Ništa više neće biti isto (2)

Nakon Trampovog mandata neće više biti povratka na staro. Četiri godine možda nisu dugačak period u istorijskoj perspektivi, ali to je sasvim dovoljno vremena da se neke stvari nepovratno promene

Prvi deo članka možete pročitati ovde.

Trampovo usko i neodgovarajuće shvatanje američkih interesa i najboljih sredstava za njihovo ostvarenje takođe je oblikovalo – a u većini slučajeva i osujetilo – pristup administracije drugim pitanjima. Što se tiče vojnih pitanja, Trampov apetit za razaranje najočigledniji je u povlačenju ili pretnjama povlačenjem snaga, često bez mnogo razmišljanja zašto su one uopšte bile negde ili kakve bi posledice njihovo povlačenje moglo da ima. Svi predsednici donose odluke o upotrebi vojske od slučaja do slučaja. Tramp, slažući se sa Obamom makar po tom jednom pitanju, uglavnom je umoran od novih vojnih uplitanja. Njegova upotreba sile protiv Sirije i Irana bila je kratka i ograničenog obima, a njegove pretnje o oslobađanju „vatre i besa“ protiv Severne Koreje brzo su ustupile mesto samitima, uprkos tome što Severna Koreja nastavlja da radi na svojim nuklearnim i raketnim arsenalima.

Za to vreme, njegovi pozivi na povlačenje odnosili su se na zone sukoba, kao i mesta na kojim su američke snage decenijama stacionirane kako bi sprečile izbijanje rata. U Siriji, kurdski partneri Sjedinjenih Država ostavljeni su na cedilu kada je Tramp iznenada najavio povlačenje američke vojske krajem 2018. godine, a u slučaju Avganistana malo je pažnje posvećeno pitanju šta će se desiti sa vladom u Kabulu jednom kada američke trupe odu. Ali jedno je zaključiti da su Sjedinjene Države pogrešile u Avganistanu i Iraku i da bi takve ratove ubuduće trebalo izbegavati, a sasvim drugo izjednačiti te intervencije sa stacioniranjem američkiih snaga u Nemačkoj, Japanu ili Južnoj Koreji, što je doprinelo višedecenijskom očuvanju stabilnosti.

Junsko saopštenje ove administracije o nameri da povuče 9.500 vojnika iz Nemačke, što je izgleda bilo izazvano odbijanjem nemačke kancelarke Angele Merkel da putuje u Vašington na samit G7 usred pandemije, a ne razmatranjima nacionalne bezbednosti, u potpunosti je u skladu sa Trampovom ranije pokazanom nemarnošću povodom vojnih angažmana u inostranstvu. To što je ova odluka doneta bez prethodnih konsultacija sa Berlinom, baš kao što je i odluka da se otkažu velike vojne vežbe sa Južnom Korejom doneta bez konsultovanja Seula, loš potez je učinilo još gorim.

APETIT ZA RAZARANjE
Ovi koraci proizilaze iz Trampove generalne nezainteresovanosti za savezništva. Savezništva zavise od tretiranja tuđe bezbednosti podjednako ozbiljno kao i sopstvene, a moto „Amerika na prvom mestu“ čini jasnim da su američki saveznici na drugom mestu. Trampov neumorni fokus na nivelisanje troškova prekookeanskog vojnog prisustva Sjedinjenih Država samo je osnažio korozivnu poruku da je američka podrška saveznicima postala transakciona i uslovna. Njegov topao odnos prema neprijateljima i konkurentima – uporno pokazuje više srdačnosti prema ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, kineskom predsedniku Si Đinpingu i severnokorejskom lideru Kim Džong Unu nego prema njihovim demokratskim pandanima – produbio je problem, naročito kada se ima u vidu Trampova nevoljnost da potvrdi američku vernost članu 5. NATO povelje, odnosno odredbi o kolektivnoj odbrani.

Čak ni rusko mešanje u američku demokratiju nije ga sprečilo da bude manje oštar prema Putinu nego prema evropskim liderima. U jednom slučaju u kojem je administracija preduzela mere protiv Putina – izvozom oružja Ukrajini – bilo kakvo poverenje minirano je činjenicom da je naknadna pomoć uslovljena posvećenošću novog predsednika Ukrajine istrazi protiv Trampovog demokratskog protivnika na izborima 2020. godine.

U trgovini, ova administracija uglavnom odbija multilateralne paktove, uključujući i TPP, koji bi okupio države koje zajedno čine 40 odsto svetskog BDP-a i naterao Kinu da poštuje više ekonomske standarde. Administracija često pribegava unilateralnim tarifama, namećući ih čak i saveznicima, uz sumnjivu pravnu argumentaciju. Iako Sjedinjene Države nisu izašle iz Svetske trgovinske organizacije, administracija je ovoj organizaciji vezala ruke odbijanjem da odobri sudije za panel koji odlučuje o trgovinskim sporovima. Jedini izuzetak je Sporazum SAD-Meksiko-Kanada (USMCA), koji je zamenio Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA). USMCA je interesantan izuzetak, međutim između njega i oštro kritikovanog NAFTA sporazuma nema mnogo razlika, a dobar deo teksta je pozajmljen iz odbačenog Sporazuma o trans-pacifičkom partnerstvu (TPP).

Predsednik Meksika Enrike Penja Nijeto, predsednik SAD Donald Tramp i premijer Kanade Džastin Trudo tokom potpisivanja Sporazuma Sjedinjene Države-Meksiko-Kadnada koji je zamenio NAFTA trgovinski sporazum, Buenos Ajres, 30. novembar 2018. (Foto: AP Photo/Martin Mejia)
Predsednik Meksika Enrike Penja Nijeto, predsednik SAD Donald Tramp i premijer Kanade Džastin Trudo tokom potpisivanja Sporazuma SAD-Meksiko-Kadnada koji je zamenio trgovinski sporazum NAFTA, Buenos Ajres, 30. novembar 2018. (Foto: AP Photo/Martin Mejia)

U slučaju Kine, Trampova dobrodošla spremnost da u trgovini stane na crtu Pekingu podrivena je onime što bi se moglo nazvati nekoherentnom politikom. Administracija je koristila konfrontacioni rečnik, ali je oslabila bilo kakvu stvarno snažnu pregovaračku poziciju koju je mogla imati da nije napustila TPP sporazum, neprestano kritikujući (umesto da regrutuje) saveznike u Aziji i Evropi i bestidno pokazujući glad za sitne trgovinske sporazume koji, pred početak Trampove kampanje za reizbor, Kinu teraju da prihvati veći uvoz iz Amerike. Administracija je tromo i nekonzistentno kritikovala brutalnost Kine u Hongkongu, kao i njen tretman Ujgura u Sinkjangu, a najpasivnija je bila povodom kineskog učvršćivanja kontrole u Južnom kineskom moru. Za to vreme, smanjenje izdataka za osnovna istraživanja, uvođenje novih ograničenja na broj stručnih imigranata kojima je dopušten ulazak u SAD i pokazana nesposobnost u suočavanju sa pandemijom učinili su državu manje kompetentnom u odnosu na Kinu.

Na Bliskom istoku, Trampovo razaranje na sličan način je podrilo američke ciljeve i uvećalo izvesnost nestabilnosti. Pet decenija su se Sjedinjene Države pozicionirale kao iskreni posrednik u izraelsko-palestinskom konfliktu. Svima je bilo jasno da su Sjedinjene Države bliže Izraelu, ali ne toliko da ga neće obuzdati kad bude neophodno. Uverena da je potreban novi pristup, Trampova administracija digla je ruke od bilo kakvog pretvaranja, odričući se pravog mirovnog procesa u korist niza svršenih činova, osmišljenih sa pogrešnim uverenjem da su Palestinci preslabi za otpor, a da će sunitske arapske vlade zažmuriti u želji da sa Izraelom sarađuju protiv Irana. Administracija je kažnjavala Palestince dok je pomerivši američki ambasadu u Jerusalim, proznavši izraelsku aneksiju Golanske visoravni i iznoseći „mirovni plan“ kojim se pozornica priprema za izraelsku aneksiju delova Zapadne Obale. Ovom politikom se rizikuje sejanje nestabilnosti u regionu, zatvaraju se šanse za mir u budućnosti, a ugrožava se i budućnost Izraela kao demokratske i jevrejske države.

U slučaju Irana, administracija je uspela sebe da izoluje više nego Teheran. Godine 2018, Tramp se unilateralno povukao iz JCPOA (Iranskog nuklearnog sporazuma), istovremeno uvodeći novu rundu sankcija. Sankcije su pogodile ekonomiju Irana, isto kao što je i ubistvo Kasema Solejmanija, komandanta Kuds snaga iranske Islamske revolucionarne garde, otežalo njegove regionalne ambicije. Ali ni jedno ni drugo nije bilo dovoljno da nametne fundamentalne promene u ponašanju Teherana, bilo kod kuće, bilo u inostranstvu, niti da sruši režim (što izgleda da je pravi cilj politike ove administracije). Iran je sada počeo otvoreno da krši ograničenja iz nuklearnog programa na koja se obavezao potpisom na JCPOA, a svojim mešanjem u Iraku, Libanu, Siriji i Jemenu nastavlja da menja oblik dobrog dela Bliskog istoka.

NOVA REALNOST
Tramp se suočio sa teškim izazovima na početku svog mandata: rastućim rivalitetom velikih sila, sve samouverenijom Kinom, turbulentnim Bliskim istokom, Severnom Korejom sa nukleanrim oružjem, brojnim sukobima unutar zemalja, uglavnom neregulisanim sajber prostorom, lebdećom opasnošću od terorizma, ubrzanjem klimatskih promena i još mnogo čime. Iste večeri kada je inaugurisan objavljena je moja knjiga Svet u neredu, što napominjem samo kako da bih podvukao da su 45. predsednika sačekali brojni veliki izazovi. Nered je danas bitno uvećan.

Većina problema koje je Tramp nasledio postali su još gori budući da je veliki deo njih prosto ignorisao, a to zanemarivanje nije imalo nimalo blagotvorno dejstvo. Reputacija Sjedinjenih Država u svetu je u padu zahvaljujući neveštom suočavanju sa virusom COVID-19, poricanju klimatskih promena, odbacivanju izbeglica i migranata, kao i užasima masovnih pucačkih napada i endemskom rasizmu. Ne samo da se Amerika tretira kao manje atraktivna i sposobna, nego i kao manje pouzdana, pošto se povlači iz multilateralnih sporazuma i distancira od saveznika.

Zdravstveni radnici prevoze iz bolnice leševe preminulih od virusa COVID-19, Njujork, 02. april 2020. (Foto: Reuters/Brendan McDermid)
Zdravstveni radnici prevoze iz bolnice leševe preminulih od virusa COVID-19, Njujork, 02. april 2020. (Foto: Reuters/Brendan McDermid)

Američki saveznici su, sa svoje strane, počeli drugačije da gledaju na Sjedinjene Države. Savezništva se zasnivaju na pouzdanosti i predvidivosti, a nema tog saveznika koji će na isti način posmatrati Sjedinjene Države kao pre. Seme sumnje je posejano: ako je moglo da se dogodi jednom, moglo bi da se dogodi ponovo. Teško je ponovo sesti na tron jednom kada abdicirate. Štaviše, novi predsednik bio bi ograničen tekućom pandemijom, ogromnom nezaposlenošću i dubokim političkim podelama, i to sve u trenutku kada se država bori sa rešavanjem problema rasne nepravde i rastuće nejednakosti. U slučaju da dođe do promene predsednika, postojaće jak pritisak na njega da stavi fokus na popravljanje stanja na „domaćem frontu“ i ograniči ambicije u inostranstvu.

Delimična restauracija američke spoljne politike i dalje je međutim moguća. Sjedinjene Države mogle bi da se posvete obnovi odnosa sa svojim NATO saveznicima, kao i sa saveznicima u Aziji. Mogle bi da se vrate mnogim sporazumima koje su napustile, da ispregovaraju sporazum koji će naslediti TPP i da pokrenu reformu Svetske trgovinske organizacije. Mogle bi i da prilagode svoju imigracionu politiku.

Ali neće biti povratka na staro. Četiri godine možda ne deluju kao dugačak period sa stanovišta istorije, ali je to sasvim dovoljan period da se neke stvari nepovratno promene. Kina je bogatija i jača, Severna Koreja ima više nuklearnog oružja i bolje rakete, klimatske promene su uzele maha, američka ambasada premeštena je u Jerusalim, a Nikolas Maduro je bolje ušančen u Venecueli, kao i Bašar al Asad u Siriji. To je nova realnost.

Štaviše, bilo kakva restauracija biće neadekvatna imajući u vidu obim haosa koji se proširio pod Trampom. Sjedinjenim Državama trebaće nov okvir za takmičenje sa drskijom i represivnijom Kinom, kao i inicijative koje smanjuju jaz između obima svetskih izazova – klimatskih promena, zarzanih bolesti, terorizma, nuklearne proliferacije, sajber rata i trgovine – i sporazuma namenjenih njihovom rešavanju. Povratak neadekvatnom Pariskom sporazumu, uskoro ističućoj JCPOA ili manjkavoj Svetskoj zdravstvenoj organizaciji ni izbliza neće biti dovoljni. Umesto toga, nova administracija će morati da ispregovara nove (nadovezujuće) sporazume, kako povodom klimatskih promena, tako i povodom Irana, te da se udruži sa drugima u cilju reforme SZO ili kreiranja potpuno novog tela koje bi se bavilo svetskim zdravljem.

A ako Tramp bude ponovo izabran? Osokoljen izbornom pobedom koju bi on protumačio kao široki narodni mandat, verovatno će još snažnije insistirati na centralnim elementima svoje spoljne politike koji su definisali njegov prvi mandat. U jednom trenutku, remećenje postaje toliko dalekosežno da nema povratka. Pomenuti naslov Prisutni u razaranju mogao bi da postane Prisutni u uništavanju.

Nebrojene norme, savezništva, sporazumi i institucije bili bi oslabljeni ili bi uvenuli. Svet bi postao još više hobsovski, ličio bi na borbu svih protiv svih. Ovo je inače gledište koje su iznela dva visoko rangirana zvaničnika Trampove administracije u kolumni iz maja 2017, objavljenoj u Volstrit džornalu: „Svet nije ‘globalna zajednica’, nego arena u kojoj se nacije, nevladini akteri i korporacije bore za prevlast“. Bilo bi više konflikata i manje demokratije. Proliferacija nuklearnog oružja bi se ubrzala jer bi savezništva izgubila kapacitet da garantuju bezbednost prijateljima i odvrate neprijatelje. Moglo bi doći do formiranja sfera uticaja. Trgovina bi postala kontrolisanija, u najboljem slučaju bi rasla sporije, a verovatno bi se i umanjila. Američki dolar bi počeo da gubi svoje jedinstveno mesto u svetskoj ekonomiji, a alternative poput evra i možda ženminbija (jedan od naziva kineske nacionalne valute; prim. prev.), kao i razne kriptovalute, dobile bi na značaju. Američka prezaduženost mogla bi da postane ozbiljan problem. Svetski poredak koji je postojao 75 godina bi se svakako okončao, a jedino je pitanje šta bi – ako išta – zauzelo njegovo mesto.

Demonstranti sa američkim zastavama i plakatima tokom protesta zbog karantina prouzrokovanog širenjem epidemije virusa COVID-19, Olimpija, Vašington, 09. maj 2020. (Foto: Jason Redmond/Agence France-Presse/Getty Images)
Demonstranti sa američkim zastavama i plakatima tokom protesta zbog karantina prouzrokovanog širenjem epidemije virusa COVID-19, Olimpija, Vašington, 09. maj 2020. (Foto: Jason Redmond/Agence France-Presse/Getty Images)

Mnogo toga je na kocki, u zavisnosti od toga za koji će se kurs opredeliti Sjedinjene Države. Čak i delimična restauracija učinila bi Trampovu spoljnu politiku nekom vrstom aberacije, pa bi se njene posledice pokazale kao ograničene. Ali ako se ovaj brend spoljne politike nastavi još četiri godine, Tramp će postati zaista važan predsednik. U tom slučaju, model kojem su Sjedinjene Države pribegavale od Drugog svetskog rata do 2016. postaće aberacija – odnosno relativno kratak izuzetak u dužoj tradiciji izolacionizma, protekcionizma i nacionalističkog unilateralizma. Istorija čini nemogućim da se ova druga perspektiva posmatra sa bilo kojim drugim osećanjem osim zabrinutosti.

 

(KRAJ)

 

Ričard Has je američki diplomata, bivši direktor Saveta za planiranje politike u Stejt departmentu, dugogodišnji predsednik Saveta za spoljne odnose i autor knjige „Svet: kratak uvod“.

 

Preveo Vladan Mirković/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Chip Somodevilla/Getty Images

 

Izvor Foreign Affairs