Zašto su SAD objavile rat protiv KP Kine?

Kako se Majk Pompeo poslužio logikom Mao Cedunga rekavši da KP Kine ne predstavlja kineski narod, i zbog čega se ovo može nazvati revolucionarnim američkim pristupom Kini?

U skorašnjem govoru, američki državni sekretar Majk Pompeo zabio je nož pravo u srce odnosa između Komunističke partije Kine i kineskog naroda, što je od krucijalnog značaja za moć KP Kine.

Koristeći se logikom koju je Mao Cedung elaborirao u svojoj knjizi O kontradikciji, Pompeo je pokušao da dokaže da KP Kine ne predstavlja kineski narod, nego je Partija u stvari neprijatelj kineskog naroda. Ova poenta je fundamentalna jer, kako Mao to objašnjava, glavni politički element je znanje ko je sa nama, a ko je neprijatelj, dok bi Partija uvek morala da predstavlja narod.

MAOIZMOM PROTIV MAOISTA
Pompeo je izjavio: „Moramo da počnemo od toga kako naš narod i naši partneri percipiraju KP Kine. Moramo im reći istinu“.

Ali šta je istina prema američkom državnom sekretaru? Evo: „Znamo da poslovanje sa kompanijama koje podržava KP Kine nije isto kao poslovanje sa, recimo, nekom kanadskom kompanijom. Oni ne odgovaraju nezavisnim bordovima, a mnoge od njih finansira država, pa nemaju potrebu da jure profit…

Takođe znamo da ukoliko naše kompanije investiraju u Kini, one mogu svesno ili nesvesno da pomažu ogromna kršenja ljudskih prava kojima pribegava Komunistička partija. Takođe znamo da nisu svi kineski studenti i radnici samo obični studenti i radnici koji dolaze ovde kako bi malo zaradili ili stekli nešto obrazovanja. Previše njih ovde dolazi kako bi krali našu intelektualnu svojinu i potom je odnosili u svoju zemlju“.

Prema tome, on zastupa stav da bi Sjedinjene Države trebalo da nastupaju kao de facto nova revolucionarna partija: „Moramo se takođe angažovati prema kineskom narodu i osnažiti ga – to je dinamičan, slobodoljubiv narod koji je potpuno različit od KP Kine“.

Zato što, kako on podvlači, „komunisti skoro uvek lažu. Najveća laž koju nam nude jeste to da govore u ime 1.4 milijarde ljudi koji su pod nadzorom, represijom i strahom da progovore. Istina je sasvim suprotna. KP Kine se plaši iskrenog mišljenja kineskog naroda više od bilo kog drugog protivnika, za šta nemaju nikakvog razloga, izuzev straha da će izgubiti vlast.“

Američki državni sekretar Majk Pompeo prolazi pored američke i kineske zastave uoči sastanka sa kineskim ministrom spoljnih poslova i državnim savetnikom Vangom Jiem, Peking, 08. oktobar 2018. (Foto: Daisuke Suzuki/Pool via Reuters)
Američki državni sekretar Majk Pompeo prolazi pored američke i kineske zastave uoči sastanka sa kineskim ministrom spoljnih poslova i državnim savetnikom Vangom Jiem, Peking, 08. oktobar 2018. (Foto: Daisuke Suzuki/Pool via Reuters)

„Zamislite samo koliko bi bolje bilo u celom svetu – da i ne pominjemo ljude unutar Kine – da smo mogli na vreme da čujemo šta imaju da kažu doktori iz Vuhana, odnosno da im je bilo dozvoljeno da zvone na uzbunu nakon izbijanja zaraze novim virusom. Previše decenija su naši lideri ignorisali i umanjivali reči hrabrih kineskih disidenata koji su nas upozoravali na prirodu režima sa kojim se suočavamo“.

Sjedinjene Države će zato da podržavaju kineske disidente, jer oni se istinski zalažu za kineski narod, čiji su interesi saglasni sa interesima Amerike.

Ovo je revolucionarni američki pristup Kini – korišćenje logike maoizma protiv Maovih naslednika. Svi članovi Partije i čitav kineski narod decenijama su natapani Maovom filozofijom, pa se svesno ili ne pronalaze u takom razmišljanju. Naravno, postoje razlike između definicije i realnosti „naroda“ u Maovo vreme, kada je osnovna kontradikcija bila između feudalnog društva i velikih narodnih masa, i današnje Kine.

SAD I KP KINE
Međutim, možda je Pompeo usmerio podršku na pogrešne ljude. Stari disidenti poput Veja Đinšena ili Vanga Dana, koje je šef američke diplomatije eksplicitno pomenuo, predugo su izvan Kine i verovatno više ne uživaju neku veliku podršku unutar nje. No, SAD su definitivno pokušale da zabiju klin između Partije i naroda, a ko će „istinski“ predstavljati kineski narod biće odlučeno kasnije. Važan element je to što je KP Kine de facto etiketirana kao „neprijatelj naroda“. To izaziva ceo niz problema za Partiju.

Američka podrška Komunističkoj partiji Kine oduvek je bila esencijalna za Partiju. Tokom 1930-ih, američki novinar Edgar Snou je sa knjigom Crvena zvezda nad Kinom bio ekstremno važan za uveravanje zapadnjaka da su romantični kineski komunisti bili dobri momci koje treba podržavati, a ne korumpirani nacionalisti (Kuomitang – KMT). Njegova centralna tvrdnja, koja možda potiče od Maoa ili je doprinela Maovoj teoriji, jeste to da KPK istinski predstavlja nade i težnje običnih ljudi u Kini.

Kada su komunisti došli na vlast, povratak kineskih intelektualaca iz Sjedinjenih Država, poput filozofa Fenga Jou-lana ili dramaturga Lao Šea, bio je indirektan dokaz američke podrške novoj Kini. Sve ostalo, antikomunističke kontroverze koje su besnele po Americi pedesetih i šezdesetih, nisu se računale, prosto zato što je Kina bila zatvorena, a zvanično suprotstavljanje Pekinga „američkom imperijalizmu“ povremeno je zvučalo kao poziv upomoć.

Kasnije su omaži Kini od strane američkih predsednika poput Ričarda Niksona, Džimija Kartera, Ronalda Regana i Džordža Buša išli naruku ideji Denga Sjaopinga i njegovih naslednika da su oni pravi predstavnici kineskog naroda. Sada su naravno 40 godina čudesnog ekonomskog razvoja i ogromni antikorupcijski napori predsednika Sija Đinpinga pružili novu municiju za cementiranje prisnih veza između naroda i Partije u Kini. Zapravo, podrška Partiji već je bila veoma visoka, a postala je još jača tokom i nakon borbe protiv virusa.

Atraktivnost disidenata opala je kod mnogih u Kini koji su iskusili boljitak sopstvenih života, obuzdavanje korupcije i, što je veoma važno, rešavanje epidemije, makar prima facie, na efikasniji način u Kini nego u Sjedinjenim Državama. Ali američki klin nije opitna alatka. On može da pokaže gde je snaga, a gde slabost, pa će sledeći praktični korak možda biti uspešniji.

Kineski medicinski radnici poziraju sa zastavom Kine nakon zatvaranja privremene kovid bolnice u Vuhanu, 10. mart 2020. (Foto: Xinhua/Xiao Yijiu)
Kineski medicinski radnici poziraju sa zastavom Kine nakon zatvaranja privremene kovid bolnice u Vuhanu, 10. mart 2020. (Foto: Xinhua/Xiao Yijiu)

Spolja gledano, Pompeo je razjasnio još jedno pitanje. SAD više nemaju bilateralan pristup Kini. Amerika govori svojim partnerima da KP Kine laže, pa stoga gradi koaliciju zemalja istomišljenika protiv KP Kine. To bi moglo da ima dalekosežne posledice.

Ovo je prvi moderni rat koji se fokusira na Aziju.

Prvi svetski rat uglavnom se vodio u Evropi i Aziji, pri čemu je uloga Japana protiv nemačkih kolonija u Kini bila minorna, sporedna stvar. Drugi svetski rat takođe se pretežno vodio u Evropi, a iako je napad Japana na Kinu i SAD bio značajan, važniji rat odvijao se u Evropi. Tokom Prvog hladnog rata, Azija je bila važna, a vrući ratovi vodili su se u Koreji i Vijetnamu, dok su nasilno suzbijane komunističke pobune u Maleziji i Indoneziji. No, sovjetska prestonica, Moskva, nalazila se u Evropi.

Sada je Azija centar konflikta po prvi put, iako bi sukob mogao da se proširi na druge kontinente. Kina će verovatno želeti da proširi svoje globalno prisustvo, dok će SAD želeti da ga ograniče. Ali glavna arena je Pacifik, Azija.

MOĆ NOVCA
Osim toga, Sjedinjene Države i Evropska unija troše bilione dolara na svoje ekonomije. Biće to najveća finansijska pomoć u istoriji kapitalizma, verovatno veća i od Maršalovog plana kojim je evropska ekonomija obnovljena nakon Drugog svetskog rata. Ovog puta je, prema raznim parametrima, moguće da bi to bilo ponovno pokretanje, pa i kreiranje svetske ekonomije nakon kraja epidemije koronavirusa.

Ovaj ogromni plan će se dogoditi paralelno sa američkim ekonomskim odvajanjem od Kine i istovremenim odvlačenjem Evrope sa sobom. Iz sadašnje perspektive stiče se utisak da će Kina biti izolovana od najpozitivnijih posledica ovog džinovskog programa.

Nije jasno šta će novac zapravo učiniti. Hoće li Sjedinjene Države pokrenuti veliki industrijski program za obnavljanje sistema investiranjem u očajnički potrebne nove tehnologije, svežu infrastrukturu, zdravstvo, obrazovanje i pravno-birokratske olakšice, a sve u cilju podsticanja novog biznisa?

Šta će EU učiniti? Hoće li biti u koordinaciji sa SAD? Hoće li koordinacija biti na kontinentalnom nivou ili će se finansije distribuirati svakoj zemlji pojedinačno da troše kako im volja? Ništa od ovoga nije jasno, a verovatno neće ni biti jasno do kraja američkih predsedničkih izbora. Kao što nije jasno ni da li će sa vojnom koalicijom koju će činiti Japan, Vijetnam, Indija i Australija, uz američku podršku, nastati i ekonomska zona trgovinske saradnje, kao što je predvidela Obamina administracija.

Predsednik SAD Donald Tramp u društvu predsednika Evropskog saveta Donalda Tuska tokom posete sedištu EU u Briselu, 25. maj 2017. (Foto: Emmanuel Dunand/AFP/Getty Images)
Predsednik SAD Donald Tramp u društvu predsednika Evropskog saveta Donalda Tuska tokom posete sedištu EU u Briselu, 25. maj 2017. (Foto: Emmanuel Dunand/AFP/Getty Images)

Ali jasno je da će ovi planovi samo marginalno doticati Kinu, ako je ne budu i potpuno isključili. Tako bi ovo moglo da dovede do stvaranja dve odvojene ekonomske sfere, baš kao u vreme Maršalovog plana. Perspektiva samostalnog suočavanja sa ekonomskim posledicama epidemije, plus Pompeova objava ideološkog rata protiv KP Kine, morala bi da natera kineske lidere da se zamisle o načinima da prevaziđu problem pred kojim su se našli.

Naredni meseci će pokazati šta će uraditi po tom pitanju.

 

Naslovna fotografija: Lintao Zhang/Getty Images

 

Izvor Asia Times