V. Možegov: Kako je trockizam stvorio neokone, antifu i BLM

Ubistvo Trockog nije bio kraj trockizma koji ne samo da je preživeo, već se pretvorio u vodeću političku silu. Ne samo Amerike, nego i celog sveta

Avgust 2020. doneo je dva interesantna jubileja.

Pre 100 godina – 15. avgusta 1920. Crvena armija je pretrpela poraz kod Varšave u sukobu sa poljskom armijom pod komandom maršala Pilsudskog… A nakon 20 godina – 20. avgusta 1940. – tvorac Crvene armije, drug Trocki, bio je udaren po glavi sekiricom za led, pa je narednog dana umro.

Na prvi pogled, ovo su dva različita događaja. A u suštini, povezana su dubinskim karmičkim vezama koje su došle i do našeg vremena, a verovtno neće izgubiti aktuelnost do kraja sveta.

Hajdemo redom. I, počnimo od toga da bismo živeli u sasvim drugom svetu – možda nas uopšte ne bi ni bilo – da je Crvena armija avgusta 1920. zauzela Varšavu (boljševičke vođe ni na trenutak nisu sumnjale da će tako i biti).

Sa zauzimanjem Varšave, pred Trockim i Tuhačevskim bio bi otvoren direktan put za napad na Berlin. Kroz Nemačku, koju je Versaj bio potpuno razorio, bio je otvoren put – dalje u Evropu.

Sovjetski listovi su tih dana pisali:

“Na Zapad!
Na Zapad, radnici i seljaci!

… Usmerite svoje poglede na Zapad.
Na Zapadu se rešava sudbina svetske revolucije.

Put prema svetskom požaru prolazi preko leša bele Poljske.

Naše bajonete doneće sreću i mir radnicima.

Na Zapad! Ka presudnim bitkama i pobedama koje će biti poput groma”.

(Pravda, 9. maja 1920.)

Da, da je u avgustu pala Varšava, verovatno bi komunizam već u septembru trijumfovao u Nemačkoj. Sledeća na redu bi bila Francuska. Potom ne bi ostalo ništa od Španije i Italije. Tako bi se ostvario san Trockog da bude na čelu vlade planetarne sovjetske republike (u svakom slučaju – na teritoriji Evrope). Avgust 1920. je bio najviša tačka do koje je uzleteo Trocki, a sa njom je u Rusiji (SSSR) pao i nikad se više nije podigao.

U avgustu 2020. počinje da se uzdiže zvezda Josifa Staljina, sa kojim je Lava Davidoviča ceo život povezivala infernalna mržnja. Staljin je bio principijelni protivnik pohoda na Varšavu, pa je u kritičnim momentima istupio protiv prebacivanja jugozapadnih armija na zapad. Staljin i Trocki su se međusobno optuživali za taj neuspeh. I, mada je Lenjin stao na stranu Trockog, krivica za strateški poraz svalila se na njega jer je bio narodni komesar za vojne poslove i predsednik vrhovnog vojnog sovjeta i faktički druga figura u državi.

Ravno dvadeset kasnije – situacija nije bila ništa manje intrigantna. U to vreme je jačala Četvrta internacionala Trockog, širio se po svetu trockistički pokret. Trockističke socijalističke partije nicale su po svim zemljama Evrope, Azije i Latinske Amerike. Široki trockistički pokret zahvatio je i SAD gde je poverljivi čovek Trockog bio Maks Šahtman, budući otac-osnivač neokonzervativizma. Hiljade američkih Jevreja su 1937. pod trockističkim zastavama stigle u Španiju da ratuju protiv Frankovih nacionalista i Katoličke crkve.

Tu se trockistička partija POUM, koja se “proslavila” zverstvima, direktno sukobljavala ne samo sa španskim nacionalistima, nego i sa komunistima Dolores Ibaruri. Ona je delovanje POUM nazvala “anarho-trockističkim pučem”. To je ponovila i sovjetskim vojnim instruktorima koje je u Španiju poslao Staljin. Uskoro je NKVD krenuo u surovo čišćenje lidera POUM. Tada je postalo konačno jasno da sukob staljinizma i trockizma prerasta u otvoreni rat.

Kroz godinu dana se pojavljuje Četvrta internacionala, formalno osnovana 1938., što je značilo pojavu novog centra svetskog komunističkog pokreta na čelu sa SAD. U to vreme se oko Trockog oformio krug vernih američkih saradnika, a sama Amerika postaje priznati lider svetskog trockističkog pokreta. Da bi ideološki utemljio svoju novu radničku ideologiju, Trocki piše knjigu Izdata revolucija. Šta je Sovjetski Savez i kuda ide (1936-1937). Svoj glavni konceptualni rad (“bibliju trockističkih sekti”, kako tu knjigu nazivaju biografi Trockog), i fundamentalni rad Staljin (1938-1040), u kojem je sovjetski vođa predstavljen u demonskom liku gospodara Danteovog pakla.

Upravo na toj knjizi biće zasnovane sve kasnije liberalne biografije Staljina. U to vreme – naročito posle potpisivanja pakta Ribentrop-Molotov (1939.) raskol u svetskom radničkom pokretu počinje da dobija preteće forme, a američki komunizam (koji su činili bezmalo isključivo Jevreji), konačno se okreće od SSSR. Istovremeno unutar samog američkog trockizma dolazi do epohalnog raskola, a socijalistička partija Maksa Šahtmana doživljava iznenađujuće metamorfoze koje su se završile osnivanjem neokonzervativizma. Ideja Šahtmana i njegovog druga Irvinga Kristola (legendarnog lidera neokona) bila je prosta i genijalna.

Pošto je SSSR prestao da bude žarište i baza svetske revolucije, treba krenuti drugim putem. Sasvim konkretno: preuzeti vlast u najvećoj kapitalističkoj zemlji sveta i uz pomoć njene vojne moći (a uz podršku finansijske oligarhije) preuzeti kontrolu nad celim svetom. Početkom 1970-ih Šahtmanovi socijalisti se spajaju sa levim krilom Demokratske partije SAD, gde pod zaštitom senatora-jastreba Skupija Džeksona počinju surovu borbu protiv SSSR.

Početkom ’80-ih se neokonzervativci prebacuju u štab jastreba-republikanca Ronalda Regana, dolaze na čelo njegove spoljne politike i proglašavaju SSSR za „imperiju zla“. Početkom ’90-ih i 2000-ih već su u timovima porodice Buš i preko njih započinju ratove na Bliskom istoku.

Mnogo kasnije je poznati neokon, specijalista za spoljnu politiku SAD Majkl Ledin otvoreno primetio: “Ko bi za vreme Regana i pomislio da ćemo slomiti SSSR? Prošlo je samo 10 godina! A mi smo jednostavno dali plate tamošnjim dissidentima i to je rešilo sve. Dogodila se demokratska revolucija a zemlja se naprosto urušila”.

Vratimo se ipak Trockom.

Već 1940. je postalo potpuno jasno da uistinu globalne razmere doživljava borba između trockizma i staljinizma, to jest – između ideje socijalizma “imperijalnog tipa” i mesijanskog “svetskog požara”. Samim time – prema rečima druga Lenjina – uklanjanje izvora “požara” postajalo je “arhivažna stvar” (Lenjinov izraz).

Obruč NKVD oko “Starika” (boljševički nadimak Trockog) postepeno se sužavao i 20. avgusta 1940. dolazi do raspleta. Španski komunista Ramon Merkader, koji je u okruženje Trockog bio ubačen još 1938, našao se na pragu njegove kuće u Meksiku, sa kindžalom i sekiricom za led ispod ogrtača. Ušao je sa molbom da Trocki pročita članak koji mu je posvetio (scena kao kod Dostojevskog?). Kao novi Rodion Raskoljnikov, Merkader je – kad je ocenio da je zgodan momenat – udario Trockog (“staricu-zelenašicu”) sekiricom po potiljku. Nije uspeo da dotuče svoju žrtvu. Lav Davidovič je na onaj svet otišao sledećeg jutra, 21. avgusta…

Kada je izdavao naredbu za uklanjanje svog “strateškog neprijatelja”, Staljin je ukazao da “u trockističkom pokretu nema važnih političkih figura osim samog Trockog”. I, umnogome je bio u pravu. Neposredna pretnja Kominterni bila je sa likvidacijom Lava Davidoviča uklonjena. Ali, to uopšte nije bio kraj samog trockizma koji nije nestao ni kroz 80 godina. Trockizam ne samo da je preživeo – pretvorio se u vodeću političku silu. Ne samo Amerike, nego i celog sveta.

Politički omladinski pokreti 1960-ih bili su natopljeni trockizmom i nastupali su umnogome pod trockističkim i neotrockističkim parolama. I SSSR je krajem ’80-ih i početkom ’90-ih takođe rušen pri neposrednom učešću neotrockističkih (neoliberalnih i neokonzervativnih) sekti. I današnji pokreti Blek lajvs meter i “Antifa”, koji žele uništenje belačke civilizacije – faktički su trockistički pokreti. A savremeni soroševski neotrockizam finansira obojene revolucije i “novu etiku manjina” po celom svetu.

Generalna skupština UN je 2018. proglasila 21. avgust “Međunarodnim danom sećanja i pominjanja žrtava terorizma”. Neki će pomisliti da je to slučajni izbor. Naravno, u našem svetu se sve događa slučajno i permanentno… U narodu se govori: i iskusan čovek može pogrešiti. Ali, za svaku “permanentnu revoluciju” nađe se njen Merkader…

 

Autor Vladimir Možegov

 

Naslovna fotografija: Elijah Nouvelage/AFP/Getty Images

 

Izvor Fakti, 26. avgust 2020.