Beograd, 27. februara 2019. - Film "Delirijum Tremens" reditelja Gorana Markovica bice premijerno prikazan 28. februara u Kombank dvorani u okviru Festovog takmicarskog programa "Srpski film". FOTO TANJUG/ DRAGAN KUJUNDZIC/ bg

Nezaslužena moralna arbitraža

Marković bi morao biti svestan da potezanje moralnih argumenata najvišeg reda podrazumeva spremnost da se odgovori na isti tip argumenata u vezi sa sopstvenom biografijom

Kada je pre izvesnog vremena Zagorska ulica u Zemunu preimenovana u ulicu Blagoja Jovovića, naivno sam poverovao da oko ovog poteza gradskih vlasti neće biti nikakvih sporova u javnosti. Iako potičem iz porodice koja je stradala u vreme Titove strahovlasti, i iako sam dosta izučavao i pisao o titoizmu kao vladajućem stanju svesti u postbrozovsko doba, reakcija jednog dela javnosti me je šokirala. Pomislio sam da, kada je reč o Blagoju Jovoviću, nema šta da bude sporno: samovoljno je izvršio atentat na čoveka čija država je pobila milion Srba, Jevreja i Roma u nezapamćenim mukama. Ali titoistima je čak i takav herojski čin smetao, kao da je pucanj u Pavelića za njih bio pucanj u Tita.

Da podsetim, po profesoru Lomparu „titoizam je ideologija koja je antisrpska na unutrašnjem i antiruska na spoljnom planu“. Kako su se samo poklopile karte kada je reč o najavljenom spomeniku Stefanu Nemanji, čije postavljanje je otpočelo na beogradskom trgu blizu Save: titoisti svih generacija, profesija i navika ujedinili su se u osudi kao da se podiže spomenik samom đavolu: jer podiže se spomenik srpskom vladaru a potpisuje ga ruski vajar! I to je suština ovog problema, upravo onako kako ga je ideološki postavio Lompar. Sve primedbe koje se iznose protiv spomenika (neke od njih su zbilja suvisle i argumentovane!) padaju u vodu pred težinom sledeće činjenice: oni se bune jer osećaju da Stefan Nemanja kao osnivač srpske države uzima centralno mesto na beogradskom trgu Josipu Brozu Titu!

SUMNjIVI MORALNI ARBITAR
Najbolji primer ovakve škole mišljenja mogao se pronaći u javnom pozivu koji je istaknuti režiser Goran Marković uputio velikom režiseru Emiru Kusturici povodom izbora spomeničkog rešenja. Marković je nesumnjivo uspešan umetnik u svojoj struci i obrazovan čovek. Poseduje polihistorski talenat, odnosno sposobnost da se stvaralački kreće kroz više različitih oblasti u kulturi. Režirao je gledane filmove koji su ostavili traga u mnogim generacijama. Bez obzira da li je takvom šarmantnom estetikom – koja je koketirala sa površinskim životnim dilemama – na taj način posredno pomogao komunističkom režimu da skrajne režisere (i polihistore!) poput Živojina Pavlovića čiji su se filmovi spuštali u dubinu ljudske prirode i u mrak ljudskog društva, Goran Marković je nesumnjivo ostavio vredan trag i pored činjenice da se nije suprotstavljao Titovom režimu. Ubeđen sam da delo Gorana Markovića niko suštinski ne negira, već u skladu sa sopstvenim ukusom i uverenjima mnogi žele samo da ga preciznije rangiraju. Zato Goran Marković zavređuje izuzetnost u odnosu na ogromnu većinu „drugosrbijanaca“, koji su umetnici bez dela, političari bez stranaka i podrške, filosofi bez knjiga, novinari bez obrazovanja i karaktera.

Problem nastaje onog trenutka kada Goran Marković na sebe preuzima teret moralnog arbitra opšte prakse, i to ne zbog same prirode argumenata koje iznosi po mnogim aktuelnim društveno-političkim pitanjima, već po prethodećoj nerazjašnjenoj dilemi: čime je on zaslužio takav status? Da bi se u sredinama koje poštuju makar i najniži poredak došlo do takve privilegije, neophodno je ili mnogo veće delo od Goranovog, ili biografija koja zavređuje veće poštovanje. Daleko od toga da je Goran Marković privatno nemoralan čovek ili da je nepošten, ali javna misija koju je sebi namenio ipak zahteva značajniju biografiju. Možda je on, kad je reč o biografijama, u jalovoj konkurenciji „drugosrbijanaca“ najbolji izbor (uz recimo Latinku Perović ili Filipa Davida, koji su sebe trajno diskvalifikovali potpisom pomenutog Apela 88). Ali Marković bi morao biti svestan da kada potegne moralne argumente najvišeg reda u tuđim biografijama – onda mora biti spreman da odgovori na isti tip argumenata u vezi sa sopstvenom biografijom.

Početak radova na postavljanju spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu u Beotradu (Foto: Tanjug/Nikola Anđić)

I tada postaje važno da li su njegovi filmovi (i filmovi njegovih drugova sa klase!) poslužili titoističkom režimu da se uguši „crni talas“ jugoslovenske kinematografije, koji je, za razliku od njegove umetnosti, zbog snažnog kritičkog izraza bio „društveno-politički nepodoban“ po režim. I tada postaje važno zašto su on i njegova porodica decenijama ćutali pred mnogim sramotama i nepravdama titoizma, uživajući u njegovom zavodljivom komforu. I tada postaje važno da je snimio promotivni film o psu rata Bernar-Anriju Leviju, „najvišem CIA agentu od uticaja“, zbog čega je opravdano postaviti pitanje da li se tom prilikom rukovodio čisto umetničkim motivima. Da nije sebi dodelio ulogu misionara koji „popuje“ drugima, moglo bi da se prećuti skoro sve o čemu govorimo, uz razumljivu ljudsku ali neslavnu opasku: „takvo je bilo vreme, valjda… valjalo je preživeti“…

Da je Goran Marković imao nameru da umetničko-estetske zamerke stavi na prvo mesto u svom javnom obraćanju Emiru Kusturici, ne bi čitavu priču upotrebio kao oblik političke borbe. Ovako se na prvi pogled vidi da je zloupotrebio njihovo višedecenijsko prijateljstvo u svrhu dobijanja poena u delu javnosti kojoj se Goran obraća. To se u onom građanskom i beogradskom svetu kome Goran Marković teži da pripada nikako ne radi, jer upravo pripadnost takvom staležu obavezuje na gospodsko ophođenje. Zato je Goran Marković svojim niskim stilom – koliko god zvučalo paradoksalno – značajno umanjio težinu opravdanih dilema koje bi se mogle izreći na račun ovakvog spomeničkog rešenja.

Recimo, nije li ovakva monumentalnost ipak preterana u nesumnjivo širokom prostoru na kome se postavlja? Ili: šta bi trebalo da radi jedan narod kao što je naš, koji je propustio da postavi monumentalne spomenike figurativnog tipa ličnostima koje to nedvojbeno zaslužuju, kako bi ispravio sopstvenu grešku? Da poštuje duh modernih vremena u spomeništvu ili da „vrati vreme unazad“? Umesto toga, Goran Marković iznosi sledeće kvalifikacije: da je zbog ovakvog spomenika „zauvek unakažen grad u kome je rođen i u kome živi“, da je ovakav spomenik „gomila besmisleno izlivenog gvožđa u visini od 23 metara“, da je reč o „megalomanskoj potrebi za podizanjem spomenika“ i da su, uopšteno govoreći, na delu „poplava kiča i spomenički šund“.

PREĆUTANO UNAKAŽAVANjE BEOGRADA
Intelektualac poput Gorana Markovića bi morao da zna i da vidi da je naša prestonica zauvek unakažena mnogo ranije, upravo u titoizmu u kome je on privilegovano stasavao i u kome se komforno oblikovao. Npr. kada je uklonjena i uništena čuvena „Terazijska fontana“ da bi tuda prošla partizanska parada. Ili recimo kada su podizani sivi i jednolični blokovi zgrada iz perioda socijalističkog realizma, koji su čak i tada bili ruglo prestonice. Ili kada je glavna ulica nazvana po „najvećem sinu naših naroda i narodnosti“, kome je kasnije u prestonici izgrađen mauzolej na najskupljem i otetom zemljištu. Dok se sve to događalo, Goran se bešumno kretao ulicama koje su „po ključu“ nosile naziv po drugovima lažoborcima i drugovima lažorevolucionarima, a neke od njih čak i po masovnim ubicama srpskog naroda.

Terazijska fontana u Beogradu na razglednici iz 1934. godine (Foto: Narodna biblioteka Srbije)

Ako je Goran Marković već pominjao megalomansku potrebu za podizanjem spomenika, da li se ikada osvrnuo na istu takvu megalomaniju koju je na svakom koraku zaticao u prestonici tokom Titove vladavine?! S tom razlikom – u odnosu na Stefana Nemanju koji je utemeljio srednjevekovnu srpsku državu – što je megalomanija iz vremena Titove vladavine bila bazirana na ideološkoj predstavi istorije u kojoj su drugovi poput Selje, Kurjaka ili Pinkija nekritički postajali sveci „novog doba“. Niko ne negira njihove lične tragedije ili idealizam, ali njihove biografije i doprinos državi su ipak znatno skromniji od mnogih drugih koji su precrtani i prećutani. Ima li većeg primera megalomanije nego da se jedan značajan grad u Vojvodini koji je nosio ime po kralju Petru preimenuje u Zrenjanin, po prezimenu skromnog i tragično preminulog seoskog učitelja koji je bio predratni sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ?! I koji nema praktično nikakve značajne veze sa tim gradom, jer je rođen u Izbištu kod Vršca, a poginuo je u Pavlišu, takođe kod Vršca.

Kakav je primer megalomanije spomenik Stjepanu Filipoviću – Hrvatu jugoslovenske orijentacije – koji je bio bravarski radnik i koji se junački držao tokom vešanja – na brdu Vidrak odmah iznad Valjeva?! Ako je ovaj spomenik visok 16 metara bez postamenta, koliki bi onda trebalo da budu valjevski spomenici knezu Aleksi Nenadoviću, proti Matiji Nenadoviću, Iliji Birčaninu ili vojvodi Živojinu Mišiću?! A koliki bi tek trebalo da bude spomenik u Loznici potpukovniku Veselinu Misiti koji je herojski poginuo 31. avgusta 1941. godine kao komandant četničkog odreda koji je oslobodio prvi grad u Evropi od nacističke okupacije?! Da smo svakom junački stradalom Srbinu podizali spomenike kao Stjepanu Filipoviću, ne bi nam ostalo betona da izgradimo nijednu jedinu stambenu zgradu u Srbiji.

„GOMILA BESMISLENOG GVOŽĐA“
Kada Goran Marković pominje „gomilu besmisleno izlivenog gvožđa“ misleći na figuru Stefana Nemanje, o čemu on zapravo govori? O estetskom rešenju iza koga stoji Rukavišnjikov, jedan od najboljih ruskih vajara koji je postavljao skulpture i po zapadnim državama – i koji je pošteno pobedio na konkursu? Ako se Goranu ne dopada pobedničko rešenje, nemoguće je da je u celosti besmisleno, jer i u najgorim umetničkim delima postoje zapaženi iskazi i izrazi. Nesporno je da je Rukavišnjikov osmislio „njegovog Nemanju“ najdirektnije prema freskama koje ga prikazuju. Goran Marković je podsvesno ipak izrekao nešto drugo: njemu je besmislena umetnost koja je izvorno srpska i pravoslavna. Njemu je besmisleno ono što je mnogim pravoslavnim hrišćanima i mnogim Srbima sveto: on je jednostavno ideološki titoista. On istočnog, pravoslavnog i nacionalnog čoveka ne želi i ne može da razume.

Govoreći o „poplavi kiča i spomeničkom šundu“, Marković primenjuje psihološku kompenzaciju kojom se decenijama hrani sujeta „kruga dvojke“: što više gorčine i negacije da se zatrpa sopstvena stvaralačka rupa. Kada kaže da će spomenik zakloniti „vrednu i stilski zanimljivu građevinu, bivšu glavnu železničku stanicu“ mora da zna da je upravo u vreme njemu dragog titoizma ta građevina devastirana i omalovažena, a čitav ambijent oko nje je podsećao na gradsku kloaku.

Spoljašnji izgled bivše glavne železničke stanice u Beogradu (Foto: beograd.rs)
Zgrada stare železničke stanice na Savskom trgu u Beogradu (Foto: beograd.rs)

Na kraju, podsetio bih Gorana Markovića da biti intelektualac – pored znanja i dela – podrazumeva i posedovanje nesavitljivog karaktera. Zato vrlo često pravi intelektualci plaćaju skupu cenu, jer u traganju za istinom gube teško stečene privilegije. Njihovo sudbinsko odredište je usamljenost. Pohvalno je što Goran Marković kritikuje aktuelnu vlast, toliko koliko nije pohvalno što je nekada ćutao. Ali ako već kritikuje, nije jasno zašto taj posao ne obavlja i na nekim drugim, snažnijim temama: zašto ne kritikuje Briselski sporazum kojim je prekršen Ustav? Ili recimo donošenje Zakona o NATO [čije puno ime glasi „Zakon o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i organizacije NATO za podršku i nabavku (NSPO) o saradnji u oblasti logističke podrške“] u trenutku kada Srpsko-ruski humanitarni centar u Nišu nema čak ni elementarni diplomatski status.

Ima još mnogo sličnih tema. Ovakvim kritičkim stavovima Goran Marković bi sigurno narušio svoj ugled u očima Zapada, možda i sopstvenu egzistenciju, ali bi zato pokazao da ima nešto bez čega intelektualac zapravo i ne postoji – karakter.

 

Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija“ (Catena mundi, 2020). Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Dragan Kujundžić

 

Izvor Novi Standard