Zašto je Lukašenko pohapsio ruske najamnike?

Budući da mu je rejting na najnižoj tački otkad je došao na vlast, Lukašenko se uoči izbora upustio u propagandnu avanturu koju su osudili i Rusija i Zapad

Politička atmosfera u Belorusiji dostiže tačku usijanja kako se bliži datum redovnih izbora za mesto šefa države 9. avgusta. Izgleda da je i predsednik Republike Belorusije, Aleksandar Lukašenko, svestan da polako gubi legitimitet na toj funkciji nakon 26 godina vladavine i pet uzastopnih predsedničkih mandata, te se u ovoj predizbornoj kampanji latio, malo je reći, čudnovatih instrumenata propagande. Njegov poslednji politički trik rezultirao je prvo policijskim zadržavanjem, a zatim i hapšenjem 33 ruska državljana, koje zvanične beloruske institucije terete ni manje ni više nego za organizaciju terorističkih akata u cilju destabilizacije ove postsovjetske države.

Ako prethodna hapšenja opozicionih kandidata, među kojima je bio i oligarh u bliskim vezama sa liberalnim krilom ruske elite, Viktor Babarika, nisu izazvala alarmantna istupanja zvaničnika Kremlja, hapšenja od 29. jula su podigla tenzije između dve savezničke države na najviši nivo u novijoj istoriji. Probaćemo da pružimo odgovore na najosnovnija pitanja. Prvo, da li se iza ovih hapšenja krije nešto više od prostog propagandnog trika za podizanje rejtinga Lukašenka pred izbore? Drugo, ako Lukašenko zaista namerava da povede Belorusiju na Zapad, da li on to može da učini i sačuva vlast, uzimajući u obzir politekonomsku strukturu same Republike Belorusije?

„MNOGOVEKTORNI“ LUKAŠENKO
Pre nego što pokušamo da razjasnimo pozadinu pomenutih hapšenja ruskih državljana, moramo da objasnimo kontekst i tok datih događaja. Građani Rusije već su navikli na naizgled oprečne vesti iz prijateljske susedne države – Lukašenko odbije izgradnju ruske vojne baze u Belorusiji, ali dozvoli održavanje velike vojne vežbe u saradnji sa Rusijom „Zapad 2017“ koju su zapadni zvaničnici žestoko osudili; Lukašenkov režim razbija i zatvara prozapadnu opoziciju koja se zalaže za ulazak Belorusije u Evropsku uniju i NATO savez, ali istovremeno ne priznaje Krim kao deo Rusije; Lukašenkov režim sprečava prelivanje naoružanja i ekstremista iz Ukrajine u Belorusiju, ali istovremeno hapsi učesnike građanskog rata u Ukrajini, koji su se borili na strani ruskih donbaskih republika.

Ovakva politika se u ruskom govornom području naziva „mnogovektornom“ – ona predstavlja balansiranje između Rusije i Zapada u dvojakom cilju očuvanja subjektiviteta kako Belorusije, tako i njene vladajuće elite. Od perspektive čitaoca zavisi stepen poverenja u belorusku političku elitu i njene lidere, kao i u to da li oni prevashodno čuvaju svoje pozicije u odnosima sa ruskom elitom, ili na prvo mesto stavljaju interese svoje države.

OZBILjAN PAD REJTINGA
Nivo pretnje političkoj budućnosti Aleksandra Lukašenka bio je viši 2010. godine kada se u Belorusiji realno razvijao „ukrajinski scenario“, uz ogromne demonstracije, ali sve ukazuje na to da je rejting beloruskog predsednika upravo u ovom izbornom ciklusu 2020. godine dotakao dno. To je potvrdila i njegova sekretarka za štampu Natalija Ejsmont, izjavivši da se rejting Lukašenka snizio zbog epidemije koronavirusa, te da je politički sistem Belorusije tako ustrojen da „sve zavisi od jednog čoveka“. Teško je doći do objektivnih podataka o popularnosti beloruskog predsednika, jer istraživanja opozicionih krugova pokazuju da je njegov rejting ispod 30 odsto, dok zvanični podaci izlaze sa brojkom od preko 70 odsto, ali je očigledno da skup negativnih a istovremeno objektivnih faktora van Lukašenkove kontrole ukazuju na to da je njegov rejting u ozbiljnom padu.

Predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko (Foto: Mikhail Klimentyev/Russian Presidential Press and Information Office/TASS)
Predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko (Foto: Mikhail Klimentyev/Russian Presidential Press and Information Office/TASS)

Pored epidemije koronavirusa, koja je destabilizovala političku scenu u mnogim državama sveta, ne isključujući zapadne liberalne demokratije, razlog za opadanje rejtinga Lukašenka su sve lošiji ekonomski rezultati Belorusije i pad njenog BDP-a, koji se 2020. godine kreće u negativnom pravcu i iznosi -4 odsto, dok je 2019. godine bio u plusu samo 1,2 odsto. Ova ekonomska stagnacija povezana je sa globalnim negativnim tokovima u ekonomiji, ali i sankcijama koje je kolektivni Zapad uveo najvažnijem partneru Belorusije – Ruskoj Federaciji. Pritom je Lukašenku sve teže da vodi politiku balansiranja, kada Rusija i Zapad stupaju u sve veće i veće sukobe.

RAST BELORUSKOG NACIONALIZMA
Samo belorusko društvo gaji znatno toplije sentimente prema Rusiji od ukrajinskog, u gradskim sredinama beloruski jezik gotovo da nije prisutan, ali i u Belorusiji postoji jezgro prozapadnih nacionalista pod uticajem istorijskih veza njihove države sa Poljskom i Litvanijom. Važno je istaći da uticaj beloruskih nacionalista raste iz godine u godinu zahvaljujući finansijskim sredstvima sa Zapada, koja omogućavaju beloruskoj nacionalističkoj eliti da zauzima sve bitnije funkcije u obrazovnom, kulturnom i medijskom sistemu. Čak su i neka politička kadrovska rešenja Lukašenka favorizovala pripadnike umerenijih nacionalističkih krugova, koji su zasigurno prozapadno orijentisani. U tom pogledu, mnogi ruski analitičari predstavljali su kabinet prethodnog premijera Belorusije Sergeja Rumasa kao „evrointegratorski“ (Rumas je smenjen sa ove funkcije u junu 2020. godine).

Sve u svemu, legitimnost ovih izbora je uveliko dovedena u pitanje, a zajedno sa njom i budućnost Aleksandra Lukašenka. Naravno, nije sporno da će on pobediti na izborima, koje u potpunosti kontroliše, ali se nijedan lider ne može održati na vlasti ako ne raspolaže određenom količinom legitimnog autoriteta. Stoga je predsednik Belorusije krenuo u aktivnu antirusku kampanju kako bi dokazao liberalnom delu biračkog tela da on čvrsto stoji na straži nezavisnosti Belorusije. Jasno je da bi se on okrenuo antizapadnoj retorici da mu na bilo koji način preti prorusko biračko telo ili zvanična Ruska Federacija. Međutim, ni ovaj narativ Lukašenka nije u potpunosti zaokružen jer on – pored Rusije – nastavlja da za sva zla ovog sveta optužuje i prozapadnu belorusku opoziciju. Upravo zato je Lukašenkov narativ fascinantan, u toj meri da ga nije mogla prihvatiti ni Moskva, a ni zapadni centri moći.

HAPŠENjE NAJAMNIKA – ŠTA JE POSREDI?
Vest o hapšenju 33 ruskih državljana, koje je beloruska državna televizija momentalno svrstala u redove zloglasne ruske privatne vojne kompanije „Vagner“, potresla je celo rusko govorno područje. U Kremlju su isprva reagovali uzdržano, Dmitrij Peskov, sekretar za odnose sa javnošću Vladimira Putina, tražio je razjašnjenja detalja događaja. Očito su u Kremlju očekivali da će se ovaj spor rešiti iza kulisa. Ipak, uzdržanost 29. jula, kada su ruski državljani uhapšeni u jednom od sanatorijuma (banjskih odmarališta) u okolini Minska, zamenili su umnogome aktivniji zahtevi 30. i 31. jula da se ruski građani puste na slobodu.

Zvanična verzija Minska predstavlja ruske državljane kao najamnike, koji su ubačeni iz Rusije u cilju destabilizacije beloruske političke scene par nedelja pred izbore. Sam Lukašenko je naveo da su oni činili samo prvu grupu diverzanata, koja je na kraju trebalo da broji i do 200 najamnika.[1] Najinteresantnija činjenica nije to da predsednik Belorusije optužuje savezničku državu u organizaciji terorističkih akata, već ta da zvanični beloruski narativ dovodi ruske najamnike u vezu sa beloruskim prozapadnim opozicionarima, koji se trenutno nalaze u zatvoru. Radi se o uticajnom blogeru Sergeju Tihanovskom – čija žena predstavlja glavnog konkurenta Lukašenku na predstojećim izborima – i Nikolaju Statkeviču, koji su negirali bilo kakvu povezanost sa ruskim najamnicima.[2] Po Lukašenkovoj verziji, beloruski prozapadni opozicionari iz zatvora su unajmili rusku privatnu vojnu kompaniju „Vagner“ u cilju nasilnog preuzimanja vlasti.

Beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko tokom predsedavanja hitnom sastanku Saveta bezbednosti zbog hapšenja više od 30 navodnih ruskih plaćenika u Minsku, 29. jul 2020. (Foto: Nikolai Petrov/BelTA via Reuters)
Beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko tokom predsedavanja hitnom sastanku Saveta bezbednosti zbog hapšenja više od 30 navodnih ruskih plaćenika u Minsku, 29. jul 2020. (Foto: Nikolai Petrov/BelTA via AP)

Ne čudi da su i zapadni mediji poprilično zbunjeni ovim narativom, pa ne mogu stati uz Lukašenka, iako su više nego spremni da optuže Rusiju za bilo koje zlodelo, bilo ono stvarno ili izmišljeno. Uticajni zapadni mediji Forin polisi [3] i Si-En-En [4] predstavili su ovo hapšenje kao predizborni trik beloruskog predsednika, uz nezaobilaznu osudu „agresivne“ ruske spoljne politike i umešanosti „Vagnera“ u mnogobrojnim tajnim operacijama. Zapad s jedne strane aktivno podržava belorusku opoziciju, koju Lukašenko zajedno sa Rusima optužuje za terorizam, ali sa druge strane pozdravlja Lukašenkovu trenutnu putanju koja vodi sukobu sa Rusijom. Ipak, zapadni mediji nastavljaju da predstavljaju Lukašenka kao diktatora, manje-više u istom ključu kao i njegovog kolegu Vladimira Putina.

NEUSPELI TRANZIT
Ruski narativ se razlikuje od Lukašenkovog u tome da ruska strana negira da su njeni državljani pripadnici „Vagnera“, već da su zaposleni u privatnoj firmi za obezbeđenje, a takođe u tvrdnji da njihovo odredište nije bila Belorusija, već Istanbul i kasnije neka treća zemlja.[5] Očigledno je da ruska strana neće otvoreno da prizna na koje ratište su bili poslati uhapšeni najamnici, ali je takođe očito da oni sigurno nisu bili na zadatku da prave diverzije u Belorusiji. Najverovatnije je da je ova grupa putovala već ustaljenom rutom kroz Minsk u Siriju, Libiju ili Venecuelu, i da je beloruska strana bila apsolutno upućena u sve to. Lukašenko je jednostavno pred izbore rešio da privede jednu grupu najamnika koji su regularno tranzitirali kroz Minsk i da taj događaj iskoristi da potvrdi odanost Belorusiji, makar i protiv Rusije, te da po ko zna koji put optuži liberalnu opoziciju za terorizam.

Zasad, jedini zvaničan odgovor Rusije bio je da se delimično neformalno zatvori granica sa Belorusijom i da se naprave kilometarski redovi na graničnim prelazima, kako za obične građane, tako i za špeditere, što je ozbiljan udarac na belorusku ekonomiju.[6] Vrlo je moguće da će Kremlj sačekati sa eskalacijom sukoba do beloruskih izbora, 9. avgusta, u nadi da će se situacija smiriti i da je u pitanju samo prolazni Lukašenkov trik. Mada, vredi istaći da je ovim postupkom predsednik Belorusije ozbiljno narušio ugled svog suseda, te da se takvi potezi ne vuku ukoliko ne želite da ozbiljno narušite odnose sa drugom zemljom. Kako stvari stoje, Rusija će još jednom otrpeti ozbiljan „šamar“ svog saveznika i nastaviti da sprovodi politiku zbližavanja sa beloruskom elitom.

MOŽE LI LUKAŠENKO BEZ RUSIJE?
Republika Belorusija predstavlja osoben politički i ekonomski sistem, čak iako u obzir uzmemo postkomunističke zemlje istočne Evrope. Možda bi srpskom čitaocu najbliže poređenje bilo sa SR Jugoslavijom pod rukovodstvom Slobodana Miloševića, samo bez vojnih sukoba i geopolitičkih poraza koji su obeležili njegovu vladavinu. Politekonomski sistem Belorusije sadrži elemente sovjetskog socijalizma, kroz vrlo razvijen državni privredni sektor (u određenim sektorima kao što su zdravstvo i obrazovanje zadržan je institut državne raspodele kadrova), snažne birokratske strukture u sadejstvu sa izdvojenom ulogom policijsko-bezbednosnog aparata, kao i centralnu ulogu funkcije predsednika države. Sa druge strane, u sovjetski model su uneti ozbiljni tržišno-kapitalistički korektivi, uz delimičnu privatizaciju i dopuštanje slobodnog raspolaganja krupnim kapitalom i bavljenje investicionom delatnošću. Kao takva, Belorusija predstavlja hibridni model, koji se ne može nazvati tranzicionim jer pod rukovodstvom Lukašenka Belorusija nigde ne tranzitira. Za njega, ovaj model je održiv i permanentan.

Iz ponuđenog opisa politekonomske strukture jasno se vidi da Republika Belorusija predstavlja klasičan primer dotacione republike, to jest ona mora zavisiti od patronaže nekog od svojih razvijenijih suseda, bilo da se radi o Ruskoj Federaciji ili Evropskoj uniji (kroz Poljsku). Belorusija jednostavno ne raspolaže zavidnom resursnom bazom niti visokotehnološkom industrijom da bi mogla da bude konkurentna na globalnom tržištu, a njen kvazisocijalistički sistem sa punom zaposlenošću zahteva ulaganje pozamašnih finansijskih sredstava, koja ne mogu biti pokrivena državnim budžetom. Mnogi građani Rusije, naročito iz manjih sredina u kojima je kvalitet života bio viši za vreme komandne privrede, zavide beloruskom sistemu. Međutim ono što oni ne shvataju jeste da taj sistem preživljava upravo zbog ekonomskih veza Belorusije sa svojim „starijim bratom“, kako Lukašenko često naziva Rusku Federaciju.

(NE)MOGUĆNOST ZAOKRETA
Ukoliko bi Lukašenko zaista napravio zaokret ka Zapadu, on bi bio primoran da sprovede politiku ekonomske liberalizacije, koja bi zasigurno devastirala belorusku privredu. Pošto je struktura međunarodnih odnosa tranzitirala od bipolarnog, preko unipolarnog, do mnogopolarnog sveta, više nije moguće biti „omiljeni diktator“ Zapada i vladati po svom nahođenju, sve dok se vodi konfrontacijska politika prema Sovjetskom Savezu, to jest Rusiji. Za ulazak u zapadni klub Lukašenko bi morao da promeni čitavu političku i ekonomsku strukturu svoje države, kao što to čini ukrajinska elita, što bi ga gotovo sigurno lišilo vladajuće pozicije u Belorusiji.

On taj zaokret, teorijski, može napraviti, ali bi to za njega značilo političko samoubistvo, kao što bi potpisivanje sporazuma sa EU dovelo do pada Janukoviča sa vlasti u Ukrajini. Međutim, Lukašenko se ne nalazi između čekića i nakovnja kao njegov nekadašnji ukrajinski kolega, on sasvim komotno može da sarađuje sa Rusijom bez straha od „Majdana“. Predsednik Belorusije to dobro zna, kao što zna i da Rusija mimo njega nema alternativu u Belorusiji – ako padne on, Belorusija postaje NATO kolonija i neprijatelji Rusije dolaze na 400 km do Moskve. Zato se Lukašenko ponaša provokativno, znajući da je on potreban Rusiji. Sa svoje strane, Moskva podjednako dobro razume da bez ekonomskih veza sa Rusijom, Lukašenko gubi vlast. Zvuči kao opis disfunkcionalnog braka u kome oba supružnika zavise jedan od drugog i nemaju kud, ali ih to ne sprečava da se s vremena na vreme okrenu jedan protiv drugog.

Predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko tokom sastanka sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom na marginama samita Šangajske organizacije za saradnju, Biškek, 14. jun 2019. (Foto: kremlin.ru)
Predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko tokom sastanka sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom na marginama samita Šangajske organizacije za saradnju, Biškek, 14. jun 2019. (Foto: kremlin.ru)

Ovakvo natezanje između ruske i beloruske elite mora biti prevaziđeno pre nego što Lukašenko izgubi svaku vrstu legitimiteta u Belorusiji i postane balast za sve strane. Najozbiljniji problem, ako analiziramo ruski pristup, jeste u tome što je Zapad kreirao prozapadnu opoziciju u Belorusiji, ali proruska opozicija ne postoji. Rusija svodi odnose sa svojim susedima na interesne veze sa konkretnom vladajućom elitom, bez pokušaja da kreira poželjan politički pejzaž.

Razumljivo je da se na taj način u ruke bilo koje dominantne političke garniture stavlja adut političkog ucenjivanja – „Rusijo, od tebe očekujem finansijsku, političku ili vojnu podršku, inače se okrećem Zapadu/inače će moj režim pasti i zameniće ga prozapadni režim”. Bez obzira kako će se završiti aktuelna epizoda sa Lukašenkom, ona bi Rusiji trebalo da posluži kao opomena da razmisli o promeni aktuelnog šablona spoljne politike.

 

Aleksandar Đokić je asistent katedre za uporednu politiku Ruskog univerziteta prijateljstva naroda (RUDN) u Moskvi. Ekskluzivno za Novi Standard.

________________________________________________________________________________

UPUTNICE:
[1] https://ria.ru/20200801/1575262310.html

[2] https://www.rbc.ru/politics/01/08/2020/5f256c969a7947618fa3760d

[3] https://foreignpolicy.com/2020/07/29/what-were-russian-mercenaries-doing-belarus-wagner-group/

[4] https://edition.cnn.com/2020/07/30/europe/belarus-russia-mercenaries-arrests-intl/index.html

[5] https://www.gazeta.ru/politics/2020/08/01_a_13172503.shtml?utm_source=yxnews&utm_medium=desktop&utm_referrer=https%3A%2F%2Fyandex.ru%2Fnews

[6] https://www.belta.by/politics/view/mid-belarusi-napravil-notu-rossijskoj-storone-v-svjazi-s-situatsiej-na-granitse-400850-2020/

 

Naslovna fotografija: TASS

 

Izvor Novi Standard