Kako je Tramp razorio spoljnu politiku SAD (1)

Tramp je nasledio nesavršen ali vredan sistem koji je pokušao da poništi, bez pružanja zamene. Ovo razaranje ostaviće trajne ožiljke na tkivu ne samo SAD, već i celog sveta

Prisutan pri stvaranju su 800 strana dugi memoari koje je napisao Din Ačeson, državni sekretar američkog predsednika Harija Trumana. Naslov, sa svojim biblijskim prizvukom, nije bio skroman, ali je, u odbranu Ačesona, bio zaslužen.

Nadovezujući se na politička planiranja koja su otpočela u vreme predsednika Frenklina Ruzvelta, Truman i njegovi savetnici izgradili su nakon Drugog svetskog rata ništa manje nego novi međunarodni poredak. Sjedinjene Države usvojile su doktrinu obuzdavanja, koja će voditi američku spoljnu politiku decenijama tokom njene hladnoratovske borbe sa Sovjetskim Savezom. U okvirima te politike, Nemačka i Japan su transformisani u demokratije, a mreža savezništava satkana je širom Azije i Evrope. Evropi je, pod Maršalovim planom, pružena pomoć potrebna da se digne na noge, a u sklopu Trumanove doktrine ekonomska i vojna pomoć kanalisane su ka državama ranjivim pred komunizmom. Uspostavljeno je mnoštvo međunarodnih organizacija, uključujući Ujedinjene nacije, Međunarodni monetarni fond, Svetsku banku, Generalni sporazum o tarifama i trgovini (preteča Svetske trgovinske organizacije). Konačno, izgrađen je moderan odbrambeni i spoljnopolitički aparat, koji uključuje Nacionalni savet bezbednosti, CIA i Ministarstvo odbrane.

Nemoguće je zamisliti nekog od prvaka nacionalne bezbednosti Trampove administracije kako piše memoare koji u svom naslovu sadrže reč „stvaranje“. Nije problem samo u tome što je malo toga sagrađeno u protekle tri i po godine. Gradnja jednostavno nije centralni cilj spoljne politike ove administracije. Naprotiv, aktuelna i često menjajuća garnitura funkcionera oko Trampa bila je mnogo zainteresovanija za rasturanje. Prikladniji naslov za memoare ove administracije bio bi Prisutni u razaranju.

Termin „razaranje“, sam po sebi, ne predstavlja ni kompliment ni kritiku. Razaranje može biti poželjno, pa čak i neophodno ukoliko je status kvo nekompatibilan sa našim interesima, a postoji realistična alternativa koja nudi određene prednosti. Ali razaranje je sve samo ne poželjno ako status kvo služi našim interesima (ili bi služio uz sitna prilagođavanja), odnosno ako bi dostupne alternative bile gore. Prema tom kriterijumu, razaranje koje je pokrenula Trampova administracija nije bilo ni potrebno, ni mudro.

Kao i povodom zdravstvene zaštite i Zakona o pristupačnoj zdravstvenoj nezi (misli se na reformski zakon poznatiji kao „Obamacare“, prim. prev.), i u slučaju spoljne politike, Tramp je nasledio nesavršen ali vredan sistem koji je pokušao da poništi bez pružanja zamene. Rezultat su Sjedinjne Države i svet u drastično gorem stanju. Ovo razaranje ostaviće trajne ožiljke. A ukoliko se ono nastavi i ubrza, što se osnovano može očekivati ukoliko Donald Tramp dobije i drugi mandat, „uništenje“ bi moglo da postane prikladniji termin za opisivanje ovog perioda američke spoljne politike.

SVETSKI POLICAJAC
Tramp je u Ovalnu sobu ušao januara 2017. godine, ubeđen da je američku spoljnu politiku potrebno razoriti. U svom inauguracionom govoru, obraćajući se sa stepenica Kapitola, novi predsednik je pružio sumoran pregled učinka Sjedinjenih Država:

„Mnogo decenija smo bogatili tuđu industriju na račun američke industrije, subvencionisali armije drugih zemalja dok smo dopuštali tužno iscrpljivanje sopstvene vojske. Branili smo granice drugih država dok smo odbijali da branimo sopstvene. Potrošili smo bilione i bilione dolara u svetu, dok je infrastruktura Amerike tonula u očaj i trulež. Učinili smo druge države bogatim, dok su se bogatstvo, snaga i samouverenost naše države rasipali na horizontu… Od danas pa nadalje, Amerika će biti na prvom mestu“.

Donald Tramp tokom inauguracionog govora nakon izbora na mesto predsednika SAD, Vašington, 20. januar 2017. (Foto: AP Photo/Patrick Semansky)
Donald Tramp tokom inauguracionog govora nakon izbora na mesto predsednika SAD, Vašington, 20. januar 2017. (Foto: AP Photo/Patrick Semansky)

Nakon tri i po godine za kormilom spoljne politike Sjedinjenih Država, Tramp po svemu sudeći nije video ništa što bi ga nateralo da promeni mišljenje. Obraćajući se diplomiranim kadetima na Vest Pointu ranije ove godine, primenio je sličnu logiku na upotrebu vojne sile:

„Obnavljamo fundamentalni princip prema kojem posao američkog vojnika nije da gradi i obnavlja tuđe države, nego da brani – i to snažno – našu državu od inostranih neprijatelja. Završavamo eru beskonačnih ratova. Umesto nje dolazi obnovljeni, jasni fokus na odbranu vitalnih interesa Amerike. Nije dužnost američke vojske da rešava drevne konflikte u dalekim zemljama za koje mnogi ljudi nikada nisu ni čuli. Mi nismo svetski policajac“.

Mnogi od fundamentalnih elemenata Trampovog pristupa mogu se sabrati iz ova dva govora. Prema njemu, spoljna politika je uglavnom skupoceno skretanje pažnje sa pravih pitanja. Sjedinjene Države su bile previše aktivne u inostranstvu, pa im je zbog toga bilo gore kod kuće. Trgovina i imigracija uništavali su radna mesta i društvene zajednice. Druge države, a pre svega saveznici SAD, iskorišćavali su Sjedinjene Države, koje nisu koristi od svog truda koji je drugima donosio profit. Troškovi američkog vođstva apsolutno premašuju koristi.

Ono što nedostaje ovakvom pogledu na svet jeste bilo kakvo uvažavanje onoga što, sa stanovišta SAD, čini prethodne tri četvrtine veka izvanrednim: to je odsustvo ratova između velikih sila, proširenje demokratije na najveći deo sveta, devedesetostruko uvećanje američke ekonomije, desetogodišnje produženje prosečnog životnog veka Amerikanaca. Ono što takođe nedostaje je priznanje da se Hladni rat, kao definišuća borba te ere, okončao mirno, sa uslovima koji teško da su mogli biti pogodniji za Sjedinjene Države; da ništa od toga ne bi bilo moguće bez američkog vođstva i američkih saveznika; kao i da se, uprkos toj pobedi, Sjedinjene Države i dalje suočavaju sa izazovima u svetu (mimo „radikalnog islamističkog terorizma“, što je jedina pretnja koju je Tramp istakao u svom inauguracionom govoru) koji utiču kako na samu državu, tako i na njene građane, pa bi partneri, diplomatija i međunarodne institucije bili vredni rekviziti za njihovo rešavanje.

Brojne druge dubiozne pretpostavke prožimaju Trampov svetonazor. Trgovina se predstavlja kao nekontrolisano negativan faktor koji je pomogao Kini da iskoristi Sjedinjene Države, umesto kao izvor dobro plaćenih radnih mesta koja zavise od izvoza u druge zemlje, kao povećanje izbora i sniženje cena za američke potrošače i kao sredstvo snižavanja domaće inflacije. Unutrašnje nedaće Sjedinjenih Država velikim delom se pripisuju spoljnoj politici, bez obzira na to što je udeo ekonomskih izdataka za nacionalnu bezbednost pao u proteklim decenijama i sada je drastično ispod nivoa iz perioda Hladnog rata (iako cena u životima i dolarima ostaje visoka), koji je igrom slučaja bio period u kojem su Amerikanci mogli istovremeno da uživaju i u bezbednosti i u prosperitetu. Postoji obilje razloga da se kritikuju ratovi u Avganistanu i Iraku bez da se na njih svaljuje krivica za stanje američkih aerodroma i mostova. A iako Amerikanci troše daleko više na zdravstvo i obrazovanje nego građani većine drugih razvijenih zemalja, prosečan Amerikanac ima lošije usluge na tom planu. Sve to govori da manji angažman u inostranstvu ne dovodi nužno do popravljanja situacije na domaćem planu.

Da li je moguće razumeti ovo izopačeno tumačenje američke nacionalne bezbednosti prostim razmatranjem konteksta koji je doveo do uspona „trampizma“? Sjedinjene Države su izašle iz Hladnog rata bez rivala, ali isto tako i bez konsenzusa povodom pitanja šta činiti sa tolikom moći bez konkurencije. Obuzdavanje, taj kompas koji je vodio američku spoljnu politiku decenijama, postao je beskoristan u novim okolnostima. A kreatori politike i analitičari su se mučili pokušavajući da se slože oko novog kursa.

Američki predsednik Donald Tramp tokom sastanka sa vojnim liderima i članovima svog tima za nacionalnu bezbednost u Beloj kući, Vašington, 09. maj 2020. (Foto: Anna Moneymaker/Pool/Getty Images)
Američki predsednik Donald Tramp tokom sastanka sa vojnim liderima i članovima svog tima za nacionalnu bezbednost u Beloj kući, Vašington, 09. maj 2020. (Foto: Anna Moneymaker/Pool/Getty Images)

Rezultat je to da je najmoćnija država na svetu usvojila sporadičan pristup spoljnoj politici – što je vremenom dovelo do prenaprezanja i iscrpljivanja. Tokom devedesetih godina prošlog veka, Sjedinjene Države povele su uspešan ograničeni rat kako bi poništile iračku agresiju u Persijskom zalivu i izvodile su humanitarne intervencije na Balkanu i drugde (pri čemu su neke bile relativno uspešne, a druge ne). Nakon 11. septembra 2001. godine i terorističkih napada koji su se dogodili, predsednik Džordž Buš mlađi poslao je velike snage u Avganistan i Irak – oba su bila traljavo razmotrena izborna rata (u angloameričkoj terminologiji ratovi se dele na izborne i iznuđene: „war of choice/war of necessity“, prim. prev.) u kojima su novčani i ljudski gubici obesmislili svaku eventualnu korist. U godinama pod Obamom, Sjedinjene Države pokrenule su ili nastavile nekoliko skupih intervencija, istovremeno pokazujući nesigurnost povodom sopstvenih namera.

Frustracija povodom percipiranog prenaprezanja u inostranstvu osnažena je trendovima kod kuće, naročito nakon finansijske krize iz 2008. godine. Plate srednje klase su stagnirale, a rasprostranjeni gubici radnih mesta i zatvaranje fabrika doveli su do ograničenog ali dubokog protivljenja trgovini (uprkos činjenici da je glavni krivac bio rast produktivnosti vezan za tehnološke inovacije). Sve zajedno, postojalo je rasprostranjeno uverenje da je establišment izneverio očekivanja, kako zanemarivanjem zaštite američkih radnika kod kuće, tako i pribegavanjem preambicioznoj spoljnoj politici, odvojenoj od vitalnih interesa države i blagostanja njenih građana.

TRAMPOVA FILOZOFIJA
Spoljna politika četvorice prvih posthladnoratovskih predsednika – Džordža Buša starijeg, Bila Klintona, Džordža Buša mlađeg i Baraka Obame – spajala je osnovne škole misli koje su definisale pristup Sjedinjenih Država svetu još od Drugog svetskog rata. To je podrazumevalo realizam (akcenat na svetskoj stabilnosti, uglavnom održavanjem balansa moći i nastojanjima da se oblikuje pre svega spoljna, a ne toliko unutrašnja politika drugih država), idealizam (davanje većeg značaja promociji ljudskih prava i oblikovanju unutrašnje političke trajektorije drugih zemalja) i humanitarizam (fokus na smanjivanje siromaštva, ublažavanje bolesti i brigu za izbeglice i raseljena lica). Četvorica predsednika razlikovala su se u pogledu onoga čemu su davali primat, ali su takođe imali i dosta toga zajedničkog. Tramp je raskrstio sa svima njima.

Na neki način, Trampov pristup inkorporiše elemente dugo postojećih struja u SAD, naročito one republikanske, i to pre svega nacionalistički unilateralizam 19. veka koji je zastupao predsednik Endrju Džekson, predratne i posleratne izolacionističke ličnosti poput republikanskog senatora Roberta Tafta iz Ohaja i nešto noviji protekcionizam predsedničkih kandidata Patrika Bjukenena i Rosa Perota. Ali ono što više od bilo čega drugog izdvaja Trampa jeste njegov akcenat na ekonomske interese i usko shvatanje toga šta oni zapravo jesu i kako bi ih trebalo ostvarivati. Njegovi prethodnici smatrali su da ukoliko Sjedinjene Države pomognu oblikovanje svetske ekonomije korišćenjem svoje moći i vođstva za promociju stabilnosti i pravila za trgovinu i investiranje, američke kompanije, radnici i investitori doživeće procvat. Zalivski rat, na primer, nije vođen za naftu, u smislu stvaranja prilika za američke kompanije da steknu kontrolu nad resursima, nego kako bi se osiguralo da će nafta biti dostupna američkoj i svetskoj ekonomiji. Rezultat je bio značajan rast i jedne i druge.

Tramp, za razliku od toga, rutinski iznosi kritiku da su Sjedinjene Države pogrešile što nisu prigrabile iračku naftu. Što je još bitnije, opsednut je balansima u bilateralnoj trgovinskoj razmeni, odnosno uvećanjem američkog izvoza i smanjenjem uvoza, iako deficiti nisu od velikog značaja dok god druge zemlje poštuju pravila, a Sjedinjene Države mogu da pozajmljuju kako bi pokrile gubitke. Sve države imaju komparativne prednosti i različite stope štednje i izdataka, što vodi do deficita sa jednima i suficita sa drugima.

Tramp kritikuje saveznike što ne troše više na svoje vojske, pogrešno saopštavajući NATO članicama da to što ne troše dva odsto BDP-a na odbranu znači da duguju novac Sjedinjenim Državama. Olako je otkazao velike vojne vežbe koje su od centralnog značaja za savezništvo između SAD i Južne Koreje, delimično zato što je smatrao da su preskupe. U trgovinskim pregovorima sa Kinom više ga je zanimalo da se Peking obaveže na specifične kupovine američkih poljoprivrednih proizvoda nego da rešava šire strukturne probleme, iako bi ovo drugo više koristilo američkim kompanijama i čitavoj ekonomiji SAD.

Posledica ovog fokusa na usko definisane ekonomske interese je gotovo totalno zapostavljanje drugih ciljeva američke spoljne politike. Tramp je pokazao malo interesovanja za ljudska prava, napredak demokratije, popravljanje humanitarnih teškoća ili rešavanje svetskih izazova kao što su migracije, klimatske promene ili zarazne bolesti (cena takvog nemara povodom ovog poslednjeg postala je tragično jasna poslednjih meseci). Što se tiče Saudijske Arabije, nije dozvolio da flagrantno kršenje ljudskih prava stane na put prodaji oružja. A nevoljan je i da bilo kako odgovori na rusku vojnu intervenciju u Siriji, mešanje Rusije u američku politiku ili skorašnje dokaze da su ruski agenti plaćali talibane za ubijanje američkih vojnika.

Predsednik Sjedinjenih Država Donald Tramp tokom govora u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, septembar 2017. (Foto: UN Photo/Mark Garten)
Predsednik Sjedinjenih Država Donald Tramp tokom govora u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, septembar 2017. (Foto: UN Photo/Mark Garten)

Kontrast između Trampa i prethodnih predsednika nije ništa manji kad su u pitanju sredstva za vođenje spoljne politike. Dva republikanska i dva demokratska predsednika pre njega čvrsto su verovala u multilateralnost, bilo kroz savezništva, bilo kroz sporazume ili institucije. To ne znači da su u potpunosti izbegavali unilateralne akcije, ali su shvatali da u većini slučajeva multilateralni aranžmani jačaju američki uticaj, a da sporazumi u međunarodne odnose unose određeni stepen predvidivosti. Osim toga, multilateralni pristup podrazumeva gomilanje resurse za rešavanje zajedničkih izazova na način sa kojim se nijedna pojedinačna država ne može meriti.

Tramp je, suprotno tome, povlačenje iz multilateralnih obaveza ili pretnje povlačenjem iz istih pretvorio u naviku. Čak i delimična lista obuhvata Transpacifičko partnerstvo (TRR), Pariski klimatski sporazum, Iranski nuklearni sporazum (JCPOA), Sporazum o zabrani nuklearnih raketa srednjeg dometa, Unesko, Savet za ljudska prava UN, Svetsku zdravstvenu organizaciju i Sporazum o otvorenom nebu. Trampove Sjedinjene Države takođe su odbile da se pridruže globalnom paktu o migracijama i evropskim naporima za razvoj vakcine protiv virusa COVID-19.

 

Drugi deo teksta možete pročitati OVDE

 

Ričard Has je američki diplomata, bivši direktor Saveta za planiranje politike u Stejt departmentu, dugogodišnji predsednik Saveta za spoljne odnose i autor knjige „Svet: kratak uvod“.

 

Preveo Vladan Mirković/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Evan Vucci

 

Izvor Foreign Affairs