Užički kovid bunt ili počinje li revolucija smećem na spomenicima

Nedavno je u Užicu oskrnavljena statua mladog vojnika koji predstavlja spomenik 1.300 kaplara. Ko je i zbog čega okačio kante, metle, kore od lubenice i rite na ovaj spomenik?

Oduvek sam ponosna što sam Užičanka. Kada bi me upitali zašto glasnije govorim ili zašto mi je stisak ruke tako jak, uvek bi moj odgovor bio – zato što sam iz Užica. Mi govorimo glasno i čestiti smo ljudi. Ipak, ovih kovid dana u Užicu, sve tiše pričamo i stičem utisak da se ono što generacije pamte kao čestitost, nije primilo među mladima.

Užice je grad turbulentne istorije, ali ljudi koji su ga gradili i za njega stradali uvek su bili poštovani. Uvek, do pre par dana. Sumorno kišno jutro na Trgu Svetog Save otkrilo je prolaznicima jedno sasvim drugačije lice nekih novih Užičana.

Na tom istorijski važnom mestu gde se nalazi jedna od najstarijih građevina u gradu i gde je užička svetinja, na spomenicima Josifu Jehlički i spomeniku u čast mladih nedovršenih oficira – 1.300 kaplara, osvanule su kante za đubre, kora od lubenice i razbijena tegla ajvara.

Moram da kažem da je čovek koji je zaslužan za izgradnju Sokolane, nekadšnjeg omladinskog centra gde su mladi učili sve od plesa do fudbala, u ovoj raspodeli smeća još i dobro prošao. Dobio je samo kantu za đubre na glavi.

Dok sa druge strane, mladi vojnik koji u jednoj ruci drži knjige a u drugoj pušku, jer je simbol ondašnje intelektualne elite koja je čestito branila svoju otadžbinu, dobio je od svojih počinitelja umesto puške metlu, na glavu umesto šajkače koru od lubenice, a ona ruka gde su knjige sakrivena Koje kantom za đubre.

U podnožju spomenika 1.300 kaplara razbijena tegla ajvara i kao lenta rite, koje su počinitelji, valjda, skinuli sa sebe.

Da li se skrnavljenjem stare piše nova istorija i šta nam mladi poručuju?

Ova vandalska revolucija počela je zabranom rada kafića u gradu na Đetinji.

Danima su osvanjavale klupe na gradskoj plaži, popularnom kec baru, kao i na Trgu partizana, prepune smeća, zaboravljenih flaša, kesa od čipsa i kolača. Doduše, sve đubrijere na pomenutim mestima su uvek bile prepune. Pravdala sam mlade tada, govorila sam da nemaju gde, a moraju se družiti. Govorila sam, komunalne službe bi morale biti ažurnije.

Međutim, to druženje u parkovima, ne znam kako, rezultiralo je polomljenim kantama za đubre, oskrnavljenim spomenicima, iščupanom klupom u parku preko puta gradske kuće i, nećete verovati, izmeštanjem kontejnera iz svojih ležišta i guranja niz strme ulice.

Ovo nije tekst u kome ću se osvrnuti na bezbednost, jer valjda nam je svima jasno do kakvog scenarija može doći ako auto u pokretu pogodi kontejner iz neke od strmih ulica, a u Užicu su baš sve takve. I ovo nije tekst opomene nadležnima da reaguju.

Ne, ovo je vapaj tim “mladim revolucionarima” da prestanu da rade ovakve sramotne stvari.

Jer ja neću da pristanem na takvu omladinu mog ponosnog grada, neću da pristanem na bezidejnost.

Neću da pristanem na bahatost i na osude, jer ovo nije slika užičke omladine, već malog procenta nenaučenih da vole svoj grad.

 

Autor Biljana Jović

 

Naslovna fotografija: uziceoglasnatabla.com

 

Izvor RTS, 27. avgust 2020.