Belorusija na raskršću – Majdan ili Rusija

Faktor pomoći Rusije je ključni razlog zašto „Majdan“ u Belorusiji nije imao uspeha, jer da je on izostao Aleksandar Lukašenko već danas ne bi bio predsednik Belorusije

Belorusija, koja je u kontekstu ukrajinske krize dugo vremena odsustvovala u svetskim medijima, ponovo je u žiži interesovanja nakon završenih predsedničkih izbora čiji rezultat osporava beloruska opozicija i kolektivni Zapad. U Srbiji mnogi prave paralele sa Miloševićem ili aktuelnim režimom, što je proizvod nepoznavanja situacije u Belorusiji i postkomunističkom prostoru bivšeg SSSR-a, kao i razumljiv pokušaj objašnjenja jedne druge realnosti kroz prostu analogiju. Protestno orijentisan deo srpskog društva trenutno se nalazi u stanju volatilnog nezadovoljstva, koje rezultira podrškom svim protestima širom planete – od Bejruta do Minska.

Ipak, pored činjenice da su demonstracije protekle i u Beogradu i u Belorusiji, drugih dodirnih tačaka, koje potkrepljuju ovu jednostavnu analogiju, nema. Osim toga, postoje pokušaji simplifikacije dešavnja kroz dihotomiju demokratije i diktature – dobra i zla. Opet, pored negiranja kulturnih i istorijskih osobenosti Belorusije koje determinišu oblik vladavine u toj državi, u datom diskursu primećuje se i nekritička idealizacija Zapada kao bastiona demokratije. Ako smo u Belorusiji prepoznali diktaturu, to jest bajkovito zlo, to automatski znači da na Zapadu vidimo savršeni demokratski sistem – bajkovito dobro.

Realnost je, međutim, drugačija – većina zapadnih sistema sadrži otvoreno oligarhijske elemente, upliv velikog kapitala u donošenje odluka i samim tim poništavanje volje građana, a u datim sistemima nalazimo i izobilje cenzure i ostrakizma, kao posledice po ljude drugačijeg, kritičkog mišljenja. Faktički, jedina razlika u stepenu diktature u Belorusiji i kolektivnom Zapadu je u tome da se sastav vlasti u zapadnim demokratijama češće menja nego u postkomunističkim mekim diktaturama, pa ipak politika, pravac razvoja, dominantan sistem vrednosti koji vladajući krugovi promovišu ne menja se pukom zamenom jedne ličnosti drugom.

Pritom se svi protesti i društveni pokreti na Zapadu odbacuju kao beznačajni i nereprezentativni, jer neoliberalni sistem kvazidemokratije, a u stvari oligarhije krupnog kapitala, „nema alternativu“. Kada protestuju liberalni i nacionalistički Belorusi – to je odraz njihovog nezadovoljstva sistemom, šefom države koji treba da padne, kada protestuju Žuti prsluci u Francuskoj ili BLM aktivisti u Sjedinjenim Državama – to je prolazna faza, u pitanju su ekstremisti, sve će ostati isto.

Kao što protesti u Belorusiji demonstriraju nezadovoljstvo određenih segmenata društva, naročito mladih i urbanih građana, tako i protesti u Francuskoj i Americi pokazuju duboku podeljenost u pomenutim društvima, koji takođe signaliziraju o mogućnostima promene tih sistema kroz narodni bunt. Dihotomija demokratija-diktatura onemogućava objektivnu analizu koja bi upućivala na to da je i demokratski Zapad podjednako fragilan kao i, uslovno govoreći, diktatorski Istok.

IDEOLOŠKI PRESEK
Kritičari Aleksandra Lukašenka se, uz dihotomiju diktatura-demokratija, takođe osvrću na podele komunizam i antikomunizam. Iako je od pada komunističkog sistema privrede prošlo gotovo 30 godina, a neoliberalne šok terapije nisu donele očekivano i obećavano blagostanje građanima istočne Evrope, mnogi analitičari i dalje vode ljutu bitku protiv državne privrede. Prihvatanje postojanja idealne demokratije na Zapadu kao zadatost sa sobom povlači i uzvišavanje neoliberalnog ekonomskog sistema. Iako su rezultati sveopšte privatizacije vidni svakome – demografska katastrofa, masovna nezaposlenost, opšte oseđanje beskorisnosti pojedinca i društvenog beznađa – zastupnici neoliberalnih demokratija kao najveći greh spočitavaju predsedniku Belorusije činjenicu da je on održao privredne potencijale Belorusije, da je tamo nezaposlenost gotovo ravna nuli, da je infrastruktura na visokom nivou, a stopa kriminala najniža u poređenju i sa istočnim i sa zapadnim državama.

U pravu su – Aleksandar Lukašenko je kriv po svim navedenim tačkama optužnice, a osobito je kriv što pojam „devedesete“ u Belorusiji nema tako morbidne konotacije kao u ostalim postkomunističkim republikama. Pritom, sam Lukašenko sebe ni ne pozicionira kao vrlog demokratskog liberala, on i ne pokušava da glumi da se uklapa u matricu liberalne demokratije. U svom zapaljivom i visprenom govoru, usmerenom protiv učesnika i organizatora beloruskog „Majdana“, Lukašenko je postulirao svoju ideologiju: prvo, on je za državni kapitalizam nasrpam oligarhijskog neoliberalnog kapitalizma; drugo, njega podržavaju stariji ljudi iz ruralne Belorusije – on se direktno zahvalio svojim podržavaocima iz svih regiona Belorusije koji su organizovano dovezeni da mu na mitingu u Minsku izraze podršku; treće, on je podvukao da Belorusija kao država nema svoje mesto u istoriji i da je ona sačuvala svoj suverenitet kroz njegovu politiku otpora prema destruktivnom uticaju Zapada; četvrto, Belorusija je veran saveznik Rusije u protivljenju NATO ekspanziji i nikada neće postati „sanitarni kordon“ usmeren protiv Rusije.

Beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko dočekuje ruskog predsednika Vladmira Putina tokom samita Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), Minsk, 30. novembar 2017. (Foto: AP Photo/Tatyana Zenkovich)
Beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko dočekuje ruskog predsednika Vladmira Putina tokom samita Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), Minsk, 30. novembar 2017. (Foto: AP Photo/Tatyana Zenkovich)

Pored postulata iz njegovog govora, takođe se mogu izvući i ostale pozicije iz njegovih drugih obraćanja – prvo, Lukašenko je 14. avgusta na sastanku sa ministrima izjavio da su Belorusi, ne samo Sloveni, već ruski ljudi[1], na odloženoj Paradi pobede 2020. godine uz Putina on je nazvao Rusiju svojom otadžbinom (verovatno misleći na širi Sovjetski Savez), što svedoči o tome da je Lukašenko otvoreno proruski političar; drugo, on je opredeljen za strukturiranje rusko-beloruske savezne države na temeljima ravnopravnosti dveju republika.

Opoziciju u Belorusiji je teže definisati, ne na polju uverenja, već po njenom sastavu i strukturi. Ne može se odrediti jedna stranka, jedan pokret, pa čak ni jedan pravi opozicioni lider u redovima beloruske opozicije. S jedne strane, to je proizvod zatvorenosti beloruskog društva, Lukašenko se aktivno trudio da suzbije organizovanu opoziciju, a s druge to je posledica toga da je opozicija Lukašenku mogla biti isključivo antiruska i prozapadna, jer je Lukašenko ideološki pokrio ostatak političkog spektra. U ovom izbornom ciklusu kao najozbiljniji protivkandidati Lukašenka spominjani su liberalni bloger Sergej Tihanovski, oligarh Viktor Babarika i bivši saradnik Lukašenka, a sada opozicionar, Valerij Cepkalo.

Prva dvojica su u zatvoru, a treći se prvo sklonio u Rusiju, ali je pred izbore pobegao u Ukrajinu, plašeći se ekstradicije u Belorusiju. Bio je u pravu, jer su nakon početka beloruskog „Majdana“ ruske vlasti raspisale poternicu protiv Cepkala i osnivača najuticajnijeg opozicionog internet medija „Neksta“ (NEXTA) Stepana Putile, koji živi u Varšavi. Pomenutim opozicionarima su na smenu došle i njihove supruge, svima osim Babarike koji je udovac – Svetlana Tihanovska i Veronika Cepkalo. Štab uhapšenog Babarike predvodi Marija Kolesnikova. Ove tri dame su napravile ujedinjeni opozicioni štab za učešće na održanim predsedničkim izborima, a nakon što nisu priznale njihove rezultate i savet za tranziciju vlasti u Belorusiji.

Ukratko, ideološke pozicije beloruske opozicije su sledeće: izlazak Belorusije iz svih vojnih, ekonomskih i političkih saveza sa Rusijom (ODKB, Evroazijska ekonomska unija, sporazum o izgradnji savezne države), vraćanje redakcije beloruskog ustava pre Lukašenkovih promena iz 1994. godine, što znači izbacivanje ruskog jezika kao zvaničnog i početak kampanje derusifikacije Belorusije, kao što je to bio slučaj u Ukrajini; orijentacija Belorusije ka evrointegracijama; Zapad, a ne Rusija kao primarni partner Belorusije; opšta privatizacija državnih preduzeća i uvođenje ekonomskog modela po uzoru na neoliberalni Zapad; otvaranje i demokratizacija beloruske države po zapadnom obrascu, što znači i importovanje neoliberalnih vrednosti tolerancije sa sve fluidnim rodnim identitetima i gej paradama; i na kraju sprovođenje nacionalne beloruske politike uz zamenu ruskog jezika beloruskim u sistemu obrazovanja. Dakle, radi se faktički o rusofobnoj nacionalističkoj agendi.

U datom trenutku, kada je „Majdan“ još uvek otvorena opcija, beloruska opozicija se usredsređuje na one delove svog ideološkog projekta koji im najviše obezbeđuju uspeh, a koji pritom ne okreću proruske, većinske segmente društva protiv nje – u prvi plan se stavlja diskurs o diktaturi i kroz demokratizaciju se obećava automatski ekonomski razvoj. Mnogi mladi Belorusi iz velikih gradova smatraju ovu opciju održivom, uprkos mnoštvu suprotnih primera iz istočne Evrope, uključujući i susednu Ukrajinu.

Demontranti ispred kordona policije tokom protesta nakon predsedničkih izbora u Minsku, 09. avgust 2020. (Foto: AP Photo)
Demontranti ispred kordona policije tokom protesta nakon predsedničkih izbora u Minsku, 09. avgust 2020. (Foto: AP Photo)

U predizbornom intervjuu ruskim medijima, Tihanovska, koja je trenutno u Litvaniji i koju kolektivni Zapad naziva pobednicom predsedničkih izbora, na pitanje novinara da li će priznati pobedu Lukašenka na izborima ako građani tako odluče, ona je odgovorila da „uopšte ne razmatra takav tok događaja… mi imamo većinu“.[2] Dakle, nikada nije bilo glavno pitanje legitimnosti izbora, jer ih je beloruska opozicija unapred predstavljala kao nelegitimne i učestvovala u njima samo da bi kasnije mogla protiv istih da protestuje. Kao deo drugog intervjua ruskim medijima član štaba Tihanovske je iskreno izjavio da „Majdan“ u Belorusiji treba da predstavlja samo početnu stepenicu za buduća revolucionarna zbivanja u Moskvi: „Kraj Lukašenka značiće i kraj Putina“[3] – kratko i jasno.

KO JE BLIŽI POBEDI?
Beloruski „Majdan“ se može podeliti na dve faze: agresivnu i mirnu. Tri dana posle izbora bili smo svedoci agresivne faze, gde su razne navijačke grupe, koordinisani politički aktivisti, ali i mladi ljudi sa iskrenim opozicionim žarom pokušali da strateški okupiraju bitna zdanja u Minsku i širom Belorusije, ali su bili svuda zaustavljeni od strane izuzetno odlučnog i žestokog odgovora beloruske policije i specijalnih snaga. U tim danima, policija je primenjivala takvo nasilje da su postradali čak i antizapadni ruski novinari. S tačke gledišta teorija obojenih revolucija ovakva reakcija policije je bila opravdana, jer je od ključnog značaja onemogućiti da se agresivni demonstranti trajno utvrde u nekoj od zgrada državne administracije ili na nekom od glavnih gradskih trgova. Agresivne demonstracije se moraju rasterati ili revolucionarna strana pobeđuje na duže staze.

Druga faza je usledila kada je bilo jasno da Lukašenko uživa podršku bezbednosnog aparata, da policijski i vojni zvaničnici stoje uz njega. Kadrovska baza agresivnih demonstranata nije bezgranična, a u prva tri dana je uhapšeno oko dve hiljade demonstranata, što je ozbiljno proredilo njihove redove. Sve to je iniciralo drugu fazu mirnih demonstracija i pokušaja pokretanja generalnog štrajka. Policijsko nasilje, koje je bilo neophodno u prvo fazi, takođe je poslužilo kao katalizator da se na ulicama okupi veći broj revoltiranih mladih ljudi. Od samog početka je bilo jasno da srž agresivnih demonstranata čine beloruski nacionalisti, koji su čitave demonstracije obeležili svojim belo-crveno-belim zastavama koje veličaju poljsko-litvansku okupaciju Belorusije, čime jasno izražavaju prezir prema ruskom delu istorije svog naroda.

Druga faza mirnih demonstracija, masovnih i punih energije, sastoji se iz urbanih liberala, koji su takođe usvojili belorusku nacionalističku simboliku, ali iz materijalnih pobuda. Naime, oni veruju da Belorusiju čeka procvat ako uspostavi veze sa Zapadom, a beloruska nacionalistička simbolika je prozapadna. Ukoliko beloruske nacionaliste shvatimo kao rusofobe, beloruski liberali su primarno prozapadni, a žele da ih Rusija „ostavi na miru“, što je naravno nemoguće, jer ruski nacionalni interesi nalažu da Belorusija ne može preći u NATO sferu. Sa svoje strane, beloruski liberali to tumače kao da Rusija ne želi da se Belorusija razvija i postane bogata zemlja. Od ove dve grupe, Rusija može privući jedino liberale, jer nacionalisti svoj identitet baziraju na antiruskim stavovima.

Lukašenko je „Majdanu“ naneo ozbiljan udarac potpuno se okrećući Rusiji i odbacujući svoju neodrživu mnogovektornu politiku. Ne samo što su uhapšeni ruski najamnici eskpeditivno pušteni na slobodu, već su Lukašenko i predsednik Rusije Vladimir Putin direktno razgovarali dva dana uzastopce. Beloruski lider je predstavio podršku Putina i Rusije kao apsolutnu, faktički je opisao situaciju u kojoj Rusija može otvoreno vojno da interveniše u Belorusiji, ako „Majdan“ pođe nasilnim putem. Radi se o jasnom signalu ne samo Zapadu i beloruskoj opoziciji, već i ljudima iz Lukašenkovog okruženja, od kojih neki sigurno dobijaju ponude da podrže opozicioni tabor. Jedan od njih može biti takozvani „večiti ministar spoljnih poslova“ Vladimir Makej.

Demonstranti tokom protesta zbog rezultata predsedničkih izbora u Belorusiji, Minsk, 09. avgust 2020. (Foto: AP Photo)
Demonstranti tokom protesta zbog rezultata predsedničkih izbora u Belorusiji, Minsk, 09. avgust 2020. (Foto: AP Photo)

Zasad nijedna bitna politička, policijska ili vojna figura u Belorusiji nije otkazala poslušnost predsedniku Lukašenku. Faktor pomoći Rusije je ključni razlog zašto „Majdan“ u Belorusiji nije imao uspeha, jer da je on izostao Lukašenko već danas ne bi bio predsednik Belorusije. Aleksandar Lukašenko je veliki poraz doživeo u intrenet informativnoj sferi. Beloruski opozicioni blogovi i portali gotovo da su jedini izvor podrobnih informacija o dešavanjima u Belorusiji. Pod uticajem ovakvog propagandnog trijumfa beloruske opozicije, čak i neki ruski državni mediji su počeli da izveštavaju u opozicionom duhu, uprkos politici Kremlja. Stvorena je takva atmosfera da solidarisanje sa Lukašenkom, iz bilo kojih razloga, može da se smatra nekulturnim, pa čak i monstruoznim. Ipak, uz podršku Rusije i ako sam Lukašenko prihvati sve ruske uslove koji mu se sigurno ispostavljaju iza kulisa, a koji se tiču nastavka pregovora o formiranju savezne države, beloruski „Majdan“ se kreće ka neuspehu.

U nedelju, 16. avgusta, opozicija je održala masovni miting u Minsku, koji je najavljivan kao „konačni obračun sa diktatorom“. Poslate su vesele i raznobrojne slike sa demonstracija, a opozicionari su navodili brojke od 100, 200, pa i 400 hiljada učesnika. U propagandni okršaj se uključila i ruska vojska objavom satelitskih snimaka sa mitinga po kojima su analitičari zaključili da demonstranata nema više od 40 hiljada. S druge strane, ni Lukašenkov kontra-miting nije uspeo da nadmaši masovnost opozicionog okupljanja, a iz nedostataka ptičje perspektive sa njegovog mitinga može se samo zaključiti da je taj skup bio nekoliko puta malobrojniji. Lukašenko jeste uspeo da zada jedan propagandni udarac svojim mitingom, a naročito svojim govorom, koji nije ostao neprimećen, ali beloruska opozicija još uvek ima prednost u propagandnom ratu. U građanskom delu beloruskog društva definitivno vlada trijumfalna atmosfera u kojoj se smatra da Lukašenko više i nema pristalica.

IZLAZAK IZ PAT-POZICIJE?
Mnogi objektivniji analitičari traže treći put, neku alternativu Lukašenku koja neće odvesti Belorusiju putem građanskog rata i ekonomskog raspada, kojim je prva krenula Ukrajina. Nažalost, što se političkih opcija u Belorusiji tiče, takve alternative nema. Ne postoji političar koji bi nastavio prorusku politiku u Belorusiji, a pritom bio demokratskiji lider, predsednik koji bi više odgovarao zahtevima mlađih pokolenja savremene Belorusije. Postoji, međutim, jedan institucionalni izlaz iz ove krize, a to je put integracija Belorusije i Rusije u funkacionalnu saveznu državu. Rusija, zapravo, raspolaže svim potencijalima potrebnim da pruži alternativni put razvoja Belorusije.

Tek kroz ekonomsku i političku integraciju sa Rusijom, građani Belorusije mogu dobiti liberalniji politekonomski sitem i dinamičniji razvoj koji priželjkuju. Veće tržište, sigurna mogućnost ulaganja kapitala iz Rusije, slobodno kretanje ljudi koje znači otvaranje mogućnosti da se najsposobniji beloruski liberali presele u razvijenu Moskvu, a istovremeno protežiranje strateški važnih privrednih grana predstavlja perspektivan izbor za Belorusiju.

Integrativni procesi bi takođe omogućili stabilnu političku atmosferu za kontrolisanu tranziciju vlasti u samoj Belorusiji. Kao činilac federalne države, između Belorusije i Lukašenka ne bi više morao da se stavlja znak jednakosti, otvorio bi se put za nove mlađe lidere, što je u interesu i samog Lukašenka koji ne može vladati večno jer za to nema dovoljno legitimiteta. U ovom trenutku svima je jasno da Lukašenko mora da ode, ali Rusija neće dozvoliti da se to desi putem „Majdana“, jer će zajedno sa Lukašenkom otići i Belorusija. Po svemu sudeći kontrolisana tranzicija vlasti je planirana kroz proces izmene beloruskog Ustava i raspisivanja izbora nakon tog procesa, koji će sigurno trajati neko vreme.

Predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko tokom govora na mitingu svojih pristalica u Minsku, 16. avgust 2020. (Foto: Reuters/Stringer)
Predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko tokom govora na mitingu svojih pristalica u Minsku, 16. avgust 2020. (Foto: Reuters/Stringer)

Pred Rusijom i Belorusijom se baš kroz pokušaj „Majdana“ otvara mogućnost zbližavanja, a inicijalni signali sa obe strane su pozitivni. Ako integracije izostanu, bilo iz slavoljublja Lukašenka ili zbog kočenja liberalnog dela ruske elite, nekontrolisana tranzicija vlasti u Belorusiji je neizbežna, a sa njom se NATO obruč oko Rusije zatvara.

 

Aleksandar Đokić je asistent katedre za uporednu politiku Ruskog univerziteta prijateljstva naroda (RUDN) u Moskvi. Ekskluzivno za Novi Standard.

________________________________________________________________________________________________

UPUTNICE:
[1] https://youtu.be/Vszaf9MiICE?t=100

[2] https://lenta.ru/articles/2020/07/30/tihanovskaya/?fbclid=IwAR00WiCE4Ohvhq5mezUNf05Gp_FWsZNkS8_BXagRWouMa_v53B-8Gi9GhDI

[3] https://www.rbc.ru/politics/08/08/2020/5f29281c9a79472b04e07ed9?fbclid=IwAR2rUhXXzulnmOj5FsTPeKZ-JTkGz2O-AkTHnw_x-_WMM30yG_P1UoO8zDg

 

Naslovna fotografija: Sergei Gapon/AFP

 

Izvor Novi Standard