Filip Rodić: Suočavanje sa Ivanom

„Niko zdravog razuma nije slavio ratne zločine i progon”, kaže Zidarević. Nego šta se slavilo u Kninu? Kraj „okupacije“, ako pitate Ivana Zidarevića

Kada je čuvena glumica nemačkog porekla Marlen Ditrih sredinom maja 1992. godine sahranjivana u Berlinu, američki Njujork tajms objavio je tekst pod naslovom “Ditrihova sahranjena u Berlinu uz pomešana osećanja”. Čuveni list je izrazio čuđenje zbog toga što je Marlen, koja je od 1979. živela u Parizu, izabrala Berlin za mesto svog večnog počinka, jer je njen odnos s nemačkim narodom od Drugog svetskog rata u najmanju ruku bio nategnut. Osuđujući nacizam, odlučila je da se angažuje u borbi protiv Hitlera tako što je zabavljala američke vojnike, često neposredno uz liniju fronta. Mnogobrojni Nemci joj to nisu oprostili. I to ne samo oni što su 1945. izmileli iz ruševina Kelna, Hamburga, Drezdena, ili Berlina nego ni oni s kojima je novinar Tajmsa razgovarao gotovo pola veka od kraja rata. Njena “izdaja” za njih nije imala nikakvog opravdanja.

Niti su Hrvati američki vojnici iz Drugog svetskog rata, niti su Srbi Nemci, a najmanje od svega je Boris Milošević – Marlen Ditrih. Zbog svega toga je još razumljivije što je njegova odluka da ode da zabavlja hrvatske vojnike na proslavi “Oluje” izazvala ogroman odijum u srpskoj javnosti. To će mu buduće generacije sigurno upamtiti. Međutim, to ne može da razume Ivan Zidarević, hrvatski gej aktivista i borac za ljudska prava, osnivač nečega što se naziva “Europska civilna inicijativa Zagreb”, pa za list Danas kaže da je “neshvatljiv linč Borisa Miloševića”.

Meni je neshvatljivo nešto drugo. Neshvatljivo mi je da neko ko je do udaje živeo u Beogradu i srpskog je porekla može da kaže da je Krajina bila “okupirana”. A ko je to Krajinu okupirao? Srbi? Kada? Slaže li se on s Franjom Tuđmanom koji je to lepo objasnio u užasnom govoru na prvoj proslavi “Oluje” 26. avgusta 1995. rekavši kako su Srbi u Knin došli 1522. zajedno s turskim osvajačima? Ovakvim stavom Zidarević se stavlja u isti stroj i s novinarkom “liberalnog i socijaldemokratski orijentisanog”, kako sebe opisuje, Jutarnjeg lista koja je velikodušno ocenila da treba oprostiti “djeci agresorskog naroda” (“Plenković je započeo važan proces za zdravo društvo – pomirbu Hrvata i hrvatskih Srba”, 1. avgust 2020). Pitam se šta Zidarević misli o činjenici da Hrvatska, za razliku od Srbije 1991-1995, učestvuje u jednoj istinskoj okupaciji, onoj na Kosovu i Metohiji. A treba li onda i mi da sprovedemo “Oluju” na svojoj okupiranoj teritoriji?

Zidarević navodi o tome da je tokom “Oluje” sprovedeno etničko čišćenje (o opravdanosti optužbi za genocid koje su mnogo komplikovanije, ovom prilikom se ne možemo baviti) naziva “klevetama najniže vrste”. A kako Zidarević definiše ono što se tada desilo? Kako tumači Tuđmanove reči sa sastanka na Brionima 31. jula 1995, tokom kojeg je planirana operacija, da treba “naneti takve udarce da Srbi praktično nestanu” ili “dati im put, a jamčiti tobože građanska prava”, što je rekao uz smeh. Ili Tuđmanovo radovanje sa kninske tvrđave što Srbi nisu imali vremena da pokupe ni svoje gaće. To da li će Zidarević priznati da je počinjeno užasno etničko čišćenje, ili ne, nema nikakvog stvarnog uticaja, ali će njega definisati kao čoveka.

“Ovim činom, za ljude koji se ne dele prema nacionalnosti, rasi, boji kože, veri, ili seksualnoj orijentaciji, koji su otvoreni prema drugima i koji Hrvatsku prihvataju kao svoju domovinu, Boris Milošević je napravio veliki korak napred. Kao Srbin u Hrvatskoj svakako podržavam njegovo prisustvo u Kninu i u moje ime je definitivno bio tamo”, kaže Zidarević. Hajde sad da zanemarimo šta je doista bila operacija “Oluja”. Zna li Zidarević kako se zove mesto na kojem je održana proslava? Trg na koji je svojom nogom stupio Boris Milošević nosi ime Ante Starčevića, kao i brojni drugi trgovi i ulice diljem Hrvatske. Poštovanje i divljenje tom čoveku je sve suprotno “nedeljenju prema nacionalnosti, rasi, boji kože…”. U Starčevićevo vreme još nije bilo govora o “seksualnoj orijentaciji”, ali sam siguran da bi Zidarevića i po tom osnovu Ante lepo podelio.

“Niko zdravog razuma nije slavio ratne zločine i progon”, kaže Zidarević. Nego šta se slavilo? Kraj “okupacije”, ako pitate Zidarevića, ali ne pitajte ga kako je došlo do tog “oslobođenja”. Ratnim zločinima i progonom sigurno ne. Sigurno je nešto drugo – da Miloševiću, kao građaninu Hrvatske i političkom predstavniku Srba, niko ne bi zamerio da je otišao da obeleži ili proslavi neki normalan državni praznik, poput Dana državnosti koji se obeležava 25. juna.

Pitam se sa čime to Danas misli da intervju sa Zidarevićem treba da nas suoči. S tim da je proslava “Oluje” praznik mira i ljubavi (“Poslate su samo pozitivne i uključive poruke”, kaže Zidarević). Ili s tim da se ne mora biti profesor istorije na Filozofskom fakultetu da bi se slale idiotske poruke samomržnje? Ne znam, ali sam se suočio.

 

Autor Filip Rodić

 

Naslovna fotografija: Novi Standard

 

Izvor Večernje novosti, 16. avgust 2020.