Nemačka između Istoka i Zapada

Evropa i Nemačka moraju pružiti odlučujući otpor Sjedinjenim Američkim Državama i njihovoj hegemoniji, koja nastoji da uništi sve vrednosti evropske tradicije i kulture

Na svetskim kongresima Komunističke internacionale (Kominterne) držani su uvodni govori u kojima se raspravljalo o perspektivama Ruske revolucije. Nezaboravni su referati Lenjina, Trockog, Zinovjeva i Dimitrova, koje su oni održali na svetskim kongresima Kominterne 1921, 1928. i 1936. godine. Svet je u to vreme govorio da je u Evropi počela nova, „ruska epoha“. Nemali broj pripadnika intelektualne elite bio je ubeđen da je Ruska revolucija, oktobra 1917, suštinski promenila svet, a pre svega samu Evropu.

Levičarske revolucije i evropski fašizam bili su u jednakoj meri motivisani uspesima boljševika, tvrdili su agitatori. Glavna parola tih pokreta u Zapadnoj Evropi glasila je: borba „protiv dekadencije i haosa“ što su ga stvorile vladajuće elite koje su – kako se verovalo – prouzrokovale i Prvi svetski rat. Bili su ubeđeni da pomenute političke manjine, po ugledu na boljševike, treba da krenu u ofanzivu, te da preuzmu vlast i u drugim evropskim zemljama. Većina evropskih naroda pozdravila je oktobarski puč boljševika godine 1917, jer, posle užasnog iskustva iz Prvog svetskog rata, šta je bilo logičnije nego da su mnogi poverovali da je došao kraj kapitalističke civilizacije, te da je vreme da se preduzmu radikalne mere promene društva, odnosno, da evropski narodi pripreme novi politički program, koji bi onemogućio izbijanje budućih svetskih ratova. Jednom rečju, Oktobarska revolucija postala je na neki način zaštitni znak posleratne Evrope. Nju su u svojim govorima slavili i desni i levi revolucionari. Zajedničko im je bilo uverenje da svet treba da se organizuje na novoj, pravednoj, socijalnoj osnovi.

Konzervativni, liberalni i socijaldemokratski političari bili su jedinstveni u mišljenju da prava na slobodu građanina treba dovesti u vezu sa socijalnom pravdom. Evropskim narodima obećavane su reforme i blagostanje, s namerom da se otupi oštrica Boljševičke revolucije. Evropski fašizam i nacionalsocijalizam bili bi nezamislivi bez Oktobra 1917. godine. U pogledu propagande i kulta ličnosti, fašisti i nacionalsocijalisti kopirali su boljševike. Zato i ne čudi što su mnogi nemački komunisti posle 1933. godine ubrzo postali članovi nacističke stranke. Mnogi nisu videli da među njima postoji neka velika razlika.

Kad je Hitler preuzeo vlast, njegova ideologija bila je prilično bliska levičarima, jer se i on zalagao za radnička prava i socijalnu pravdu. Brza pobeda protiv Poljske u jesen 1939. godine, te pobeda protiv Francuske u maju 1940. toliko su ponele Hitlera da je posle toga rešio da napadne i Rusiju. Interesantno je da on nikada nije govorio da vodi rat protiv Sovjetskog Saveza, već isključivo protiv „jevrejsko-boljševičke diktature“, te protiv Rusije i ruskog naroda. Uostalom, mnoge narode Sovjetskog Saveza on je ubrajao u svoje saveznike u borbi protiv Rusa. Hitler je težio da vlada svetom, a na tom putu smetala mu je Rusija. Zato je trebalo uništiti tu zemlju.

Privredni potencijal Sjedinjenih Država i borbena snaga Crvene armije predstavljali su odlučujući činilac u pobedi nad Hitlerovom Nemačkom. Rusi su u maju 1945. godine osvojili Berlin.

Raspad Sovjetskog Saveza godine 1989. označio je početak nove epohe. Odmah na početku te epohe postavila su se pitanja: da li će posle pada Berlinskog zida Amerika biti odlučujući i jedini faktor globalne politike, ili će ujedinjena Nemačka ponovo igrati važnu ulogu u Evropi i svetu? Da li će slabu Jeljcinovu Rusiju u svetskoj politici zameniti Kina?

NEMAČKI KONFLIKT
Negde oko 1955. godine svet je shvatio da je Nemačka u Drugom svetskom ratu zapravo pobedila. Engleska i Francuska izgubile su najveći deo svojih kolonija. Severna Afrika stigla je u Pariz, a Kalkuta se preselila u London i Mančester. Meksikanci i uopšte stanovnici Latinske Amerike preplavili su gradove u Sjedinjenim Državama. Tako su u Severnoj Americi, pored azijatskih i crnačkih geta, sada nastala nova – latinoamerička.

Tradicionalno dominantno, belo, anglosaksonsko, protestantsko stanovništvo Sjedinjenih Država (WASP), više ne predstavlja apsolutnu većinu vladajućeg establišmenta, kao što je to bio slučaj do osamdesetih godina prošlog veka. Latinoamerikanci su etnička grupa s najvećim natalitetom. U mnogim delovima Sjedinjenih Država španski postaje, pored engleskog, glavni jezik komunikacije. U svim većim gradovima, od Njujorka do Los Anđelesa, nastaju velika sirotinjska geta, koja veoma podsećaju na slamove u Bombaju, Limi ili Sao Paolu. Slično se događa i u Rusiji, gde su stanovnici bivših sovjetskih republika – Turkmeni, Uzbeci ili Kirgizi – uglavnom muslimani, preplavili Moskvu i Petrograd.

Šatori beskućnika na ulicama Los Anđelesa, 30. maj 2019. (Foto: AP Photo/Richard Vogel)
Šatori beskućnika na ulicama Los Anđelesa, 30. maj 2019. (Foto: AP Photo/Richard Vogel)

Kako na Zapadu, tako i u Rusiji, postaju sve očigledniji znaci velikih socijalnih, religijskih i rasnih razlika. Stoga su verski ratovi danas sasvim mogući u Zapadnoj Evropi, ali i u drugim delovima sveta. Ovaj sukob raznih kultura, religija i civilizacija odražava se na moral i na svest društva, pa se rešavanjem tog problema sve više bave policija, socijalni radnici i druge institucije, kako ne bi izmakao kontroli državnih organa.

Nemačku su 1945. godine okupirale Amerika, Engleska i Rusija. Godine 1949. bila je podeljena na Zapadnu i Istočnu Nemačku. Veliki delovi Nemačke kao što su Šlezija i Pomeranija pripali su Poljskoj, dok je manji deo pripao Rusiji (Istočna Pruska). S tih čisto nemačkih teritorija stanovništvo je proterano i uglavnom se naselilo u Zapadnu Nemačku, a manji deo u Istočnu.

Na kraju Drugog svetskog rata Nemačka je bila poražena, okupirana, ponižena, a nemački gradovi, kao i fabrike, bili su tokom savezničkog bombardovanja potpuno ili delimično uništeni. Na ogromno iznenađenje čitavog sveta, zemlja se u relativno kratkom vremenu oporavila: gradovi i fabrike bili su obnovljeni. Mnogi su to s pravom nazvali zapadnonemačko „privredno čudo“. Do obnove zemlje došlo je pre svega zahvaljujući sposobnosti nemačkih inženjera i specijalista, visokom procentu obrazovanog stanovništva i neopisivo velikoj motivaciji radnika. Značajan doprinos otklanjanju posledica rata dale su nemačke žene i proterani Nemci iz Poljske i Češke (sudetski Nemci).

Veliki nemački pisac Ernst Jinger u svojim delima – negde oko 1930. godine – veoma je tačno i dobro opisao tu karakteristiku nemačkog naroda. On govori o stvaralačkoj snazi različitih slojeva nemačkog društva i zanimanja, a koji su sposobni da deluju ka zajedničkom cilju. A to je karakteristika samo onog naroda koji je u stanju da misli i dela kao zajednica rada. Ovo je naročito došlo do izražaja tokom Prvog svetskog rata, kad je Nemačka funkcionisala pod uslovima ratne privrede. U pojedinim vojnim jedinicama borili su se, jedan pored drugog, rame uz rame, vojnici, koji su u mirnodopsko vreme bili kvalifikovani majstori, i oficiri, koji su posedovali diplome inženjera. I vojnici i oficiri imali su zajednički cilj: da poraze neprijatelja.

Posle Prvog svetskog rata vojnici su bili demobilisani, no vojnička disciplina veoma je dobrodošla privredi u mirnodopskim uslovima. Vojni poraz nije demoralisao radnike, koji su do juče bili ratnici, već je kod njih još više ojačao volju da vojni poraz u mirnodopskim uslovima pretvore u ekonomsku pobedu. Takvoj snazi nemačkog radnika (videti knjigu Radnik Ernsta Jingera) divili su se i britanski državnik Čerčil, a i američki predsednici Teodor Ruzvelt i Hari Truman. Staljin je veoma dobro poznavao Nemce i blistavo je predvideo da će ta zemlja veoma brzo ukloniti posledice ratnih razaranja. Zbog toga su predloge američkog ministra finansija Morgentaua odbili i Amerikanci i Rusi i Englezi. Nemci su industrijska sila, poseduju prvoklasne inženjere i visokokvalifikovane radnike, te je Nemačku nemoguće pretvoriti u isključivo agrarnu zemlju.

Ono što političari na Zapadu nisu nikako želeli da se dogodi jeste da dođe do saveza Nemačke i Rusije. Dobro su predvideli da bi vojno poražena Nemačka veoma brzo obnovila ne samo nemačku industriju, već pomogla obnovi i razvoju sovjetske. Staljinov plan bio je jasan: ocrnjene i satanizovane Nemce rehabilitovaće vodeći ih u borbu, zajedno s „progresivnim narodima sveta“, protiv anglosaksonskog imperijalizma, čime će slomiti njegovu ekonomsku dominaciju svetom. Na taj način Nemci bi izbegli ponižavajući proces denacifikacije i zapravo bi na kraju ispali moralni pobednici Drugog svetskog rata. To je bio razlog zbog čega su se Vašington i London dogovorili da pripreme program prevaspitavanja nemačkog naroda. Jednom rečju, želeli su ne samo da prevaspitaju nego i da pridobiju Nemce za svoje sopstvene ciljeve.

Pripadnici berlinske komande američke vojske u tenkovima na putu ka Čekpoint Čarliju, Berlin, oktobar 1961. (Foto: Wikimedia/U.S. Army Photo)
Pripadnici berlinske komande američke vojske u tenkovima na putu ka Čekpoint Čarliju, Berlin, oktobar 1961. (Foto: Wikimedia/U.S. Army Photo)

Ernst Jinger se u svojoj knjizi Radnik, na literaran način, suprotstavio filozofiji Martina Hajdegera. Jinger je bio ubeđen da sve dok država vodi računa o kulturi, obrazovanju, vaspitanju, dotle je obezbeđen opstanak nacije i društva, a napredak industrije i visoka produktivnost njenih proizvoda jesu zagarantovani. Suprotno pesimističkim tvrdnjama Hajdegera, Jinger je verovao da tekovine moderne tehnike i blagostanje neće naciju dovesti u stanje letargije i pretvoriti je u besmisleno potrošačko društvo. Stvaralačka snaga Nemaca i njihova volja da streme ka zajedničkom cilju – napretku i novim pobedama – to prosto neće dopustiti.

Osnova nemačkog uspeha položena je davne 1812. godine, kad je Pruska sprovela sveobuhvatne političke i ekonomske reforme. Engleska je kolevka Industrijske revolucije. Prva parna mašina proizvedena je u Engleskoj 1776. godine, prva lokomotiva 1804, a prva železnička pruga na svetu izgrađena je takođe u Engleskoj 1825. godine. Francuska je 1789. sprovela prvu buržoasku revoluciju. Pruska reforma imala je za cilj da objedini najbolje tekovine i Engleza i Francuza. Prva železnička pruga u Nemačkoj izgrađena je svega deset godina posle Engleske. Političke promene Pruska je sprovela po ugledu na Francusku, no ne putem revolucije i krvi, već putem reforme i discipline. Tako je Pruska veoma brzo od osrednje evropske države postala jedna od vodećih evropskih industrijskih i vojnih sila.

Kasnije se ova pruska reforma proširila i na ostale delove Nemačke. Naročito je bila važna u obrazovanju. Velika pažnja bila je posvećena kvalitetu osnovnih i zanatskih škola, gimnazija i univerziteta. Za razliku od elitnih škola u Engleskoj, Francuskoj i Sjedinjenim Državama, Nemačka je vodila računa da svako obdareno dete dobije priliku da se upiše na univerzitet i da školovanje bude besplatno.

Država je forsirala izgradnju industrije. Strogo se pazilo na visok nivo produktivnosti i kvalitet proizvoda. Izbegavši greške Francuske i Rusije, gde se industrijalizacija sprovodila iz jednog centra, kruto, planski, Nemačka je shvatila da takav način guši slobodnu i privatnu inicijativu, a bez nje nema brzog razvoja privrede.

Nemačka je stvorila „industrijsku organizaciju“, koja je po svojoj efikasnosti bila bez premca u svetu. Tajna uspeha bila je u sledećem: velike fabrike nisu u svojim halama proizvodile sve, već su se udružile sa srednjim i malim proizvođačima. Oni su sa svoje strane snabdevali glavno, centralno preduzeće potrebnim proizvodima i to po najpovoljnijim cenama, nudeći proizvode najboljeg kvaliteta.

Fabrikanti, ministri, generali, sindikalne vođe, predstavnici svih političkih stranaka, od socijaldemokrata do konzervativaca, zajedno su seli za sto i dogovorili se kako da obezbede socijalni mir koji će doneti dobro svima, od fabrikanata do radnika, i samim tim doprineti jačanju ugleda Nemačke u svetu. Tako se u Nemačkoj nije ponovio francuski scenario, koji karakterišu politička nestabilnost, česti štrajkovi i revolucije. Ukratko, Nemačka je stvorila „revoluciju odozgo“. Za razliku od ustavnih prava građana, kakva postoje u Engleskoj i Francuskoj, Nemačka je ta prava produbila i proširila na socijalna prava. Time je Nemačka već krajem 19. i početkom 20. veka posedovala najbolji zdravstveni i penzioni sistem u svetu.

Nemačka armija imala je ne samo vojne zadatke, već je predstavljala važnu vaspitnu instituciju za mlade ljude. Vojnici iz gornjih, srednjih i nižih socijalnih slojeva živeli su mesecima pod istim uslovima. Sem toga, ti mladi ljudi govorili su kod kuće bavarski, saksonski, švapski i brojne druge dijalekte, a sada su bili objedinjeni jednim, standardnim nemačkim (Hochdeutsch). Tako je armija bila važan instrument za postizanje socijalnog i političkog jedinstva nemačkog naroda. Velike zasluge za jačanje nemačke države i društva ima nemački državnik Bizmark.

Prvi kancelar Nemačkog carstva Oto fon Bizmark (Foto: Hulton/Getty Images)
Prvi kancelar Nemačkog carstva Oto fon Bizmark (Foto: Hulton/Getty Images)

Ernst Jinger je veoma dobro opisao taj proces formiranja nemačke nacije, stvorene putem ratova i forsirane industrijalizacije. Nemačka je već početkom 20. veka postala vodeća industrijska sila u Evropi, prestigavši Englesku i Francusku. To je kod svih slojeva društva stvorilo osećanje samopouzdanja i ponosa, te predstavlja osnovu nacionalnog identiteta.

Ovaj proces donekle je usporen dekadencijom političkih elita, koju su generisali Amerikanci posle 1945. godine. Pa ipak, Nemačka je privredno i danas najjača evropska država. Time se pokazalo da ni vojni porazi nisu mogli da potpuno pokolebaju volju Nemaca da „rade i proizvode“.

NAPADI NA JINGERA
Tezama Ernsta Jingera suprotstavili su se mađarski filozof Đerđ Lukač i američki sociolog Talkot Parsons. Lukač je tvrdio da je Jinger tipičan predstavnik nemačkog romantizma i iracionalizma, koji idealizuje nemačkog oficira kao nosioca moderne vojne tehnike. Za Lukača realitet svake države i društva predstavlja ne „sabornost naroda“, kako tvrdi Jinger, već je odlučujuće postojanje klasnog društva. Lukač kritikuje Jingera, nemačku vojnu disciplinu i protestantizam, jer vode ka militarizaciji društva i služe isključivo jačanju nemačkog imperijalizma. Jinger, po Lukaču, potpuno pogrešno tumači pojmove kao što su jezik, kultura, univerzitet, tehnika, jer ih shvata kao organsku celinu koja, po Jingeru, i čini narodni karakter.

Lukač veruje da nemački pisac potpuno zanemaruje socijalne razlike i umesto toga stvara ideološku konstrukciju koja se zove „narod“. Jinger bi hteo da ubedi Nemce da oni imaju „misiju“. U knjizi Radnik Jinger je, po Lukaču, stvorio ideal „nacističke diktature“. Lukač veruje da su nacističkoj propagandi služili značajni nemački intelektualci kao što su Martin Hajdeger, Karl Šmit i Ernst Jinger. Sva trojica su – neko pre, neko kasnije – postali opozicija nacističkoj diktaturi.

Razaranje uma Lukač je napisao po zadatku Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Rusi su izvojevali odlučujuću pobedu pod Staljingradom i postalo je prilično jasno da će Moskva ubrzo biti jedan od značajnih činilaca koji će učestvovati u okupaciji Nemačke. Zadatak Lukačeve knjige bio je da Nemcima oduzme kulturnu samosvest i nacionalni identitet. Sve ideje koje su bile tako važne za nemački identitet valjalo je diskreditovati i podvrgnuti bespoštednoj kritici kao nešto nesavremeno, nazadno, iracionalno, što služi militarizmu, osvajačkim ratovima i imperijalizmu.

Umesto Ernsta Jingera i njegovih ideja, valjalo je u prvi plan isticati tradiciju Prosvetiteljstva. Trebalo je pre svega da se proučavaju nemački filozofi Kant i Hegel, a od pisaca Lesing, Gete i Šiler. Ovi autori treba da se citiraju kao istinski nosioci nemačke i evropske kulture. Marksa i Engelsa Lukač slavi kao osnivače „naučnog socijalizma“. Lukač je cenio i Tomasa Mana, jer je takođe pripadao taboru „antifašističkog otpora“.

Zbog svega toga Đerđa Lukača treba da postavimo gde mu je i mesto – kao autora koji je pisao po zadatku. Znajući kakva je atmosfera vladala u Moskvi u vreme kad je Lukač pisao to delo, ne može mu se mnogo zameriti. Pa ipak, mogao je makar u dozvoljenim granicama da naznači i kritiku postojećeg sistema u Sovjetskom Savezu. On to, međutim, nije uradio.

Mađarski hegelijanski i marksistički filozof i književni kritičar Đerđ Lukač (Foto: thecharnelhouse.org)
Mađarski hegelijanski i marksistički filozof i književni kritičar Đerđ Lukač (Foto: thecharnelhouse.org)

U kritičare dela Ernsta Jingera spada i američki sociolog Talkot Parsons. Nemački autor video je slabe strane američke demokratije, kapitalizma i Versajskog diktata i zato je izlaz našao u ideji „radnika“, koji je u stanju da objedini sve slojeve nemačkog društva. Parsons nekritički gleda na američki sistem i ne želi da vidi haos koji Vašington proizvodi u Evropi i svetu. Sistem lobija i „politički korektna laž“, po Parsonsu, ne predstavljaju nikakav politički ni moralni problem. Umesto toga, Amerikanac optužuje antidemokratsku i antisemitsku revoluciju u Nemačkoj iz 1933. godine kao glavne krivce što je u toj zemlji došla na vlast nacistička diktatura.

Parsons veruje da je za Nemačku bila fatalna činjenica što industrijsku revoluciju u Nemačkoj nije pratio raskid sa starim, feudalnim sistemom. Naprotiv, stari, feudalni sloj društva zadržao je svoje privilegije i u novoj modernoj, kapitalističkoj Nemačkoj. Nemački sitni i srednji zemljoposednici, „junkeri“, zadržali su i u novoj, kapitalističkoj Nemačkoj vodeće položaje u državi, armiji, diplomatiji. No, po svojim ubeđenjima ti junkeri su i dalje bili nosioci starih, feudalnih vrednosti u pogledu religije, poimanja časti i vojničke hrabrosti. Svakako da ti pojmovi iz doba romantizma stoje u suprotnosti s kapitalističkom stvarnošću.

Nosioci romantičarskih ideja kod Nemaca bili su „malograđani“. Oni su uticali na mišljenje naroda. Malograđanin mrzi strance, a pre svega Jevreje. Parsons je 1924. godine studirao u Nemačkoj, u Hajdelbergu, prvenstveno se baveći pitanjima protestantske etike i izučavanjem socioloških radova Maksa Vebera.

U kapitalističkom sistemu postoje tri tipa kapitalizma: harizmatskitradicionalni i racionalni. Ista podela postoji i u modernim državnim institucijama. Nemački narod izabrao je vođe i tradiciju harizmatskog tipa. Blagodareći sistemu obrazovanja i vaspitanja armije u Nemačkoj, u građanskom životu sasvim je potisnut racionalni momenat. Zato, po Parsonsu, nije slučajno što se nacistička ideologija pre svega oslanjala na nemački protestantizam i prusku tradiciju i što njihov način posmatranja sveta nosi u sebi jasne crte religioznog fanatizma. To se najbolje vidi u masovnim nacističkim priredbama i ritualima, a naročito marševima. Oni su uticali da većina stanovnika prihvati teror kao nešto sasvim normalno.

Hitler je obećao nemačkom narodu da će ga izvesti „iz ropstva jevrejskog finansijskog kapitala“, što su pojmovi koje poznaje svaki vernik koji je čitao Stari i Novi Zavet. Tamo se govori o Mesiji, koji će jevrejski narod osloboditi egipatskog ili vavilonskog ropstva. U nacističkoj ideologiji taj mesija je firer. Hitler je, dakle, imao jasnu religioznu viziju da će svoj narod osloboditi poniženja i ropstva, Nemcima nametnutih „versajskim diktatom“ i „jevrejskim zelenaštvom“.

Radikalni antisemitizam, po Parsonsu, svoje korene ima u hrišćanstvu i paganskom pogledu na svet. Nacionalizam je doveo taj proces do kraja time što je izvršio genocid nad Jevrejima. Nacionalizam se, međutim, nije borio samo protiv Jevreja, već i protiv – Slovena. Hitler je i jedne i druge smatrao nižim, manje vrednim ljudima. Nemci i germanska rasa uopšte pripadaju „nadljudima“ i njihov je zadatak da unište Slovene i Jevreje. Tako su nacisti želeli da stvore novi tip čoveka koji će biti superioran u odnosu na sve ostale narode i rase.

Elitna nacistička vojna formacija bila je vaspitana u tom duhu i zadatak im je bio da se nemilosrdno obračunaju sa slovenskim narodima, a pre svega s Rusima, kao vekovno najozbiljnijem protivniku germanske rase. Kao u nekoj hemijskoj laboratoriji, nacistički ideolozi su nameravali da kao iz epruvete stvore budućeg čoveka novog tipa, koji bi bio „izabran“ da vlada svetom. I ovaj pojam jasno nam ukazuje da se nacistička ideologija oslanja na Stari zavet i jevrejske religiozne knjige, gde se Jevreji spominju kao „izabrani narod“. Kod nacista, videli smo, to je germanska rasa.

Nacisti, međutim, nisu voleli hrišćanstvo, jer su držali da je to religija slabih. Zato su se više oslanjali na germansku mitologiju. Od postojećih velikih svetskih religija, mnogi nacisti znatno su više uvažavali islam nego hrišćanstvo.

Nacistički vođa Adolf Hitler okružen vojnicima sa nacističkim zastavama tokom prolaska kroz špalir prilikom jednog mitinga na Bukebergu (Foto: Hulton Archive/Getty Images)
Nacistički vođa Adolf Hitler okružen vojnicima sa nacističkim zastavama tokom prolaska kroz špalir prilikom jednog mitinga na Bukebergu (Foto: Hulton Archive/Getty Images)

Antikapitalističke tendencije i čežnje, koje tradicionalno postoje kod Nemaca, a naročito malograđana, nacisti su preusmerili ka mržnji prema strancima, pre svega Slovenima i Jevrejima. Na ruševinama starog sveta nameravali su da stvore novi mit o jednom vođi, jednom narodu i jednoj državi.

Kako je posle Prvog svetskog rata Nemačka izašla kao poražena sila, a ekonomska situacija bila veoma teška, s ogromnim brojem nezaposlenih, mnogi Nemci videli su izlaz u vojnoj disciplini, koja je Nemcima omogućila da se tokom Prvog svetskog rata pune četiri godine tako uspešno bore gotovo protiv celog sveta. Uspomena na te slavne ratne dane davala im je nadu da se opet mogu „dignuti iz pepela“. To će biti moguće samo kad se nađe neki harizmatski vođa, kao što su u ratu bili generali Hindenburg i Ludendorf.

Posle Prvog svetskog rata u Nemačkoj je nastalo novo doba, epoha Vajmarske republike. Ona je, nema sumnje, bila demokratska. No, imala je i svojih slabosti, zbog postojanja velikog broja stranaka u vladajućoj koaliciji, koje su onemogućavale da se o ključnim pitanjima donesu brze i pravilne odluke. Postojala je paraliza državnog aparata. Kad se najzad pojavio harizmatski vođa, Hitler, nemački narod ga je oduševljeno pozdravio kao mesiju, koji će državu izvesti iz poniženja i bede.

Talkot Parsons raspravlja o pojmu racionalizacije i to sa stanovišta liberalne ideje slobode. A u odnosu na politički tip vlasti, on se oslanja na „racionalni“, kako su ga definisali liberalni sociolozi 19. veka. Karakteristika „racionalizacije“ i jeste u tome da se suprotstavlja svakoj narodnoj tradiciji i njenoj istoriji. Ona vidi svoj zadatak u tome da stvori novi svet, koji će odgovarati novoj epohi i vladavini kapitalizma. Na čelu ovog novog pogleda na svet stajale su Sjedinjene Američke Države.

Dok su se posle 1918. u Evropi javljali komunizam, fašizam i nacionalsocijalizam, Amerika je postala nosilac ideje slobode i zapadne demokratije. Parsons je grešku Vašingtona video u tome što se posle 1918. godine udaljio od Evrope. Međutim, posle Drugog svetskog rata Sjedinjene Države temeljno su promenile svoj stav i postarale su se da u Evropi postignu političku dominaciju i ideološku hegemoniju. U tom smislu posle 1945. godine zemlje Zapadne Evrope – a pre svega Nemačka – ustavom su se obavezale da će se odreći tradicije i da Rusija, sovjetska Rusija, dugoročno gledajući, više nikad ne bude svetska sila, odnosno da Moskvu, jednako kao i Berlin, valja posmatrati kao pobeđenu zemlju.

„Racionalizacija“, kako je Parsons vidi, znači da Stari kontinent valja da se odrekne svoje tradicije. Amerika će taj cilj postići tako što će uništiti evropsku kulturu njenih naroda. Vašington se nije ograničio da ovaj cilj postigne samo u Evropi, već je nastojao da ga proširi i na ostale kontinente – Aziju, Afriku i Latinsku Ameriku.

Za Parsonsa su Sjedinjene Države „jedina i poslednja svetska sila“. Samo je Amerika sposobna da uredi svet na principu slobode i liberalizma. Parsons je inspirisao američke političare i ideologe, kao što su Henri Kisindžer i Zbignjev Bžežinski. Oni su tvrdili da je godine 1989, posle raspada Sovjetskog Saveza, Amerika jedina svetska sila i zato je prirodno da ona mora osigurati za sebe najvažnije sirovine sveta. Sem toga, zadatak Vašingtona leži u tome da pazi da u budućnosti ne nastane još jedna svetska sila, jer bi ona mogla da ugrozi prevlast Amerike.

Svoje glavne radove Parsons je pisao od 1933. do 1945. Veliki deo tog opusa posvećen je nacističkoj diktaturi. Kad je Amerika ušla u rat, u decembru 1941, on je postao savetnik u vladi Sjedinjenih Država. Napisao je veliki broj eseja i držao predavanja. Evo naslova nekoliko tih radova: „Nacionalsocijalizam i nemački narod“, „Propaganda i društvena kontrola“, „Maks Veber i današnja politička kriza“. Njegove radove priredila je za štampu Uta Gerhart, pod naslovom O nacionalsocijalizmu (On Nationalsocialism, New York 1993, Walter de Gruyter).

Adolf Hitler salutira trupama Verhamta koje marširaju ulicama Varšave, 05. oktobar 1939. (Foto: AP)
Adolf Hitler salutira trupama Verhamta koje marširaju ulicama Varšave, 05. oktobar 1939. (Foto: STR/AP Photo)

Glavni cilj Parsonsovih studija sastojao se u tome da pronađe dokaze za „funkcionalnu nauku“. Verovao je da do tog cilja može da stigne tako što će izvršiti sociološku analizu vlasti, moći i državne birokratije. Namera mu je bila da potpuno isključi istoriju i umesto toga se bavi društvenim aktivnostima elite, te da proučava društvene slojeve i njihovo međusobno prožimanje. Socijalne razlike i suprotnosti valja rešavati u okviru socioloških istraživanja. Empirijska društvena istraživanja treba vršiti u okviru stvarnih faktora moći. Sociološka istraživanja treba da nam pruže sliku društvene realnosti. Pojave li se negativne tendencije u društvu, zadatak sociologije jeste da pronalazi rešenja za novonastale probleme. Tako se uvek iznova uspostavlja poverenje između građanina i društvenih klasa.

Kada su godine 1945. saveznici na čelu s Amerikom okupirali Nemačku i porazili nacistički režim, pojavila se potreba za prevaspitavanjem nemačkog naroda. Pobednici su računali da će taj proces trajati ne nekoliko godina, već nekoliko decenija. Sem toga, oni su znali da bi u Nemačkoj trebalo ne samo da stvore demokratske institucije, već da ih moraju i kontrolisati, kako bi sprečili da se ponovo pojave stari, tradicionalni, fatalni oblici institucija, koji bi Nemačku ponovo mogli da gurnu u zagrljaj neke nove nacističke vladavine. Sjedinjene Države su verovale da ovaj proces ne sme da se ograniči samo na Nemačku, već mora da važi za sve evropske zemlje. Razlog je bio veoma prost. Vašington je znao da može kontrolisati samo onu Evropu u kojoj vlada američki vid demokratije.

Postoji velika sličnost između Amerikanca Parsonsa i Mađara Lukača. I jedan i drugi stvorili su svoje filozofske sisteme za potrebe države. Mađarski filozof pisao je po zadatku samog Staljina. On je pre svega kritikovao nemački iracionalizam.

Američki mislilac radio je za potrebe Sjedinjenih Država i njihove obaveštajne službe CIA. Neprestano je insistirao da Vašington mora razbiti i uništiti svaku evropsku nacionalnu instituciju, jer one prosto predstavljaju smetnju hegemoniji Sjedinjenih Država. Parsons je tvorac „američke imperijalne sociologije“. Uz pomoć takve nauke Amerikanac je verovao da će njegova zemlja biti u stanju da kontroliše svako evropsko društvo. Parsons je prosto stavio znak jednakosti između pruske i nacističke vladavine, odnosno, između tradicije i diktature. Zato je on u svoje idejne protivnike ubrojao Maksa Vebera i Huga Projsa.

AMERIČKO SHVATANjE DEMOKRATIJE
Pokušaću da analiziram dve značajne studije američkog sociologa: Problem kontrolisane promene (The Problem of Controlled Change) i Neki prvorazredni izvori i načini agresije u društvenim strukturama zapadnog sveta (Certain Primary Sources and Patterns of Aggression in the Social Structure of Western World). U ovim radovima Parsons je pružio osnove na kojima treba da počiva okupacija Zapadne Nemačke. Amerika u Nemačkoj ima kratkoročne i dugoročne ciljeve. U prve ubraja kadrovsku politiku, koja strogo mora da vodi računa o tome da iz državnog aparata izbaci sve one činovnike koji su podržavali Hitlera. U dugoročne ciljeve spada proces promene nemačkog mentaliteta. Ako želi da ima uspeha, Amerika mora da pre svega promeni svest Nemaca. Parsons zna da apstraktna prava na slobodu i demokratiju nisu dovoljna da zadobije podršku pobeđenog evropskog naroda. U Nemačku se mora uvesti anglosaksonski tip demokratije, a on svoje korene ne može imati u „tamnoj tradiciji“ nemačke istorije.

Sjedinjene Države upotrebljavaju pojmove prava na slobodu i ljudska prava već s početka 19. veka i to kao instrument u svojoj spoljnoj politici, kako bi sa svetske pozornice potisnule stare evropske imperijalne sile, u prvom redu Španiju. Ovo je u školskim udžbenicima poznato kao Monroova doktrina. Na planu unutrašnje politike Vašington vodi građanski rat protiv Juga. „Borce za slobodu crnaca“ zapravo uopšte ne interesuje oslobođenje crnaca. Vašington želi da iz Amerike istisne engleske banke i njihov monopol nad trgovinom pamuka, koga zajednički kontrolišu južne države američke konfederacije i London.

„Parlamentarni sistem“ ima zadatak da birače isključi iz stvarno demokratskog odlučivanja. „Građanin“ u ovakvom sistemu daje svoju punomoć poslanicima, političarima i predsedniku i oni, u njegovo ime, donose najvažnije političke odluke. Ovaj demokratski, zapadni sistem omogućuje da stvarnu vlast u državi ima mali krug ljudi koji čine političku elitu zemlje. Najširim slojevima društva nude se sportska takmičenja, popularne televizijske serije i senzacionalističke vesti, koje mogu da čitaju u visokotiražnim bulevarskim listovima. Umesto da građanin bude iscrpno i podrobno obavešteni o političkim problemima zemlje, masovni mediji nude im jeftinu zabavu, popularne festivale posvećene, recimo, pivu ili mogu da učestvuju u takmičenjima u lepoti pasa, posmatranju sportskih događaja, da prate život zvezda iz sveta filma ili zabavne muzike. Iscrpno se izveštava o njihovom privatnom životu i narodu se sugeriše da je to veoma značajno, kao da je to najvažniji problem društva.

Navijači u San Francisku posmatraju utakmicu Super boula, 02. februar 2020. (Foto: Philip Pacheco/Getty Images)
Navijači u San Francisku posmatraju utakmicu Super boula, 02. februar 2020. (Foto: Philip Pacheco/Getty Images)

Tako je demokratski proces ograničen na svega nekoliko stotina ljudi, koji donose najvažnije političke i ekonomske odluke jedne zemlje. Vladajuće partije i političari zavisni su od milijardera, koji finansiraju njihovu izbornu kampanju. Milijarderima je ta vrsta demokratije najbolja, jer legitimiše njihovu moć, a njihovo poslovno bogatstvo na taj način dobija legitimitet. Milijarderi finansiraju demokratsku fasadu i tako niko ne može da dovodi u pitanje legitimitet njihove moći i bogatstva.

Demokratski izbori američkog tipa tako pre ili kasnije dovode do paralize društva, jer interesi najširih slojeva društva prosto više nisu prisutni u političkom životu zemlje. Rezultat tog procesa je očevidan. Većina građana uopšte ne učestvuje u izborima, ljude ne zanima politika. Poznato je da već decenijama američkog predsednika bira svega oko dvadeset odsto stanovništva. Predizborna kampanja u Sjedinjenim Državama pre liči na vašar ili karneval u Brazilu. Kandidati ne govore o bitnim problemima stanovništva, već o događajima koji mogu da zabavljaju narod. Nevažna je ozbiljna analiza ekonomske situacije u zemlji, a u prvi plan dolaze emocionalni događaji, kao rođenje ili smrt nekog bliskog člana familije kandidata za predsednika. Jednom rečju, Talkot Parsons prećutkuje važan momenat američkog sistema, a to je manipulacija masama, koje sprovodi jedan posto Amerikanaca, koji poseduju 99 odsto bogatstva zemlje.

Znatno uspešnije od pomenutog američkog sociologa reformisali su nemačko društvo dvojica Nemaca: Veber i Projs. Nemačka je posle Prvog svetskog rata prestala da bude carevina i uspešno se pretvorila u građansko demokratsko društvo. Velike zasluge pripadaju ovoj dvojici autora, koji su ujedno i patrijarsi Vajmarskog ustava. Sve je to urađeno u senci nemačkog vojnog poraza i versajskog diktata. Veber i Projs uspešno su napravili sintezu nemačke tradicije i modernog pojma liberalnog ekonomskog napretka.

PRUSKI MODEL
Američki autori greše kada veruju da su osnova pruske države, junkeri, bili reakcionarni sloj stanovništva. Tokom brze industrijalizacije Nemačke, junkeri su bili ne samo oficiri i verni državni službenici, već i sitni i srednji sloj zemljoposednika, koji su brzo i uspešno preuzeli postulate modernog agrarnog kapitalizma. Kao oficiri, oni su se zalagali da Nemačka dobije najmodernije oružje, a kao vlasnici zemlje postali su nosioci moderne poljoprivredne proizvodnje. Zahvaljujući njihovoj sposobnosti Nemačka je postala evropska velesila.

Potrebno je stvoriti neku vrstu otvorenog ustava koji bi bilo moguće neprestano dopunjavati, uzimajući u obzir političke promene i potrebe društva. Ustav uvek odražava interese vladajuće elite. No, svako društvo istovremeno treba da poseduje „konkurenciju demokratskih formi“. Po mišljenju Projsa i Vebera, samo takvo političko uređenje u stanju je da se suprotstavi opasnosti vojnog puča, koji bi mogli da sprovedu najmoćniji i najbogatiji krugovi u državi, kako bi ustav zemlje stavili van snage, te da vladaju isključivo na osnovu sile. Iz tog razloga pomenuta vladajuća elita nikako ne voli parlamentarnu demokratiju. Za dobro naroda i države takođe nije poželjno da predsednik države ima suviše velika ovlašćenja, jer bi u tom slučaju on mogao da dođe u iskušenje da se proglasi diktatorom. Zato ustav mora jasno da ograniči njegovu vlast.

Veliki nedostatak demokratskog sistema na Zapadu nalazi se u samoj prirodi političkih stranaka. Pre ili kasnije one postaju „birokratske“ i podležu zakonu „hijerarhije“. Svaki partijski aparat teži ka koncentraciji moći, a da bi funkcionisao, mora da stvori vođu. Unutar svake političke stranke vremenom dolazi do formiranja frakcija i klika. U tome leži velika slabost partijske demokratije, kako ju je video Maks Veber. Zbog toga što vođe političkih stranaka imaju moć koju baza ne može da kontroliše, banke i veliki koncerni mogu slobodno da se „dogovaraju“ s vođama stranaka i tako preko njih utiču na političke odluke države. Da bi se to sprečilo, ustav valja da šefu države zajemči ovlašćenja pomoću kojih bi mogao opozvati odluke političara koje nisu u interesu njenih građana. Isto tako, ustav mora da jemči i održavanje referenduma. Jednom rečju, tek kada postoji ustavom zagarantovana konkurencija, dakle, neka vrsta dvovlašća, ili trovlašća, između stranačke demokratije, predsednika i narodnog referenduma, biće zagarantovane slobode i socijalna prava građana.

Najbolji primer predstavlja Vajmarski ustav. Uloga predsednika sastojala se u tome da štiti državne službenike i njenu birokratiju od uticaja političkih stranaka. Državni aparat vodili su stručnjaci, koji su bili birani na osnovu svojih kvalifikacija i koji nikako nisu smeli postati plen vladajućih političkih partija, sklonih da visoke položaje dele na osnovu stranačkih zasluga. Tako je ustav sprečio da položaje dobijaju partijski karijeristi. Predsednik je imao široka ovlašćenja, jer ga je birao narod, dok ministre biraju političke stranke. Zato je on bio konkurencija birokratizovanom partijskom aparatu. Zbog toga je poželjno da predsednik bude harizmatična ličnost, koji bi najbolje mogao da predstavlja zemlju. On je na neki način predstavljao moderniju verziju kraljevske vlasti. Kad je posle Prvog svetskog rata na čelo države u Nemačkoj došao Hindenburg, to je u kriznim situacijama mnogo značilo za stabilnost političkog života države, jer je on bio proslavljeni maršal, koji je izvojevao mnoge važne vojne pobede u toku Prvog svetskog rata.

Nemački feldmaršal i drugi predsednik Vajmarske republike Paul fon Hindenburg (Foto: Wikimedia/Lucius Castus/Staatsbibliothek zu Berlin/Preußischer Kulturbesitz)
Nemački feldmaršal i drugi predsednik Vajmarske republike Paul fon Hindenburg (Foto: Wikimedia/Lucius Castus/Staatsbibliothek zu Berlin/Preußischer Kulturbesitz)

Projs i Veber imali su za cilj da spreče stvaranje apsolutne vlasti i onemoguće dolazak na vlast najbogatijih, gde bi demokratija predstavljala samo dekor. Za razliku od anglosaksonskog shvatanja pojma demokratije, gde se u prvi plan ističe pravo na slobodu, ova dvojica nemačkih autora davala su prednost socijalnim pravima kao što su, recimo, zdravstveno i penziono osiguranje. S pravom su ukazivala na to da bez tih prava sloboda ostaje samo prazno, apstraktno slovo. Oni su verovali da ustavom i zakonima treba ojačati socijalna prava u poređenju s pravima na slobodu.

Veber je verovao da elementi tradicije, kulture i nacionalne istorije treba da budu uključeni u ustav zemlje, ali sa modernom i racionalnom osnovom. Odbacio je ideologiju političkih stranaka, koje od svojih članova zahtevaju disciplinu i politički korektno stanovište i suprotstavio joj „etiku odgovornosti“. Ona svoje poreklo ima u tradiciji hrišćanstva, koja nas podseća i poziva da volimo bližnjeg svoga i da budemo trpeljivi prema onima koji misle drugačije od nas. Zato je Veber pridavao veliku važnost moralu koji mora biti osnova za sve slojeve društva, uključiv i elitu.

Vajmarski ustav bio je veoma dobro napisan, ali je propao. Odgovornost snose radikalne političke stranke koje su verovale da Nemačka može da se oporavi samo ako se ukine ustav i uvede diktatura. U novonastaloj situaciji, pruski oficiri i državni službenici bili su zatečeni. Tako je general fon Šlajher verovao da se politička kriza može prevladati samo diktaturom, a ekonomski tako što će država finansirati izgradnju velikih projekata, recimo, auto-puteva. Stari predsednik fon Hindenburg nije shvatao opasnost u kojoj se našao vajmarski poredak i lakomisleno je Adolfa Hitlera imenovao za kancelara. Zahvaljujući Hindenburgu, Hitler je stavio van snage Vajmarski ustav i počeo da sprovodi teror protiv svojih političkih protivnika. Dolazak na vlast Hitlera označio je i kapitulaciju pruske tradicije i njenog vojničkog duha.

PRIVREDNO ČUDO
Oko 1955. godine Zapadna Nemačka mogla je slobodno svetu da kaže da je zapravo ona pobedila u Drugom svetskom ratu. U to vreme ne samo da se „podigla iz pepela“, već je po svojoj ekonomskoj snazi prestigla Francusku i Veliku Britaniju. Nemačka je doživela neviđeni privredni razvoj, a njeni građani uživali su životni standard bez premca u svetu, koji su dostigli samo još Švedska i zemlje Beneluksa.

Godine 1949. osnovana je Zapadna Nemačka, dobivši ustav koji je u potpunosti odgovarao željama Sjedinjenih Država. Po svojoj suštini, ovaj ustav je bio znatno slabiji i manje demokratski od Vajmarskog. Recimo, prema ustavu iz 1949. šef države ne bira se direktno. Takođe, ustav Zapadne Nemačke ne poznaje referendum. Sve to jasno pokazuje nedostatak poverenja u nemački narod. Stvarnu moć ima kancelar. A njega bira vladajuća koalicija političkih stranaka koje su dobile najviše glasova na izborima. Kako su sve više jačale tendencije da se stvarna vlast s nacionalnih parlamenata prebaci u centralu, u Brisel, tako je postalo sve očiglednije da su političke stranke postale suvišne. One više ne kreiraju politiku, već je samo, kao poštari, prenose iz Brisela u Berlin.

Staljin je 1952. godine poslao čuvenu „notu“ nemačkom kancelaru Adenaueru. U toj poruci najavio je da će se Rusija odreći ratne odštete koju je Nemačka bila dužna da plati Moskvi. Takođe, obećao je da će Sovjetski Savez predstavljati veoma unosno tržište za nemačku industrijsku robu, kao i da će se zalagati protiv podele Nemačke. Imao je samo jedan uslov: da Nemačka bude neutralna.

Staljin je imao mnogo razloga da ovaj predlog objavi svetu. Vođi Sovjetskog Saveza bile su potrebne moderne fabrike i nemački inženjeri. Ukratko, on je veoma dobro znao da mu je posle rata, koji je odneo preko dvadeset miliona sovjetskih građana – najvećim delom Rusa – pre svega potrebna proizvodna snaga, a nju je mogao da nađe samo kod Nemaca. Dakle, bilo je potrebno da mu bude stavljena na raspolaganje i zapadnonemačka industrija (istočnonemačka industrija je već bila pod njegovom kontrolom, nap. prev.). Da bi to postigao, valjalo je Zapadnu Nemačku otrgnuti od uticaja Sjedinjenih Država.

Prvi Generalni sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza Josip Visaironovič Džugašvili Staljin (Foto: SovFoto/Rex Features)
Prvi Generalni sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza Josip Visaironovič Džugašvili Staljin (Foto: SovFoto/Rex Features)

Nemački kancelar Adenauer odmah je Staljinovu „depešu“ predao američkom ministru spoljnih poslova Alenu Dalsu (Allan Dulles), a ovaj ju je prosledio američkom predsedniku Hariju Trumanu. Bivši šef američke obaveštajne službe Dals i predsednik Truman odmah su spremili odgovor na „Staljinovu notu“. Njih dvojica iz temelja su promenili spoljnopolitički kurs ranijeg predsednika Ruzvelta. Što se Nemačke tiče, rešili su da stvore tajnu armiju pod imenom Gladio (Gladio). Ona bi se sastojala od bivših elitnih jedinica nacističke Nemačke i esesovskih odreda. Truman i Dals bili su ubeđeni da će Rusija u najskorijoj budućnosti pregaziti ne samo Zapadnu Nemačku, već i čitavu Evropu i da će ruski tenkovi uskoro stići i do francuske obale, do Atlantika.

Zapadnonemačku obaveštajnu službu (BND) stvorila je CIA. Za prvog šefa BND-a Amerikanci su imenovali generala Gelena (Reinhard Gehlen; general-lajtnant Vermahta, obaveštajni šef Sektora Istok, nap. prev). Zadatak Gladija sastojao se u sledećem: kad ruski tenkovi pregaze Nemačku i Evropu, on bi trebalo da vodi neku vrstu partizanskog rata protiv ruske okupacione armije.

Truman se odrekao usluga američkog Jevrejina Morgentaua. I inače Truman nije imao mnogo poverenja u Jevreje i nastojao je da ih ukloni s važnih položaja u američkoj državnoj administraciji i vojnoj industriji. Za to je postojalo nekoliko razloga. Jevreji su tradicionalno pripadali liberalno-demokratskom levom bloku, dok su Truman i Dals stajali na suprotnoj strani barikade. Neposredan povod bila je afera oko američkog atomskog programa. Kao što je poznato, tajnu američke atomske bombe ubrzo su imali Rusi. U izdaji je učestvovalo upadljivo mnogo američkih Jevreja na čelu s bračnim parom Etel i Julijusom Rozenberg. Kao prvooptužene američki sud ih je zbog veleizdaje osudio na smrt.

Za razliku od Morgentaua, Truman je veoma držao do evropske i nemačke tradicije. Pobeđenoj i porušenoj Nemačkoj bila je potrebna brza i efikasna ekonomska i finansijska pomoć. Sjedinjene Države su rešile da tu akciju pokrenu što je moguće brže i sa što manje birokratskih prepreka, što je poznato kao Maršalov plan.

Nemački kancelar Konrad Adenauer bio je veoma dobro upoznat s američkom politikom. Vašington je rešio da radikalno otpiše sve dugove Bona, koje je Zapadna Nemačka morala da plati na ime ratne odštete, i tako pridobije srca Nemaca. Istovremeno su Sjedinjene Države dale Zapadnoj Nemačkoj povoljne kredite, uz pomoć kojih je Nemačka bila u stanju ne samo da u veoma kratkom roku odstrani posledice razaranja zemlje, već da izgradi nove, moderne fabrike koje su bile bolje od engleskih i francuskih.

Savetnici američkog predsednika Trumana verovali su da će Zapadna Nemačka ubrzo igrati ulogu lokomotive, koja vuče iz krize ostale evropske države koje nemaju tako razvijenu industriju i proizvodnu moć. Tako se Nemačka ne samo brzo oporavila od posledica ratnih razaranja, već joj je ubrzo bila potrebna nova radna snaga, koju je morala da već sredinom šezdesetih godina prošlog veka traži iz Italije, Portugalije, Grčke i Španije, a početkom sedamdesetih i iz bivše Jugoslavije. Integracija, pa i asimilacija tih stranih radnika išla je relativno brzo i bezbolno. Sve te zemlje su evropske i imaju istu, hrišćansku tradiciju. Ukratko, Adenauer je odbio Staljinov predlog.

Bivši Savezni kancelar Savezne Republike Nemačke Konrad Adenauer (Foto: KAS-ACDP/Peter Bouserath, CC-BY-SA 3.0 DE)
Prvi posleratni kancelar Nemačke Konrad Adenauer (Foto: KAS-ACDP/Peter Bouserath, CC-BY-SA 3.0 DE)

Zapadna Nemačka se tako, oslobođena dugova i plaćanja reparacija zbog Drugog svetskog rata, potpomognuta povoljnim američkim kreditima, mogla potpuno posvetiti obnovi zemlje. Ubrzo je po svojoj privrednoj snazi postala vodeća evropska država. Zbog visokog životnog standarda mnogi stručnjaci iz ostalih evropskih zemalja rešili su da dođu u Zapadnu Nemačku.

Neposredno posle Staljinove smrti (1953) „istočni blok“ je zabeležio nekoliko dramatičnih događaja: ustanak radnika u Vorkuti, nemiri u Istočnoj Nemačkoj i Poljskoj, te tri godine kasnije pokušaj državnog udara u Mađarskoj.

PORAZ NEMAČKE 1989.
Godina 1989. označila je da je Nemačka Drugi svetski rat izgubila tek te godine. Istina, te godine došlo je do ujedinjenja Zapadne i Istočne Nemačke. Među protivnicima nemačkog ujedinjenja bili su Izrael, Engleska i Francuska. Bojali su se da Nemačka ponovo ne postane evropska velesila. Da bi se sprečio ponovni uspon Nemačke, Vašington, London i Izrael su se pobrinuli da ujedinjenoj Nemačkoj oduzmu suverenitet i valutu. Njihova parola glasila je da Nemačku valja „evropeizovati“. Nemačka nacionalna valuta, marka, prestala je da važi, a umesto toga Nemačkoj je nametnut evro. Za utehu, Amerikanci su Nemcima ponudili da slobodno mogu da ekonomski dominiraju na Balkanu. Ovde tradicionalno ionako nisu nikada mnogo bili zainteresovani ni Amerika ni Engleska. No, i dugove balkanskih država London i Vašington velikodušno su prepustili Nemcima da ih oni plate. Najbolji primer za to pruža nam slučaj Grčke.

Postoji tajni ugovor u vezi s uslovima za ujedinjenje Nemačke: Nemačka je morala da se odrekne svoje valute, marke. Umesto marke Nemačka je morala da prihvati evro. (U vezi s politikom primanja emigranata iz islamskog sveta takođe ne odlučuje Berlin, već Brisel.) Za razliku od nemačke marke, evro nije valuta čija se vrednost oslanja na realnu produktivnu snagu industrije, već je postao objekt kreditnih i finansijskih manipulacija.

Sve to urađeno je na osnovu želje Sjedinjenih Država. Tradicionalna nemačka privreda zasnivala se na snazi industrije, te su tako i banke bile na neki način zavisne od njih. Sada u Nemačkoj, kao i u Americi, banke diktiraju politiku ekonomije. Američke banke od svoje vlade zahtevaju da im osigura – ako treba i vojnim intervencijama – neograničeni pristup svetskim sirovinama.

Imperijalizam Sjedinjenih Država više nije tako samouveren kao što je bio tokom 20. veka. Vašingtonu je sasvim jasno da je njihova moć na silaznoj putanji. Amerika je, istina, još uvek vojno najjača sila sveta, ali postaje sve očevidnije da Vašington danas više ne može da apsolutno gospodari svetskim zbivanjima. Rusija vojno sve više jača, tako da je Moskva u stanju da odgovori na svaki vojni izazov. Privredno, Kina sve više potiskuje Sjedinjene Države čak i iz onih područja koja su nekada važila kao njihovi verni klijenti, što je slučaj s nekim državama u Južnoj Americi, Africi i Aziji.

Amerika postaje sve više nesigurna i na planu unutrašnje politike. Sudar kultura sve je vidljiviji i u gradovima Sjedinjenih Država. Ubistva crnačkog civilnog stanovništva su gotovo svakodnevni slučajevi. Ubice su najčešće beli policajci. Svedoci smo borbe rasa i civilizacija u samoj Americi.

Jedan demonstrant sedi na putu sa transparentom u rukama na kome piše „Crni životi su važni“, dok drugi kleči na jednom kolenu sa stisnutom pesnicom tokom protesta zbog ubistva Džordža Flojda, Los Anđeles, 30. maj 2020. (Foto: AP Photo/Mark J. Terrill)
Protest zbog ubistva Džordža Flojda, Los Anđeles, 30. maj 2020. (Foto: AP Photo/Mark J. Terrill)

Nemačka industrijska roba sve više osvaja tržišta u Evropi, Latinskoj Americi, Aziji, Rusiji, Kini, Africi, pa i u samim Sjedinjenim Državama. Rezultat toga jeste da mnogi počinju da veruju kako je potajna, stvarna svetska sila zapravo Nemačka. To London i Vašington žele po svaku cenu da spreče. Njihov plan je da ponovno ožive Morgentauove ideje. Glavna njegova misao sastojala se u sledećem: da bi se Nemačka onemogućila da ponovo postane faktor u svetskoj politici, valja je pre svega uništiti na polju kulture.

Supstanca jedne nacije ne uništava se bombardovanjem fabrika i puteva, već razbijanjem kulturnog prostora. Kako se to danas postiže? Otvore se širom granice i dozvoljava se nekontrolisan priliv stranaca, pre svega iz islamskih država. Iskustvo je pokazalo da ta religija prosto ne može da se integriše u evropsku kulturu, već želi da je uništi. Etika islamskih emigranata nespojiva je s radnom etikom Nemaca, koji su generacijama vaspitavani u duhu radne discipline i poštenog rada.

Poplava emigranata koju Nemačka doživljava poslednjih meseci i godina jasno nam govori u prilog te teze. Postoje primeri gde zemlje vode restriktivnu emigrantsku politiku. U svetu su svetli primeri Kina i Izrael, a u Evropi najbolji primer daje nam Mađarska. To dokazuje da su te zemlje suverene. Nemačka, međutim, nije. Kineski inženjeri izvode velike projekte, recimo, u Africi, kao što su železnice, fabrike, škole i mostovi. Ti veliki radovi zapošljavaju stotine hiljada domaćih radnika i tako oni ne moraju da „plivaju“ do mediteranskih, evropskih obala, već zaposlenje nalaze u sopstvenim zemljama. Nemačka bi mogla da sledi taj primer. No, ona to ne može uraditi jer, prosto, nije suverena zemlja.

Vrline nemačkih industrijskih radnika, koje svoj koren imaju u hrišćanskoj, protestantskoj etici, kao što su odgovornost na poslu, poštenje, savest, disciplina, islam uopšte ne poznaje. A upravo su ove vrline omogućile Nemačkoj i anglosaksonskim zemljama da prve zakorače u moderno industrijsko doba. Emigranti iz muslimanskog sveta žive u gradovima Zapadne Evrope u svojim getima i uopšte nisu u stanju da razumeju nemačkog radnika, koji odbija, na primer, da prima socijalnu pomoć ako je nije zaslužio.

Islamski emigranti mogu da proizvedu potpunu paralizu društva u Evropi ako njihov broj pređe kritičnu brojku. Mnogi to i vide, no prosto se boje da to javno i kažu, da ne bi bili žigosani kao „desničarski ekstremisti“ ili „neonacisti“. Svedoci smo početka potpunog raspada evropske kulture i njenih tradicionalnih vrednosti.

Nemačka danas u najvažnijim pitanjima ne poseduje državni suverenitet. Vladajuća politička klasa u Nemačkoj očevidno nema ni snage ni volje da se bori protiv velikih, tekućih izazova kao što je, na primer, nekontrolisani priliv stranaca. To su prosto činjenice. Jedini racionalni argument koji imaju najodgovorniji ljudi iz sektora nemačke privrede glasi: ako se odreknemo usluga stranaca, onda će produktivni rad u Nemačkoj pasti tako nisko da više nećemo biti sposobni da konkurišemo svetskim industrijskim silama kao što su Japan, Amerika ili Kina.

No, o tome treba da se otvoreno razgovara. Jer, postoje i druga mišljenja koja zastupaju poznati ekonomski stručnjaci. Oni, međutim, tvrde suprotno – da Nemačka može savladati sve privredne teškoće sopstvenim snagama i da je zbog toga sasvim nepotreban priliv milionskog broja muslimanskih emigranata. Kad to kažemo, nikako ne znači da imamo nešto protiv islama, ali smo protiv toga da se pomogne izbeglicama po cenu, recimo, da se unište naš zdravstveni sistem i životni standard.

Rešenje vidim u dijalogu, u politici koja bi bila demokratska, koja bi imala forme neposredne demokratije, a ne da se, kao što je slučaj danas, bitne odluke za državu donose u bezimenim kabinetima, „iza zatvorenih vrata“. Nekontrolisani priliv izbeglica može se sprečiti samo tako da u Avganistanu ili Somaliji prestanu građanski ratovi. Jednom rečju, valja se boriti protiv uzroka građanskih ratova u tim zemljama. A to u prvom redu znači da Sjedinjene Države treba da prestanu da se mešaju u njih i da odbiju da naoružavaju ovu ili onu ratujuću stranu u, recimo, Siriji ili Jemenu.

Američki vojni konvoj u blizini grada Tel Tamr, na severu Sirije, 20. oktobar 2019. (Foto: Baderkhan Ahmad/AP Photo)
Američki vojni konvoj u blizini grada Tel Tamr, na severu Sirije, 20. oktobar 2019. (Foto: Baderkhan Ahmad/AP Photo)

Što se Evrope tiče, mora se najzad pružiti odlučujući otpor Sjedinjenim Državama i njihovoj hegemoniji, koja nastoji da uništi sve vrednosti evropske tradicije. Amerikanci to sprovode pod parolom „potrebe za racionalizacijom“ društva i ekonomije. No, posledice toga bile bi potpuno uništenje evropske kulture.

Nekontrolisani priliv islamskih emigranata može da dovede do potpune paralize funkcionisanja privrede i državnih institucija u celini. Da bi se Nemačka uspešno oduprla ovim izazovima, mora se osloniti na ostale evropske narode, koji imaju iste ili slične probleme kako s izbeglicama, tako i s pritiscima iz Vašingtona.

 

Bernd Rabel (Bernd Rabehl, 1938), nemački sociolog, profesor univerziteta u Nemačkoj i Brazilu. Smatra se najvažnijim teoretičarom studentskog pokreta u Zapadnoj Nemačkoj 1968. Krajem 1998. održao predavanje na kom je upozorio na opasnost od nekontrolisanog priliva stranaca. Živi i radi kao slobodan autor u Berlinu.

 

Preveo Nikola N. Živković

 

Glas CDXXVI, knjiga 32, SANU, Beograd, 2016.

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Markus Schreiber

 

Izvor Stanje stvari