Kriza NATO-a i turske avanture na Mediteranu

Turska je potrebna Americi u sklopu strategije suprotstavljanja Kini. Zbog toga Vašington ne žuri da stane ne stranu Francuske i EU u mediteranskoj borbi za resurse

Iako su turske vojne avanture ukorenjene u „neootomanskom“ projektu koji Erdogan neumoljivo sprovodi i u skladu sa tim menja unutrašnju i spoljnu orijentaciju zemlje, mnogo toga što Turska čini na spoljnom frontu – u Siriji, Libiji i Mediteranu – ima veze sa progresivno degenerišućim NATO-om i njegovom opadajućom sposobnošću da deluje kao vojni savez. Donedavno nije bilo uobičajeno videti NATO članicu kako izričito deluje protiv tog saveza, kao u slučaju kupovine ruskog protivvazduhoplovnog sistema S-400, ili njenih NATO saveznica, poput Francuske i Grčke u Mediteranu. Zbog turskih „energetskih avantura“ u Mediteranu, Grčka je već sazvala hitan sastanak ministara spoljnih poslova zemalja članica EU. Francuska je, s druge strane, povećala svoje vojno prisustvo u Mediteranu. Do ovih poteza došlo je zbog toga što je Grčka optužila Tursku za „ugrožavanje mira“ u regionu.

Kako stvari stoje, zemlje članice NATO-a su ponovo dospele u situaciju da budu frontalno suprotstavljene, „oči u oči“. To je duboko povezano sa krizom unutar NATO-a, pri čemu su glavne transatlantske sile, SAD i EU, znatno udaljene jedna od druge. U stvari, one su udaljene do te mere da sprovode različite, pa čak i konfliktne, politike o ključnim pitanjima poput Irana, buduće uloge Kine u Evropi i „energetskih odnosa“ Evrope sa Rusijom. Spor između Sjedinjenih Država i Evropske unije oko doprinosa NATO budžetu je dodatno pogrošao situaciju, navodeći francuskog predsednika Makrona da proglasi „moždanu smrt“ NATO organizacije.

MAKRON PROTIV ERDOGANA
Sve veća konfrontacija između Francuske i Turske će samo ojačati Makronovu poziciju. Osim činjenice da Turska i Francuska podržavaju razlilite strane u Libiji, odluka Francuske da se suprotstavi Turskoj u Mediteranu i Libiji takođe ima veze sa tim kako se bivši „sekularizam“ sukobljava sa sve većim skretanjem Turske ka islamizmu.

Zaista, Turska svoje misije u Libiji i Mediteranu vidi kao integralne delove nastojanja da oživi eru otomanske dominacije i pojača turski nacionalni potencijal moći u odnosu na svoje NATO/evropske rivale. Nije slučajno prvi turski brod za dubinsko bušenje u spornim vodama Mediterana dobio ime po otomanskom sultanu Fatihu, koji je pokorio vizantijski Konstantinopolj.

Blizak susret Turskog i Grčkog broda u spornim vodama Meditarana (Foto: AP)

Prema Erdoganovom shvatanju, ako Turskoj bude zabranjen pristup energetskim resursima, rivlaske NATO države će „zarobiti našu zemlju, koja ima najdužu obalu na Mediteranu, (i pretvoriti je) u obalni pojas u kojem jedino možete loviti ribu štapom“. Antagonizam je vidno prisutan. Ankara optužuje Brisel da zauzima stranu.

„Čini se da je EU u potpunosti postala talac maksimalističkog pristupa Grčke i kiparskih Grka“, rekao je Čagataj Erčijes, generalni direktor za pomorska pitanja pri turskom ministarstvu spoljnih poslova. Prema njegovim rečim, Evropska unija „više voli da bude jedna od strana u problemu, nego da pomogne da se on reši“.

EU UVODI SANKCIJE TURSKOJ?
Međutim, iako Turska želi da izbegne „zarobljavanje“, čini se da je EU odlučna da upravo to učini; otuda i njena odluka da uvede sanckije Turskoj zbog bušenja u blizini obala Kipra. Ministri spoljnih poslova zemalja članica Evropske unije su u junu na sastanku u Briselu odlučili da suspenduju oko 164 miliona dolara pomoći Turskoj i odlože razgovore o sporazumu u oblasti avijacije. Oni su takođe zatražili od Evropske investicione banke da preispita svoje pozajmice zemlji, koje su u 2018. godini iznosile skoro 434 miliona dolara.

Važno je napomenuti da su mere preduzete od strane EU, a ne od samog NATO-a. Dok je Francuska iznosila kritike na račun Turske i preduzimala korake kako bi joj se suprotstavila, reakcija SAD je uglavnom bila smušena, ostavljajući Evropu da se sama izbori sa sopstvenim haosom. Američku poziciju zapravo objašnjava „izolacija“ sa kojom se Tramp suočio u Evropi. Rastuća distanca između SAD i EU je jedan od ključnih razloga zašto SAD nemaju saveznike u borbi protiv Kine.

Prema tome, ako Sjedinjene Države nemaju evropske saveznike protiv Kine, evropske članice NATO-a nemaju američku podršku protiv Turske. Iako američko-turski odnosi nisu bili naročito dobri nakon turske kupovine ruskog PVO sistema S-400 i naknadne odluke SAD da isključe Tursku iz F-35 programa, dve zemlje su već počele da ponovo otkrivaju uzajamnu ljubav, pri čemu Turska cilja na američke ideje o razvoju alternativne rute globalnog lanca snabdevanja u sklopu suprotstavljanja Kini.

Predsednici SAD i Turske Donald Tramp i Redžep Erdogan stižu na ceremoniju otvaranja NATO samita u Belgiji, Brisel, 11. jul 2018.

Činjenica da se odnosi između Turske i SAD potencijalno normalizuju i da su SAD – uprkos tome što se spor Turske i Kipra pretvorio u regionalnu borbu za resurse – do sada odbijale da se umešaju u sukob, pokazuje da ne samo da je NATO daleko od „saveza“, već da rascepi postaju toliko veliki da bi Alijansu mogli pretvoriti u savez koji postoji samo na papiru.

 

Salman Rafi Šeik je stručnjak za međunarodne odnose i spoljna i unutrašnja pitanja Pakistana.

 

Naslovna fotografija: Blumberg

 

Preveo Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Izvor New Eastern Outlook