D. Kovačev: Jovan Čokrljan – zaboravljeni narodni otpadnik

Ko je bio Jovan Čokrljan, čovek zbog kojeg je prezime Čokrljan postalo sinonim izroda i narodne izdaje?

Stvarnost je živopisnija od književnosti. U srpskoj istorijskoj stvarnosti je postojala ličnost koja je svim svojim bićem izrazila pojam pomodarskog i ulizičkog šlajbera[1], a završila život kao izrod i otpadnik od svog naroda. Primer ovakve ličnosti bio je Jovan Čokrljan.

Odmah po gušenju Mađarske bune 1849. godine general Ferdinand Majrhofer fon Grinbiel je ukinuo Srpsku Vojvodinu, a u doba Bahovog apsolutizma je formirana teritorijalna celina Srpsko Vojvodstvo i Tamiški Banat. Formirana u doba Bahovog apsolutizma, ta celina je funkcionisala kao policijsko upravno područje, bez obzira na formalno civilnu organizaciju vlasti. Već tada su se među Srbima javili nosioci pravno nemogućeg stava da je ova teritorija nekakva „krunovina“. Na ovoj teritoriji Srbi su bili manjina, a van nje su ostali Srbi u Vojnoj granici.

Mnogo ozbiljniji problem je bilo opštenarodno osećanje beznadežne propasti srpskog narodnog ideala Vojvodine. U srpskom društvu su se tada javili oni koji su svoje lične, pa i narodne ambicije, pokušavali da ostvare kooperativnošću sa carskim, kasnije ugarskim vlastima[2]. Protiv narodnih odroda, ali i protiv sopstvene „gospode“, srpski rodoljubi su burno reagovali smatrajući ih izdajnicima i izrodima, prezrivo ih nazivajući bugerima[3]. Stanje se pogoršavalo otpadništvom od pravoslavne vere, pojavom čankoliza, laskavaca, špijuna i pomodara koji su činili nedostojna dela radi sopstvene koristi. Paradigma takvog karaktera je bio Jovan Čokrljan.

Jovan Čokrljan je bio sin Vukadina Čokrljana iz Velikog Bečkereka, rođen 1802. Imao je brata Maksima, Stevana i Matu. Jovan Čokrljan je bio sveštenik, oženjen i imao je sina Svetozara. O njegovoj porodici saznajemo iz jednog zapisa u knjizi Žitija svetih koju je 1845. godine priložio crkvi u selu Pardanj[4] (danas Jaša Tomić). Familija Čokrljan je bila velika i razgranata banatska pravoslavna srpska familija koja je dala pisce, publiciste i brojne službenike opštinskih i županijskih vlasti tokom XVIII i XIX veka. Ova familija je potpuno nepravedno izašla na zao glas u javnosti zbog Jovana Čokrljana.

Jovan Čokrljan se školovao u Bečkereku, Temišvaru, Segedinu i Sremskim Karlovcima (gde je završio bogosloviju). Nakon završetka školovanja,1821. bio je učitelj u Beloj Crkvi[5], a zatim od 1827. vojni sveštenik (kapelan) u Temišvaru[6], pa prevodilac i vojni sveštenik Dajčbanatske regimente[7] kojoj je posvetio jednu pesmu[8]. Još 1827. je zabeležen pod imenom Joan Čokrljan kao učitelj iz Bele Crkve u spisku prenumeranata Slavenske gramatike Dimitrija P. Tirola[9]. Za početak njegovog književnog rada svakako je imala značaja srodnička veza sa uglednim srpskim rodoljubom Vasilijem Čokrljanom, urednikom almanaha Srbski rodoljubac (1832) i Georgijem Čokrljanom, saradnikom temišvarskog Banatskog almanaha (1827-1829) kojeg je uređivao Dimitrije P. Tirol. Jovan Čokrljan je objavljivao novinarske radove u Peštansko-budimskom skoroteči i Letopisu Matice srpske[10].

Prema duhu vremena, a radi popularnosti svojih književnih dela, Jovan Čokrljan je postigao sentimentalizam[11]. Izvesnu popularnost je stekao „čuvstvitelnim“ stilom svog jedinog romana Ogledalo dobrodetelji i vernosti ili Žalosna priključenija Dragoljuba i Ljubice (1826)[12]. Taj roman je u ono doba postigao popularnost.

Od pisanja romana je Jovan Čokrljan brzo odustao. Početkom doba bidermajera radije je objavljivao ulizičke hvalospeve znamenitim ličnostima svog doba nadajući se da će steći njihovu pažnju i naklonost: mitropolitu Stefanu (Stankoviću)[13], Josifu I (Rajačiću)[14], rođendansku odu ćesaru FerdinanduI[15], vojvodi Stefanu Šupljikcu[16], ruskom imperatoru Nikolaju I[17], itd.

Srbi XIX veka nikako nisu trpeli laskavce kakav je bio Jovan Čokrljan. Najstarije srpske dnevne novine (Novine Serbske Dimitrija Davidovića) su još 1821, objavile članak pod nazivom „Laskateljstvo“, a taj članak je 1827. preuzeo Banatski almanah Dimitrija P. Tirola[18]. Jovan Čokrljan ovu važnu pouku svog doba nije uzeo u obzir.

Slao je Čokrljan 1833. i 1834. pisma i Vuku Karadžiću[19], ali nam nisu poznati Vukovi odgovori Čokrljanu[20]. Zanimljivo, 1834. je objavio pozdravnu besedu na latinskom posvećenu rimokatoličkom apostolskom vikaru Beograda i Smedereva Johanu Mihaelu Vagneru[21]. Izdavač ovog dela mu je bila štamparija praške rimokatoličke arhiepiskopije. Vagner je pre službe apostolskog vikara bio glavni duhovnik habzburške vojske (Apostolischer Feldvikar, odnosno Oberste römisch-katholische Geistliche für die Armee), a Čokrljanova pozdravna beseda je antologijski spomenik ulizičkog književnog dela nepodnošljive sladunjavosti.

Književno ulizivanje bivšem feldvikaru habzburške vojske je Čokrljanu malo vredelo. Vojnu službu je Čokrljan napustio iste 1834.[22]. Potom se u izvorima javlja kao paroh u Turskom Bečeju (Novi Bečej), gde je bio jedan od podstrekača bune protiv lokalnog spahije 1837.[23] Godine 1839. je Čokrljan postao profesor pravoslavne bogoslovije u Šibeniku i Zadru, ali se tamo kratko zadržao[24]. Nikodim Milaš ga u Pravoslavnoj Dalmaciji[25] uopšte ne pominje, što je na prvi pogled čudno, pošto je Čokrljan objavio jedno poetsko delo povodom svog dolaska u Dalmaciju[26]. U tom delu poredi svoju mudrost sa mudrošću Dositeja Obradovića. Kao pristalica „Ilirskog pokreta[27]“ dopisivao se iste godine sa Ludvigom Gajem i slao mu svoje stihove kao prilog za štampu. Postao je i član Praške akademije nauka[28].

Čokrljan se vrlo kratko zadržao u Dalmaciji. Već 1841. je ponovo u Turskom Bečeju[29]gde je 1842. promovisao Maticu Srpsku[30], ali se ni u ovom mestu nije dugo održao, jer ga izvori od 1843. pominju kao paroha u Tarašu[31]. Postoji mogućnost da je njegovo pisanje laskave ode 1843. županu Torontalske županije Lalsu Karačonjiju[32] imalo rezultata, pošto se ime Jovan Čokrljan javlja kao županijski prisednik u Velikom Bečkereku – „torontalske međe aksesor“ 1847.[33] Ipak, nije jasno da li je „torontalske međe aksesor“ bio on ili druga ličnost istog imena. U doba Mađarske bune 1848, Jovan Čokrljan se svakako nalazio na mestu paroha u selu Taraš.

U doba Srpske Vojvodine, odbor sela Taraš hapsi paroha Jovana Čokrljana zbog sumnje da je izdajnik i sprovodi ga Praviteljstvu Vojvodstva Srpskog u Sremskim Karlovcima, jer je „dao krojiti stihare na šokačku formu“. U „areštu“ (hapsu), u Sremskim Karlovcima upoznaje ga Jakov Ignjatović koji u Rapsodijama iz prošlog srpskog života[34] beleži koliko je bio zgađen Čokrljanovim sramnim držanjem, odvratnim karakterom i prenemaganjem, a naročito očiglednom zaljubljenošću u svog crkvenjaka sa kojim je poslat u internaciju. Čokrljan je, po Ignjatovićevom svedočenju, bio izrazito feminiziran, a tokom internacije uživao je u kulinarstvu. Nakon puštanja na slobodu, Ignjatović saznaje da je Čokrljan pokušavao da ga denuncira kod vlasti Srpske Vojvodine. Godine 1849. našao se Čokrljan u izbeglištvu u Beogradu, pa je tom prilikom napisao i jednu odu „Servijancima“. Javno je izražavao tu zahvalnost i nakon povratka iz izbeglištva: „Po povratku kući iz Srbije, izbeglice su se zahvalile svima koji su im pomogli. U ime izbeglica posebno priznanje izrazio je sveštenik iz banatskog sela Taraš, član Praške akademije nauka, Jovan Čokrljan. Rekao je: `U zahvalnost za dobra dela postavićemo im zlatni spomenik i postaviti zaostavštinu u sećanju naših unuka i praunuka`[35]“.

Taraškim rodoljubima služi na čast to što su pre svih osetili da u Jovanu Čokrljanu imaju posla s neverijom. Selo je veoma postradalo tokom mađarske bune. Godine 1849, nakon poraza srpskih trupa u Boju na Iljevu kod Bašaida, Tarašani su se suprotstavili „Košutskoj vojsci“, kojom prilikom je poginuo jedan mađarski konjanik koji je uporno hteo da uđe u ovo selo. Potom su mađarske trupe zauzele selo napadom iz pravca Melenaca, pošto su ga prethodno bombardovale topovima, poubijale i razjurile branioce. Čokrljan je početkom 1849. već bio u izbeglištvu u Beogradu, gde je naročito srbovao[36], a njegovi poetski izlivi osećanja prema Mađarima bi se danas mogli sasvim  smatrati „govorom mržnje“. Njemu su Mađari „glupi, holil, mađarski Tatari“ i „divlji Mađari“.[37]

Tek nakon sloma Mađarske bune i propasti Srpske Vojvodine, Jovan Čokrljan se 1849. g. vratio na mesto parohijskog sveštenika u Tarašu. Tamo je već 1850. g. ušao u sukob sa novopostavljenim učiteljem Dimitrijem Davidovićem, jer je neposredno pred njegov dolazak otuđio usev školske njive namenjene za izdržavanje učitelja, a njivu je neovlašćeno izdao u zakup[38]. Iako su taraški seljaci jednodušno stali na stranu učitelja, Čokrljan ga je pred vlastima napadao nazivajući ga „lažovom“, „nesposobnim“ i izjavio da njegovu učiteljsku „asignaciju nulom smatra“[39]. Nakon ovakvih postupaka, Jovan Čokrljan više nije mogao da obavlja parohijsku svešteničku službu.

Pošto je nakon 1850. kao pravoslavni sveštenik penzionisan, u njegovom životu je nastupio potpuni preokret. Jovan Čokrljan je, zahvaljujući temišvarskom policijskom agentu Atanasu Jovanoviću, 1853. uspešno vrbovan za policijskog špijuna. Jovanović je smenjen vrlo brzo pošto je postavljen, po svemu sudeći upravo zbog toga što je vrbovanje špijuna poput Čokrljana bilo krajnje štetno po ugled policije. Iz policijskih dokumenata saznajemo da je Čokrljan između 1850. i 1853. boravio u Novom Sadu.

Novosađani su bili zgroženi Čokrljanovim ponašanjem i prevarama, a otkrili su i da je policijski špijun. Iz sačuvanog izveštaja načelnika nadležnog policijskog odseka Ludvika Vanskog poznato je mišljenje policije o Jovanu Čokrljanu kao Jovanovićevom agentu: „Njegov agent, penzionisani pravoslavni srpski paroh Jovan Čokrljan Vukadinović, ucenjivan je u Novom Sadu zbog toga što je tajni agent, hapšen je zbog prevara, a zatim je često razotkrivana pozadina njegovog rada, loša reputacija, nepristojne i spletkaroške osobine ove ličnosti. Lično sam odgovoran za odabir i zapošljavanje ljudi od poverenja i obavezujem se da ću osigurati sve kako se slični neugodni događaji koji potresaju kredibilitet policije ubuduće neće dogoditi[40]“.

Jovan Čokrljan je propao kao pisac, pesnik, vojni sveštenik, veroučitelj, paroh, rodoljub, pa čak i kao policijski špijun. Potom je propao i kao pravoslavac. Napustio je pravoslavnu veru radi rimokatoličke, pa čak postao i rimokatolički apologeta protiv pravoslavlja. Čuveni novosadski list Danica ga je otvoreno nazvao „otpadnik Čokrljan[41]“. Kada je 1860. Čokrljan objavio knjigu Pravoslavije ili Koja crkva pravije uči istočna ili zapadnja[42], protiv ove neverije se oglasio beogradski mitropolit Mihajlo (Jovanović) objavljujući Odgovor Čokrljanu[43]. Jovan Čokrljan je već na početku svoje knjige zabeležio svedočanstvo kako je doslovno prodao veru za večeru kod prelata Rutgenštoka u gradu Hercogenburgu[44]. Srbima je odavno bilo poznato da su glamurozne večere u društvu „papežnika“ bile dobra prilika da s rimokatoličkom verom sjedine „istočno-nesjedinjene“ hrišćane. Miloš Crnjanski je u Seobama opisao kako je izgledala jedna takva večera[45]. Čokrljan je u austrijskoj vojsci ubrzo postao vojni kapelan, ali je još brže to mesto izgubio zbog nemoralnog života, pa čak osuđen na godinu dana zatvora.

Sam Čokrljan u svojoj knjizi iznosi da je pre pisanja i objavljivanja knjige Koja crkva pravije uči istočna ili zapadnja čak šest godina proveo proučavajući bogoslovnu građu po rimokatoličkim bibliotekama[46]. Pošto je na kraju rada ostavio belešku da je pisanje knjige završio u Beču 1858. kao „Joan Čokrljan jošt nesjedinjeni sveštenik[47]“, to znači da je rad na knjizi koja razotkriva „smutnju Marka Efeskoga“ i „Fotijevaca“, podstaknut večerom kod prelata Rutgenštoka, započeo 1852. godine. Dakle, Čokrljan je rad na svojoj knjizi protiv pravoslavlja započeo u doba kada je obavljao posao austrijskog policijskog špijuna, a u Novom Sadu se bavio prevarama i intrigama. Čokrljan svojim sunarodnicima u knjizi doslovno poručuje: „Svi i svako, vrlo razmislite i savesno ispitajte, pa onda moralnog i materijalnog (sic) dobitka radi, osobito pak za ljubav familije, pružite ruke i recite: Volim svojim svetim telom koje cilj sveti poštuje u veroučenju sledovati, nego sledovati Fotiju i njegovim grešnim drugovima[48]“.

Potom je pravoslavnim Srbima preporučio da se privole rimskoj crkvi po primeru Rusa („Rusincima nazvanih“) i Romana („t.j. Vlaha“). Čokrljan Srbima u svojoj knjizi poručuje: „Patrijarh Grada Rima školovaće Sinove vaše bez najmanjeg troška vašeg[49]“. Zaboravio je da pomene da ga je za sveštenika o sopstvenom trošku školovao, pa tokom obavljanja sveštene službe plaćao a potom i penziju obezbedio njegov ubogi „nesjedinjeni“ pravoslavni srpski narod. Na kraju, kao jedan od argumenata ad hominem, preporučivao je Srbima da slede primer ruskog grofa Ivana Sergejeviča Gagarina koji je 1842, pod uticajem Sofije Petrovne Svečine, u Parizu prešao u rimokatoličku veru, pa stupio u jezuitski red.

Jovan Čokrljan nije izdržao rafinirani psihološki pritisak visokog društva rimokatolika poput Vuka Isakoviča kao književnog lika. Čokrljanov propali identitet se topio i u ličnom imenu. Ime Jovana Čokrljana je doživljavalo preobražaje, zavisno od izvora u kojima se javljalo: Joan, kasnije Jovan Čokrljan (srpski), Ivan Čokrljan (hrvatski), Johann Csokerlyan (nemački), Jan Csokerlyan (češki), Csokerlyan János (mađarski), Joann Cokerlzan (latinski). Za razliku od Pavla Isakoviča koji je tonući u „grozni, mutni bezdan prošlosti“ očuvao sopstvo uprkos različitim tuđinskim interpretacijama ličnog imena[50], Jovan Čokrljan je ostatak života nastavio po orijentalnim mahalama osmanlijskog sveta.

Čokrljan se najzad, nakon objavljivanja navedene knjige, konačno „sjedinio“ s Rimokatoličkom crkvom. Pošto je propao kao rimokatolički vojni kapelan u Beču, pokušao je da postane rimokatolički misionar. Godine 1862. upućen je u Bitolj gde je par godina pre toga osnovana misijska župa francuskih Lazarista. Zagrebački katolički list je iste 1862. objavio kratku vest o Mihajlu Popoviću iz Zenice koji je, podstaknut Čokrljanovom knjigom, napustio pravoslavlje pa čak postao rimokatolički sveštenik[51]. Dve godine nakon objavljivanja Čokrljanove knjige Koja crkva pravilnije uči istočna ili zapadnja upravo su se među Srbima u vojnoj granici pojavili prvi otpadnici od pravoslavlja, ali nisu prihvatili rimokatoličku veru, već nazarenstvo[52].

Ni u Bitolju Čokrljan nije mogao da se održi. Turske vlasti su ga iz Bitolja brzo proterale u Carigrad, gde je umro 1862. godine, u prestonom gradu sultana za kojeg je tvrdio da i on „poštuje patrijarha starog Rima[53]“. Rimokatolici su brzo prestali da se ponose Čokrljanovim radom čim je pokazao svoje lične osobine usled kojih je izgubio mesto vojnog kapelana u Beču. Zagrebački katolički list je 1864. godine, povodom napada pravoslavnih publicista na Čokrljanovu knjigu, dao uzgrednu ocenu da je Čokrljanova knjiga „sbilja veoma površno i nesvršeno spisana, al uz to ne vrieđa i ne grdi nikoga[54]“.

Jovan Čokrljan je bio crna ovca ugledne srpske familije, njen sramni izdanak. Zbog njega je prezime Čokrljan postalo sinonim izroda i narodne izdaje, o čemu je ostavio posredno svedočanstvo Ivo Andrić. On pominje profesora latinskog jezika sarajevske gimnazije Vasilija Čokrljana u pripovetki Crven cvet (1949). Radnja pripovetke se odigrava u Sarajevu 1906. Andrić beleži da je  profesor Vasilije Čokrljan bio rodom iz Vojvodine, da je svoje prezime smatrao izdajničkim, pa ga je promenio u Vasiljević. Jovan Čokrljan je, potom, kao narodni izrod u svom narodu pao u potpuni zaborav. U savremeno doba stvaralaštvo Jovana Čokrljana pominje Marijana Jelisavčić u radu Elementi horor fantastike u romanu srpskog predromantizma[55], tri decenije pošto je ovo delo Sava Damjanov kategorisao u klasiku srpske fantastike[56]. Tek u XXI veku su se Jovana Čokrljana setili pisci njegovog zavičaja Ivan Bošnjak[57] i Filip Krčmar[58].

Rođen i odrastao u znamenitoj srpskog porodici XIX veka, stekavši veoma pristojno obrazovanje svog doba, stabilnu službu i prihod, Jovan Čokrljan je imao odličnu početnu priliku da postane ugledna ličnost svog naroda na početku epohe prosvetiteljstva i modernizacije narodne kulture. Slabog karaktera, prevrtljiv i sklon intrigama, Čokrljan je preokrenuo svoju veliku ulogu u potpunu suprotnost. Već početkom svog književnog rada javila se sentimentalnost i dekorativnost kao najupadljivija osobenost njegovog stvaralaštva. Ove kitnjaste osobine njegovog rada su se brzo preobratile u laskavost, osobinu koju su veoma prezirali obrazovani pripadnici srpskog naroda XIX veka. Veoma je zanimljiva činjenica da je Čokrljanova sklonost nacionalnoj izdaji uočena među neobrazovanim Srbima pre nego među obrazovanima. Po slomu Srpske Vojvodine,

Jovan Čokrljan se vrlo brzo potpuno kompromitovao imovinskim zloupotrebama, intrigama i nedoličnim životom. Kao policijski špijun je uspeo da kompromituje svoje starešine i ugled austrijske policije uopšte. Napustivši pravoslavnu veru, postao je rimokatolički apologeta, ali je zatim propao i kao rimokatolički misionar. Ovaj prevrtljivac je kratkotrajno uspevao da se domogne ugleda ili službi u Budimu, Zadru, Pragu i Beču. Stabilnost svog položaja je uspevao da upropasti i u rodnom Banatu, pa je potom svoj životni put preko Bitolja završio u Istanbulu. Njegov život i delo su zaboravljeni, ali se decenijama prezime Čokrljan među Srbima smatralo sinonimom narodnog izdajnika.

Narodni zaborav je tek početkom XX veka izbrisao ljagu koju je Jovan Čokrljan za sobom ostavio svojoj uglednoj familiji. Jovan Čokrljan je bio primer sramnog narodnog otpadnika koji se javio u osvit modernog doba, prvi u nizu sličnih čiju biografiju možemo skoro u potpunosti da rekonstruišemo, za nauk i radi sećanja savremenim generacijama.

 

Autor Dušan Kovačev

________________________________________________________________________________

LITERATURA

Štampani neperiodični izvori:

Vrcelj, Ljubomir, 1971, Klirikalna škola u Šibeniku i Zadru, Zagreb, Srbi i pravoslavlje u Dalmaciji i Zadru, Almanah, Savez udruženja pravoslavnog sveštenstva SR Hrvatske.

Vukadinović Jevtimije, Obrana pravoslavlja (protiv Čokrljana), Novi Sad 1861.

Damjanov, Sava, 1988, Koreni moderne srpske fantastike: fantastika u književnosti srpskog predromantizma, Novi Sad, Matica srpska.

Dimitrijević, Vladimir, 1898, Zašto se nazarnstvo kod nas širi i kako bi to mogli sprečiti, Novi Sad, Braća Popović.

Erdeljanović, Jovan, 1992, Srbi u Banatu, Novi Sad, Matica srpska, „Prometej“.

Ignjatović, Jakov, 1988, Memoari 1, Novi Sad, Matica srpska.

Jovanović, Mihailo,  1860, Odgovor Čokrljanu svedočeći da je istočna crkva istino pravoslavna, Beograd, Knjažesko srpska knjigopečatnja.

Krestić, Petar V, 1996, Prečani i Šumadinci, Beograd, Novi Sad, Istorijski institut, Matica srpska.

Krčmar, Filip, 2019. Laslo Karačonji i njegovo doba: torontalska biografija u svetlu novinarskih natpisa 1854-186, Novo Miloševo, Banatski kulturni centar.

Laskateljstvo, 1824, Temišvar, Banatski almanah, ur. Dimitrije P. Tirol,

Milaš, Nikodim, 1901, Pravoslavna Dalmacija, Novi Sad, Izdavačka knjižarnica A. Pajevića.

Milisavac, Živan, 1986, Istorija Matice srpske: deo. Vreme nacionalnog buđenja i kulturnog preporoda, 1826-1864, Novi Sad, Matica srpska.

Oluić, Petar, 1971, Sveštenstvo eparhije dalmatinske, Srbi i pravoslavlje u Dalmaciji i Zadru, Almanah, Zagreb, Savez udruženja pravoslavnog sveštenstva SR Hrvatske.

Radeka, Milan,1971,  Građa o srpskim školama u SD, Srbi i pravoslavlje u Dalmaciji i Zadru, Almanah, Zagreb, Savez udruženja pravoslavnog sveštenstva SR Hrvatske.

Rajkov, Milivoj, 1968, Iberlandska zemlja u Velikokikindskom distriktu, Kikinda, Istorijski arhiv Kikinda.

Tirol, Dimitrije P, 1827, Slavenska gramatika, sad prvi red na srpskom jeziku najasnjena, Beč, Troškom Aćima balana, Štamparija Jermenskoga manastira.

Crnjanski, Miloš, 1973, Seobe 1, Beograd, Nolit.

Čokrljan, Jovan, 1831, Pesnj pri othodu slavne dajčbanatske regemente iz grada Budima u Austriju

Čokrljan, Jovan, 1829, Ogledalo dobrodetelji i vernosti ili Žalosna priključenija Dragoljuba i Ljubice, Budim, Jugend Spiegel.

Čokrljan, Jovan, 1835, Pesnj na denj roždenija jego cesaro-kraljevskog veličestva Ferdinanda I, Budim, Pismeni Kr. sveučilišta peštanskog.

Čokarljan, Jovan, 1938, Vseradosni pozdrav gospodinu Stefanu Stankoviču, pravoslavnomu arhiepiskopu Karlovačkomu, Novi Sad, C. Kr. privilegovana tipografija Pavla Jankovića.

Čokrljan, Jovan, 1939, Pozdrav bogoukrašenoj Dalmaciji pri uhodu u grad Zadar i Šibenik, Karlštat, Joan N. Pretner.

Čokrljan, Jovan, 1848, Radosni pozdrav njegovom prevoshoditeljstvu Stefanu Šupljikcu ot Vitez, Beograd, Praviteljstvena knjigopečatnja.

Čokrljan, Jovan, 1849, Blagodarstvenaja čuvstvovanija serbskago naroda gosudarju Nikolaju.

Čokrljan, Jovan, 1849, Privestvije njegovoj svjatosti u ćesaro-kraljevskim državama pravoslavnom mitropolitu Josifu I, Beograd.

Čokrljan, Jovan, 1860, Pravoslavije ili Koja crkva pravije uči istočna ili zapadnja

Čokrljan, Jovan, 1989, Neven cveće pri nastupku nove godine, Beorad, Tipografija knjaževine Srbije

Andrić, Ivo, 1947,  Crveni cvet, Zagreb, Pripovijetke, 1947, Matica hrvatska.

Bošnjak, Ivan, 2016,  Životopis znamenitih melenačkih porodica 18. i 19. veka (knjiga druga), Melenci.

Bogdanov, Vaso, 1958, Historija političkih stranaka u Hrvatskoj od prvih stranačkih grupiranja do 1918, Zagreb, Novinarsko izdavačko poduzeće.

Csokerlyan, Joann 1934, Declamatio ilustrissimo, reverendissimo, ad magnifico domino Joanni Mih. Wagner, vicario apostolico casrensi, Episcopo belgradiensi et semendrensi, Pragae, Typis Achioepiscopalibus

Klátik, Zlatko, 1968, Literárne vzťahy Slovákov a južných Slovanov: sborník prác z vedeckej konferencie v Smoleniciach od 30.10. do 1.11.1966, SAV.

Lompar, Milo, 2016, Ime Pavla Isakoviča, Viteška kultura, god. V, Chivalrous culture, Beograd, Veliki priorat Vitezova Templara Srbije.

Mužić, Ivan, 1969, Hrvatska politika i jugoslavenska ideja, Split, Franjo Kluz, Omiš, Split.

Štampana periodika:

Karadžić, Vuk Stefanović, 1919, Vukova prepiska, Knj. VI, Beograd: Državna štamparija Kraljevine Srbije.

Gavela, Đuro, 1871, Kovčežić, Beograd, Tom IX, Narodni muzej.

Danica, 10. junij 1861. Podlistak, književnost. Broj 16. G. II, Novi Sad.

Popović, Panta, 1886, Živeo Radaja! Novi Sad, Stražilovo, god II, br. 21, 22. 5. 1886.

13. M , 1862, Dopis, Zagrebački katolički list, Nar. tiskarna dra. Ljutovida Gaja br. 11, tečaj XIII, 13. ožujka.

Elektronski izvori:

Jerić, Kristian M, 2015, Srbi „vladinovci“: Srpski političari u užoj Ugarskoj, pristalice ugarske vlade (1867-1905), Beograd, doktorska disertacija, Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet.

Kovačev, Dušan, 2020, O šlajberima – bednim piskaralima ili književnim bednicima, Balkanska geopolitika, blog Zorana Miloševića, 10. 5. 2020. https://balkanskageopolitika.com/tag/slajberi/

Deák Ágnes, 2013, Államrendőrség Magyarországon, 1849–1867, Akadémiai doktori értekezés, Budapest, http://real-d.mtak.hu/649/7/dc_588_12_doktori_mu.pdf str. 275-276

Petrov, Milan – Vajdasági menekültek az 1848-49-es szerb-magyar háború idejen, http://adattar.vmmi.org/cikkek/16283/hid_1998_03_17_milan.pdf

Poth, Istvan, Iz kulturne i  književne prošlosti Srba u Mađarskoj (Pešta i Budim kao kulturna središta srpska u prvoj polovini 19. veka), Projekat Rastko, Budimpešta – Sentandreja https://www.rastko.rs/rastko-hu/umetnost/knjizevnost/studije/istvan_poth.html

Nagrađen rad o hororu u delima srpskog predromantizma, 2017, Art/Anima, 24. 4. 2017. http://www.art-anima.com/vesti/nagradjen-rad-o-hororu-u-srpskom-predromantizmu

Vorgić, Dejan, 26. 5. 2013, Popis bečkerečkih Srba u upravi Austrougarske monarhije (XVIII-XIX vek), Banateka. http://banateka.blogspot.com/2013/05/popis-beckereckih-srba-u-upravi.html

Zagrebački katolički list, 1864, Zagreb, Nar. tiskarna dra. Ljutovida Gaja, tečaj XV, br.7.https://archive.org/stream/zagrebacki_katolicki_list_tecaj_petnaesti_1864/zagrebacki_katolicki_list_tecaj_petnaesti_1864_djvu.txt

 

UPUTNICE:
[1][Kovačev• 2020]

[2][Jerić • 2015]

[3][Popović• 1886, 678-679]

[4][Erdeljanović•1992, 371]

[5][Bošnjak• 2016, str. 44-56]

[6][Bošnjak • 2016, Ibidem]

[7][Gavela•1871, 118] [Bošnjak]

[8][Čokrljan• 1831]

[9][Tirol•1827]

[10][Krestić• 1996, 134]

[11][Poth]

[12][Čokrljan, 1829]

[13][Čokarljan• 1938]

[14][Čokrljan•1849, Privjetstvije…]

[15][Čokrljan• 1835]

[16][Čokrljan•1848]

[17][Čokrljan• 1849, Blagodarstvenaja,,,]

[18][Laskaateljstvo•1827, 140-144]

[19][Bošnjak• 2016, Ib]

[20][Karadžić•1919, VIII]

[21][Csokerlyan • 1934, Declamatio ilustrissimo..]

[22] [Bošnjak• 2016, Ib]

[23][Rajkov•1968, 16-19]

[24][Vrcelj • 1971, 119] [Oluić •  1971, 44] [Radeka • 1971,  130]

[25][Milaš • 1901]

[26][Čokrljan •  1939, Pozdrav bogoukrašenoj Dalmaciji…]

[27][Mužić• 1969, 6] [Bogdanov • 1958, 170]

[28][Klátik•1968, 121]

[29][Bošnjak• 2016, Ib]

[30][Milisavac, 1986, 412]

[31][Bošnjak• 2016, Ib]

[32][Krčmar• 2019, 40-41]

[33][Vorgić•2013]

[34][Ignjatović•1988, 186-198]

[35][Petrov, 254]

[36][Čokrljan • 1989, Neven cveće…]

[37] Čokrljan • 1989, Neven cveće…]

[38][Bošnjak• 2016, Ib]

[39][Bošnjak• 2016, Ib]

[40][Deák •2013, 275-276]

[41] Danica • 1861, 254]

[42][Čokrljan • 1860]

[43][Jovanović•  1860]

[44][Čokrljan • 1860, III]

[45][Crnjanski•1973, 42-47]

[46][Čokrljan • 1860, VII]

[47] [Čokrljan • 1860, 317]

[48][Čokrljan • 1860, 301]

[49] [Čokrljan • 1860, 312]

[50][Lompar • 2016, 253-273]

[51][D. M • 1862, 87]

[52][Dimitrijević • 1898]

[53] [Čokrljan • 1860, 313]

[54][Zagrebački katolički list• 1864, 59]

[55][Nagrađen rad… • 2017]

[56][Damjanov • 1988, 122]

[57][Bošnjak • 2016, Ib]

[58][Krčmar • 2019, 38-42]

 

Autor Dušan Kovačev

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Zavod za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin/Bojan Kojičić

 

Izvor balkanskageopolitika.com, 26. jul 2020.