Vino junaštva i čaša istine

Kakav značaj molitvena čaša i zdravica imaju u našim epskim pesmama, u čemu je njihov smisao i da li su ovi simboli i radnje hrišćanskog ili paganskog porekla?

 

Ako je, dakle, junačka slava kao Lazarevo svojstvo iskazano epitetom slavni, nasleđe paganskog, još praindoevropskog epskog duha, smemo li to pretpostaviti i za Lazarevu slavu kao obrednu interpretaciju njegovog ratnog saveta pred odsudni boj? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, valja nam podrobno razmotriti epsku situaciju koja je tako interpretirana i njenu ritualnu podlogu. Pođimo od zapažanja da je ta situacija karakteristična za deseteračke pesme o knezu Lazaru.

Pre svega, obe Vukove varijante „Zidanja Ravanice“ počinju na sličan način: u II 35° Lazar službu služi svetog Amosija gosteći za trpezom svu gospodu srpsku, a u 36° on čini sobet sa svim srpskim vojvodama. Ako i dopustimo da su počeci ovih dveju pesama, osobito one prve, uobličeni po modelu „Kneževe večere“, pažnju zavređuje „Ženidba kneza Lazara“ (Vuk II 32°), na čijem početku Lazar služi vino caru Stjepanu (Dušanu)[1] i preslužuje mu čašu da bi ga prekoreo što njega, svog vernog slugu, još nije oženio – motiv koji se sreće i drugde[2] – a potom prosi Milicu i njezina oca Jug Bogdana tako što mu za trpezom nazdravlja zlatnom čašom vina i poklanja mu tu čašu, kao na pretkosovskoj večeri Milošu.

Neposredan smisao tog gesta nije u oba slučaja isti, ali upada u oči još jedna analogija koja je utoliko upadljivija što nije svodljiva na prosto preslikavanje jedne situacije u drugu: pre Lazareve prosidbe za njegovom trpezom vodio se, među Lazarom, carem Stjepanom, Miličinim ocem Jugom i njegovim sinovima, razgovor o tome kako koji dobar junak jeste (stih 103), a na „Kneževoj večeri“ Lazar nazdravlja upravo junaštvu. Upustimo se sada u malo šire i podrobnije razmatranje ovih motiva: poklonjene čaše i nazdravljanje junaštvu.

MOTIV MOLITVENE ČAŠE
Motiv poklanjanja zlatne čaše uz vino srećemo i u jednom drugačijem epskom kontekstu.[3] Reč je o pesmi o deobi i svađi između dva brata, za koju smo gore (71) ukazali da predstavlja izdanak  drevne epske tradicije. U klasičnoj varijanti Vuk II 98° „Dioba Jakšića“ 50-63, žena Dmitra Jakšića Anđelija poklanja zlatnu molitvenu čašu koju je donela od oca svome deveru Bogdanu, moleći ga da se odrekne spornog dela očevine u korist njenog muža, i ovaj to prihvati. Ovde je molba takođe izrečena u formi zdravice:

„Punu rujna natočila vina,
Pak je nosi svojemu đeveru,
Ljubi njega u skut i u ruku,
I pred njim se do zemljice klanja:
Na čast tebi, moj mili đevere!
Na čast tebi i čaša i vino,
Pokloni mi konja i sokola!“[4]

Molitvena čaša ili prosto molitva sastavni je deo svadbenog obreda. „U Crnoj Gori kad djevojku izvedu… iznesu na sofru… čašu vina… pa se od staroga svata redom… obrede onijem vinom, blagosiljajući djevojku… i to je molitvena čaša“ (SEZb L/1934, 69). Uz dvostih svatovske pesme iz Konavala „Izvila se zlatna žica vrhom iz mora,/ Savila se đeverima oko molitve“, u prvoj knjizi svoje zbirke Vuk napominje: „Djeveri nose bokarić vina nakićen vijencem i to se zove molitva i nevjestina čaša.“ (I 65°, 7 d.). Iz „Ženidbe Jakšića“ izlazilo bi da je molitvenu čašu nevestin otac davao svojoj kćerki u vlasništvo. Kada se ima u vidu to da je pri izvođenju neveste preko rituala sa „molitvenom“ ili „nevestinskom“ čašom svojevremeno uspostavljena religijska veza između snahe i devera, postaje jasno zašto se Anđelija odlučila da upravo pomoću te čaše umoli Bogdana i zašto joj ovaj takvu molbu ne može odbiti.

Takođe je jasno da se naziv molitva, molitvena ne odnosi neposredno na kontekst u kojem se takva čaša poklanja uz molbu, već da ima šire ritualno značenje. Ono se da dobro sagledati iz jedne druge Vukove napomene, po kojoj je u Paštrovićima bio običaj da se na svadbama, a i o krsnim imenima i na ostalim velikim gozbama, pije po sedam zdravica, najpre u slavu Božiju, zatim svih svetih, pa u zdravlje domaćinovo, „crkovno ili svešteničko“, svojih starešina i poglavica (tzv. kumovska zdravica, u kojoj se međutim kum ne spominje), carsko i najzad u zdravlje „sofre“ tj. celog društva.

Vezena slika putira u katedrali Svetog Pavla u Londonu (Foto: Peter Macdiarmid/Getty Images)
Vezena slika putira u katedrali Svetog Pavla u Londonu (Foto: Peter Macdiarmid/Getty Images)

„Osim napijanja ili molitve uza svaku zdravicu imaju mali pripjevi, koje svi uglas pjevaju.“ (Vuk I, nap. uz 128°). Na primer, prva „molitva“ glasi: „U veliku slavu Božu. Da ni Bog i slava Boža… pomože našega brata domaćina…“, a pripev uz nju: „Ko vince pije u slavu Božu,/Slava mu Boža vazda pomogla!/ Slava i sila Boga gospoda“. U ovom smislu molitvena je svaka čaša kojom se ritualno nazdravlja, dakle ne samo na svadbi, već i na slavi i u svakoj drugoj svečanoj prilici. Što se molitva kao oznaka jednog sastavnog dela obredne zdravice prenela na predmet kojim se obred vrši nije nikakvo čudo kad znamo da sama reč zdravica može značiti čašu ili vino kojima se nazdravlja (up. PCA s.v.).

Važnije je uočiti dvojnu strukturu zdravice koja osim prozne (uostalom visoko formulaične) molitve (napijanja), upućene božanstvu, obuhvata i pripev namenjen nekome od prisutnih (tj. „počašnicu“). Na taj način se zdravicom uspostavlja veza između božanstva, kome je upućena molitva, i ljudi, kojima se namenjuje pripev: ritualni postupak možda najbolje izražen navedenim dvostihom koji kaže da se zlatna žica povija iz vedra neba i savija deverima oko „molitve“, tj. čaše kojom se vrši zdravica. Ako bi snasi odbio molitvenu čašu, Bogdan Jakšić bi prekinuo tu zlatnu nit, taj sunčani zrak kojim se na njega u trenutku kada ju je izveo iz kuće njezina oca izlila božanska blagodat.

Da li su ove kultne radnje i predstave hrišćanskog ili paganskog porekla? Motiv zlatne žice srećemo i u, na prvi pogled izrazito hrišćanskom kontekstu, jednom paštrovskom pripevu koji ne spada u one opšte, koje idu uza sedam zdravica, već u „osobite“, i namenjen je starom svatu: „Pustila se zlatna žica iz rožanstva luga,/ Savila se starom svatu okolo klobuka.“ (Vuk I, 135°). U napomeni Vuk prenosi kazivanje ljudi među kojima se to peva da je reč o onom lugu gde se Hristos rodio, i da to znači iz mira, da bi svadba na miru prošla. Pada u oči solarna simbolika, kao i termin *mirъ, za koji se pretpostavlja da se preko skitskog *mihr svodi na stiran, mira-, reč koja kao apelativ znači „ugovor“, a kao teonim označava Mitru, božanstvo koje nadzire ugovore i sporazume među ljudima, oličeno u Suncu.

Ako je posredi zaista jedna od onih reči iz religijske sfere koje su Sloveni pozajmili od Iranaca, ona pripada prethrišćanskom sloju verovanja, proisteklom iz uticaja nekog staroiranskog (skitskog ili sarmatskog) religijskog sistema bliskog poznoantičkom mitraizmu – koji je, sa svoje strane, kao što je poznato, uticao na legendu i ikonografiju Hristova rođenja. Sam prasl. glagol *modliti od koga je sh. moliti, molitva spada u pagansku kultnu terminologiju koja je tek nedavno poprimila hrišćansku boju.

L.V. Kurkina u ЭSSЯ 19/1992 str. 87-92 s.v. *modliti, polazeći od značenja glagola u ruskim dijalektima molitь „klati stoku, žrtvovati nešto u obredne svrhe“, kao i od češ. modla „idol, kumir“, stpolj. modlebny „povezan s kultom paganskog božanstva“, „idolopoklonički“, naglašava da je prvobitno značenje slov. *modliti „obraćati se s molitvom božanstvu, vršeći žrtvene obrede, prinoseći na žrtvu stoku, hranu, piće“ (str. 89). Za žrtvu u vinu up. naročito ruski dijalektski naglasak molénoe pivo „pivo, kotoroe varяt v skladčinu na prazdnike Kuzьmьі i Demьяna“ (id.ib.). Ako je psl. *modl- nastalo, kako se to uzima, metatezom od ie. *moldh-, ruski obrt molitь pivo imao bi analogiju u het. ta GEŠTIN ma-al-di „i on molit vino“ (Ivanov, 1981, 171). Ovaj lingvistički nalaz ukazuje da je sam pojam „molitvene čaše“ i obreda sa njom kod Srba ne samo stariji od hrišćanstva, već da predstavlja drevno praslovensko, a možda još i praindoevropsko pagansko nasleđe.

MOTIV ZDRAVICE
Uostalom, sam obred posvedočen je kod paganskih Slovena. Prethrišćanski praoblik srpske slavske zdravice Čajkanović opravdano vidi u jednom detalju iz kulta rujanskog Sventovita. Danski hroničar poznog XII veka Sakson Gramatik – nakon što je u opisu Sventovitovog kipa pomenuo da je ovaj u desnoj ruci držao rog za piće ukrašen raznim metalima koji je sveštenik njegovog kulta jednom godišnje punio vinom, predviđajući po izgledu tečnosti rod naredne godine – opisuje sezonsku svečanost pri Sventovitovom hramu:

 Jedanput godišnje, pošto se prikupi letina, pred hramom gde je stajao Sventovitov kip sabralo bi se mnoštvo naroda sa celog ostrva, pa bi, poklavši žrtvene brave, slavili svetkovinu u vidu svečane gozbe. Sventovitov žrec, koji je protivno opštem običaju svoje otadžbine morao puštati dugu kosu i bradu … dok narod stoji pred vratima, uzeo bi idolu (iz ruke) čašu i brižljivo je osmotrio: ako bi količina (lane) ulivene tečnosti bila umanjena, protumačio bi da će naredna godina biti oskudna. Na osnovu tog zpažanja naredio bi da se ovogodišnja letina sačuva za buduće. Ako bi procenio da vino nije opalo ispod nivoa uobičajenog za dobar rod, predskazao bi buduće izobilje. Već prema ishodu tog gatanja upućivao ih je da se raspoloživim zalihama jedne godine koriste štedljivije, a druge izdašnije. Izlivši staro (lanjsko) vino pod noge kipu u ime livenice, ispražnjenu čašu napunio bi novim vinom; odavši počast kipu kao da mu nazdravlja, molio bi ga svečano formulisanim rečima za dobro kako svoje, tako i cele zemlje, za materijalni napredak i uspeh u ratu njenih stanovnika. Nakon toga, prineo bi pehar ustima i veoma brzo ga u jednom gutljaju iskapio, pa bi ga opet napunio vinom i ponovo stavio u desnicu kipu.[5]

Statua Sventovita (Svetovida) na rtu Arkona na ostrvu Rigen u Nemačkoj (Foto: Wikimedia/Lapplaender)
Statua Sventovita (Svetovida) na rtu Arkona na ostrvu Rigen u Nemačkoj (Foto: Wikimedia/Lapplaender)

Čajkanović u svom radu o krsnoj slavi (1940) poredi ovu žrtvu u vinu Sventovitu sa srpskom zdravicom koju domaćin podiže najpre „za slave Božije“ a onda za „časne krste i krsna imena“. Upućujući na analogiju iz starogrčkog kulta, gde se prva zdravica napijala Zevsu, tj. velikom nacionalnom bogu, a druga herojima (tj. precima), on izvlači zaključak da je Bog iz prve slavske zdravice u stvari „starinski srpski nacionalni bog“, dok iza časnih krsta i krsnog imena u drugoj valja videti mitskog pretka – zaštitnika datog roda i njegov idol, u hrišćanskoj interpretaciji zastupljen ikonom i/ili krstom pred kojima se slavski obred vrši.

U pesmi Vuk VI 20° Turčin nasilnik ponižava despota Đurđa tako što mu bane na slavu, sedne u čelo trpeze, zabrani da se pije u slavu Božiju, a niko mu se ne sme usprotiviti. Da bi se običaj ipak izvršio, stari despot kaže ženi Jerini da uzme zlatnu kupu vina, izađe na sokak i zakune prvog od Srbalja koji naiđe „da napije u slavu Božojzi“. Idući ona se moli Bogu i svim svecima da susretne dobra junaka, i molitva joj se ispuni, jer naiđe Marko Kraljević; od njegova izgleda Jerina se prepadne: „na tle padne i čašu ispusti,/ zdrava kupa, a vino cijelo“ (88d).[6] Marko usliši njenu molbu, ali ne na drumu, već ode u dvor i nazdravi po običaju, pa onda savlada (u varijanti ubije) Turčina.

Ako je ovde na motivu zdravice „u slavu Božju“ o krsnom imenu izgrađen epski zaplet, situaciju Lazareve „Kneževe večere“ bolje rasvetljavaju paralelni sižei gde se radnja zapliće oko nazdravljanja („napijanja“) među junacima za trpezom, pri čemu „preslužena čaša“ (motiv koji smo malo više već sreli u pesmama o Lazaru), uvreda ili prekor pri služenju izazivaju sukob ili daju podsticaj za akciju. Uopšte se putem kružne čaše za stolom i zdravice u našim narodnim pesmama junaku na ritualan način ukazuje počast ili nanosi uvreda.

Pesma dugog stiha Bogišić 14° ponavlja motiv „Kneževe večere“ opevan u bugarštici o Kosovskom boju (id. 1°); sličnost ide čak do podudaranja nekih stihova, npr.: „I oni se vesele s zlatnijem čašam u trpezi“ 1° 117: „Gospoda se veseljahu zlatnijem čašam u trpezi“ 14° 52 (obe pesme zapisao je Dubrovčanin Betondić). Radnja je sledeća: ban Pavo Strijemljanin (tj. Pavle Kinjiži, ovde označen kao sremski ban)[7] je kod budimskog kralja oklevetao Ognjena despota Vuka da se u boju na Kosovu uklonio sa svojom vojskom iz bitke, pa se tek nakon što su Turci njegovom, Pavlovom zaslugom poraženi vratio da odseca mrtve turske glave (u stvari je bilo obratno). Vuk, kada mu dojave tu kletvu, odjezdi u Budim i zatekne ugarsku gospodu za trpezom, pa sam sedne „u donje čelo“. Videći da mu niko ne nazdravlja („Svak svakomu napija, Vuku niko ne napija“ 53), Vuk stavi svoj pozlaćeni buzdovan preda se na trpezu:

 I otide napijati svomu zlatnu buzdohanu:
„Zdrav si, brate buzdohane, u moje i tvoje zdravlje!
Danas ćemo vidjet ko je vjera i nevjera“ (56-58).

Kralj ga oslovi slično kao Lazar Miloša:

 „Dje si, Vuče Ognjeni, vjero moja i nevjero? (…)
Ja sam tebe othranio… kao sina mojega…
A ti si mi izdaju na Kosovu učinio.“

Vuk predloži da iz tamnice dovedu turskog zarobljenika Hasan-pašu Predojevića, i ovaj posvedoči pravu istinu ko se od ugarskih vojvoda u boju u kojem je on dopao ropstva poneo junački, a ko kukavički, uz opasku da je onome koji sedi u „donjem čelu trpeze“, tj. Vuku, mesto „prima tebi (kralju) vrh trpeze (89), dok bi Pavle koji nepravedno zauzima to mesto trebalo da „služi svom gospodi dobro vino“ (98). Nema nikakve sumnje da je posredi primena istog epskog modela kao u „Kneževoj večeri“, samo što je ovde situacija čistija: dok Lazar istovremeno zdravicom odaje počast Miloševom junaštvu, ali, na osnovu klevete, iskazuje sumnju u njegovu buduću vernost, Ognjenom Vuku zdravica i časno mesto za trpezom bivaju uskraćeni zato što se svojim navodnim bekstvom iz boja već pokazao kao nejunak i izdajnik.[8]

Jedini sačuvan portret Vuka Brankovića, sa freske u ohridskoj crkvi Bogorodice Perivlepte (Foto: Wikimedia/Mladifilozof)
Jedini sačuvan portret Vuka Brankovića sa freske u ohridskoj crkvi Bogorodice Perivlepte (Foto: Wikimedia/Mladifilozof)

Kao ilustracija može se navesti još pesma iz Kašikovićeve zbirke (7°) „Ženidba Brankovića Vuka“, čiji je siže, doduše, recentan, ali se u njemu drevni motiv na koji smo u gorepomenutim pesmama ukazali očuvao u izvornoj čistoti: Lazar svoju kćer Maru, protiv svoje volje, a po njenom izboru, udaje za Vuka Brankovića; najogorčeniji protivnik toga braka je Banović „Strailo“. Na svadbenoj gozbi u Lazarevu dvoru, „kad banu rednja čaša dođe“, on nazdravlja srpskim junacima, a ruži Vuka – mladoženju. Na to Lazar da mig slugama da bana preskaču služeći vino, da ne bi zametnuo kavgu. No on videći to skoči, uzme „cijel tulum vina“ i stavi ga sebi u krilo i počne „napijati“:

 „E, čujete moja braćo draga,
Otkako me porodila majka,
Ja se svugde jesam potrefio,
U svakom junačkome krugu,
Junačkome i u gospodskome,
Među braćom hladno pio pivo,
Al me čaša nije preskočila“, itd.; posle toga ošamari Vuka.

Ovde nam se očituje epski motiv junačkog ili gospodskog kruga, čiji su učesnici među sobom braća. Skup junaka za stolom naziva se u pesmama Bogišićeve zbirke zabeleženim u južnom Primorju u XVII-XVIII veku, kako bugaršticama (12°, 14°, 40°, 47°), tako i deseteračkim (105°,108°), gospodska trpeza,[9] a setimo se da su učesnici „Kneževe večere“ označeni kao sva gospoda srpska. Zdravice za „gospodskom trpezom“ imaju određenu formu, to su zakonje zdravice, kako ih jedna pesma naziva:

 „Lijepo ti ih kralj ugarski dočekao,
Ter ih posadi u tu gospodsku trpezu (…)
Stadoše mi pit gospoda tu crveno hladno vino (…),
I oni mi napijati l jepe zakonje zdravice“ (12°, 43-51).

Termin gospod(in), gospoda je praslovenski, dakle prafeudalni. Praslov. reč *gospodь istoga je porekla kao i lat. hospes genitiv hospitis „domaćin“, i svodi se na indoevropsku složenicu *ghost(i)-potis „onaj koji ima vlast nad gostima“, tj. „onaj ko je, u sklopu rodovske zajednice, nadležan za gostoprimstvo“. Značenje gospodstva uopšte razvilo se kod Slovena pod iranskim uticajem, jer je u indoiranskom  reč za „gospodin, plemić“ ārya-, koja je postala samonazvanje indoiranskih, „arijskih” plemena, takođe izvedena od reči za „stranca, gosta“ ari- (Loma 1990, 105 d.). U epu iranskih Oseta na Kavkazu, od tri roda legendarnih junaka Nartâ oni koji za sve ostale priređuju (izvorno ritualne) gozbe su Alægatæ, čije se ime svodi na *āryaka+ta i sadrži u sebi pomenuti socijalno-etnički termin ārya- (Dumézil 1968, 466).

POREĐENjE EPSKIH SIŽEA
Epski siže u kojem vladar (knez) priredivši gozbu uvredi najboljeg junaka tako što ga ili uopšte ne pozove, ili se prema njemu nedostojno ophodi, može se smatrati praslovenskim, ako se gore navedeni motivi srpskih junačkih pesama porede sa ruskom bilinom o svađi Ilje Muromca sa knezom Vladimirom (RNPЭ 44 dd.):

Vladimir priredi u Kijevu „počestniьій pir dlя knяzeй, dlя boяr da dlя bogatьіreй,…čtobьі vsяko zvanië da šlo tudьі“ (tekst po Hilferdingovoj varijanti zabeleženoj u Kareliji). No Vladimir zaboravi da pozove najboljeg junaka (lučšego bogatьіrя) Ilju Muromca; po drugim varijantama pozove ga, ali ga posadi na nisko mesto, ili zaobiđe pri darivanju, ili mu da  ponižavajući dar (bundu). Ilja se rasrdi i počne gađati strelama kijevske crkve, obarajući na zemlju njihove pozlaćene kupole. Zatim sazove siromahe iz krčme (goli kabackie) i carske dobrovoljce (dobrohotы carskie) da pljačkaju zlato sa porušenih kupola i piju sa njim vino u krčmi. Videći bedu, knez priredi novu gozbu za samoga Ilju i pošalje njegova pobratima (brat krestovый) Dobrinju (Dobrыnюšku Mikitiča) da ga pozove. Samo zato što je pobratim došao po njega, Ilja pristane da ode na gozbu. Tamo

 Davaюt emu put mesto ne ménьšoe,
A ne ménьšoe mesto bыlo – bólьšoe,
A sadяt-to ih vo bolьšiй ugol
(…) za bolьšoй-ot stol,
Da kak nalili put čaru zelena vina,
A nesli эtu čarỳ rяdóm k emu.
A k staromu kazaku k Ilьi k Muromcu.
Da kak prinяl on čaru edinoй rukoй,
A vыpil on čaru vo edinoй zdoh.

Viktor Vasnecov, „Ilja Muromec“, 1914. (Foto: Wikimedia/art-catalog.ru)
Viktor Vasnecov, „Ilja Muromec“, 1914. (Foto: Wikimedia/art-catalog.ru)

Dalje mu prinose pivo pa medovinu, koje on takođe naiskap ispija. U varijantama Ilja se ne miri s Vladimirom, već ga ovaj baca u tamnicu, na šta se dalje nadovezuje siže o Ilji Muromcu i Kaljin-caru, sa osnovnim zapletom sličnim „Marku i Musi“. Osim opšteg motiva pira (pijanke, gozbe) kao mesta na kojem se vrednuje junaštvo (tj. junacima se ukazuje počast ili poniženje) imamo i karakterističan prilog rяdom (Putilov objašnjava: „po rяdu, po očeredi, soglasno pravilam pira“, op. cit. 46). Tako i na „Kneževoj večeri“ gospoda sede za stolom redom (Vuk II 50°, deo 3, stih 8; Panič 211; Vrčević 68; BV 41; 269; Debeljković); Lazar čašom vina svima redom nazdravlja MH I 1 58°, 172, uzima zlatnu čašu pa je „redom vodi po junaci“ (Debeljković). Tako se u rekonstrukciji ovog sižea praslovenskoj ravni može ustanoviti i jedan jezički elemenat priloški instrumental *rędomь.[10]

Ovi epski sižei odveli su nas prilično daleko od srpske hrišćanske „slave“; njihovu ritualnu podlogu pre možemo slutiti u nekom ratničkom obredu poput onog koji kod Skita opisuje Herodot u 66. poglavlju IV knjige svoje „Istorije“:

Svake godine jednom svaki oblasni zapovednik (νομάρχης) u svojoj oblasti sprema vrč vina, od koga piju oni Skiti koji su savladali (ubili: αίρέω) nekog neprijatelja; oni koji to nisu učinili, ne kušaju toga vina, već posramljeni sede po strani i to je za njih najveće poniženje (uvreda: őνειδος); oni pak među njima, koji su savladali veoma mnogo ljudi, dobijaju po dve čaše (κύλιξ) odjednom, i istovremeno ih ispijaju.[11]

Prepoznajemo situaciju na „Kneževoj večeri“: za stolom su srpski ratnici-vojvode; knez nazdravlja redom i čaša kruži; posebna počast ukazuje se najvećem junaku, koji sa vinom na dar dobija skupoceni pehar; nasuprot tome, nejunak – a to je za Lazarevom trpezom Vuk, koga je Miloš nedavno u dvoboju savladao i ponizio, i koji će sutradan kukavički pobeći sa bojnog polja – pije vino ispod skuta, tj. krišom, od stida skutom plašta krijući usta, ili, po drugom mogućem tumačenju, zaklanjajući se, u figurativnom smislu, pod skut svog tasta, kneza Lazara, tj. imajući kao njegov zet povlasticu da pije s junacima koju sam po sebi ne zaslužuje (tako Kostić 1937, 81).

Kao što su Skiti dobijali svoju „kvotu“ pića po glavama ubijenih neprijatelja, tako su i srpske velmože noć uoči bitke po pisanju turskog hroničara Nešrije jedan drugom nazdravljali na osnovu broja Turaka koliko je svaki predviđao da će ih u sutrašnjem broju savladati i zarobiti, pa je tako poneki od njih „popio vino i (na račun) desetorice Turaka“.[12] Dvema čašama kao osobitoj počasti za skitskog junaka formalno bi odgovarale dve zdravice dvema zlatnim čašama koje Lazar diže Milošu u spevu nepoznatog Peraštanina „Boj kneza Lazara“ iz oko 1700. godine, no pre će biti u pravu Pantić (1978, 144 dd.) kada u tome vidi samo jedno od nespretnih udvajanja kakva karakterišu ovog autora. Naprotiv, autentičnim se čini ovaj motiv u Vuk VI 24° „Ženidba Marka Kraljevića“. Došavši banu (ili kralju) od Pribinja da prosi njegovu kćer, Marko se umesto u dno trpeze, gde mu je naznačeno, ugura da sedne do samoga kralja:

 A kralj viknu svoje vjerne sluge,
Pred svakoga po kupu turiše,
A pred Marka dvije kupe vina (249-251)

Mina Karadžić, „Portret Marka Kraljevića“, oko 1850. (Foto: Wikimedia/istorijskabiblioteka.com)
Mina Karadžić, „Portret Marka Kraljevića“, oko 1850. (Foto: Wikimedia/istorijskabiblioteka.com)

Marko obe kupe odjednom ispije, a onda zaređa oko stola, pa ispred svakog prosca dohvati i njegovo vino. Mada umetnički neuspela, sa dosta anahronizama, vidljivih „šavova“ i grotesknih detalja, ova pesma je izdanak vrlo stare tradicije, o čemu svedoči sam toponim Pribinj, o kojem je bilo reči u prvom delu ove knjige (str. 47: „Pribinj je posesiv od Pribina, kako se zvao Koceljev otac, koji je takođe stolovao u „Blatnom gradu“ (na Balatonu, nap. N. S.), a lokacija „preko mora“ može se odnositi na Prekomorje (Prekmurje), područje s one strane reke Mure, u koje valja da se nekad računao i ‘Blatni grad’”), pa i Markovo ponašanje ispod grubog humora (on sam ga opravdava svojom žeđu) kao da krije drevni motiv odavanja priznanja najvećem junaku dvema čašama, a ispijajući čaše svojih suparnika Marko očito želi da ih ponizi i ospori njihovo junaštvo; uostalom, malo docnije u pesmi on njima nanosi još veću sramotu, isteravši ih sve napolje iz dvora, bez konja i bez oružja.

ARHAIČAN MOTIV
„Kneževa večera“, međutim, sadrži jedan dramski momenat kojeg nema u upoređenim sižeima: Lazar istovremeno odaje počast Milošu nazdravljajući mu kao najvećem junaku i izriče sumnju u njegovu vernost. Ponovo kao i u pesmi o opredeljenju za nebesko carstvo nalazimo protivrečnost u Lazarevom ponašanju, i opet ispod te „neravnine“ slutimo jedan veoma arhaičan motiv. Neobični Lazarev postupak Crijević-Tuberon tumači navodnim običajem kod „Ilira i Makedonaca“, da „vinom, a ne mučenjima izmamljuje istinu“.[13] Pantić (1978, 153) tu opasku smatra Crijevićevom humanističkom izmišljotinom. No istu ideju, da Lazarevo nazdravljanje predstavlja neku vrstu kušanja, sadrži i varijanta pesme o Kosovskom boju iz „Bosanske vile“.[14]

Očito ne radi se o tome da se lice koje treba proveriti opije vinom i u stanju pijanstva ispita, jer je „in vino veritas“, nego o reakciji ispitanika na samu zdravicu. Stoga se može pretpostaviti da je u varijantama koje ne sadrže eksplicitno nameru da se Miloš zdravicom iskuša, ali opisuju na određen način njegovu reakciju, prvobitno bio takođe prisutan ovaj motiv kušnje; to važi i za najstariju verziju, koju daje Dukin prevodilac: po njemu, Miloš je prihvatio nazdravljenu čašu vedra lica (con chiara faza: Dinić 1964, 64).

Naravno, izreći nekome nenadano u lice svoju sumnju na njega, pa posmatrati njegovu reakciju i po njoj zaključivati o osnovanosti sumnje, običan je psihološki trik koji sam za sebe ne bi iziskivao posebno tumačenje. No postavlja se pitanje zašto je tu potrebna čaša kojom Lazar Milošu nazdravlja i poklanja mu je, i o čijem smo religijskom značenju gore govorili? Da li su u našoj pesmi slučajno spojena dva zasebna motiva, epski motiv junačke zdravice i motiv provere iznenadnim sumnjičenjem, svojstven svakodnevnom životu? Ili se zdravicom oslovljeni na neki način ritualno obavezuje da kaže istinu, pod pretnjom ozbiljnih religijskih konsekvenci?

Objašnjenje nalazimo u jednom motivu tzv. nartovskog epa kod Oseta na Kavkazu, koji su daleki potomci evropskih Iranaca – Skita i Sarmata. Narti-drevni heroji imali su čudesnu čašu zvanu Vacamonga (Wacamongae) ili Nartamonga (Nartamongae): „ona koja pokazuje reč“ ili „pokazateljica junaštva“. Kada bi ko od Narta na zajedničkoj gozbi rekao istinu o svome junaštvu, ta čaša bi mu se digla sama sa stola do usta, a ako bi se ko naprazno hvalio, ostajala bi nepomična.[15]

Ovaj motiv, u kojem je već Vsevolod Miler (Miller, 1882) prepoznao odblesak skitskog obrednog nazdravljanja junacima koje opisuje Herodot – a koji ima analogije i u zapadnoevropskoj viteškoj legendi o Gralu – nagoveštava nam prvobitni smisao Crijevićeve čaše istine na Kneževoj večeri: da se magijskim putem proveri Miloševa iskrenost. Možemo pretpostaviti da bi u rukama lažljivca čaša na isti način reagovala kao u osetskom epu, ili se piće u njoj pretvorilo u otrov.

Do sada smo se osvedočili da se motiv, ili, bolje rečeno, motivski sklop „Kneževe večere“ i Lazareve slave ne može svrstati u red neobaveznih epskih uvoda tipa „vino piju“ ili „lov love“, koji polaze od situacija opuštenosti i zabave u junačkom životu da bi iz njih izveli rastuću napetost zapleta, nego da ima svoju dublju funkcionalnu i, u krajnjoj liniji, obrednu uslovljenost. Drugim rečima, tu se epska tradicija manje projavljuje kao igra umetničke mašte, a više kao ideološki odraz jednog protoistorijskog ratničkog društva, koji je, prvobitno, morao imati svoj ritualni korelat.

Adam Stefanović, „Večera kneževa na Kosovu“, 1871. (Foto: narodnimuzej.rs)
Adam Stefanović, „Večera kneževa na Kosovu“, 1871. (Foto: narodnimuzej.rs)

Ispod odbleska stvarnog, ili bar verovatnog događaja – Lazareva ratnog saveta pre bitke – i moguće stilizacije prema hrišćanskom motivu Tajne večere na kojoj centralna ličnost navešćuje prisutnima da će sutradan od jednog od njih biti izdana – naslutili smo prastar epski siže gozbe koja predstavlja obredni skup članova ratničke družine na kojem se preko nazdravljanja zlatnom čašom vina odaje čast onima od njih koji su se istakli svojim junaštvom i, prećutno ili ne, nanosi sramota kukavicama.[16]

Epski zaplet počinje tako što najveći junak – nazovimo ga Pra-Miloš – u takvoj prilici biva uvređen, bilo time što mu je uskraćena počast čaše koja mu po pravilu pripada, bilo što mu je, kao u pesmi, ta počast junaštvu zagorčana prekorom neveri; nije isključena ni mitologizovana verzija kao u osetskom eposu, pri kojoj sama čarobna čaša raskrinkava laž i otkriva istinu,[17] ne mogući, međutim, da spere gorčinu uvrede, iz koje proističe dalji zaplet.

 

Tekst je preuzet iz: Aleksandar Loma, Prakosovo – slovenski i indoevropski koreni srpske epike, Beograd, SANU, Balkanološki institut, Centar za naučna istraživanja SANU i Univerzitet u Kragujevcu, posebna izdanja, 2002.

 

Aleksandar Loma (Valjevo, 1955) je član SANU, klasični filolog i indoevropeista, etimolog, onomastičar i profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

________________________________________________________________________________

UPUTNICE:
[1] „Vjerni sluga Lazo“ koji caru služi vino mogao bi tu biti istorijska uspomena, jer je po Danilovu Slovu Dušan oženio Lazara kćerkom velikog kneza Vratka i odlikovao ga visokim činom stavioca, što je na srpskom i bosanskom dvoru bio vlastelin zadužen za dvorsku kuhinju i trpezu, dakle nešto slično službi vinotoče koju pesma pripisuje Lazaru. Za istorijski lik kneza Lazara u uzajamnoj svezi sa njegovim kultom i kosovskom legendom, v. najskorije Mihaljčić, 1984.

[2] Npr. na početku pesme Vuk III 6°, gde Grujica na isti način stavlja na znanje svoje nezadovoljstvo iz istog razloga svome ocu Novaku.

[3] Naše razmatranje o molitvenoj čaši, koje sledi, umnogome se dodiruje sa nadahnutom studijom Hatidže Dizdarević-Krnjević o tom motivu u pesmi „Dioba Jakšića“ (1997, 71-108).

[4] Isti motiv sreće se i u varijanti iz Erlangenskog rukopisa 121°, 20-29, gde su imena braće druga, neistorijska: Niča i Nikola, up. gore 67 Niča i Nikola u vezi sa pesmom o ženidbi Todora Jakšića, Vuk II 94°.

[5] Saxonis Grammatici Gesta Danorum ed. Holder XIV, pag. 547 = Meyer, Fontes 49 d.: In dextra cornu uario metalli genere excultum gestabat, quod sacerdos sacrorum eius peritus annuatim mero perfundere consueuerat, ex ipso liquoris habitu sequentis anni copias prospecturus … Semel quotannis, post lectas fruges, promiscua tocius insule frequencia ante edem simulacri, litatis pecudum hostiis, solenne epulum religionis nomine celebrabat. Huius sacerdos, preter communem patrie ritum barbe comeque prolixitate spectandus … populo pre foribus excubante, detractum simulacro poculum curiosius speculatus, siquid ex inditi liquoris mensura subtractum fuisset, ad sequentis anni inopiam pertinere putabat. Quo annotato, presentes fruges in posterum tempus asseruari iubebat. Si nihil ex consuete fecunditatis habitu diminutum uidisset, uentura agrorum ubertatis tempora predicabat. Iuxta quod auspicium instantis anni copiis nunc parcius, nunc profusius utendum monebat. Veteri deinde mero ad pedes simulacri libamenti nomine defuso, uacuefactum poculum recenti imbuit; simulatoque propinandi officio statuam ueneratus, tum sibi, tum patrie bona ciuibusque opum ac uictoriarum incrementa solennium uerborum nuncupacione poscebat. Qua finita, admotum ori poculum nimia bibendi celeritate continuo haustu siccauit, repletumque mero simulacri dextere restituit.

[6] Motiv neprolivene čaše kao u Vuk II 22°, MN I 1, 7°.

[7] Za tu, ovde anahronu, titulu up. gore str.46 i 78.

[8] Doduše, Miloš je već povređen time što je postavljen na nisko mesto za trpezom „u zastavu“. Pomenuto u Vukovoj pesmi koja ga ne objašnjava, takvo mesto Miloševo naročito je upadljivo u „Povesti o boju Kosovskom“ i Vrčevićevoj varijanti, jer on tamo figurira kao Lazarev zet i trebalo bi da sedi naspram Vuka, drugoga zeta, kao što je to inače ponegde slučaj (MH I 1, 58°). Objašnjenje pružaju Kuripečić i kosovska pesma iz „Bosanske vile“, podudarnost na koju je skrenuo pažnju Dinić (1964, 61,n. 22). Po Kuripečiću (Curipeshitz, 48), Lazar je smišljeno ostavio Miloša da stoji za trpezom dok su mlađi i manje zaslužni od njega sedeli („aber diser zeit setzt der fürst im veldtlegerzu ainem nachtmall vill junger edlleut und dienstleut zu seinem tisch und eeret sy, aber den alten ritter Khobilovitz ließ er vor dem tisch steen“), da bi mu tako stavio na znanje svoju nemilost (ungunst), a u pesmi BV Miloš došavši hoće da sedne Lazaru s leve strane (kako je navikao, što se već videlo iz rasporeda srpske gospode za stolom na Lazarevom savetu, koji pesma malo ranije prikazuje), ali ga Lazar šalje „u zastavu“.

[9] Drugi naziv za isti pojam mogao je biti Viteška trpeza, kako je despot Zmaj-Ognjeni Vuk nazvao utvrdu koju je 1476. podigao u Godominskom polju, opsedajući Turke u Smederevu.

[10] To što Vladimir poziva sve staleže (zvaniя) moglo bi imati veze sa trofunkcionalnom prirodom slavskog pira u srpskim narodnim pesmama, koju smo naslutili iza motiva tri trpeze: jedne za sveštenstvo, druge za junake (gospodu), treće za sirotinju (prosjake) u Vuk II 72°, stih 8 dd., VI 20°, stih 5 dd., v. gore 168 d.

[11] Isti skitski običaj (po Herodotu?) pominje Aristotel, Polit. VII 2, C 6: „Kod Skita za vreme jednog praznika ne dozvoljavaju da iz čaše koja kruži pije onaj koji nije ubio još nijednog neprijatelja“.

[12] Up. Agamemnonov prekor Ahajcima Il. VIII 231 dd.: treba da se stide oni koji su se svojevremeno gosteći se i ispijajući vrčeve pune vina zaricali da će svaki od njih sam dočekati sto ili dvesta Trojanaca, a sada nisu kadri da se suprotstave ni samom Hektoru.

[13] Novaković 1878, 138. Ovaj podatak preuzima Orbin 314, zamenivši klasične etnonime slovenskim imenom: „imperoche gli Slavi sogliono col vino, non altrimente che per mezo dei tormenti cavar fuora i secreti“.

[14] Zanimljivo da Crijević na još jednom mestu, u komentaru epizode o Milošu Belmuževiću, koji je, u osvetu za pogibiju svoga sina, okrutno mučio i na kraju pogubio sve turske zarobljenike, kojih je nemalo imao, sličnim rečima napominje da je to ovaj možda učinio da ublaži svoj bol, a možda kao žrtvu za sinovljevu dušu, po drevnom običaju koga se mnogi Iliri do danas drže kao paganskog ostatka u svojoj hrišćanskoj veri atque ita seu dolori suo indulsit, se antiquorum ritu, quem sane plerique Illyrici verae religionis insertia quibusdam in rebus adhuc retinent, manibus filii parentavit (po rukopisu u Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu, fol. 81b).

[15] Nartы 339 d., up. predgovor V. I. Abaeva str. 20-21; B. A. Kaloev u MNM II, 543b; Abaev IV 29 d.; Dumézil 1968, 464; 1978, 227 dd.

[16] Slični sižei poznati su iz keltskih legendi, samo je tu predmet sporenja među junacima za trpezom raspodela komada pečenog mesa. Taj način uzajamnog odavanja počasti i eventualnog vređanja među članovima ratničke družine predstavlja nasleđe iz vremena ranijih, lovačkih družina; za njega znaju i homerski spevovi, uporedo sa počasnim mestom za trpezom i vrčevima vina, up. npr. Il. VIII 161[Ahejci Diomeda]…

[17] Up. scenu u Il.IX 224 dd. kada Odisej Ahileju, pre nego što će mu se obratiti dužom besedom, puni i pruža pehar, a Ahilej, saslušavši ga, počinje svoj odgovor rečima da “valja odgovoriti bez ustezanja”… U datom kontekstu se iskrenost primaoca svodi na izraz njegove otvorene prirode i želje da što pre razreši neprijatnu situaciju, no u nekoj izvornijoj primeni ovog motiva ona je mogla biti ritualno ili magijski uslovljena.

 

Naslovna fotografija: spc.rs

 

Izbor i oprema teksta Novi Standard