Zašto Blagoje smeta titoistima?

Blagoje je bio četnik i to je ono što posebno boli zagovornike „legalističkih argumenata“. Imenovanje ulice po njemu ruši mantru koja im je oblikovala živote

Posle odluke beogradskih gradskih vlasti da Zagorsku ulicu u Zemunu preimenuju u ulicu Blagoja Jovovića, otvorila se polemika u javnosti. Obzirom da je odluku donela i sprovela u delo aktuelna „naprednjačka“ garnitura, izostala je značajna podrška ovom činu od strane mnogih patriotskih ličnosti, sve zbog straha da ih zato ne proglase bliskima vlasti. Naročito upada u oči da javnost nekritički preskače još jednu činjenicu koja će na našu prestonicu i buduća pokoljenja uticati mnogo više: doneta je odluka se postave spomenici Milošu Crnjanskom, Jovanu Jovanoviću Zmaju i Meši Selimoviću.

Naročito bih se osvrnuo na značaj odluke o postavljanju spomenika Crnjanskom i Selimoviću, jer njihova remek-dela Seobe (druga knjiga) i Derviš i smrt po skoro svim stručnim mišljenjima spadaju među pet najboljih romana napisanih na srpskom jeziku. Crnjanski je na simboličkom planu veoma bitan, jer se tako ispravlja velika nepravda koju nam je naneo komunistički (titoistički) režim. On je kao pisac večiti modernista i najautentičniji predstavnik one vrste srpske književnosti koja govori jezikom svetske literature. Sa druge strane je čvrst nacionalni mislilac i tvorac čuvene maksime o „srpskom stanovištu“. Crnjanski homogenizuje dva svetonazora koja su nespojiva po savremenim tumačenjima globalista: kao pisac sanja nacionalnu slobodu, a kao čovek odiše stilom svetskog gospodina. Zato su ga prećutkivali titoisti svih generacija, počevši od onih koji su koračali šumama sa crvenom petokrakom na čelu, pa sve do ovih koji sede po kafićima sa žutom evropskom zvezdom u novčaniku.

Koliko je, sa jedne strane, donošenje odluke o postavljanju spomenika narečenim velikanima namerno skrajnuto, toliko je sa druge strane imenovanje ulice po Blagoju Jovoviću izazvalo buru u delu privilegovane javnosti. Naročito ako se tome doda da je preimenovana Zagorska ulica, koja je nosila naziv po Zagorju – oblasti u današnjoj Hrvatskoj gde je – prema zvaničnoj istoriografiji SFRJ – rođen Josip Broz. (Kasnije je dobio konspirativni pseudonim Tito, koji je nakon rata i po dolasku na čelo države postao njegovo narodno ime od milja. Obavljao je sve najviše zvanične funkcije i imao sva najviša državna zvanja, ali mu je jedno, neformalno, bilo najdraže: bio je „najveći sin naših naroda i narodnosti“).

„KOSMOPOLITSKA“ KRITIKA
Osporavanja ove odluke gradskih vlasti o preimenovanju jedne male ulice u Zemunu možemo uz gruba pojednostavljenja da podelimo u tri osnovne kategorije: na ona koja dolaze iz ugla „kosmopolitskog“ razmišljanja, na ona koja gledaju kroz „legalističke“ naočare, kao i na ona koja stvari posmatraju kroz „patriotsku“ prizmu. Oni koji su zabrinuti da se ovim činom „guši beogradski kosmopolitski duh“ kao glavni argument navode da Beograd mora u sebi simbolički da upija „čitav svet“, odnosno da u njemu budu sadržana sva bitnija globalna obeležja. U nastavku svojih izlaganja pominju bojazan da ćemo ovakvim činom ugroziti odnose sa susednim narodima ili izazvati njihovu ljutnju.

Međutim, postoji nekoliko činjenica na koje ne smemo zaboraviti. Davanje naziva ulicama glavnog grada bilo je oštro cenzurisano i ideološki obojeno upravo u decenijama nakon dolaska partizanske vojske u prestonicu i učvršćivanja vlasti u njoj. Upravo tada su izbrisani mnogi kako kosmopolitski, tako i tradicionalistički nazivi, bilo da je reč o pojedincima, pokretima ili lokalitetima koji nisu bili u rezonanci sa ideologijom novih vlasti. I dodeljeni su nekritički novi nazivi uz pomoć istorijskog falsifikata sa čvrstim primesama komunističke ideologije. Mnoge ubice srpskog naroda su dobile svoje značajne ulice u prestonici, poput Penezića Krcuna ili Save Kovačevića.

Revolucionar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe Sava Kovačević (Foto: Wikimedia/Mladifilozof)
Revolucionar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe Sava Kovačević (Foto: Wikimedia/Mladifilozof)

Već u Kraljevini Jugoslaviji kreće reciprocitet davanja naziva ulicama u Beogradu u skladu sa tadašnjom jugoslovenskom državnom idejom. Ali u vreme vladavine komunista taj trend dobija ozbiljan zamajac. Ogromna većina uličnih naziva se daje ili po revolucionarnim herojima i simbolima, ili po reciprocitetu „bratstva i jedinstva“. O kosmopolitizmu gotovo da nema reči – on postoji tek u tragovima, i to isključivo kada je reč o nekim značajnim svetskim ličnostima, najčešće leve orijentacije. Vremenom ovakva tradicija kod dela beogradske inteligencije postaje sinonim za kosmopolitizam, umesto da se nazove pravim imenom: titoizam (čak ne ni jugoslovenstvo!).

I samo je titoistički mentalni sklop mogao da argumentom o kosmopolitizmu brani očuvanje naziva ulice koja se zove po jednoj marginalnoj oblasti u današnjoj Hrvatskoj, ne preterano značajnoj ni u samom Zagrebu. Isto stoje stvari i sa nazivima ulica dobijenih po nekim gradovima iz bivše Jugoslavije. Ako je Beograd stvarno kosmopolitska metropola, zašto bi hrvatski, slovenački ili bosanski gradovi imali ogromnu prednost nad grčkim, kineskim, italijanskim ili ruskim gradovima? Zato što se time štiti ideologija titoizma. I zato je pozivanje na ovakvu zaštitu „kosmopolitskih vrednosti“ duboko provincijalno i malograđansko poimanje globalnih vrednosti.

LEGALISTIČKI ARGUMENTI
Legalisti su izneli argument da sam čin Blagoja Jovovića nije legalističko delo, već nasilan čin. Dakle – kažu oni – mnogo bi bilo bolje da je pravda izvršena na sudu, nago što ju je Blagoje uzeo u sopstvene ruke. Neupućeni čitalac bi pomislio da se Pavelić uveliko nalazio u zatvoru gde je čekao presudu, a da je atentator uspeo nekako da ga ubije u toj atmosferi. Nažalost, nije bilo tako. Pavelić se slobodno, gotovo bez ozbiljnog obezbeđenja, kretao ulicama Buenos Ajresa, bezbrižan i opušten. Dobro je znao da nema, niti će biti, ozbiljne namere tadašnje Jugoslavije da ga privede pravdi. Posle rata se neko vreme krio u katoličkim samostanima po Italiji, odakle je – uz britansku asistenciju –„pacovskim kanalima“ prebačen u Južnu Ameriku. Ovo je danas neoboriva činjenica za istorijsku nauku, a bila je i tada za vrh Titove vlasti.

Ante Pavelić je bio verovatno najveći zlikovac u ogromnoj konkurenciji beščašća u Drugom svetskom ratu. Odgovoran je za svirepu smrt bar nekoliko stotina hiljada Srba i o ovome postoji konsenzus gotovo svih istoričara. Da nije bilo hrabrog ličnog čina Blagoja Jovovića (i Mila Krivokapića!), Pavelić bi život okončao kao slobodan čovek. Ili bi ga možda, već uveliko bolesnog, sa jednom nogom u grobu, poslali da poput Artukovića umre u rodnoj zemlji, umesto da mu grob bude negde „u belom svetu“.

Titova država nije imala ozbiljnu volju da ga privede pravdi na bilo koji način: ovo je bolna činjenica sa kojom treba uvek računati kada se govori o potencijalnom „legalnom“ ishodištu! (Ali kada je reč o srpskim intelektualcima (dakle: ne zločincima!) koji su bili protivnici Titove vlasti, poput Dragiše Kašikovića, Titova država se držala suprotnog principa. Organizovala je i izvršila monstruozan zločin: Kašiković je ubijen zajedno sa njegovom devetogodišnjom poćerkom Ivankom u redakciji lista Sloboda u Čikagu. Imao je na sebi 64 uboda oštrim predmetom, dok su na lešu njegove poćerke pronađene 54 rane. Ovaj zločin je uvršten u 100 najsvirepijih u istoriji Amerike.)

Zato je pozivanje na pravni ishod besmisleno u doba Titove vladavine, jer nije postojala volja države za takav ishod. Naknadna „poverljiva“ dokumenta u vidu nekih neimenovanih svedočenja govore da se u vrhu tadašnjih vlasti govorilo o nekim planovima da se Pavelić kidnapuje i onda nekako prebaci u Jugoslaviju, ili čak i ubije na licu mesta. Zvuči više nego neuverljivo: Titova država je nastala na agendi britanske politike, one iste države čija obaveštajna služba je učestvovala u prebacivanju Pavelića bezbedno na Zapad. Pronađeni su dokumenti da je Tito tajno 1944. godine posetio papu Pija XII u Vatikanu, za koga postoje opravdane sumnje da je prećutkivao i često podstrekivao masovne zločine. Vatikan ne želi da otvori ove arhive, ali je bolna činjenica da se katolički sveštenik Krunoslav Draganović – koji je bio operativni mozak čuvanja Pavelića po katoličkim samostanima u Italiji i glavni organizator naknadnog prebacivanja u Južnu Ameriku – vratio bezbedno u Jugoslaviju i umro prirodnom smrću 1983. godine u Sarajevu.

Krunoslav Draganović (osvetljen lik u sredini), profesor na zagrebačkom Bogoslovskom fakultetu i glavni organizator „pacovskih kanala“ (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)
Krunoslav Draganović (u sredini), profesor na zagrebačkom Bogoslovskom fakultetu i glavni organizator „pacovskih kanala“ (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)

Dakle, ni zapadni saveznici ni Tito nisu imali volju da uhvate i osude Pavelića: naprotiv,po tom pitanju im je odgovaralo trajno ćutanje i nečinjenje. Sa druge strane, Titova država nije bila pravna država. Ona je bila prvenstveno ideološka, a njena ideologija je bila antisrpska na unutrašnjem i antiruska na spoljnom planu. Dovoljno je da pogledamo istorijat političkih suđenja u njoj pa da vidimo o kakvom je pravosuđu reč. Ta ista država je osudila Slobodana Jovanovića „kao izdajnika i ratnog zločinca na prinudni rad od 20 godina i na konfiskaciju celokupne imovine, na gubitak državljanstva, kao i na gubitak političkih i pojedinih građanskih prava na 10 godina“.

Ova presuda spada u sam vrh beščašća u pravosudnoj istoriji. Da ne pominjemo montirani proces sa smrtnom presudom bez prava na žalbu generalu Draži Mihailoviću. Ili stotine sličnih proseca, ne samo u godinama posle Drugog svetskog rata, već tokom čitavog trajanja Titove države. Pa i sam Blagoje Jovović je bio od strane te iste države proglašen ratnim zločincem i oduzeta mu je lična imovina! I onda neko očekuje da oni koji su upravljali državom kao da im je dedovina obezbede bar jedan objektivni proces i donesu pravednu presudu?! I to još ako se uzme u obzir činjenica da im takav ishod politički ne ide u korist, odnosno da se kosi sa politikom koju su vodili nekoliko decenija?!

PATRIOTSKO STANOVIŠTE
Blagoje Jovović nije pucao u čoveka za koga je postojao bar jedan promil šansi da je nevin. Nije pucao ni u čoveka koji je tvrdio da je nevin i da je pogrešno optužen. Blagoje Jovović je pucao u čoveka koji se javno u kontinuitetu ponosio svojim zlodelima. Pucao je u čoveka koji nikada nije krio svoju ideologiju zločina prema srpskom narodu. I pucao je onda kada više nije bilo nade da će Ante Pavelić dobiti zasluženu kaznu. Zato je Blagoje Jovović heroj! Uzeo je pravdu u sopstvene ruke kada je namerno ili spontano sistem zatajio i kada je postojala opravdana bojazan da pravde više nema. Ali on je bio četnik, i ta činjenica posebno boli protagoniste „legalističkih argumenata“, zbog bojazni da se tako ne naruši titoistička mantra koja im je oblikovala život. I počinio je „muški čin“, a muževnost je osobina koja se sve više marginalizuje u savremenoj hermafroditskoj javnosti.

Patriotama koji iskazuju dozu zabrinutosti zbog odluke gradskih vlasti da preimenuju neke ulice u Beogradu ni najmanje ne smeta Blagoje Jovović, što je razumljivo. Niti žale, naravno, zbog sada već bivšeg naziva ulice „Zagorska“. Slažu se i da bi Dobrica Ćosić morao da dobije ulicu, iako je do smrti zadržao titoistički pogled na Ravnogorski pokret, kojim je negirao istorijsku nauku i nacionalno pomirenje. Ali im smeta izbacivanje naziva ulice po hrvatskom gradu Zadru, zbog nekadašnjeg velikog uticaja srpske populacije na istoriju ovoga primorskog mesta. Slična zabrinutost je bila i kada je promenjen naziv Zagrebačke ulice. Ima istine u ovakvom gledanju na stvari, usled opravdanog straha da se naša istorija i kultura svode na „srbijansku“ komponentu, umesto srpske.

Ali zar nije onda bolje u nazivima ulica – pored toponima – podvući i nacionalni karakter? Recimo: „Ulica srpskih Dalmatinaca“ ili „Ulica zagrebačkih Srba“? Ako postoje nazivi samo po toponimima sa hrvatske (ili druge eks-ju teritorije), onda zbog nacionalnog dostojanstva ipak mora da postoji neki reciprocitet. Ne mora biti bukvalno simetričan, može biti i na srpsku „štetu“, ali u granicama razuma. Ako je Srbija bila stožer dve Jugoslavije, podrazumeva se da simbolika te ideje mora da se vidi i oseti kod nas više nego kod drugih, i to najviše baš u Beogradu zbog njegovog kosmopolitskog duha, koji uveliko prevazilazi sve susedne prestonice. Ali jugoslovenstvo nije nužno isto što i titoizam! Naprotiv, izvorno jugoslovenstvo nije bilo antisrpsko, dok je titoizam kancer u glavi Srbije.

Josip Broz Tito (Foto: Pinterest)

Na kraju pitanje za sve domaće „kosmopolite“: zašto ne izađete u javnost sa stavom da je prvo Zagreb morao da dobije ulicu nazvanu po Blagoju Jovoviću? Zar Pavelić nije bio nacista i zločinac? Zar nije imao – jedini u modernoj istoriji – logor za decu, Jastrebarsko? Zar Hrvatska nije član Evropske unije, koja je deklarativno antifašistički savez? Zar u državama EU nisu atentatori na Hitlera iz Vučije jazbine priznati kao heroji? Zar Zagreb ne bi imenovanjem ulice po Srbinu postao malo više kosmopolitski grad? Zar se time Hrvatska ne bi ogradila od ustaških zločina i popravila odnose sa Srbijom? Sve dok u javnosti naši „kosmopoliti“ ne razreše mnoge protivrečnosti i ne odgovore na mnoga pitanja, njihov kosmopolitizam će biti čist titoizam, a pucanj u Pavelića na simboličkom planu za njih će biti pucanj u Tita.

 

Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija“ (Catena mundi, 2020). Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub

 

Izvor Novi Standard