Спомен-подручје Јасеновац у Хрватској, велико стратиште Срба (Фото: Радомир Јовановић/Центар за међународну јавну политику)

Zašto hrvatska knjiga o Jasenovcu ne može u srpske biblioteke

„Goldštajn tvrdi da je, bez obzira na spisak sa imenom i prezimenom žrtava, u Jasenovcu bilo oko 100.000 žrtava. Moraće da se ozbiljnije potrudi da dokaže te svoje tvrdnje“, rekao je Vukosavljević

Sme li se dovoditi u pitanje broj stradalih u logoru Jasenovac? I na koji se broj pozvati? Ta polemika otvorena je ovih dana i to povodom redovnog godišnjeg otkupa knjiga i debate o knjizi Jasenovac Ive Goldštajna, koja odlukom Ministarstva kulture Srbije nije otkupljena za biblioteke. Podstaknuti diskusijom koja se o tom pitanju povela, deo srpskih istoričara, akademika i intelektualaca traži da se i poricanje genocida u NDH u Srbiji kažnjava kao krivično delo.

Otkupljenih naslova je 2.747. Tri koja nisu, a koja su otvorila pitanja o razlikama konačnog i preliminarnog spiska. I konačno – polemika o knjizi koja je pokrenula pitanja iz Drugog svetskog rata koja ni 75 godina kasnije nisu dobila odgovor. To je, u najkraćem, rezultat ovogodišnjeg državnog otkupa knjiga za biblioteke.

Uz jednu specifičnost: tri knjige koje su ove godine bile upitne – sve su iz oblasti istoriografije.

Jasenovac Ive Goldštajna, Etničko čišćenje: geneza koncepta Vladimira Petrovića i Mitovi srpske istorije Dejana Ristića. Te knjige su, kako se navodi, bile na preliminarnom spisku, ali ne i na konačnom. Zašto?

“Zato što je Komisija na kraju predložila drugi spisak knjiga kao konačan, nakon konsultacija koje smo imali”, kaže ministar kulture Vladan Vukosavljević.

Pojašnjava da je procedura jasna i da, pošto Komisija načini preliminarni spisak, pošalje ga bibliotekama kako bi se videlo kakvo je njihovo interesovanje mimo obaveznog otkupa. Posle toga predstavnici Komisije i Ministarstva “utvrde nijanse” i tako se formira konačan spisak. A on se, ove godine, od preliminarnog razlikuje za ta tri naslova.

Istoričar Predrag Marković, član Komisije, kaže da je u stvari veoma mali broj biblioteka pokazao interesovanje za tim knjigama, konkretno – za Goldštajnovu i Petrovićevu, te da se u javnosti nepotrebno podigla buka oko nečeg što je bila preporuka.

Nije praksa da se pojedinačno pojašnjava zašto neki naslovi jesu ili nisu za preporuku, kaže ministar kulture, ali podvlači da je ključni kriterijum da knjiga bude usklađena sa opštim interesom u kulturi.

“Ministartvo svojim potpisom na predlog Komisije zapravo u ime države skreće pažnju bibliotekama da su neki naslovi vrlo važni za kulturnu politiku, za bolje razumevanje nekih pojava i fenomena, za opšte obrazovanje i slično. Prema tome, ove tri knjige, po oceni Komisije sa kojom sam se ja složio, jednostavno nisu u nekim elementima ispunile uslov da država svojim pečatom i potpisom baš te knjige preporuči bibliotekama”, kaže Vukosavljević.

To što se njegova knjiga nije našla na konačnoj listi najteže je prihvatio istoričar Ivo Goldštajn, koji odluku smatra netransparentnom i traži odgovore na pitanja zašto njegova knjiga nije otkupljena.

“Meni je pitanje po čemu sam ja nepodoban, po čemu moja knjiga nije otkupljena i zašto se insinuira da su moje teze čudne i da sam ja revizionista”, kaže Goldštajn.

Goldštajnova studija o Jasenovcu prošle godine je predstavljena u Beogradu. Deo prisutnih na promociji koja je održana u Centru za kulturnu dekontaminaciju sada je stao uz autora. I dok Goldštajn odluku Komisije i Ministrastva kulture ne bi nazvao cenzurom, oni koji se zalažu da se i Jasenovac otkupi iznose oštrije stavove: kažu da je knjiga likvidirana sa spiska i da je to cenzura. Ministar te navode odbacuje.

“Vrlo je bitno, i to naglašavam pošto je bilo nekih besmislenih i detinjastih poruka o cenzuri, jer naš svet je sklon da koristi termine kojima ne zna zančenje: biblioteke mogu da od svojih sredstava nabave primerke i ponude svojim čitaocima; prema tome knjige su u prodaji i sve je to de lege artis u skladu sa zakonom urađeno”, navodi ministar.

ŠTA (NE) PIŠE U GOLDŠTAJNOVOJ KNjIZI?
U čemu je greh Goldštajnove knjige, kada sam autor kaže da ju je pisao ne samo kao istoričar nego i kao potomak stradalih u logorima NDH? Šta onda u njoj piše, zbog čega ne može da nosi pečat državne preporuke? I da li je ključni razlog pitanje o konačnom broju žrtava koje još nije dobilo odgovor?

Goldštajn navodi da posednjih 20 godina u Jasenovcu, odnosno u Javnoj ustanovi Spomen-područja Jasenovac, jedna stručna ekipa radi reviziju podataka i da su u ovom trenutku došli do broja od 83.145 žrtava imenonm i prezimenom. Taj broj nije konačan, a Goldštajn iznosi procenu: “Možemo računati oko 10 ili 15 do 20 odsto više, znači oko 83 ili 85 do stotinu hiljada stradalih.”

Nije problem broj poznatih imena, nego upravo zaključak o nepoznatim i ukupnim žrtvama, kažu u Ministarstvu kulture.

“U Goldštajnovoj knjizi se pojavljuje njegova procena od 80 do 100 hiljada i mi smo stali na stanovište da kada knjiga bude doživela ozbiljnije recenzije od strane srpskih naučnika koji se bave temom genocida nad Srbima ili od strane međunarodnih naučnika, da će knjiga biti uzeta u razmatranje. Goldštajn tvrdi da je, bez obzira na spisak sa imenom i prezimenom žrtava, u Jasenovcu bilo oko 100.000 žrtava. Moraće da se ozbiljnije potrudi da dokaže te svoje tvrdnje ukoliko želi da ova država, ponavljam, svojim pečatom tu knjigu kupi i da srpskim bibliotekama. Ali, opet ponavljam one to mogu i same ako procene da čitalačka publika ima interesovanja za takvu vrstu lektire”, kaže Vukosavljević.

Postavlja i drugo pitanje, koje, kaže, nije presudno za odluku, ali ilustruje okolnosti. A to je: koliko je knjiga srpskih autora u izlozima hrvatskih knjižara ili u bibliotekama, koliko ih je otkupilo Ministarstvo kulture Hrvatske, kao i koliko je primeraka Goldštajnove knjige otkupljeno u Hrvatskoj. Iako se za njih nisu vezivali u odlučivanju, ti podaci ilustruju jednu osetljivu temu, jer je, kako kaže Vukosavljević, “pitanje Jasenovca i genocida nad srspkim narodom u NDH jedno od ključnih emotivnih i istorijskih i psiholoških pitanja”, te se knjigama koje tretiraju tu temu mora pristupati sa velikom pažnjom.

I PO NAJNIŽOJ PROCENI, OPET MEĐU NAJSTRAŠNIJIM LOGORIMA
Da li je vreme da tema koja uznemirava javnost decenijama i koja isto toliko nije dobila jasan odgovor konačno bude prepuštena istoričarima? I mogu li oni doneti odluku bez uticaja sredine iz koje dolaze? Istoričar Predrag Marković smatra da je Jasenovac i po najnižoj proceni jedan od najvećih logora u Evropi, a po metodama – najstrašniji.

“Čak je gori od Aušvica! Jasenovac je toliko strašan, on je i sa najmanjom brojkom veći od Buhenvalda, od Dahaua, od Mauthauzena…Jedino su Aušvic, Treblinka i Sobibor veći. Čak i ako taj broj nije velik, on je strašan po metodologiji, strahota nije u broju nego u nameri, ako je broj manji, nije to zbog dobrote ustaša, nego zato što su ustaše divlji ljudi, nisu oni organizovani Nemci, ustaše su imale nameru da pobiju sve Srbe u NDH i nisu uspeli, a ja kažem – hvala Bogu”, pojašnjava Marković.

Goldštajn navodi kako on “nema dva diskursa” i da isto govori i u Beogradu i u Zagrebu.

“Meni je ružno da se jedna tema grozna svodi na to koliko je žrtava bilo. I 75 godina od nestanka logora, vi ćete postaviti pitanje – reci mi koliko misliš da je bilo žrtava i ja ću ti reći ko si ti, politički”, kaže Goldštajn.

Na podatak o 700.000 stradalih poziva se i izraelski istoričar Gideon Grajf, koji tvrdi da je Jasenovac bio gori od Aušvica i koji je inače bio direktor izložbe “Logor smrti Jasenovac – pravo na nezaborav” koju je Srbija organizovala u Ujedinjenim nacijama u januaru 2018. povodom Međunarodnog dana Holokausta.

Goldštajn kaže da Grajf za tu svoju tezu nema argumente i tvrdi kako je brojka od 700.000 ušla u javni prostor posle 1945. i “kako često biva u socijalizmu – kad je ušla takva brojka ona je postala sakrosanktna i nije se smjela dovoditi u pitanje jer bi to stvaralo nekakvu grižu savjesti i nelagodu”.

“Reč je o velikoj rak rani naše ukupne istorije i kulture sećanja, svih ovih sedam decenija baratalo se da je Jasenovac progutao stotine hiljada srpskih, jevrejskih i romskih žrtava. Najviše srpskih. Postoje maksimiziranja, ali postoje i minimiziranja poput onog koje se 90-ih pojavilo u knjizi Franje Tuđmana Bespuća povijesne zbiljnosti gde on govori da je u Jasenovcu najviše 60 hiljada žrtava. Tako da je taj opseg od Tuđmanovih 60 hiljada, što je proglašeno kao jedna istorijska jeres i revizionizam najgore vrste, pa do 700.000 koji se pojavio u prvim godinama posle rata i tu se kreće taj tragični raspon”, navodi Vukosavljević.

Ako prava istina nije utvrđena odmah po završetku rata i kada su svedoci još bili živi, koliko je teško taj posao obaviti gotovo osam decenija kasnije i nakon poslednjih ratova? Goldštajn smatra da se mora “skinuti priča o broju” jer je “visoko politizirana” i da jasenovačke žrtve zaslužuju mir, a ne “manupulaciju kakva se danas provodi intenzivno na svim stranama”.

Ministar kulture Srbije podvlači da je Jasenovac jedno od najtragičnijih pitanja u istoriji sprkog naroda i da je žalosno što ni sedam decenija kasnije nisu izvršena potpuno pouzdana naučna istraživanja o tačnom broju žrtava imenom i prezimenom.

“Mada je to i nemoguće, s obzirom da su čitava sela i oblasti spaljivani i crkvene knjige uništavane i mi ne možemo doći do svakog imena i prezimena, ali se može doći do rezultata koji su približniji istini”, kaže ministar.

U vezi sa knjigom o Jasenovcu, istoričar i član Komisije Predrag Marković ukazuje na još jedan problem – nedostatak odgovarajuće literature u Srbiji.

“Ono što je napravio Goldštajn to nije neka nova knjiga to je sinteza postojećih saznanja, a nažalost – kod nas se ne prave, a ja bih voleo da vidim takvu knjigu kod nas, u srpskoj istoriografiji”, kaže Marković i pojašnjava: “Potrebno je da za velike teme imamo odgovor akademske zajednice, koji nemamo, a mi ne možemo da kritkujemo Goldštajna a da nismo nijednu takvu modernu sintezu napravili kojom bi mogli da, ako se ne slažemo s tim, da izađemo sa nekim novim stavovima.”

PROTEST PROTIV PORICANjA GENOCIDA NAD SRSPKIM NARODOM
Ako je izostao takav odgovor istoričara, nije izostala polemika ne samo istoričara nego i javnosti. Poslednja u nizu reakcija na debatu o tome da li je trebalo da Ministarstvo kulture Srbije otkupi Goldštajnovu knjigu: grupa akademika među kojima su Matija Bećković i Vasilije Krestić, istoričara među kojima je Miloš Ković, zatim reditelj Emir Kusturica, neki književnici (oko stotinu potpisnika), pokrenula je peticiju protiv poricanja genocida nad srpskim narodom.

Pozvali su i etičke komisije Filozofskog fakulteta i Univerziteta u Beogradu da se izjasne o stavovima istoričara i profesora Dubravke Stojanović i Nikole Samardžića o Blagoju Jovoviću, NDH, Jasenovcu i Oluji.

Avgust je mesec u kojem je pre gotovo osam decenija nastao jedan od najmonstruoznijih logora na svetu. Avgust je mesec opterećen godišnjicom i sećanjem na događaje iz poslednjeg rata i na godinu koju je otac Ive Goldštajna Slavko opisao kao “godinu koja se vraća”. 2020. je godina u kojoj se javnost u Srbiji vraća pitanjima iz Drugog svetskog rata, ali i dalje bez zajedničkog stava o najvećoj kolektivnoj tragediji u istoriji ovog naroda.

 

Autor Dragana Ignjić

 

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Izvor RTS, 22. avgust 2020.