S. Samardžija: Sjedinjene Američke Države „mrve” Evropu

Ako Amerika nekim slučajem i zarati s Kinom ili Rusijom, njen glavni protivnik biće Evropa. Jer, galameći protiv te dve države, Amerikanci nastoje da opstanu u Evropi

Rusija nije nepomirljivi protivnik Zapada. Nisu to ni Kina, Severna Koreja, Iran… Naprotiv, deo sveta koji sebe voli da naziva „demokratskim” suočava se danas prevashodno sa samim sobom, sa svojim društvenim, političkim, ekonomskim vrednostima i – promašajima. I to uz sve vidljiviju efikasnost onih drugih, „autoritarnih” režima.

Prekretnica nije izazvana ratnim i sličnim pretnjama. Potiče iz suštine zapadnog shvatanja sveta, koji je vekovima građen i oblikovan preko leđa „ostalih i manje važnih” učesnika. Održati tu dominaciju u 21. veku nije lako, nekada neiscrpni izvori polako presušuju, radna snaga zahteva više za sebe. Tehnologija, ma koliko zbližavala, izaziva strah od mogućnosti da svi budemo – jednaki.

Zapad u ovom trenutku nema zajedničku strategiju. Nesuglasice su sve izraženije, interesi se sukobljavaju… U takvim okolnostima uočljive su različite taktike dva i dalje glavna globalna igrača: Rusija ubrzano traži partnere, dok ih se Amerika – odriče. Različita shvatanja sadašnjosti i budućnosti, u veku u kojem je politika u velikoj meri zamenila silu oružja, ali se manifestuje kao metod za pljačku, korupciju i kontrolu nad masama.

Želje Vašingtona je malo ko u Evropi danas spreman bespogovorno da poštuje. Pogotovo ako su izrečene naredbodavnim tonom i usmerene ka Berlinu ili Parizu. Gužva povodom američkih sankcija izrečenih ruskim i evropskim kompanijama uključenim u izgradnju „Severnog toka 2” samo je vrh ledenog brega. Zabrane i ucene umnožavaju se praktično svakodnevno. Ubrzana prodaja preskupog američkog naoružanja više nema cilj da pomogne doskorašnjim saveznicima, već da im se uzmu pare za nešto što bi moglo biti iskorišćeno tek u nekoj globalnoj (konačnoj) kataklizmi, na koju se u ovom trenutku ne računa. I za Rusiju je to nova situacija. Izgleda da će morati da se nosi s protivnikom koji ne kidiše direktno, nego zaobilazno, kažnjavajući prevashodno one koji su spremni da sarađuju s Moskvom kako bi suzili prostor ruskog delovanja. Kao da su u Vašingtonu rešili da svoju politiku samoizolacije prenesu i na ostatak sveta. Logika je jasna: onog trenutka kada bi Evropa i svet bili razmrvljeni i vraćeni u prošlost, u vreme čvrstih međusobnih granica, mogućnost uticaja na svaku od takvih država pojedinačno imala bi mnogo više izgleda za uspeh.

S druge strane, sve je jasnije da veliki projekti, poput „Severnog toka 2”, nemaju šansu da budu ostvareni van procesa međunarodne saradnje. Nije reč samo o finansijskom teretu, već o realizaciji svega što jedan takav projekat pretpostavlja: usklađivanje sa drugim učesnicima na tržištu, prilagođavanje kapaciteta, transport, rezerve…

U Rusiji su partnere potražili bez otvorenih političkih uslovljavanja. Da li je tajna u tome što je na saradnju pre svih pozvan vekovni neprijatelj, Nemačka, zemlja visoko tehnološki razvijena, ili su Amerikanci sami sebi zatvorili neka vrata – to može da se tumači na razne načine. Činjenica je da je trenutno Moskva za korak ispred Vašingtona i da samo neki ispad američke administracije može da dovede do oštrijeg sukoba dva džina.

Pitanje je kakva je zaista uloga „Severnog toka 2” u odnosima SAD i Rusije. Obe države su, naime i te kako dobro snabdevene energentima i bacanje težišta samo na njih ne daje potpunu sliku. Ni kupce van sopstvenih granica nije danas teško naći. Suština izgradnje i samog postojanja jednog ovako moćnog gasovoda jeste – gubitak kontrole Vašingtona nad ključnim ekonomijama zapadnoevropskih zemalja. A to znači potencijalno skretanje i drugih oblika društvenih zbivanja sa „američkog pravca”. I, opet, nije problem toliko u finansijskoj dobiti koliko u gubitku strateške nadmoći.

Ako Amerika nekim slučajem i zarati s Kinom ili Rusijom, njen glavni protivnik biće i ostati – Evropa. Jer, galameći protiv te dve države, Amerikanci u stvari nastoje da opstanu u Evropi, gde jedino mogu da prodaju svoje proizvode, tehnološki i na druge načine kompatibilne sa onim što se ovde troši.

Rusija i Kina se zadovoljavaju drugačijim standardima.

 

Autor Slobodan Samardžija

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Jose Luis Magana

 

Izvor Politika, 03. avgust 2020.