Tokom dve decenije nakon što je japanski akt o kapitulaciji potpisan drugog septembra 1945. godine na bojnom brodu Misuri u Tokijskom zalivu, standardni narativ bio je jasan i prilično jednostavan. Odlučivši se da upotrebi nuklearno oružje – protiv Hirošime 6. avgusta i protiv Nagasakija tri dana kasnije – predsednik SAD Hari Truman omogućio je realistima (tzv. „mirovnoj frakciji“) u Tokiju da odnesu prevagu. Ovo je amfibijsku invaziju Japana učinilo nepotrebnom, pa je tako spašeno na stotine hiljada američkih života. Čak i da invazija nije bila u planu, dodatna argumentacija glasi: dve nuklearne bombe su ubile sto hiljada ljudi ali su spasile milione gladujućih japanskih civila, učinivši dugotrajnu opsadu njihovih devastiranih ostrva izlišnom.
Godine 1965, međutim, istoričar Gar Alperovic izneo je radikalno revizionističku teoriju. On je prihvatio da je atomska bomba ubedila japanske lidere da se predaju, ali je smatrao da su oni ionako nameravali da to učine – a svakako daleko pre datuma invazije, tj. „Operacije propast“ (eng. Operation Downfall), preliminarno zakazane za prvi novembar. On dalje tvrdi da je glavni Trumanov motiv za upotrebu bombe bilo slanje poruke upozorenja Staljinu o čudesnom novom oružju SAD. Upotreba nuklearnog oružja nije bila neophodna za okončanje rata, zaključuje Alperovic, pa je stoga bila pogrešna.
Tokom četiri decenije koje su usledile, ova debata – često ogorčeno vođena – praktično se vrtela oko pitanja da li je upotreba atomskih bombi bila moralna ili ne, neophodna ili ne, bilo u kontekstu istorijskog trenutka ili u retrospektivi. Ni jedan tabor nije dovodio u pitanje osnovnu pretpostavku da su dve nuklearne eksplozije primorale Japance da odustanu od borbe. Obe strane su bile fokusirane na pretpostavljene motive za upotrebu nuklearnog oružja, nauštrb ocenjivanja realnih efekata tog oružja.
SOVJETSKI FAKTOR
Tada je na scenu stupio Cujoši Hasegava, profesor istorije japanskog porekla na Univerzitetu Kalifornije u Santa Barbari, sve do svog penzionisanja 2016. godine. U svojoj nagrađenoj knjizi iz 2005. godine Trka sa neprijateljem: Staljin, Truman i predaja Japana, Hasegava – stručnjak za sovjetsku istoriju i politiku – iz temelja je uzdrmao ustaljeni diskurs tvrdnjom da je odluka o prihvatanju Potsdamske deklaracije u Tokiju doneta pre svega zato što je SSSR objavio rat Japanu nedugo posle ponoći 8. avgusta.
Trka sa neprijateljem stavlja finale rata na Pacifiku u okvir nastajućeg suparništva između Moskve i Vašingtona. U toj knjizi i kasnijim akademskim člancima, Hasegava dokazuje da je u carevoj „svetoj odluci“ o predaji – koju je izdejstvovala mala grupa unutar vladajuće elite – sovjetski ulazak u rat pružio snažniju motivaciju nego dve bombe. U kontrahipotezi Hasegava tvrdi da je „sovjetski ulazak u rat protiv Japana, sam za sebe, bez atomskih bombi, mogao da dovede do predaje Japana pre 1. novembra, ali da same atomske bombe, bez sovjetskog ulaska u rat, ne bi postigle isti rezultat“.
Odlučujući faktor, zaključuje Hasegava, bio je strah japanske elite od sovjetskog uticaja u okupacionoj politici i uverenje da bi „predaja Sjedinjenim Državama na najbolji način zagarantovala očuvanje carske kuće i spasila cara“. Atomske bombe su „nametnule osećaj urgentnosti u iznalaženje prihvatljivog rešenja za okončanje rata“. One su pomogle da tas na vagi ode na stranu partije mira, ali „pravilnije je reći da je sovjetski ulazak u rat, dodatno pritiskajući taj tas, potpuno oborio samu vagu“.
To je bila nova paradigma. Trku sa neprijateljem prihvatile su kao važnu obe strane stare debate. „Hasegava je promenio moj stav“, izjavio je Ričard Rouds, Pulicerom nagrađivani autor Pravljenja atomske bombe. „Japanska odluka o predaji nije doneta zbog te dve bombe“. Gar Alperovic nazvao je ovu knjigu „do sada najobuhvatnijom studijom japanskih dokumentarnih izvora“. Džon V. Dauer, autor Prihvatanja poraza: Japan u jeku Drugog svetskog rata, nazvao je „remek-delom, lucidnom, izbalansiranom, multi-arhivskom analizom turbulentnog kraja Drugog svetskog rata koja razbija mitove“.
Vord Vilson, autor bestselera Pet mitova o nuklearnom oružju, sumirao je Hasegavine tvrdnje kroz sopstveno istraživanje u dugačkom članku („Bomba nije pobedila Japan, nego Staljin“) objavljenom u listu Forin polisi 30. maja 2013. godine. Vilson počinje analizu „problemom tajminga“: iz japanske perspektive, najvažniji dan druge nedelje avgusta 1945. nije bio šesti (Hirošima), nego deveti, dan kada se Vrhovni savet po prvi put sastao kako bi diskutovao o kapitulaciji i doneo odluku da nema alternative.
Šta ih je nateralo da to učine baš u tom momentu, pita se Vilson. To nije mogao biti atomski napad na Nagasaki, koji je razoren kasno tog jutra, nakon što je Vrhovni savet već otpočeo svoju sudbonosnu diskusiju. Ni Hirošima nije naročito dobar kandidat, nastavlja Vilson, jer je uništena više nego tri dana ranije. „Japansko rukovodstvo otprilike je znalo ishod napada već prvog dana, ali i dalje nije preduzimalo ništa“, pa odluka o predaji nije bila zasnovana na utisku užasa usled prvog atomskog udara.
Što se problema dimenzija tiče, „iz ondašnje japanske perspektive verovatno nije bilo lako da se atomska bomba posebno izdvoji u odnosu na druga događanja“. Uništenje i žrtve izazvane konvencionalnim bombardovanjima bile su ogromne. U proleće i leto 1945. godine nekih 300.000 Japanaca je ubijeno, 750.000 ranjeno, a 1.7 miliona učinjeno beskućnicima konvencionalnim bombardovanjem zapaljivim i razornim bombama – dakle, pre Hirošime. Usred takve apokaliptične eskalacije uništenja, Vilson kaže da „ne bi bilo iznenađujuće ako ovaj ili onaj pojedinačni napad nije ostavio veliki utisak – sve i da je izvršen neverovatnim novim tipom oružja“:
„Da je rukovodstvo Japana htelo da se preda zbog Hirošime i Nagasakija, bilo bi za očekivati da ih je i pre toga impresioniralo sveopšte bombardovanje gradova, odnosno da bi ih napadi na gradove izložili pritisku da se predaju. To, međutim, nije bio slučaj.“
Ono što je odnelo prevagu, zaključuje Vilson (potpuno se slažući sa Hasegavom), bila je sovjetska objava rata i istovremena invazija na Mandžuriju i ostrvo Sahalin. To je obesnažilo strategiju „odlučujuće bitke“ koje se držala vojska, a koja je bila usredsređena na odbranu južnih ostrva Japana od američke invazije. To je takođe promenilo računicu o preostalom vremenu za manevrisanje. „Japanska obaveštajna služba je smatrala da američke snage još mesecima neće biti sposobne da izvrše invaziju. Sa druge strane, sovjetske snage su bile u stanju da se iskrcaju na tle Japana za svega deset dana“.
NUKLEARNI FAKTOR
Pred tako uverljivim argumentima, prirodno je zapitati se šta je učinilo mit o bombi koja okončava rat tako istrajnim, kako u Sjedinjenim Državama, tako i u Japanu.
Japanskoj eliti on je pružio dobrodošlo opravdanje pred svojim narodom za nužnost obustavljanja već izgubljenog rata, što je pomoglo očuvanju legitimiteta cara. Takođe je podsticana, isprva maglovito a kasnije i sistematski, saosećajnost međunarodne javnosti. Bilo je preko potrebno prikazati Japance i kao žrtve, pogotovo usled činjenice da je Japan vodio agresivni rat sa krajnjom brutalnošću prema osvojenim narodima i ratnim zarobljenicima (podsetimo se Nankinga, marša sa Batana, itd.).
Konačno (ali ne i najmanje važno), kako Vilson ističe, mit da je bomba izvojevala pobedu u ratu dopadao se pobednicima. Ako su Amerikanci želeli da u njega veruju, Japanci ih neće razočarati: „Ako je bomba donela pobedu u ratu, onda će percepcija američke vojne moći biti unapređena, američki diplomatski uticaj u Aziji i širom sveta biće uvećan, a američka bezbednost osnažena“.
Tokom vremena, isprva godina a potom i decenija, čitava jedna strateška doktrina – ona o nuklearnom odvraćanju (nuclear deterrence) – bila je zasnovana na navodnom psihološkom i strateškom efektu Hirošime i Nagasakija. Tvrdilo se da je glavna svrha strateških snaga preusmerena sa pobeđivanja u ratovima ka njihovom izbegavanju. Doktrina uzajamno zagarantovanog uništenja (eng. „Mutually assured destruction“ – MAD) bila je očekivani plod teorije odvraćanja. Učenje je postalo više od teorije, postalo je opravdanje za održavanje nuklearnih arsenala i njihov dalji razvoj.
Ideologija odvraćanja nije zasnovana na empirijski proverljivim pretpostavkama. Ipak, u svom klasiku iz 1989, Evolucija nuklearne strategije, Lorens Fridman našalio se da „iako car Odvraćanje nema odeću, i dalje je car“. On ostaje „temelj američke nacionalne bezbednosti“ do današnjih dana, shodno svedočenju Dejvida Traktenberga, zamenika podsekretara odbrane za politiku, pred kongresnim Odborom za oružane snage 1. aprila 2019. godine. „Naš nuklearni faktor odvraćanja obezbeđuje sve vojne operacije i diplomatiju SAD širom sveta“, rekao je Traktenberg. „To je branik i temelj naše nacionalne odbrane“. Neka nam je Bog u pomoći…
***
Kroz istoriju bilo je mnogo istrajnih mitova. Neki od njih pokazali su se kao teški za raskrinkavanje pošto su bili – ili su i dalje – politički korisni nekim ljudima. Nikada nije postojalo neko „zlatno doba islama“, u Španiji ili ma gde drugde. „Mračni srednji vek“ nije bio ni blizu tako „mračan“ kako se rutinski tvrdi. Daleko od činova agresije, krstaški pohodi bili su zakasneli vojni odgovor hrišćanske Evrope na četiri veka muslimanske agresije protiv hrišćanskih zemalja i sistematskog maltretiranja hrišćanskih starosedelaca u tim zemljama. Inkvizicija je za tri veka ubila manje ljudi nego Staljinov NKVD za tri godine. Američki građanski rat nije vođen radi oslobođenja robova. Poraz Nemačke 1918. nije bio uzrokovan nekakvim „zabijanjem noža u leđa“, nego manjkavom strategijom nemačkog vojnog i političkog rukovodstva. U Tonkinškom zalivu nije bilo „incidenta“, nego je sprovedena operacija lažne zastave da bi SAD imale izgovor za rat. Na sličan način, Sadamova imaginarna „oružja za masovno uništenje“ nisu bila plod loših obaveštajnih procena, nego su iznikla iz udruženog zločinačkog poduhvata unutar vašingtonske močvare. Undsoweiter…
Što se razmnožavajućih mitova unutar naših postmodernih akademskih krugova tiče, jednostavno ih je previše kako bi ih pobrojali. Većina njih, naročito u oblasti pogrešno nazvanih humanističkih nauka (eng. „humanities“), previše je bizarna da bi ih normalni ljudi uzimali za ozbiljno, ali živimo u čudnim vremenima. Donekle je utešna činjenica da istina postoji: jedino je laži potrebno izmišljati. Razumni ljudi dobre volje trebalo bi da se slože kako je narativ da je „atomska bomba naterala Japan na kapitulaciju“ jedna od laži koje posle 75 godina treba poslati na smetlište istorije.
Srđa Trifković je spoljnopolitički urednik mesečnog magazina „Kronikls“ i vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci.
Preveo Vojislav Gavrilović/Novi Standard
Naslovna fotografija: U.S. National Archives and Records Administration
Izvor chroniclesmagazine.org
