
EU, kao porodica sa mnogo nerešenih problema decenijama guranih pod tepih, tumara po nebu premreženom satelitima. Posle iscrpljujućeg samita, mediji, naročito nemački i austrijski, preplavljeni su napisima da je Viktor Orban pobednik dogovora o budžetu i fondu za pomoć. Ispostavilo se da je holandski „gospodin ne” Majk Rute, tvrdi predstavnik „štedljivih” – bio nemoćan i, po svemu sudeći, ostaće upamćen kao nesolidarni lik koji samo nervira manje imućne. Odmetnute članice (Mađarska i Poljska), koje ni izdaleka nisu u stanju u kom su Italija i Španija (kojih se EU uopšte nije setila na početku epidemije) ili Grčke (koja je iskusila ekskluzivni nemački recept štedljivosti) – mogle bi se nazvati „ubicama satelita”.

Svojim teatralnim nastupom, u kome je čak tvrdio da ne zna zašto ga Rute mrzi, Orban je uspeo da odgura u sitna slova povezivanje vladavine prava članica sa iznosom koji će države dobiti. Skandinavske države ušle su u EU s uverenjem da će njihova finansijska nezavisnost ostati netaknuta. Druge su uspele da iskoriste evropske fondove, osnaže svoje privrede i nametnu se kao zaštitnici nacionalnog suvereniteta. One ne pristaju da za okruglim stolom, gde su svi jednaki, glas jednog vredi više od drugog. Počela je igra ispadanja.

 

Autor Biljana Mitrinović

 

Naslovna fotografija: Haxorjoe/Wikimedia Commons

 

Izvor Politika, 26. jul 2020.