Žan-Pol Bled: Pozicija Prištine oslabila

„Prolazi vreme ‘vrućeg’ perioda problema, tokom kog su na neki način vlasti u Prištini bile ‘nedodirljive’. Prošlo je već dvadeset godina“

Podizanje optužnice protiv Hašima Tačija je simbolični trenutak u istoriji kada smo konačno došli do momenta u kome će predstavnici Albanaca sa Kosova odgovarati za ono za šta su optuženi, ističe za Novosti, francuski istoričar i profesor emeritus sa Sorbone Žan-Pol Bled.

– Na osnovu onoga što se do sada saznalo, on se nalazi među osobama kojima je mesto pred međunarodnim sudom. Najmanja stvar je da odgovara ono za šta je optužen – kaže Bled.

Znači li to da se klima u međunarodnoj zajednici menja prema Kosovu?
Prolazi vreme “vrućeg” perioda problema, tokom kog su na neki način vlasti u Prištini bile “nedodirljive”. Prošlo je već dvadeset godina. To je dug period tokom kog je mogla da se uspostavi distanca. Danas mogu da budu izvedeni pred sud. Postoji legitimitet da se to uradi. Sada je pitanje kakav će to sve imati rezultat.

Može li to direktno da se odrazi i na rešavanje kosovskog pitanja?
Moglo bi da učini manje teškim diplomatsko rešenje, jer je pozicija Prištine na neki način oslabljena. S ovom novom činjenicom stiče se utisak da podrška Prištini nije kao što je bila. Ali to ne znači da će problem lako biti rešen.

Ko u tome ima vodeću ulogu?
Amerikanci su posledih meseci vodili glavnu reč, ali su nedavno, podizanjem optužnice protiv Hašima Tačija, bili primorani da naprave korak unazad. Evropljani su tu od samog početka. Rusi su aktivni, ali iza kulisa. To sve čini ovaj dosije veoma komplikovanim. Često su u pitanju nijanse.

Zašto je tema Kosova toliko važna za tako velike sile?
Ovo pitanje evidentno ima značaj, jer se kroz njega stvaraju ravnoteža i odnos snaga na balkanskom prostoru. U igri su interesi velikih sila i ovo pitanje, koje u prostornom pogledu malo znači, može da kristališe rivalitete među njima. To što je Kosovo po površini malo, ne znači da se problem obavezno meri kilometarskom važnošću teritorije.

Srbija, kao mala zemlja, u isto vreme pokušava da zadrži Kosovo i vodi pregovore za ulazak u EU. Da nije to težak posao?
Suprotno od onoga što ponekad može da se čuje, Francuska nije stavila veto na ulazak Srbije u EU. Odlazak Emanuela Makrona u Beograd je to potvrdio. Moguće je da, sa druge strane, postoje određene snage koje imaju ulogu kočničara. U tome bi možda trebalo tražiti eho prošlosti. Nisam siguran da se Nemačka baš veoma zalaže za ulazak Srbije.

Zbog čega tako mislite?
Moguće je da je nemački stav zasnovan na istoriji i ranijim konfliktnim situacijama, sa sećanjima na Prvi i Drugi svetski rat. To se, naravno, ne govori javno. Koliko je Berlin devedesetih, s jedne strane, gurao Hrvatsku i Sloveniju, toliko mislim da sada koči Srbiju. Ali ući će i Srbija u EU iako ne možemo da kažemo datum. Proces je dug, što nije karakteristično samo za vašu zemlju. Pogledajte koliko dugo čeka Turska, a možda neće na kraju ni ući, što je iz mog ugla dobra stvar, imajući u vidu orijentaciju koju zauzima Ankara.

Kako u tom kontekstu gledate na to što je Aja Sofija nedavno pretvorena u džamiju?
Turci su, naravno, gazde kod svoje kuće. Nemamo načina da ih sprečimo da urade to što su učinili. To, istovremeno, pokazuje politiku koja prevazilazi Aja Sofiju. Kod Erdogana postoje otomanske ambicije. Sebe vidi kao naslednika sultana. Želi da progresivno izbriše nasleđe Mustafe Kemala. Njegove otomanske ambicije treba staviti u veoma širok kontekst. Čitava aktuelna spoljna politika zvanične Ankare ide u tom pravcu. Turska je danas prisutna u svim zonama koje su u prošlosti pripadale Otomanskom carstvu. To je povratak Turske na teritorije na kojima je bila do početka 20. veka. Bosna i Kosovo pripadaju toj istoj politici.

Hrišćanski svet, u prvom redu Grci, Rusi, Srbi, veoma je zabrinut zbog ovog čina?
Ne sumnjam u to i odlično ih razumem. Rešenje koje je pronašao Mustafa Kemal Ataturk bilo je dobro i možemo samo da zažalimo zbog toga šta je sada učinjeno s Aja Sofijom, ali, kao što sam rekao, nemamo nikakva sredstva da bilo šta učinimo. To je suveren akt od strane Erdogana. Tu postoji i drugi faktor. Popularnost Erdogana progresivno opada. Pokazali su to izborni rezultati u Istanbulu i Ankari. Gubitak Istanbula je za njega naročito bio jak udarac, imajući u vidu da je rođen u ovom gradu i da je bio njegov gradonačelnik. To je, možda, i najava teškoća tokom sledećih izbora, opštih i predsedničkih. Zato sada igra na ovu kartu. Ali, to će Tursku svakako još više odvojiti od EU.

Liderima EU je nedavno bilo potrebno pet dana i noći da se dogovore oko uzajamne pomoći…
Bitan je finalni rezultat kojim je pređen važan korak. Ostaje da se vidi da li je to izuzetan trenutak vezan za nesvakidašnju situaciju ili će to možda biti pravac ka ostvarivanju evropskog suvereniteta, što je politika Emanuela Makrona koju, lično, podržavam. Makron zagovara jaku Evropu, i tu možemo da napravimo vezu s politikom generala De Gola, koji je želeo da Evropa bude svetska sila, ne samo ekonomska i trgovinska.

Politika Makrona je, dakle, po Vašem mišljenju, na neki način nastavak De Golove strategije?
Tako je interpretiram. Ideja evropskog suvereniteta koju često ističe preuzima formulu koju je u svoje vreme koristio general De Gol. Evropa treba progresivno da preuzme u svoje ruke sopstvenu političku sudbinu. Reč je o dugom procesu u kome ima oponenata. Na prvom mestu, Holandija. Još u vreme De Gola ova zemlja se najviše protivila njegovoj viziji Evrope. U tome, dakle, postoji kontinuitet do današnjih dana.

Pandemija je pokazala da čovečanstvo ponekad deluje potpuno nemoćno spram minijaturnog virusa…
Istina je, postoji filozofski, čak metafizički kontrast između beskrajno malog, kao što je virus, i nemerljivo velikog, kao što je čovečanstvo. Pandemija nas je iznenadila, i u evropskom slučaju je bilo razlika. Nemačka je na početku reagovala “nemački”, brzo i adekvatno, dok je sa francuske strane bilo kašnjenja, ali mislim da je problem postepeno uzet u ruke i da smo shvatili razmere.

Ali još nemamo lek. Ako smo u ratu, zar se ne može biti odlučniji, brži?
Moguće je. Ali što se tiče tehnike, a reč je o tehničkom problemu, vakcina ne može da se donese dekretom i čarobnim štapićem. Potrebno je vreme. Ali postoji i politička dimenzija, jer će zemlja čija laboratorija prva bude pronašla vakcinu obezbediti sebi važno mesto u odnosima snaga između sila.

Zašto na Zapadu praktično uopšte ne govore o ruskoj vakcini, koja je prošla ispitivanja?
Istina je, ni ja do sada nisam čuo da se o tome govori! Radujem se, ako je tako. Iznenađen sam. Naš razgovor je prilika da nešto saznam o tome.

Krije li to “neznanje” u sebi geopolitički ulog?
Moguće je.

NE VERUJEM U ZAVERU
Neki misle da je pandemija prilika da se drugačije promisli o sistemu svetske ekonomije, da se krene s boljih osnova?
To zadire u teorije zavere u koje lično ne verujem. Ne mogu da zamislim da postoji mozak koji bi to smislio, da možemo na ovaj način da se spustimo što niže da bismo se zatim uzdigli što više. Ali da će biti ekonomskih posledica, to je jasno. Već su vidljive.

Hoće li ovo ipak dovesti do izmene sistema sa dosta nejednakosti?
To će, svakako, biti prilika za transformacije određenog tipa. Ipak, ne očekujem radikalne promene.

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub

 

Izvor Večernje novosti, 09. avgust 2020.