Prema jednom istraživanju sprovedenom u raznim delovima sveta, poverenje građana u vršioce vlasti je, od izbijanja epidemije, u neprestanom opadanju. Nepoverljivost prema javnim glasilima, u strukturalnoj vezi sa time, iz godine u godinu se pojačava, tiraži velikih listova anglosaksonskog sveta su prepolovljeni. Rašireno je osećanje da „novine lažu“, a opet, takve kave su, ostaju glavni izvor obaveštavanja o onome što se zbiva oko nas. Navikli smo, što nam je to nam je. Elektronski mediji i društvene mreže truju atmosferu proizvoljnostima, poluistinama i priređenim istinama, usklađenim sa preovlađujućom ideološkom klimom. Zapadnjačkom konzumentu medija je utuvljeno u glavu da o Putinu treba misliti loše, kao što su juče takvu ocenu zasluživali Gadafi, Sadam Husein ili Milošević. Čak je i najava ruske vakcine sumnjiva samo zato što je ruska: to je već po sebi za svaku osudu.
Vladajuće klase su nekada držale radni svet u pokornosti uskraćujući mu pismenost i obaveštenost. Moderno doba pokazuje da polupismenost i haotična obaveštenost bolje služe istoj svrsi. U kodeks osnovnih ljudskih prava, pored slobode seksualne opredeljenosti, ide i mogućnost da svako misli šta ga je volja: što zbrkanije, to bolje za održanje poretka. Kodeks ne garantuje pravo na zaposlenost, na besplatno školovanje i zdravstvenu zaštitu. Svi smo ravnopravni pred zakonom, ali oni obojeni imaju nekih teškoća u ostvarivanju ravnopravnosti. Ko im je kriv što su se rodili crni? Data im je mogućnost da svake pete godine potvrde legitimitet svojim gospodarima. I vlast i zakon im žele sve najbolje, a što ispada drukčije, za to je kriv život.
U obilju informacija, kojima smo svakodnevno zasipani, teško je razlučiti istinu od laži; one su često isprepletane i zamenljive. Vlast ima brojno pomoćno osoblje za održavanje zacrtane linije. Intelektualna posluga danas je po pravilu na strani jačeg. Šezdesetosmaši-levičari na Zapadu, i titoisti kod nas, bez oklevanja su se svrstali uz Velikog Brata. Uništavanje Iraka, Sirije i Libije, kao i bombardovanje Srbije, prošli su bez negodovanja onih koji su svojevremeno ljubav pretpostavljali ratu. Ratni pohodi su predstavljeni primamljivom humanitarnom retorikom. Sretao sam, onih godina, u Francuskoj i drugde, poštene, dobronamerne ljude koji su verovali u propagandne brbljarije…
Laž je svemoćna, i sveprisutna. Ima je u vazduhu koji dišemo, u hrani koju gutamo, u genetski modifikovanom voću i povrću, u zagađenoj prirodi. Ona ujalovljuje dušu i umrtvljuje tela. Demografija se survava, dvesta hiljada bračnih parova je u Srbiji neplodno, i to se ne dovodi u vezu sa kolektivnim osećanjem beznađa. Mučna istina, odvraćamo glavu… Laž je prijatnija, i dugotrajnim ponavljanjem osvaja privid istine. Tu barem imamo širok izbor, prema sklonostima i predubeđenjima. Po jednima, COVID-19 je pušten u Kini; po drugima u Americi. Ne verujem u postojanje satanističke planetarne centrale rešene da potamani ljudski soj, ali za svoju nevericu nemam nikakvog dokaza. Skeptici i lakoverni su u istom sosu. Svako se drži svojih slutnji, svoje mudrosti ili ludosti. Diskretne sugestije vlastodržaca se pretvaraju u autosugestije.
Pritešnjeni na tvrdom tlu stvarnosti, tešimo se iluzijama. Kako bi bilo lepo, i dobro, da negde u svetu imamo iskrenog prijatelja i moćnog pokrovitelja! Ulogu branilaca slovenskih pravoslavaca je, od Sanstefanskog ugovora vodila, sa nejednakom srećom, Rusija; podršku, koju nam je dao Nikolaj II, zaštitnica je preskupo platila. Sa Francuskom je išlo i ovako i onako. Sve do devedesetih godina prošlog veka polagali smo detinjastu nadu u Ameriku. Smenjivale su se samoobmane, a istina je stajala po strani, čekajući priliku da kaže ono malo što ima.
Važnost samoobmanjivanja u životu čoveka-pojedinca ispitivao je francuski psihoterapeut i apotekar Emil Kue (Coué, 1857–1926). Metoda osvajanja duševne ravnoteže zasniva se na ritualnom samoubeđivanju. U sporu između imaginacije i realnosti pobeđuje ova prva, tj. moć zamišljanja, podsvesno i nesvesno. Prizivajući ono što želimo, unekoliko doprinosimo i ostvarivanju željenog. Potrebno je dvaput dnevno, izjutra i uveče, ponoviti čarobnu vradžbinu „Svakog dana u svakom pogledu, osećam se dobro i sve bolje“. Sličnim rečima su, nekada, hrabrili sebe naši usrećitelji i njihov kongresni voluntarizam je završio prilično neveselo. Dobre želje daju uzmah životnoj zbilji pod uslovom da se zasuču rukavi. Čovek se ne može meriti sa Tvorcem kome je bilo dovoljno objavljenje „Neka bude svetlost!“ da bi se Svemir istog časa obasjao zvezdama.
Optimističke mantre, ipak, više su u službi života od pesimističkih jadikovki. Danas, na dnu dna, prikupljamo preostalu snagu. Tu je i Metoda Kue od neke pomoći. Lepa reč godi uhu a najčešće tamo i ostane. Naša publika je bila dirnuta govorom francuskog predsednika na Kalemegdanu. Njegov trud uložen u savlađivanje srpskog jezika zaslužuje poštovanje, mada je u tonu bilo preterivanja. Govornik se poslužio parafrazom jedne ne naročito srećne figure nesrećnog Disa. Na hipotetično pitanje gde se nalazi Francuska, pesnik-izbeglica je rekao da je ona u njegovom srcu. Tako se i Srbija stotinak godina kasnije našla u Makronovom srcu. Bar onde i onda, pred „lošim momcima“ naviknutim na klevetanje, omalovažavanje i mržnju. Sa gospođom Merkel, sa onima u Briselu i u Vašingtonu kad počne razgovor o Kosovu, moraće da nas istera iz srca.
Ta prigodna ljubaznost naišla je na zahvalan odjek u javnosti. Ne treba nam mnogo da živnemo i da se obveselimo, da poverujemo u ono što svakoga jutra prizivamo, sa čime odlazimo na počinak. Naša moć autosugestije, nažalost, ne deluje na tehnokrate i ključare monetarnih fondova. Njih ne krase duševna otvorenost i laka zaljubljivost. Naučili su da nas gledaju s visine. Teško je trpeti taj pogled, ali nam niko spolja tu teškoću neće olakšati. Snaga je u nama, valja je neprestano potkrepljivati, časno i hrabro noseći sudbinu malog naroda. Ne obarati glavu niže nego što se mora, i ne izlaziti dobrovoljno u susret kolonizatorima.
Jugonostalgičari, i deo elite, ne mogu da zaborave vreme kad smo od Velikog Brata dobijali pomoć kao razoružana zona na granici dva u Hladnom ratu sukobljena sveta. Primanje pomoći je nekima ušlo u krv. Džabaluk pomaže preživljavanju a istinskom životu višestruko škodi. Svaki polovni kompjuter koji neka osnovna škola dobije iz belog sveta, doprinosi ponižavanju, dolazi kao lažna uteha. Istina su bombe iz 1999. Humanitarni poklonodavci nam i jezik zagadiše: uvališe nam, pored ostalih divota, i reč donor. Ja sam je, po navici pesnika sklonog rimovanju, doveo u vezu sa rečju ponor. Eto podsticaja za satiričnu pesmu o bezdanu na čijem se rubu uspavljujemo iluzionističkim priviđenjima.
Buljimo u daljinu, naslućujemo čuda neviđena. Onamo, ’namo! Boljitka i reda onamo svakako ima, ali su osvojeni viševekovnim trudom, uz pljačku po svetu i surovu eksploataciju sopstvenog življa. Razume se, i od njih bi se dalo ponešto naučiti, preuzeti i prilagoditi pod uslovom da sami biramo ono što nam je potrebno, da nam se ne nameću programi i poglavlja. Evropska unija se već raslojila na članice prvog i drugog reda. Sutra neka nas prime, bićemo sa Bugarima i Rumunima, a ne sa Nemcima. I to je još jedna utvara, još jedna sablast, plodno polje naše autosugestibilnosti.
Nagovori da prihvatimo realnost nametnutu od okupatora odbijaju se od naših tvrdih ušiju. Utešna je kineska mudrost: „Ko vidi nebo u vodi, ugledaće i ribe na drveću“, a pored riba još ponešto što je hranljivo. Dobro bi nam došlo i rusko „Veruj, veruj, ali proveravaj!“. A najlepše je ono Propovjednikovo (VI, 9): „Bolje je vidjeti očima nego željeti“, da zatim doda da je i to taština i muka duhu.
Valja nam izdržati otvorenih očiju.
Autor Milovan Danojlić
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub
Izvor Pečat, 21. avgust 2020.
