Саобраћајни знак који показује у два различита правца ка Београду и Приштини (Фото: EPA/Valdrin Xhemaj)

Srbija na raskršću velikih sila

Najbrži i najproduktivniji put za uravnoteženje odnosa Srbije sa Zapadom jeste normalizacija odnosa sa Kosovom. Nijedan korak ne bi bio konstruktivniji

Srbija je bila u ovoj poziciji i ranije. U drevna vremena, Zapadni Balkan se prostirao na liniji podele između Rimskog carstva i beskonačne granice prema istoku. Kasnije je ovaj region označavao tačku u kojoj se prelamaju interesi carske Rusije, Austrougarskog i Otomanskog carstva.

Ali sedenje na raskršću velikih sila vas ne čini nužno otiračem velikih sila. Naprotiv, to vam može doneti mir i prosperitet. Danas, Srbija ima jedinstvenu priliku za strateški reset koji bi mogao zemlju i region usmeriti na put ka boljoj budućnosti. Put počinje stvaranjem prostora za državnost Kosova.

PROŠLOST KAO PREDGOVOR
Dubrovnik je mnogo više od mesta sa zapanjujućim predelima za snimanje Igre prestola. U osamnaestom veku, mali grad-država (u današnjoj Hrvatskoj), gotovo u potpunosti okružen osmanskom teritorijom, uspeo je da održi svoju slobodu i prosperitet. Bio je glavno pristanište i poslovni centar, ne samo za Istanbul, već i za mnoge evropske sile – uspevajući čak i da uspostavi trgovinske odnose sa novoosnovanom američkom republikom. Sve ove sile su uvidele da od uspešnog i prosperitetnog Dubrovnika, kao mesta u kojem se prepliću njihovi međusobni interesi, svi mogu da imaju koristi. Osnivači Dubrovnika su uspeli da svoj grad-državu učine korisnim za sve strane.

U izgradnji celovite, slobodne i mirne Evrope, Zapadni Balkan je defintivno nezavršen posao. Regionalna integracija je slabašna. Dok su Slovenija i Hrvatska članice Evropske unije, izgledi drugih zemalja za pridruživanje čine se malo verovatnim. Potencijal za izbijanje sukoba i dalje je prisutan, a tu je i problem transnacionalnog kriminala i korupcije. Rusija nastavlja sa neprestanim mešanjem u ovom regionu, a i Kina nastoji da poveća uticaj.

Ipak, srž razjedinjenosti regiona leži pre svega u tenzijama između Srbije i Kosova, koje je svoju nezavisnost steklo 2008. godine. Srpska spoljna politika aktivno nastavlja da pritiska države da ne priznaju Kosovo i neprekidno nastoji da blokira učešće Kosova u međunarodnim organizacijama. Rešavanje nesuglasica sa Kosovom bi moglo biti ključ za istupanje Srbije kao važne sile u regionalnom razvoju i stabilnosti.

Srbija se, tradicionalno, dosta oslanjala na odnose sa Rusijom i Kinom, iako mnogo više ulaganja i pomoći dobija sa Zapada. Ipak, i Moskva i Peking su podbacili kao saveznici, uzimajući savezništvo sa Srbijom zdravo za gotovo.

PUT NAPRED
Srbija umanjuje sopstvenu vrednost time što ne produbljuje svoje veze sa Zapadom kako bi izbalansirala odnose sa ovim nezahvalnim silama. Ovde nije reč o odabiru strana, već o tome da Srbija postane cenjeniji i odgovorniji regionalni igrač, čime bi prerasla u pozitivnog aktera kad je u pitanju balansiranje između interesa velikih sila u regionu. Najbrži i najproduktivniji put za uravnoteženje odnosa Srbije sa Zapadom jeste normalizacija odnosa sa Kosovom. Nijedan korak ne bi bio konstruktivniji.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić sa članova svoje delegacije tokom sastanka sa Avdulahom Hotijem i članovima prištinske delegacije, Brisel, 16. jul 2020. (Foto: Predsedništvo Srbije)
Aleksandar Vučić i Avdulah Hoti sa članovima delegacija tokom sastanka u Briselu, 16. jul 2020. (Foto: Predsedništvo Srbije)

Kape dole i Sjedinjenim Državama i Evropskoj uniji zbog toga što su se obavezale da će posredovati u budućem zbližavanju Srbije i Kosova. Ako bi se rešilo ovo suštinsko pitanje, to bi moglo transformisati budućnost Zapadnog Balkana.

Što se tiče Kosova, njegova budućnost očigledno leži u punoj integraciji sa transatlantskom zajednicom. Kosovo to zna, a Srbija troši svoje vreme i resurse ako misli da će Kosovo ikada napustiti taj put. Iako bi Kosovo trebalo da nastoji da vodi otvoren i konstruktivan dijalog sa Srbijom, istovremeno treba težiti kretanju unapred. Već je doneta promišljena odluka da se počne sa razvojem sopstvene vojske, što znači da će u jednom trenutku Kosovo postati kvalifikovano za članstvo u NATO-u. U međuvremenu bi ova zemlja trebalo da potraži kreativne načine saradnje sa NATO-om.

Kreativnost je od suštinskog značaja, s obzirom da neki od očiglednijih oblika saradnje nisu mogući. Na primer, učestvovanje sa saveznicima u Avganistanu deluje kao prirodan potez. Ovo je ključni trenutak za Avganistan, a dodatna međunarodna podrška bi sada bila cenjena i dobrodošla. Štaviše, slanje čak i malog kontingenta vojske bi omogućilo Kosovu da proširi i produbi svoje vojno iskustvo.

Problem je, naravno, u tome što pet evropskih zemalja – Španija, Slovačka, Kipar, Rumunija i Grčka – ne priznaju Kosovo. Svi osim Kipra su u NATO-u (a i Kipar je u EU). To je faktor koji sprečava Kosovo da pošalje trupe u Avganistan i na druge načine komplikuje njegov transatlantski put.

Kosovo bi takođe trebalo da nastavi sa iznalaženjem načina za razvoj sigurnijeg i čistijeg snabdevanja energijom, integrisanog u robusniju i otporniju regionalnu energetsku infrastrukturu. Jedna od opcija je, na primer, razvoj predloženog gasovoda Albanija-Kosovo, koji bi Kosovo povezao sa albanskim delom Transjadranskog gasovoda, inače delom Južnog gasnog koridora koji dovodi gas iz Kaspijskog jezera do Italije i ostatka Evrope.

Inicijativa tri mora takođe pruža priliku Kosovu. Ono bi trebalo da stupi u dijalog sa zemljama Inicijative kako bi istražilo mogućnosti partnerstva, pogotovo u oblasti digitalne infrastrukture.

Ukratko, današnje takmičenje velikih sila ne mora da se odvija na štetu Zapadnog Balkana. Naprotiv, ono pruža priliku i Srbiji i Kosovu da donesu više mira i prosperiteta regionu.

Demonstranti sa albanskim i američkim zastavama u Prištini tokom protesta zbog moguće razmene teritorija, 29. septembar 2018. (Foto: AP Photo/Visar Kryeziu)
Demonstranti sa albanskim i američkim zastavama u Prištini tokom protesta zbog moguće razmene teritorija sa Srbijom, 29. septembar 2018. (Foto: AP Photo/Visar Kryeziu)

Na kraju, Zapadni Balkan bi postao područje saradnje, a ne konkurencije, demonstrirajući svoju vrednost svim stranama. Trenutno je imperativ za obe strane da ojačaju odnose sa Zapadom, a najbolji put unapred bio bi ostvarenje budućnosti u kojoj dve države žive jedna pored druge u miru i međusobnom priznanju.

 

Džejms Džej Karafano je potpredsednik fondacije Heritidž u kojoj se bavi pitanjima nacionalne bezbednosti i međunarodnih odnosa.

 

Luk Kofi je direktor Alison centra za spoljnopolitičke studije pri fondaciji Heritidž.

 

Preveo Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: EPA/Valdrin Xhemaj

 

Izvor The National Interest