Ideologija pod velom estetike

Spomenik Stefanu Nemanji nije samo ukras na kojem će estete „oštriti“ svoj smisao za lepotu, već simbol koji apeluje na osećaj pripadnosti, trajanja i vere u budućnost

Pre nekoliko nedelja vodila se javna polemika oko preimenovanja ulica u Beogradu, koje nose imena po toponimima iz bivše Jugoslavije. Pojedine javne ličnosti tvrdile su da ovom promenom Beograd gubi deo svog identiteta i deo svoje istorije. Samo par nedelja kasnije, iz istih krugova, koji se mogu svesti na trougao „Peščanik, Tviter, Danas“, ponovo su se čuli glasovi nezadovoljstva, čak ogorčenja. Ovoga puta povod je podizanje spomenika Stefanu Nemanji u Beogradu. Istina, oni sada nisu protestvovali zbog brisanja jugoslovenskog nasleđa, već zbog, kako kažu, „rogobatne statue i zloupotrebe istorije“.

U tom kontekstu, uz apele i peticije, nastalo je i otvoreno pismo Gorana Markovića u kome zahteva od Emira Kusturice da se, kao član žirija, distancira od ovog spomenika. U ovoj razmeni „pisama“ dve javne ličnosti od autoriteta nisu sadržane samo razlike u pristupu istoriji, umetnosti, estetici i politici, već i dve pozicije koje dubinski, do stepena podele, oblikuju kulturnu pozornicu Srbije već tri decenije.

VIŠE OD POLEMIKE
Kada je reč o autoritetu, Kusturičin se zasniva na filmovima ovenčanim sa – između ostalih prestižnih priznanja – tri zlatne palme u Kanu. Markovićev, sa druge strane, zasnovan je na filmovima od značaja za srpsku kinematografiju, ali i – kako u svom pismu sam kaže – na tome da se školovao Pragu, kao i Kusturica, i što je „stariji” od kolege kojem je uputio pismo.

Autoriteti su važni, no autoritet i hijearhija autoriteta u pogledu stava o javnim pitanjima ne počiva samo na profesionalnom postignuću već, mnogo više, na javnom delovanju u pogledu opšteg dobra, kao i na celokupnom životnom delu.

U tome i jeste suštinska razlika između Kusturice i Markovića. Tokom turbulentnih 90-ih godina prošlog veka, u vreme teških pritisaka i antisrpske kampanje, u sred Pariza, Emir Kusturica je rekao: „Ja sam Srbin!“. Za kulturne poslenike te davne 1995. godine, izjasniti se kao Srbin nije bilo hrabro samo u Parizu, već i u krugovima kulture u Beogradu. Reći tako nešto značilo je izložiti sebe riziku eliminacije iz kulturnog i javnog života. Srećom, film „Podzemlje“ (i priznanja koja je dobio) izdigla su Kusturicu na visine do kojih otrovne strelice beogradskog kulturnog establišmenta nisu mogle da dobace.

Francuski filozof Bernar-Anri Levi drži mikrofon Goranu Markoviću neposredno nakon što je pogođen tortom na prezentaciji njegovog dokumentarca u Beogradu, 10. maj 2017. (AP Photo)

Biti Srbin je nešto što ova grupacija, da li zbog uverenja, kompleksa ili oportunizma, i danas teško može da prevali preko jezika. Za njih je srpstvo postalo znak ne samo političkog deficita, nego i povod za „kulturni prezir“, nešto što ne pristaje njihovom „kosmopolitskom duhu“. Ako i moraju da imaju nešto sa Srbijom, onda su u najboljem slučaju „građani“, tj. pravne apstrakcije, i ni korak dalje od toga.

VIŠE OD ESTETIKE
Ovaj momenat (naglasak na srpstvu) važan je zbog legitimnih nacionalnih pobuda. U vreme kada je srpski identitet poljuljan, kada je poverenje u sopstvene snage oslabilo, podizanje spomenika je važno za jačanje i očuvanje našeg identiteta, kulturnog i duhovnog nasleđa. Zato ovaj spomenik nije samo ukrasni objekat na kojem će estete „oštriti“ svoj smisao za lepo, već u sebi nosi simboličku potrebu koja prvenstveno apeluje na osećaj pripadnosti, trajanja i vere u budućnost.  Umetnički (estetski) element, kao i sama monumentalnost spomenika, daje toj simboličkoj potrebi snagu vidljivosti.

U tom pogledu, tekuća rasprava o estetici spomenika imala bi smisla ukoliko bi bila vođena željom da se simbolički potencijal spomenika uveća. No rasprava je otišla u sasvim drugom pravcu. Komentari koji tvrde kako „spomenik stoji na jajetu“ (dok on zapravo stoji na žezlu kao simbolu državnosti) u sebi ne sadrže samo neznanje, već i želju za ruganjem. A u toj zloj volji nestaje i kredibilitet onoga koji kritikuje.

Ovo odsustvo dobronamernosti ne dolazi iz područja estetike, nego iz politike, iz činjenice da je veliki deo tekuće srpske kulture do kraja politizovan i da je takozvana „kulturna politika“ uveliko, svesno ili nesvesno, bila instrumentalizovana u svrhu produkcije loše slike o Srbima. Dobar deo srpske kinematografije od 90-ih naovamo, i pojedinci iz filmske branše, možda su najbolji dokaz ove teze.

Svaka politička zajednica (a država je politička zajednica) u sebi sadrži i afektivnu osnovu. Ona je zajednica ljubavi (porodica, pleme, nacija), zajednica uređene komunikacije i dobara (građansko društvo, pravosudni sistem itd) i zajednica simbola koja prethodne dve drži u jedinstvu. Spomenik Stefanu Nemanji je simbol ovog trećeg, i zato je važan jer bez simbola ni prva dva ne mogu biti kompletna.

VELIKI DOKAZ
Zbog toga, podrivanje svake zajednice započinje slabljenjem kohezivnih faktora u njoj. Dok veliki narodi slave svoje velikane, čak i kada se za njih vezuju diskutabilne vrednosti i postupci (na primer Napoleon), malim narodima se sugeriše da imaju „suviše istorije“. Njih pozivaju na žrtvovanje elemenata svog identeta u ime neodređenog „anacionalnog građanskog društva“ – pogodnog za integraciju u svaku moćniju kulturu, koja se svojih temelja nikada nije odrekla. Ovaj proces nije kulturni iako instrumentalizuje kulturu. To je politički proces.

Samo iz te politizovane perspektive, spomenik Stefanu Nemanji može da bude „rogobatan“ i da predstavlja „zloupotrebu istorije“. Na žalost, palanački duh i provincijski kompleksi, koji uvek teže da budu deo nečeg „većeg“, ovu politizovanu manipulaciju ili ne uviđaju, ili u njoj ne vide ništa loše. Problem jedino nastaje ako je „to nešto veće” deo „ruskog uticaja“ (pa se onda sami kritičari prenemažu kako bi vajar trebalo da bude Srbin).

Početak radova na postavljanju spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu u Beogradu (Foto: Tanjug/AP/Darko Vojinović)

Činjenica da naš glavni grad nema spomenik Stefanu Nemanji je potvrda postojanja političkog konteksta i duhovnog ustrojstva iz kojeg kritike izviru. Zato treba biti veoma oprezan. Kako ni oni sami ne mogu da budu toliko drski i da tvrde da Stefan Nemanja ne zaslužuje spomenik (mada ima i takvih primera), oni bi da ga svojim primedbama i sugestijama upropaste, baš kao što je to učinjeno sa serijom Nemanjići, čijem je neuspehu i Marković kumovao.

Dvadeset i jedan metar visok spomenik, najveći u Srbiji, nije rogobatan zbog svojih dimenzija kakve začetnik srpske države neosporno zaslužuje, već je „rogobatan“ zato što se radi o velikom i očiglednom dokazu da je tri decenije drugosrbijašenja bilo uzaludno! To i jeste ono što muči kritičare, a ne estetika.

Autor spomenika Aleksandar Rukavišnjikov rekao je: „Ako ne voliš svog heroja, ne možeš ni da napraviš svoje delo. On je sada deo mene“. A pitanje je koliko je Stefan Nemanja deo ovih dušebrižnika? Stefan Nemanja je ličnost koja zaslužuje spomenik u više gradova Srbije. Pa ako „uticajni kritičari”, umetnici i sveznalice misle da mogu bolje, neka, na opštu radost svih nas, to i urade. A ako to nisu u stanju da učine, neka ne smetaju.

 

Vladislav Obrenović je politikolog i saradnik Novog Standarda

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Nikola Anđić

 

Izvor Novi Standard