Ko ima koristi od tragedije u Bejrutu?

Eksplozija u Bejrutu odgovara geopolitičkim interesima SAD, Saudijske Arabije, Francuske, i naravno Izraela, čiji premijer je imao neobičan tvit na dan eksplozije

Narativ da je eksplozija u Bejrutu isključiva posledica nemara i korupcije od strane aktuelne libanske vlade sada je neupitan, makar u atlantističkoj sferi. Međutim, ako zagrebemo dublje, otkrivamo da su nemar i korupcija maksimalno iskorišćeni za sabotažu, kako bi došlo do eksplozije.

Liban je prava teritorija Džona le Karea (britanski pisac špijunskih romana, prim. prev.). To je multinacionalna jazbina špijuna svih profila: tu su agenti kuće Sauda, cionistički operativci, snabdevači oružja za „umerene pobunjenike“, intelektualci Hezbolaha, razvratni arapski „kraljevići“, samoproslavljeni krijumčari. Ta „jazbina“ nalazi se u ekonomskoj katastrofi punog spektra koja je pogađa kao člana „Osovine otpora“ (zajedno sa Iranom i Sirijom), što je čini večitom metom Izraela.

Kao da sve to već nije dovoljno zapaljivo, u dotičnu tragediju zagazio je i predsednik Tramp, zamutivši ionako već dovoljno mutne vode istočnog Mediterana. Brifovan od strane „naših sjajnih generala“, Tramp je u utorak rekao: „Prema njima – a oni bi to znali bolje nego ja – mišljenja su da je to bio nekakav napad“. Tramp je dodao: „to je bila nekakva bomba“.

Da li je to bio zapaljivi komentar kojim se obelodanjuju tajne informacije? Ili je predsednik lansirao još jedan non sequitur (u prevodu sa latinskog „ne sledi“ – logička greška koja podrazumeva neutemeljen skok od premise ka zaključku, prim. prev.)? Tramp se na kraju utišao nakon što je Pentagon odbio da potvrdi njegove tvrdnje o tome šta su „generali“ rekli, a njegov ministar odbrane, Mark Esper, podržao je priču o nesrećnom slučaju kao uzroku eksplozije.

To je još jedna upečatljiva ilustracija rata koji se vodi unutar Beltveja. Tramp kaže: napad. Pentagon odgovara: nesreća. „Mislim da niko sa sigurnošću ne može da kaže (šta se desilo) u ovom trenutku“, rekao je Tramp u sredu. „Čuo sam obe verzije“.

Ipak, treba spomenuti izveštaj iranske novinske agencije Mehr u kojem se navodi kako su četiri američka izviđačka mornarička aviona primećena blizu Bejruta u vreme eksplozija. Da li je američkoj obaveštajnoj zajednici poznato koji od svih mogućih scenarija je zapravo tačan?

AMONIJUM-NITRAT
Bezbednost u luci Bejrut – primarnom ekonomskom čvorištu države – morala bi da se smatra glavnim prioritetom. Ali da se poslužimo rečenicom iz „Kineske četvrti“ Romana Polanskog: „Zaboravi na to Džejk, ovo je Bejrut“. Tih, sada ikoničnih, 2.750 tona amonijum-nitrata stiglo je u Bejrut septembra 2013. godine, i to preko Rosusa – broda koji je pod moldavskom zastavom plovio od Batumija u Gruziji do Mozambika. Rosus su na kraju zaplenili carinski organi u luci Bejrut.

Brod je, nakon toga, de facto napustio njegov vlasnik – magloviti biznismen Igor Grečuškin, stanovnik Kipra rođen u Rusiji. On je iznenada „izgubio interesovanje“ za svoj relativno dragocen tovar, pa nije pokušao ni da ga proda po fabričkoj ceni, makar da otplati dugovanja. Grečuškin nikada nije platio ni svojoj posadi, koja je jedva preživela nekoliko meseci pre repatrijacije po humanitarnom osnovu. Kiparska vlada potvrdila je da Liban nikada nije zatražio od Interpola njegovo hapšenje. Cela operacija deluje kao paravan, pri čemu su pravi primaoci amonijum-nitrata verovatno trebali da budu „umereni pobunjenici“ u Siriji, koji bi ga koristili za izradu improvizovanih eksplozivnih naprava i opremanje samoubilačkih kamiona, poput onog koji je razneo bolnicu Al Kindi u Alepu.

Onih 2.750 tona – spakovanih u jednotonska pakovanja sa oznakom „Nitroprill HD“ – prebačeno je u hangar 12 lučkog skladišta, odmah do nasipa. Ono što je usledilo jeste zapanjujući slučaj serijskog ponavljanja nemarnog ponašanja. Od 2014. do 2017. godine, dopisi carinskih zvaničnika – i to čitav niz njih – kao i predložene opcije za uklanjanje opasnog tovara izvozom i drugim oblicima prodaje, prosto su ignorisana. Kad god bi pokušali da dobiju pravnosnažnu odluku za uklanjanje tovara, nije bilo odgovora libanskog pravosuđa.

Simbol stegnute pesnice na protestima protiv vlade u Bejrutu koji su izbili nakon eksplozije, 8. avgust 2020. (Foto: Intersept)

Kada libanski premijer Hasan Dijab saopštava da će „oni koji su odgovorni platiti cenu“, važno je biti upoznat sa kontekstom. Ni premijer, ni predsednik, niti bilo koji od ministara aktuelne vlade nije znao da je amonijum-nitrat uskladišten u hangaru 12, što potvrđuje i bivši iranski diplomata Amir Musavi, inače direktor Centra za strateške studije i međunarodne odnose iz Teherana. Ovde praktično govorimo o džinovskoj improvizovanoj eksplozivnoj napravi ostavljenoj usred grada.

Birokratija luke Bejrut i mafijaši koji istinski vode glavnu reč tesno su, između ostalih, povezani sa frakcijom Al-Mostakbal, koju predvodi bivši premijer Saad al-Hariri, iza kog inače stoji saudijska kraljevska porodica. Neopisivo korumpirani Hariri uklonjen je s vlasti oktobra 2019. godine, nakon ozbiljnih demonstracija. Njegovi pajtaši uspeli su da upriliče „nestanak“ 20 milijardi dolara iz libanskog trezora, što je ozbiljno pogoršalo valutnu krizu ove države.

Nije ni čudo što trenutna vlada – koju vodi premijer Dijab uz podršku Hezbolaha – nije bila informisana o amonijum-nitratu. Amonijum-nitrat je veoma stabilan, što ga čini jednim od najbezbednijih eksploziva koji se koriste u rudarstvu. Vatra uglavnom ne može da ga aktivira. Postaje visoko eksplozivan jedino ukoliko se kontaminira – na primer naftom – ili se zagreje do tačke u kojoj dolazi do hemijskih promena koje stvaraju neku vrstu neprobojne čaure , gde kiseonik može da se koncentriše do opasnih količina u kojima je moguća eksplozija.

Zašto je, nakon sedmogodišnjeg mirovanja u hangaru 12, ova gomila odjednom eksplodirala? Za sada je najdirektnije objašnjenje dao bliskoistočni stručnjak Elajdža Manjijer, koji kaže da je tragediju bukvalno „raspalio“ nesvesni kovač koji je nešto vario opasno blizu neobezbeđenog amonijum-nitrata. Ponovo vredi postaviti pitanje: neobezbeđenog nemarom i korupcijom, ili kao deo namerne „greške“ u kojoj se iščekuje buduća eksplozija?

Ovaj scenario, međutim, ne objašnjava inicijalnu eksploziju petardi i pirotehnike. A definitivno ne objašnjava ono o čemu niko – makar na Zapadu – ne govori: namerno podmetnute požare na iranskoj pijaci Adžam u Ujedinjenim Arapskim Emiratima i niz isto tako podmetnutih požara u skladištima hrane u Nadžafu (Irak), odmah nakon tragedije u Bejrutu.

TRAG NOVCA
Liban, sa svojim nekretninama vrednim bilione dolara, predstavlja sočnu voćku za globalne finansijske lešinare. Prigrabiti ove nekretnine po bagatelnim cenama usred Nove velike depresije prosto je neodoljivo. Paralelno tome, lešinarski MMF bi okrenuo novi list i Bejrutu konačno „oprostio“ nešto od dugova, pod uslovom da se ispoštuje oštra verzija „strukturalnog prilagođavanja“ (misli se na mere štednje; prim. prev).

Od ovog slučaja će imati koristi geopolitički i geoekonomski interesi SAD, Saudijske Arabije i Francuske. Nije slučajno što je predsednik Makron, verni sluga Rotšilda, stigao u Bejrut u četvrtak kako bi obećao neokolonijalnu „podršku“ Pariza i praktično nametnuo, poput upravnika, sveobuhvatni set „reformi“. Monti-pajtonovski dijalog, sa sve teškim francuskim akcentom, mogao je otprilike ovako da zvuči: „Želimo da kupimo vašu luku“. „Ali ona nije na prodaju“. „Ah kakva šteta, upravo se dogodila nesreća“.

Još pre mesec dana, MMF je „upozoravao“ da se „implozija“ Libana „ubrzava“. Premijer Dijab morao je da prihvati „ponudu koja se e odbija“, čime je „otključao milijarde dolara donatorskih finansija“. Neprekidni pritisak na libansku valutu koji traje duže od godinu dana predstavljao je samo relativno pristojno upozorenje.

Predsednik Francuske u poseti Bejrutu, 6. agust 2020. (Foto: AP)

Ovo se odvija usred ogromne svetske grabeži za imovinom, koju karakteriše širi kontekst pada američkog BDP-a za gotovo 40 odsto, niz bankrota, šačica milijardera koji gomilaju nezamislive profite i očekivano spasavanje banaka koje su „prevelike da bi propale“ cunamijem besplatnog novca. Dag Deter, švedski ekonomista, i Naser Saidi, bivši libanski ministar i viceguverner centralne banke Libana, predlažu da se imovina ove države proda, a da se novac pretoči u fond nacionalnog blagostanja. Sočne stavke čine Libanska elektrodistribucija (EDL), hidroprivreda, aerodromi, avio-kompanija MEA, telekom kompanija OGERO i Casino du Liban.

Samo kompanija EDL je, na primer, odgovorna je 30 odsto budžetskog deficita Bejruta. To nije ni blizu dovoljno za MMF i zapadne mega-banke. Oni žele da zgrabe sve, plus podosta nekretnina. „Ekonomska vrednost javnih nekretnina može da iznosi makar onoliko koliko i BDP, a često i mnogostruko više od operativnog dela bilo kog portfolija“, kažu Deter i Saidi.

KO OSEĆA „UDARNE TALASE”?
I ponovo je Izrael uobičajeni sumnjivac u događaju koji zapadni mediji već uveliko nazivaju „libanski Černobilj“. Scenario nalik na bejrutsku katastrofu vezuje se za izraelske planove još od februara 2016. godine. Izrael je potvrdio da hangar 12 nije predstavljao skladište oružja za Hezbolah. Međutim, istog dana kada je u Bejrutu došlo do eksplozije i pratećeg niza sumnjivih eksplozija u Iranu, kao i tenzija na sirijsko-izraelskoj granici, premijer Netanjahu je tvitovao: „Pogodili smo ćeliju, a sada gađamo organizatore. Učinićemo šta je neophodno kako bi se zaštitili. Predlažem svima njima, uključujući Hezbolah, da to imaju u vidu“.

To se nadovezuje na nameru, otvoreno saopštenu krajem prošle nedelje, da se bombarduje libanska infrastruktura ukoliko Hezbolah naudi izraelskim vojnicima i civilima. Naslov „Udarni talasi eksplozije u Bejrutu pogađaće Hezbolah još dugo“ potvrđuje da je Tel Avivu jedino važno da profitira od tragedije i da demonizuje Hezbolah, a preko njega i Iran. To je u skladu i sa „Zakonom o suprotstavljanju Hezbolahu u libanskoj vojsci (S. 1886)“ koji je 2019. godine usvojio američki Kongres, a kojim se Bejrutu praktično naređuje da protera Hezbolah iz Libana.

Pa ipak, Izrael je bio neobično uzdržan povodom komentarisanja eksplozije. Da slika bude dodatno zamućena pobrinula se saudijska obaveštajna služba – koja ima kontakt sa Mosadom i Hezbolah smatra većim protivnikom nego Izrael. Svi obaveštajci sa kojima sam razgovarao odbijaju da daju zvanične komentare, imajući u vidu ekstremnu osetljivost teme. Ipak, jedan izvor iz saudijske službe, specijalizovan za razmenu informacija sa Mosadom, smatra da su glavna meta bile rakete Hezbolaha smeštene u luci Bejrut. Prema njegovoj priči, premijer Netanjahu je hteo da se nadoveže na svoj raniji tvit preuzimanjem zasluga za napad. Ali onda je Mosad shvatio da je operacija izvedena užasno pogrešno, odnosno da je prerasla u veliku katastrofu.

Problem počinje sa činjenicom da to nije bilo skladište oružja za Hezbolah, što je i Izrael priznao. Kada skladišta oružja eksplodiraju, dolazi do glavne eksplozije koju prati niz manjih eksplozija, što može da traje danima. To se nije desilo u Bejrutu. Inicijalnu eksploziju pratila je masivna sekundarna eksplozija – definitivno uzrokovana nekom hemikalijom – a onda je nastupila tišina.

Čovek među ruševinama nakon eksplozije u Bejrutu, 4. avgust 2020.

Tjeri Mejsan, koji je veoma blizak sa sirijskom obaveštajnom službom, nudi mogućnost da je „napad“ izveden nepoznatim oružjem, raketom – a ne nuklearnom bombom – testiranom u Siriji januara ove godine (analizu i snimak testa možete pogledati ovde). Ni Sirija, ni Iran nikada nisu spominjali ovo nepoznato oružje, a ja lično nisam dobio potvrdu njegovog postojanja.

Ako pretpostavimo da je luka Bejrut pogođena „nepoznatim oružjem“, predsednik Tramp je možda govorio istinu: bio je to „napad“. A to bi objasnilo zašto je Netanjahu, uvidevši koliko je Bejrut postradao, doneo odluku da Izrael mora da se primiri.

KAMILA U POKRETU
Eksplozija u Bejrutu bi na prvi pogled mogla da se protumači i kao smrtonosni udarac protiv Inicijative „Pojas i put“, ako imamo u vidu da Kina tretira povezanost Irana, Iraka, Sirije i Libana kao kamen međaš jugozapadnog koridora „Pojasa i puta“. Međutim, sve bi moglo da se pretvori u gadan auto-gol. Kina i Iran se već pozicioniraju kao investitori kojim se treba obratiti za obnovu Bejruta, što je u oštrom kontrastu sa plaćenim ubicama iz MMF-a. Okretanje investitorima iz ovih zemalja je predložio i generalni sekretar Hezbolaha, Hasan Nasrala, pre nekoliko nedelja.

Sirija i Iran su na prvoj liniji pružanja pomoći Libanu. Teheran šalje interventnu bolnicu, pakete hrane, lekove i medicinsku opremu. Sirija je otvorila svoje granice sa Libanom, poslala medicinske timove i primila pacijente iz bejrutskih bolnica. Važno je imati na umu da je „napad“ (kako ga Tramp naziva) na luku Bejrut uništio glavno skladište žita u Libanu, osim što je izazvao i totalnu devastaciju luke – glavne trgovačke linije života ove države.

To se uklapa u strategiju izgladnjivanja Libana. U istom danu u kojem je Liban postao ekstremno zavistan od Sirije u pogledu hrane – pošto u ovom trenutku poseduje svega mesec dana zaliha pšenice – SAD su napale silose u Siriji. Sirija je veliki izvoznik organske pšenice. Zbog toga SAD rutinski gađaju sirijske silose i spaljuju žitna polja Sirije – u pokušaju da se ova zemlja izgladni, a Damask primora da, pod ionako već žestokim sankcijama, troši očajnički potreban novac na kupovinu hrane.

U oštrom kontrastu sa interesima osovine SAD-Francuska-Saudijska Arabija, plan A za Liban je postepeno oslobađanje od čeličnog zagrljaja SAD i Francuske, sa direktnim uletanjem u „Pojas i put“, kao i Šangajsku organizaciju za saradnju. Put na Istok, u evroazijskom stilu. Luka, pa čak i dobar deo razorenog grada, srednjeročno gledano mogu biti brzo i profesionalno obnovljeni kineskim investicijama. Kinezi su specijalisti za izgradnju luka i upravljanje njima.

Ovaj veoma optimističan scenario implicira i čistku hiper-bogatih, korumpiranih nitkova iz libanske plutokratije koja trguje oružjem, drogom i nekretninama. Ali oni ionako beže u svoje luksuzne pariske stanove na prvi znak neke nevolje. To je sasvim suprotno sistemu socijalne zaštite koji je uspostavio Hezbolah – koji sam i lično video tokom boravka tamo prošle godine. Njime bi moglo biti osvojeno poverenje osiromašene srednje klase, čime bi ovaj sistem postao srž cele ekonosmske obnove.

Biće to sizifovska borba. Imperiji haosa je potreban haos svuda, naročito širom Evroazije, kako bi skrenula pažnju sa dolazećeg haosa unutar samih SAD. Ponovo na pamet pada ozloglašena sintagma „sedam zemalja za pet godina“ generala Veslija Klarka, a Liban je deo pomenute sedmorke. Libanska lira je kolabirala, većina Libanaca je potpuno bankrotirana, a sada je i Bejrut polurazoren.

Penzionisani general vojske SAD Vesli Klark, 12. april 2000. godine

Ovo poslednje bi mogla biti kap koja je prelila čašu, oslobađajući Liban tereta, nakon čega bi se ova zemlja pridigla i slobodno zakoračila duž Novog puta svile.

 

Izvor UNZ.com/Asia Times