Samoproglašena „predsednica Belorusije“ Svetlana Tihanovska sastala se ovih dana u Viljnusu sa francuskim filozofom Bernar-Anrijem Levijem. Levi, poznati ideolog obojenih revolucija u Libiji, Siriji i Ukrajini, stigao je u glavni grad Litvanije da se upozna sa Tihanovskom i da pruži podršku nastavku protesta i demonstracija od strane opozicije koja ne priznaje rezultate predsedničkih izbora održanih 9. avgusta u Belorusiji.
Francuski pisac, filozof i novinar Bernar-Anri Levi, u medijima nazvan „sivim kardinalom liberalizma“, susreo se sa bivšom predsedničkom kandidatkinjom Svetlanom Tihanovskom u glavnom gradu Litvanije. On je to obznanio u četvrtak, 20. avgusta, objavivši na svom Instagram nalogu zajedničku fotografiju sa beloruskom političarkom. Čemu je bio posvećen njihov razgovor – nije precizirao. Pisac je napomenuo da je bio šokiran susretom s Tihanovskom, nazivajući je licem beloruske revolucije i protivnikom „tiranina Lukašenka“.[1]
„Filozof“, prijatelj bivšeg francuskog predsednika Nikole Sarkozija, trgovac oružjem, šarlatan i avanturista… Njegovo pojavljivanje pored Tihanovske je značajan događaj u kontekstu svega onoga što se dešava ovih dana u Belorusiji. U nastavku ćemo se pozabaviti njegovim angažmanom u prethodnim godinama i decenijama na nekim drugim mestima, u nekim drugim državama, da bi došli do zaključka kako ni ovaj sasatanak sa Tihanovskom nije slučajan i bezrazložan.
IZRAZITI SRBOFOB
Od početka građanskog rata u Jugoslaviji, početkom 90-ih godina, posebno od početka rata u Bosni, Bernar-Anri Levi se stavio u službu jedne strane. Svojevremeno je tvrdio da se, pomažući muslimanima, na Drini brane vrednosti evropske civilizacije od podivljalih Srba. Bio je opčinjen Alijom Izetbegovićem, a kada je nekadašnji lider bosanskih muslimana umro, Levi ga je, u egzaltaciji, opisao sledećim rečima:
„Beretka s onim belim ljiljanima, koju je Izetbegović nosio, ima neotuđivo mesto pored neprobojnog prsluka Aljendea i Gandijevog sarija od belog platna. I znam – taj čovek nije bilo ko.“
Prema Leviju, „kosmopolitizam i čast Evrope“ upravo su taj ljiljan iz naslova njegovog dnevnika i bošnjačka strana u jugoslovenskom konfliktu, za čiji je račun snimio dokumentarni film „Bosna“ – što predstavlja tipičan primer ratnog pamfletizma u kinematografiji.
Jedina stvar koja mu je pored knjiga draga je, kako je rekao u jednom intervjuu, medalja koju mu je Izetbegović uručio 1993. godine. A zaslužio ju je kao propagandista Izetbegovićevog koncepta Bosne. Snimajući film prolazio je ulicama Sarajeva u organizovanoj koloni, daleko od Kazana, Dobrovoljačke, Velikog parka – nije video privatne zatvore Alijinih oficira, izbacivanje Srba iz redova za hleb i vodu, i sistematski genocid sprovođen nad njima u Sarajevu tokom rata.
Iako je bio inspirator, pokretač i promoter svih antisrpskih kampanja tokom devedesetih, on je svoj zločinački naum i svoju srbofobiju uspešno prikrivao fokusirajući se na ličnosti poput Miloševića, Mladića ili Karadžića.
„Za mene je to rat koji dolazi osam godina prekasno, prošlo je osam godina otkako je Milošević morao da bude kažnjen, a šteta sprečena. Tih osam godina značilo je uništavanje gradova, stotine hiljada mrtvih, razaranja bez premca u Evropi od Drugog svetskog rata. Za sve to je odgovoran Slobodan Milošević. To što se dogodilo u noći u sredu na četvrtak čekao sam godinama, pod uslovom… da su zapadnjaci stvarno odlučili da se bore protiv Miloševića“, izjavio je na početku NATO agresije na Srbiju, aktivno podržavajući u svojim člancima i knjigama Oslobodilačku vojsku Kosova i pozivajući zemlje NATO-a da što pre otpočnu sa bombardovanjem Jugoslavije.[2]
KORUMPIRANI INTELEKTUALAC
Iste godine je, posle napada islamističke terorističke grupe Šamila Basajeva na Dagestan – koji je najverovatnije bio povezan sa američkim specijalnim službama – preporučio Zapadu da prizna autoritet militanata i samoproglašenog „predsednika Čečenske Republike Ičkerije“ Aslana Mashadova.
Godine 2003. podržao je gruzijskog predsednika Mihaila Sakašvilija, koji je na vlast došao posle stavljanja na čelo demonstracija u gruzijskom parlamentu, kada je srušena vlast Eduarda Ševarnandzea. (Sakašvili je kasnije podržao i evromajdanski pokret za vreme rušenja ukrajinske vlade i predsednika Viktora Janukoviča, a za vreme nemira u Kijevu pojavio se i kao zvanični govornik na bini na Trgu Nezavisnosti, dok ga je za vreme rata na istoku Ukrajine novoizabrani predsednik Petro Porošenko imenovao za svog savetnika.)
Godine 2008. tokom sukoba u Južnoj Osetiji pozvao je da se Moskva pritisne upotrebom vojno-političkih metoda.
Ovaj skromni „društveni aktivista“ uzeo je najaktivnije učešće u događajima koji su prethodili „Arapskom proleću“. Godine 2011. u Francuskoj je objavljena njegova knjiga Nevoljeni rat, gde je ispričao kako je u Libiji organizovan „miroljubiv protest“, koji je navodno izgledao ovako: Levi je 2010. pronašao neku grupu pobunjenika u Bengaziju, pozvao ih da sebe nazovu „Prelaznim nacionalnim savetom“ (marionetska vlada sastavljena od opozicionara) i povezao ih sa Sarkozijem. Dana 11. marta 2011. njihovi predstavnici su primljeni u Jelisejskoj palati kao „legitimni predstavnici libijskog naroda“ koji su dobili međunarodno priznanje, a 19. marta francuski bombarderi su već bombardovali Libiju.
Od sredine 2013. bio je aktivan u propagandi protiv sirijske vlade, a 20. juna iste godine objavio je članak „Spasite Alepo“ koji je dobio neprirodno široku distribuciju i prostor u svetskim medijima. U pomenutom članku Levi se pozvao na analogiju invazije na Libiju, ali ovaj put protiv „krvavog režima Bašara el Asada“ u Siriji.
Naravno, „filozof“ nije propustio događaje vezane za puč u Ukrajini. Konkretno, 9. februara 2014. godine nastupio je na pozornici Euromajdan radikalnim rusofobnim govorom: „Svi smo Ukrajinci“. Pozvani su evropski sportisti i zapadni svet da utiču na učešće Rusije na Olimpijskim igrama. Opozicija je 18. februara povela svoje pristalice prema vladinim zgradama, zapalili su kancelariju Partije regiona i ubili jednog čoveka. To je bio početak sukoba između policije i demonstranata, i kao rezultat toga Majdan je ušao u najkrvaviju fazu, koja je kulminirala smrću desetina ljudi i državnim udarom koji je dao podsticaj građanskom ratu. Ubrzo nakon toga je potekla krv, a zemlja je utonula u haos rata i sukoba pod vođstvom zapadnih marioneta.
Koliko je „filozof“ zaradio u Ukrajini nije poznato, ali je činjenica da je preko kijevskog Majdana proširio svoja ideološka krila. Bila je to upravo ona vrsta „revolucije” koju Levi pozdravlja: gomila ljudi sa oligarhom iza njih, neokolonijalizam u maršu, transnacionalne korporacije i kompanije koje dele plen.
Od 2015. do 2016. godine, kako je uspeh oružanih snaga Rusije u Siriji rastao, upravo je on postao glavni kritičar Vašingtona zbog odbijanja SAD da podrži stvaranje „Kurdistana“ i da odgovori na akcije Moskve. Levi nastavlja da govori isto i danas, nakon rezultata turske operacije istočno od Eufrata i potpisanog memoranduma s Moskvom.
Bernar-Anri Levi savetovao je predsednike Sarkozija, Olanda i Makrona u Francuskoj, kao i mnoge druge državnike u drugim evropskim zemljama, da ne spominjemo režime ukrajinskog ili gruzijskog formata. Drugim rečima, Levi je ideolog neoliberalizma i jedan od njegovih zadataka je da iza kulisa savetuje i predvodi prozapadne lidere. Cilj je stvoriti front za prikrivanje dugoročnih planova i posredovanje u potencijalnim sukobima.
Bernar-Anri Levi je poznat po tome što je svuda gde je stigao da promoviše ideju liberalnog kapitalizma promovisao i rat pod maskom humaniste koji se bori za mir. Nije to bilo samo kada je u predgrađu Pariza ispred nekog zida glumio da se nalazi na sarajevskom naselju Ciglane. Dešavalo se i to da je u toku večere u restoranu „Kloseri de Lil“, između porcije špageta sa tartufima i boce skupocenog vina, slao poruke „iz opkoljenog Sarajeva“. Činio je takve stvari i u predvečerje agresije na Libiju, koju su opustošili i opljačkali Francuska, Britanija i SAD. Isto je činio na Kosovu, Ukrajini, gde god je mogao da u ime odbrane korporacija i vlastitog bogatstva brani ideju demokratskog totalitarizma. Radio je to i u Siriji gde, na sreću, do danas na vlast nisu dospeli oni koji su tamo sejali ratove od kraja osamnaestog veka. Ipak, najviše se istakao u Libiji pomažući pljačku ove zemlje koju su nakon svrgavanja Gadafija sa vlasti izveli Sarkozi, Klintonova, Obama i drugi.
Ukratko, radi se o korumpiranom intelektualcu i rutavom piscu čije knjige više niko i ne čita. Normalni ljudi u normalnim državama na pomen njegovog imena odmahuju rukom i prisećaju se filma „Prohujalo s vihorom“![3]
Njegov susret sa Tihanovskom u Viljnusu govori o tome da Pariz namerava da interveniše u Belorusiji. Ali čak i ako je sastanak sa Tihanovskom Levijeva lična inicijativa, Belorusi bi trebalo da budu oprezni. Ovaj filozof miriše na krv i stoga bi Belorusi trebalo da budu posebno pažljivi prema onima koji pozivaju na nemire i sukobe.
Ako Levijevo pojavljivanje znači uključivanje Francuske u ono što se dešava u Belorusiji, Rusija bi trebalo da obrati pažnju na drugi kontinent – Afriku. Naime, tamo je 18. avgusta došlo do vojnog udara u Maliju, državi koja je deo zone interesa Francuske, a koju su brojne medijske kuće nazvale „antifrancuskom“. Pariz je već oštro reagovao na ono što se dogodilo. Istog dana – 18. avgusta – Ekonomska zajednica zapadnoafričkih država (ECOWAS) odlučila je da zatvori granice svojih država članica sa Malijem, obustavi sve finansijske tokove iz Malija, kao i da ukloni Mali iz tela koja donose odluke.
Države ECOWAS pripadaju francuskom neformalnom sistemu starateljstva nad svojim bivšim kolonijama. Sada antifrancuski pokreti jačaju u ovim državama. A pomoć afričkim radnicima da odbace jaram francuskog neokolonijalizma primarni je zadatak celog progresivnog čovečanstva, uključujući i Rusiju, u čiju zonu interesa Francuska u poslednje vreme sve više upada. Međutim, moguće je da je Levijev nastup svojevrsni odgovor Francuske prema Rusiji. Činjenica je da se pukovnik Sadio Kamara, koji je stajao iza državnog udara u Maliju, nedavno vratio iz Rusije, gde je bio na obuci. Sada se o tome otvreno govori o afričkim medijima.[4]
VESNIK RATOVA I KRIZA
U 20. veku mesto „sivih kardinala“ zauzeli su različiti ideolozi, a u 21. veku – teoretičari neoliberalizma. Bernar-Anri Levi svakako predstavlja jednog od najsjajnijih primera takvih manipulatora danas. Ako se taj francuski „filozof“ pojavi negde, to znači da će uskoro početi kriza, invazija, nestabilnost, državni udar ili rat u blizini tog mesta. Gotovo svaki izvoz američke i zapadne „demokratije“, „slobode“ ili „ljudskih vrednosti“ nije se odvijao u poslednjih 20 i više godina bez učešća ove osobe.
U okviru te filozofije demantuje se i sama ideja društvenog napretka, a krivica se stavlja na „destruktivnu ulogu državnog aparata“. To jest, Levi izjavljuje da se bilo koja vlast na kraju pretvara u totalitarnu, pa stoga, navodno, ne bi trebalo dozvoliti jačanje „režima“ – potrebno je blokirati dolazak jakih lidera i raspustiti suverene institucije, jer će to „zagarantovano prerasti u diktaturu“.
Ideju aktivno podržavaju i liberalni krugovi u Rusiji, mada je u stvari svrsishodno pokriće za dokazivanje globalnih planova transnacionalnih korporacija. Ako se pažljivo pogledaju rezultati koje takva filozofija može dati kada se široko distribuira, postaje jasno da oni u potpunosti zadovoljavaju ciljeve transnacionalnih krugova i njihov rad na „otvaranju“ suverenih država i novom krugu globalizacije.
Na primeru Evrope, rezultate ovog pristupa vidimo vlastitim očima. Borba za sprečavanje jakih lidera da steknu vlast u evropskim prestonicama, pod izgovorom da će to jačanje pretvoriti „demokratiju“ u totalitarizam, pouzdano je pretvorila Evropsku uniju u jednu amorfnu tvorevinu sa stanovišta suverenog kursa. Funkcija ideologa poput Levija je da stvore „omot“ za implementaciju uzorka takvog sistema. Socijalni virusi – tolerancija, politička korektnost, multikulturalizam i drugi, lišavaju društveni organizam mogućnosti otpora, dok politički virusi, koje Bernar-Anri Levi nameće, isto čine sa državnim organizmom.
RUSIJA KAO NAJVEĆA META
S obzirom na to da je donedavno globalizacija bila uspešno odgovorna za slično otvaranje ekonomija, kolektivno se može govoriti o uništavanju same institucije nacionalnih država. Shodno tome, neverovatna rusofobija provodnika ovog sistema rezultat je činjenice da je upravo ruska država svojim postupcima dovela ili dovodi do podrške suverenim državama u njihovom otporu neoliberalizmu. Drugim rečima, u kontekstu ljudi kao što je Levi, Rusija je neprijatelj jer sprečava da pruži opšti vektor kretanja ciljanim državama uz strogo definisan kurs. Znajući to, nije teško razumeti zašto je opseg rusofobije nesrazmerno veliki u delima zapadnih ideologa.
Konkretno, u javnom dopisu najpoznatijeg živog francuskog pisca Mišela Uelbeka i gorepomenutog zagovornika neoliberalizma, Levi piše: „Rusiju su mogli adekvatno zastupati samo Solženjicin, Saharov, zapadnjaci u zemlji i disidenti, dok je Putinova Rusija totalno neznanje i nedostatak kulture, progon, diktatura i siromaštvo …“ Levi za Rusiju tvrdi da je „država-zombi, da je istovremeno i mrtva i živa, da joj je telo živo, a da joj je duša umrla“.
U geopolitičkom smislu, Rusija svake godine postaje sve važnija alternativa unipolarnom svetu, posebno u tandemu sa Kinom. Ako Kina padne, Rusija će ostati sama. Ako Rusija padne, Kina će se odmah uklopiti u zapadne koncepte, koji će joj uskratiti političku nezavisnost. Ako obe strane padnu, sve ostale uslovno nezavisne zemlje – Indija, Severna Koreja, Turska, Iran i druge – automatski će se odreći otpora. Zbog toga je Rusija glavni cilj ideologa poput Levija i njegovih mentora.
Nakon neočekivanog neuspeha transnacionalnih elita u Sjedinjenim Državama, oličenog u dolasku na vlast Donalda Trampa, ideolozi su neko vreme otišli u senku. Rat unutrašnjih elita i uspesi američkih nacionalnih krugova urušili su specifičnosti „globalističkih“ planova, zamrzli mnoge procese neoliberalizma, a samim tim i funkcije ljudi Levijevog formata.
Korisna funkcija Bernara-Anri Levija za Rusiju je ta što on, kao „ratni glasnik“, dolazi na mesta koja mogu postati meta u dugoročnim planovima transnacionalne elite. A pošto to najčešće utiče na interese Rusije –što smo videli na primerima Ukrajine, Sirije i Gruzije – nećemo pogrešiti ako zaključimo da bi Levijeva slika sa Tihanovskom trebalo da upali alarme u Moskvi.[5]
Ostoja Vojinović je istoričar, nezavisni istraživač i publicista. Ekskluzivno za Novi Standard.
________________________________________________________________________________________________
UPUTNICE:
[1] https://lenta.ru/news/2020/08/20/kardinal
[2] https://rs.sputniknews.com/analize/201705111111135384-bernar-anri-levi-torta-beograd-1/
[3] https://iskra.co/kolumne/emir-kusturica-bernar-anri-levi-raspali-sezdesetosmas-korumpirani-intelektualac-rutavi-pisac-cije-knjige-vise-niko-i-ne-cita/
[4] https://ukraina.ru/exclusive/20200820/1028625811.html
[5] http://www.usprus.ru/category/item/3349-seryj-kardinal-liberalizma-chem-opasen-dlya-mira-bernar-anri-levi
Naslovna fotografija: Instagram/bernardhenrilevy
Izvor Novi Standard
