Neko je rekao autokolonijalizam (3)

U Srbiji su trijumfovale autokolonijalne snage. Glavne vektore medijske, akademske i ideološke marginalizacije ne definiše režim, već metastazirani autokolonijalni sistem

Prvi deo članka pročitajte ovde.

Drugi deo članka pročitajte ovde.

U Srbiji već decenijama besni kulturni rat. Iako se bojišta uglavnom ne vide u javnosti, verujem da je važniji od svih drugih unutrašnjih sukobljavljavanja. Lako je prevideti značaj ovog sukoba, pomoću koga bivaju promovisane i uspostavljene vrednosti i prakse, koje vremenom postaju dominantne, obeležje, ako ne i sinonim, prihvatljivosti i redefinisane normalnosti. Dinamika i ishodi kulturnog rata imaju i životno važne posledice. Oni određuju o čijim potrebama i nevoljama će se brinuti sistem, a ko će postati „sam kriv“ za svoje patnje i poniženja. Ko će dobijati podršku da krene „gore“ a ko će biti zakovan za „dno“. Čiji glasovi će odjekivati u javnosti – danas gej i drugih manjina miljenica globalno hegemone, (neo)liberalne konstelacije, a čiji će biti zaglušeni – siromašne većine, „homofobičnih“ radnika i potklasa, koje nije moguće „osnaživati“ a da ne budu uzdrmani temelji poretka i privilegije servilnih elita.

Odnos snaga uključenih u kulturni rat određuje i kako će biti vrednovani različiti stavovi i simboli; šta se može reći u javnosti a šta ne; ko može da govori a ko će biti ućutkan; da li će gej biti po sebi OK, a (ponosno srpski) fizički radnik uokviren kao poludivljak, ne toliko krvoločna koliko genocidna stoka, koja je sama zaslužila sve loše što joj se dešava. Kulturni ratovi se prevnstveno vode u institucijama kojima gravitiraju elite, od redakcija uticajnih medija do, iz ugla javnosti, opskurnih naučnih instituta kao što je IFDT. Važnu ulogu imaju otuđeni i privatizovani, antidemokratski i antinarodni centri moći, mešetari koji su sebe vezali za „građansko društvo“.

KULTURNI RAT
Za razliku od SAD, gde su levi liberali dobili kulturni rat, ali su uglavnom gubili političke ratove za kontrolu nad establištmentom i ključnim polugama izvršne i sudske vlasti, temelja takozvane „duboke države“, njihovi (slučajno)srpski imitatori odavno pobeđuju u oba. Danas je i svaki otpor koji obećava uslovljen metastaziranim autokolonijalnim stanjem. Ne može se delovati van parametara koje ono nameće. Na primer, svako ko pokuša da ignoriše čak i pomoćne, homokolonijalne imperative i slobodno iznese „nedozvoljeni“ stav, a kamoli da deluje u skladu s njim i tako iskorači iz matrice – završiće u provaliji. Nadam se da u Srbiji ima ketmana, jer se svi drugi oblici delotvornog otpora mogu ili kupiti ili lako medijski zatrti.

Jedina alternativa pretvaranju Srbije u majušni i poniženi NATO rezervat danas ne može da pođe od otvorenog suprotstavljanja Briselu, koji bi ovde tako nešto s lakoćom rasturio, već mora biti „dvostruka igra“ – kako je Fukujama, kum svih novijih antisrpskih politika na Zapadu, nazvao politiku Aleksandra Vučića. Braneći IFDT, Fukujama kritikuje Vučića da „želi da predstavi zapadnoj javnosti, Briselu i Berlinu i drugim prestonicama da je i dalje na putu ka članstvu u EU, ali i produbljuje saradnju sa Rusijom i sa Kinom“. Nažalost, to je jedini način da bude izbegnuto slepo pokoravanje antisrpskom Zapadu. Svako ko veruje da postoji neki drugi, i gaji iluzije o značaju Rusije, treba prvo da pogleda Crnu Goru i (Severnu) Makedoniju.

Neokolonijalna konstelacija je takva da u Srbiji, zemlji u kandžama NATO-a, važi – ko traži previše, izgubiće još više.
Neslavni politički krah Vojislava Koštunice mnogo više je posledica činjenice da nije imao podršku neokolonijalnih centara moći nego nemalih slabosti njegove stranke. Vučić je ima(o) i zato njegova vladavina nije samo stabilna i dugotrajna već, čini se, predstavlja jedini zamisliv način da izbegnemo, ili bar koliko-toliko promenimo, budućnost obeleženu poniženjima, koju nam je namenio Zapad. Brojna su, sveprisutna i svakodnevna, često prilično trivijalna podsećanja na domete i dubinu neokolonijalne države u Srbiji. Tako i „poslednja instanca“, najviši sud u zemlji koji je decenijama sistematski unižavan od strane SAD, objavljuje sve svoje odluke na internetu uz napomenu: „Za sadržaj ovog sajta odgovoran je Vrhovni kasacioni sud i on ne mora nužno održavati stavove USAID-a ili Vlade Sjedinjenih Američkih Država“.

Zgrada Vrhovnog kasacionog suda u Beogradu (Foto: Wikimedia/George Groutas)
Zgrada Vrhovnog kasacionog suda u Beogradu (Foto: Wikimedia/George Groutas)

Kulturni ratovi besne i u drugim polarizovanim društvima, duboko podeljenim po ključnim društvenim pitanjima. Ali za razliku od SAD, gde spoljni akteri imaju zanemarljivo malu ulogu, u Srbiji je ona ključna. Antidemokratska i antipolitička mašina „evropeizacije“, koja ima brojne aspekte, od zakonodavnih do obrazovnih, omogućila je pobedu malobrojnih autokolonijalnih snaga – uspostavljanje tiranije manjina i elita, koje poriču volju i subjektivitet na najrazličitije načine diskreditovane većine – krezubih, sendvičara, klerofašista, nacista, homofoba…

Nažalost, elite koje nisu slučajno srpske ne melje samo moćna i obilato finasirana autokolonijalna mašina već ih iznutra razjeda fatalni spoj jake sklonosti ka ideološkom čistunstvu, autističnog ignorisanja pomodnih paradigmi i kompleksa inferiornosti, oličenog i u bizarnom porivu da ih vole i oni koji o njima ne samo da misle sve najgore već aktivno rade da ih sasvim diskvalifikuje i unište. Ne bih se iznenadio da nesrećno Udruženje novinara Srbije, posle priznanja Jugoslavu Ćosiću i Draži Petroviću, neku od svojih nagrada dodeli Ivanu Ivanoviću i Magdi Janjić.

Lepo je promišljati „srpsko stanovište“ i dobijati aplauze sličnomišljenika, ali za to vreme društveni odnosi i dominantne vrednosti bivaju oblikovani u skladu s manjinskim, u suštini antisrpskim stanovištem. Njegovi promoteri i bojovnici imaju ogromnu, možda i nedostižnu, prednost u kulturnom ratu – ako ga već nisu dobili. Ako otvorenost medija za srpsko stanovište posmatramo kroz prizmu političkih nedeljnika, postaje jasno koliko je situacija loša, ali i da postaje sve gora. Pečat je satanizovan; Nedeljnik se (samo)dekontaminirao; NIN je otet, pretvoren u ćirilično Vreme, pri tome još ostrašćenije i servilnije – i to ne zahvaljujući Vesni Pešić ili Sonji Biserko već samovolji sina Ljubomira Tadića, patetičnog, slučajnog predsednika.

ČEKAJUĆI DEMOKRATIJU
Trijumf slučajnih Srba, čiji su temelji udareni mnogo pre 5. oktobra, omogućio je da klevetnički pogled na Srbiju postane dominantan – „prvi“. Pogrešno je vezivati ga za „krug dvojke“. Danas tipični autokolonijalni društveni penjač dolazi iz Prokuplja, završio je Fakultet političkih nauka – gde se, sudeći po stavovima agilnih diplomaca, ovo „političkih“ može mirne duše zameniti sa „autošovinističkih“ – i zatim se kalio u BIRN-u ili pomenutoj Inicijativi mladih. Ove dve transmisije su zamenile Fond za humanitarno pravo i Helsinški odbor za ljudska prava kao „mast u si-viju“, najpoželjnije stanice na priželjkivanom usponu ka ušuškanom slugeranjskom vrhu.

Antivladini mediji i institucije kao što je IFDT nam ne nude alternativu, nešto suštinski različito. Po pravilu, serviraju nam istu, „evropsku“ viziju budućnosti, samo sa mašnicom drugačije dozirane neslobode, i pri tome deluju neodgovornije od režima koji uporno potcenjuju. Zatvoreniji su od režimskih i još netolerantniji prema neistomišljenicima. IFDT je disidentski i „autonoman“ samo kada je reč o Srbiji i njegova suštinska zatvorenost čini sasvim nebitnim odnos Bojanića i saradnika prema Vučićevoj pragmatičnoj, naizgled panideološkoj, postdemokratskoj, ali i dalje neočekivano tolerantnoj vladavini. Uz to, u njenom uspostavljanju, pored Vučićevog minulog rada i sposobnosti, ključnu ulogu su imali građanisti („beli listići“) i Zapad („status Kosova“), uključujući iluzije građanista o interesima Zapada.

Demokratija, strano telo koje je u Srbiju ubačeno naprečac, nametnuto dobronamerno, ali, u suštini, dekretom, bez relevantnog autohtonog istorijskog i društvenog razvoja, našla se posle 5. oktobra između čekića neizmerne ljubavi Zapada prema otcepljenju Kosova i nakovnja našeg „nepogodnog“ mentaliteta i nezapadne istorije. Naime, sve zapadne norme, pa i stranačka, liberalna demokratija, kada stignu na nezapadne prostore, uporedo sa zahtevanom tranzicijom i očekivanom konsolidacijom, prolaze kroz neizbežni, transformativni proces kulturalnog prevođenja. Pojam ostaje isti – „demokratija“, ali dobija jedan sasvim drugačiji smisao. Nažalost, on je uglavnom ostajao neuhvatljiv, čak i u polju političkih nauka, ponosno kulturalno slabovidom, gde su mu lepljeni patologizujući pridevi, koji guraju studente ka autošovinizmu.

Demonstranti tokom protesta ispred Narodne skupštine, 05. oktobar 2000. (Foto: Profimedia)
Demonstranti tokom protesta ispred Narodne skupštine, 05. oktobar 2000. (Foto: Profimedia)

Da skratim. Šta god da je neko očekivao – ovo je to. Tranzicija je gotova i konsolidovalo se ono što se moglo konsolidovati u datim lokalnim okolnostima, prvenstveno kulturalnim i istorijskim, i datim „evropskim“ okolnostima. Činjenica je da bi se, bez previše preterivanja, moglo reći da je, s jedne strane, nezavisno Kosovo srce Evropske unije, dok se, s druge, u Briselu veruje da ono može da počne da „kuca“ samo ako u ostatku Srbije postoji nekakva iluzija demokratije, manje ili više uverljiva i tolerantna.

Na kraju tranzicije i konsolidacije dobili smo vladavinu Srpske napredne stranke, koja je čvrsto u glavnom toku oživljene, istinski svetske istorije, gde spada u jednu od tolerantnijih. Ovakva, ambivalentna, „hibridna“ vlast kod neprijatelja režima izaziva hronično rastrojstvo i sklonost ka (samo)destruktivnom, „što gore to bolje“ delovanju kao glavnoj strategiji klinički mrtve (unutrašnje)političke borbe. Prate je frustracije i kreativno samopovređivanje javnih intelektualaca, oličeno u ishitrenim, uglavnom pompezno javno objavljivanim, odlascima ili na Zapad ili u jalovi unutrašnji egzil, u kome neki od naših najkreativnijih stvaralaca traće svoje najbolje godine.

Naravno, neki od samoproglašenih boraca za demokratiju uspeli su da profitiraju, nažalost uglavnom oni koji su intelektualno i umetnički jalovi. To je, u Bojanićevom slučaju, zahtevalo „internacionalizaciju problema“ i „nacifikaciju“ vlasti, predstavljene kao „ostaci režima iz devedesetih“, a spremao je i štrajk glađu zaposlenih „jer vlast razume samo jezik vanrednih situacija“. U poziv na međunarodnu odbranu Instituta je ubacio i „Vučelićev Pečat“, što je jedan od razloga zašto prvi tekst za Pečat pišem baš povodom ove epizode zatiranja neslugaranjske misli u Srbiji.

ČOMSKI, SOROŠE!
„Više od 400 naučnika, među kojima Jirgen Habermas, Noam Čomski, Tomas Piketi, Janus Varufakis, Nensi Frejzer, izjasnilo se nedavno u otvorenom pismu protiv planova Vlade Srbije da ograniči naučnu slobodu beogradskog Instituta za filozofiju i društvenu teoriju“, objavio je N1 19. maja. Ne treba da čudi da je među njima i Frensis Fukujama, intelektualni oslonac savremene satanizacije Srba, autor koji je svojom, danas smešnom, zapadnocentričnom tezom o kraju istorije širom otvorio vrata posrbljivanju najgorih zapadnih sterotipa o Balkanu. Iz našeg ugla, ovaj dvorski istoričar zapadnog trijumfalizma ne zaslužuje ništa više od nemog prezira i gađenja.

Svako suprotstavljanje stavovima „renomiranih svetskih intelektualca“, „akademika“ kako N1 naziva Jirgena Habermasa, Čomskog, Piketija i Džudit Batler, uokvireno je kao izraz „palanačkog“, kulturom zakovanog „srpskog nacizma“. Nažalost, naš deo Evrope je odavno postao oklevetana slepa mrlja u vizuri angažovanih zapadnih intelektualaca, i na levici i na desnici, pa je tu i dalje živa zlokobna Fukujamina fantazija sa početka devedesetih o prostoru koji se ispisao iz civilizacije i (kraja) istorije.

Najmučniji od svih je potpis našeg Branka Milanovića, verujem najvećeg živog srpskog naučnika. Mada, zaboravim to ponekad, reč je o intelektualcu koji je nastupao u Centru za kulturnu dekontaminaciju i dao intervju za Peščanik, verovatno najzatvoreniji medij u Srbiji i rasadnik autošovinizma – u kome se pojavio i naslov „Zveri srpske“, primeren ustaškim glasilima. Zato ne treba da čudi da je Milanović postao drveni advokat Instituta. Originalan, zlata vredan uvid u globalne nejednakosti ne podrazumeva razumevanje lokalnih mehanizama ućutkivanja nepozapadnjačene divljači.

Srpski ekonomista Branko Milanović (Foto: Michael Spilotro/IMF Photo)
Srpski ekonomista Branko Milanović (Foto: Michael Spilotro/IMF Photo)

Milanovićev potpis ilustruje i ono što je ovde mnogima teško da prihvate. Naši volonteri su često mnogo korisniji i delotvorniji od plaćenih profesionalaca kao što je Vejvoda – koji su ponekad i „plaćenici“. U pežorativnom, redovno podrazumevanom smislu ljudi koji rade ono u šta ne veruju zarad novca ili sinekura. Novac nije ključan za razumevanje srpskog autošovinizma, kome je vrlo teško naći ravnog. Ne verujem da postoji išta srpskije od autošovinizma. Mnogi slučajni Srbi su pali na Filosofiju palanke, knjigu čiji je istorijski učinak na štetu srpskog naroda porediv samo sa Pavelićevim, i njene popularne interpretacije zato što su takvom padu bili skloni – baš kao Srbi.

Da se vratim na Čomskog. Slogan „Slobo, Sadame!“ je devedesetih bilo jedno smešno, narcisoidno preterivanje obeleženo „orijentalizmom“, tim, tako evropskim, prezirom prema Istoku u nama i oko nas, koji naši otuđeni liberali dele s mnogim ponosnim srpskim nacionalistima. Soroš je odavno u svesti mnogih, pa i onih koji su uzvikivali „Slobo, Sadame“, postao gori od zamišljenog požarevačkog Sadama, ali mi nismo skloni da preterujemo samo u mržnji već i u ljubavi. Zato verujem da mnogima nije lako da se suoče sa merom u kojoj bi slogan „Čomski, Soroše“ danas bio primeren.

Zapadna levica, marksistička koliko i liberalna, nije u stanju da se suoči s drugačijom evropskom istorijom i kulturom Balkana, oklevetane druge Evrope. Zato me ne čudi da je razlika između Soroša i Čomskog, iz našeg ugla, na prilično trivijalnom nivou, samo u procedurama i formi. Iako jedan od velikih neprijatelja naših najvećih neprijatelja, Čomski nije naš prijatelj. On ovaj prostor posmatra kroz prividno univerzalističku, ali zamućenu zapadnocentričnu prizmu. Uostalom, za Čomskog su, kao i za Soroša, zločini na Kosovu „srpski“, a verujem da bi prezirao većinu beogradskih obožavalaca.

Čomski u knjizi Novi vojni humanizam: lekcije s Kosova osuđuje prvenstveno dvostruke standarde Zapada. Razloge zašto je odabrao da „humanitarno“ bombama kroti jedan „državni teror“, i zle Srbe, a ne drugi, zle Turke. Čomski ne problematizuje bombardovanje („akciju“) po sebi već nedoslednost zapadnih lidera i činjenicu da, u slučaju Kosova, 1999. godine nisu „pokazali“ ono što su „proklamovali“. Nažalost, on je romantični liberal – moglo bi se reći i siromašni Soroš, bez darežljive fondacije, koji demokratiju vidi kao cilj a ne jedno od sredstava u svetu, koji je nepovratno podeljen različitim istorijama i obeležen pletorom lokalnih, „nacionalnih“ kultura.

Čomski ne osporava centralnu premisu savremenog, „liberalnog“ zapadnog militarizma – novog „vojnog industrijskog kompleksa“ u kome su Njujork tajms i „Hjuman rajts voč“ važniji igrači od Pentagona i „Lokid Martina“, koji zahteva korišćenje zapadne vojne nadmoći radi zaštite ideoloških umesto, kao nekada, ekonomskih „vrednosti“. Nažalost, i Čomski služi lažiranom, zapadnocentričnom univerzalizmu, koji poriče autohtone puteve i samosvojne razvojne ishode. Mada, priznajem, on nudi jedan nežniji i pravedniji put do postistorijskog „raja“ oblikovanog u skladu sa zapadnim normama.

Ne čudi da su se renomiranim zapadnim neznalicama odmah priključili ovdašnji selebriti katastrofičari i zabrinuti evropeizatori, uglavnom karijeristički glodari, koji su, čim im se učini da tonu, prvi iskakali iz svih ideoloških brodova. Oni danas, zajedno sa zaljubljenicima u buntovne devedesete i kraj istorije, čine antirežimski arsenal „Utiska nedelje“ i srodnih građanističkih ventila. Tako se i Miodrag Zec pojavio na N1 da kaže da „dešavanja na IFDT-u pokazuju patološku potrebu da se on zatre kao seme disidentskog mišljenja“. Penzionisani profesor opisuje Institut kao „disidentsko jezgro, koje je bilo stalno u konekciji sa Zapadom“ – što nije sporno po sebi već zbog prirode te „konekcije“. U odbranu Instituta, Zec je ponudio i recitaciju o komercijalnim i fundamentalnim znanjima, neograničenom neznanju, teatru apsurda i nadirućem globalnom mraku. Jedna od posledica uspeha u kulturnom ratu je i činjenica da pobednici mogu da trabunjaju i da i dalje budu predstavljani javnosti kao autoriteti.

Ekonomista i profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu Miodrag Zec (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)
Ekonomista i profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu Miodrag Zec (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)

Autokolonijalne snage su trijumfovale i režim ovde ne definiše glavne vektore medijske, akademske i ideološke marginalizacije. Milo Lompar je formalno u pravu kada optimistički insistira da se kulturni rat nastavlja, da nigde, pa ni ovde, ne može imati kraj. Ali veličinu poraza odlično ilustruje i minijaturni prostor koji u medijima dobijaju Lompar i sličnomišljenici. Pri tome, stepen njihove marginalizacije direktno je proporcionalan uverljivosti i prijemčivosti argumentacije koju nude građanima Srbije. Zato ne znam da li na ishod(e) i odnos snaga u kulturnom ratu može da utiče činjenica da su slučajni Srbi u (maloj) manjini, čak i na fakultetima koji najuspešnije od svega oblikuju zatvorene umove sklone samoporicanju.

Ishod kulturnog rata, bio on konačan ili ne, čini i da ovaj tekst ima ne jednu već dve fatalne mane. Prva sam ja, druga je Pečat. I autor i medij se savršeno uklapaju u falsifikovani, ali zavodljivi autokolonijalni narativ, na koji je pao i Noam Čomski. Zato verujem da će Petar Bojanić likovati dok ga bude čitao, dok je Vejvoda odavno u neokolonijalnom raju, daleko iznad svih naših preokupacija i sporova. Može im se. Nekada su bili Druga Srbija. Sada su prvi.

 

(KRAJ)

 

Naslovna fotografija: Uli Deck/picture-alliance/dpa/Associated Press

 

Izvor Pečat