Zašto SAD pozivaju na reformu Dejtona?

Dejtonska BiH i Republika Srpska su glavne prepreke usisavanju cele BiH u NATO, i u tome je sva suština najnovijeg poziva na „reformu” Dejtona i dejtonskog ustava

U igri političko-diplomatskog „ćeranja” koja se u BiH praktikuje poslednjih tridesetak godina, pokušani su razni manevri – od nelegalnog referenduma za otcepljenje, sarajevskog pokušaja uzurpacije političke vlasti nad celom BiH i prisilnog muslimansko-hrvatskog braka, pa sve do hapšenja i progona demokratski izabranih političara, i raznih pokušaja dezavuisanja i/ili nelegalnog menjanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, koji su zapravo krenuli još pre nego što se mastilo sa njegovih potpisa pošteno osušilo, i traju do današnjih dana.

Poslednji takav primer jesu izjave američkog ambasadora u BiH Erika Nelsona, date u nedavnom intervjuu za Glas Amerike. Ukratko, ambasador se zalaže za „reforme”, kako Dejtona tako i „bosanskohercegovačkog ustava”. Šta se krije iza Nelsonovog „reformskog” zahvata?

Iz višedecenijskog iskustva, ne samo sa ovih prostora, kada neki zapadni ambasador u nekoj nezapadnoj zemlji počne da se zalaže za „reforme”, to faktički predstavlja najavu jačeg zapadnog angažmana, odnosno, kako je sad moderno reći – bar u SAD – mešanja u unutrašnje stvari te države.

REFORMA U ZAPADNOM NOVOGOVORU
Početkom 1990-ih, kada je ceo politički Zapad samouvereno nastupao globalno sa oreolom hladnoratovskog pobednika, reč „reforme” je imala skoro mitski značaj koji se nije mogao, pa ni smeo, dovoditi u pitanje.

Podrazumevalo se da je zapadni sistem tzv. liberalne demokratije, kao konačni pobednik celokupnog procesa ljudske istorije – što je Frensis Fukujama i razglasio urbi et orbi u svom planetarno poznatom eseju „Kraj istorije”, objavljenom samo nekoliko meseci pre pada Berlinskog zida – taj koji jedini sme i može da postavlja standarde ostatku sveta. Stoga je reč „reforma” mogla da znači samo jedno – promene u pravcu idealnog, jedino legitimnog i prihvatljivog, zapadnog modela.

Jedva da se uopšte postavljalo pitanje o sadržaju „reformi”, a kamoli o njihovoj potrebi. Jer, podrazumevalo se da, čim nisi Zapad, čim ne nosiš „certifikat” izdat u nekoj od glavnih zapadnih prestonica (zapravo u Vašingtonu ili nekoj od ovlašćenih vazalnih prestonica) – onda su ti „reforme” nasušno potrebne. I još više – da su one jedini zamajac ne samo tvog daljeg razvoja, već i samog legitimiteta i opstanka.

Frensis Fukujama (Foto: Flickr/Fronteiras do Pensamento)

Ko nije bio za „reforme” u pravcu apsolutno pobedničkog i stoga jedinog legitimnog poretka, tzv. liberalne demokratije – taj je sam sebe isključivao iz zajedničke ljudske istorije, iz života kao takvog. A u tom statusu podrazumevalo se već i to da je sam sebe stavljao van zakona, odnosno postajao meta za nametanje „reformi” – razume se, za „svoje dobro”.

Iz takvog totalitarnog i isključivog pogleda na svet su vrlo brzo isklijali i koreni budućih „humanitarnih” i „demokratizujućih” intervencija širom sveta. Posle prve decenije „tranzicionog” iskustva – a podrazumevalo se da taj proces može isključivo da znači prelaz u „terminalni” sistem tzv. liberalne demokratije– postalo je jasno da nije sve baš idealno. Bilo je sve očiglednije da nema obećanog bezbolnog prelaska u „nirvanu”, u kojoj bi svi trebalo da imaju podjednaku mogućnost za napredak u demokratskom globalnom selu, u kom više nema povoda za ratovanje niti izrabljivanje, u kom će praktično svi moći da vode „dosadnu” egzistenciju srednjeg staleža, aktivno učestvuju u sopstvenom političkom životu i pitaju se za sve što se njih direktno tiče, kroz svoje „demokratski izabrane predstavnike”.

Umesto toga, za tih desetak godina, banke i korporacije „konačnih pobednika” su, uz aktivnu podršku „globalne duboke države”, preko lokalnih ambasada, povezanih ljudsko-pravaško-demokratizirajućih NVO i lokalnih transmisionih ispostava koje su se predstavljale kao „demokratske” partije po (neprikosnovenom) zapadnom uzoru, ovladale novim tržištima, ugasile ili pokupovale lokalnu konkurenciju, postepeno demontirale sisteme socijalne zaštite, monetizovale i instrumentalizovale one delove tradicionalnih vrednosnih struktura koje su mogle a ostale marginalizovale i – čudna li čuda – jednostavno uspostavile nove kolonijalne sisteme koji su suštinski nastavili tamo gde su njihovi „retrogradni” prethodnici stali uoči „dekolonizacije” koja je trebalo da bude jedno od ključnih dostignuća 20. veka.

MAGIJA JE IŠČEZLA
Čekajući tranzicionog Godoa u nadi da će se „jednog lepog dana” priključiti pobednicima, nezapadni svet se – uz samo nekoliko izuzetaka – probudio u novim, naizgled mekšim ali nimalo nežnijim okovima nove zavisnosti: ekonomske, dužničke, bezbednosne, (anti)kulturne.

A onda su došli i ekonomski šokovi – od pucanja „dotkom” mehura, do pucanja finansijskog mehura 2007-2008, a zatim i novog „korona-mehura” 2020 (mada je pucanje zapravo počelo bar pola godine pre zvanične pojave Kovida 19). Da skratimo priču – tri decenije posle pada Berlinskog zida, „magija” je odavno iščezla, i samo najnaivniji ili dobro plaćeni još uvek „žele da veruju” da živimo u ili napredujemo ka „najboljem od svih mogućih svetova”.

Jasno je da Zapad, a najpre SAD, održava svoju premoć preko valutnih, medijskih, finansijskih, obrazovnih i drugih monopola. Pokušaji manje ili više revolucionarnih raskida sa „tranzicijom” su još uvek sporadični, najviše iz razloga što je, kroz kontrolu javnog diskursa, temeljno delegitimisan svaki pokušaj ozbiljnijeg traženja ili nuđenja sistemskih alternativa „kraju istorije”. No, ljudi širom sveta ili znaju ili osećaju da je „nešto trulo u državi Danskoj”.

Pripadnici belgijskog pokreta “Žuti prsluci” demoliraju policijski automobil, Brisel, 30. novembar 2018. (foto Rojters)

Čak i u veštačkim zemljama poput BiH, koje duguju svoje postojanje isključivo unipolarnom momentu kada se fukujamovska dogma nije smela dovoditi u pitanje i kada je smatrano da sve čega se „nove Mide” dotaknu mora nužno da se pretvori ako ne u zlato, a ono u nešto što je u svojoj prirodi bolje od bilo čega drugog što iko drugi može da ponudi ili smisli, pa je stoga neupitno.

Tako da više nije dovoljno da američki ambasador u BiH proglasi nasušnu potrebu za „reformama” pa da svi automatski, kolektivno padnu u nesvest, a zatim se bespogovorno late posla ispunjavanja vizija benevolentnih zapadnih božanstava.

Istini za volju, Nelson jeste ponudio obrazloženje za svoju tvrdnju o neophodnosti „reformi”, tvrdeći da je to zato što „bosanskohercegovački građani žele biti dijelom transatlantske zajednice”. Što nas opet vraća unazad trideset godina, kada su zapadne, a pogotovo američke diplomate, smatrale da je dovoljno da kao neprikosnoveni hladnoratovski pobednici izreknu neku tvrdnju, pa da ona već sama po sebi bude tačna i neupitna.

To podseća na tu istu neokolonijalnu aroganciju koja je sebi dala za pravo da prizna nezakoniti referendum o nezavisnosti BiH i njegove rezultate. Računalo se tada da, ako „uređene demokratske države” nešto proglase „demokratskim”, „legalnim i legitimnim”, onda to mora da je tako. Čak i ako nije, kao što referendum od 29. februara i 1. marta 1992. nisu bili. Niti je legalno raspisan (bez predstavnika Srba), niti je ispunio neophodne, ustavom propisane uslove za „uspešnost” (dvotrećinska izlaznost i afirmacija).

ŽELjE I APSTRAKCIJE
Na sličan način danas američki ambasador proglašava da apstrakcija zvana „bosanskohercegovački građani” želi u NATO. I ne oseća potrebu da za to ponudi bilo kakav dokaz. Jasno je i zbog čega. Ako bi se anketirali građani u oba entiteta, Nelsonova tvrdnja bi se (najverovatnije) pokazala ispravnom samo u slučaju jednog od njih – Federacije BiH. U drugom, Republici Srpskoj, narod bi, kao što je i predočeno u svakoj dosadašnjoj kredibilnoj anketi, ubedljivo glasao protiv ulaska u NATO, što su njegovi politički predstavnici suštinski i ozvaničili donošenjem Rezolucije o vojnoj neutralnosti u novembru 2017.

I ne može se niko vaditi na to da bi, ukupno gledano, Nelson čak možda bio i u pravu kada bi se sabrali rezultati anketiranja ili glasanja u oba entiteta. Jer, tako Dejtonska BiH ne funkcioniše, niti je tako koncipirana u američkoj vazduhoplovnoj bazi Rajt-Paterson u novembru 1995.

Dejtonska BiH je sazdana na temeljima dva entiteta i tri konstitutivna naroda, što isključuje svaku mogućnost pukog preglasavanja – a poslednji put kad je bilo preglasavanja, kao što je prethodno već ukazano, izbio je krvavi troipogodišnji građanski rat. Ali, Nelson sve to vrlo dobro zna. I to je ono što smeta, ako ne njemu, a onda onima čije stavove prenosi.

Dejtonska BiH i Republika Srpska su glavne prepreke usisavanju cele BiH u NATO, i u tome je sva suština najnovijeg poziva na „reformu”Dejtona i dejtonskog ustava. Nisu „reforme”, kao što nisu bile ni u proteklih dve-tri decenije, za naše dobro, već za dobro onih koji ih predlažu ili – kad god je moguće – nameću.

Naravno, ne može se tehnički isključiti ni mogućnost koju je izneo srpski plan Predsedništva BiH Milorad Dodik, „da je ambasador Nelson mislio da je stvar promena Ustava na nama, a ne na njemu, i da se neće u to petljati”.

Srpski član Predsedništva BiH Milorad Dodik i američki ambasador u BiH Erik Nelson, 19. februar 2019. (Foto: US Embassy Sarajevo)

Dobro je politički ponuditi i tu mogućnost, ako ništa drugo a ono zarad održavanja civilizovanog tona javne komunikacije. No, nepristrasna analiza nam govori da bi, u tom slučaju, bilo korektno da je američki ambasador u BiH prvo pozvao političke predstavnike sva tri naroda na razgovor radi utvrđivanja šta je to šta oni istinski žele ili ne žele, odnosno kako tačno to utvrditi i potom po tome delovati.

To se, kao i obično, nije desilo, već je američki ambasador jednostavno pokušao da utiče na javnost time što je jednostrano nametnuo temu, bez prethodne konsultacije sa svim zainteresovanim stranama. Zanimljivo, to se u njegovoj zemlji naziva „stranim mešanjem”, i to je postala možda najeksplozivnija tema u njenom političkom životu.

 

Naslovna fotografija: U.S. Air Force/Staff Sgt. Brian Schlumbohm

 

Izvor Sveosrpskoj.com