Демонстрант позира испред продавнице у којој је подметнут пожар током протеста због убиства Џорџа Флојда, Минеаполис, 27. мај 2020. (Фото: Carlos Gonzalez/Star Tribune via AP)

V. Pištalo: Nasilje u Americi je staro, kamere su nove

„Amerika jeste velika zemlja, ali uopšte nije uređena. Šokirao me je stepen konfuzije kada se dešavalo ovo s pandemijom i to traje i sada. Nije bilo nikakvog jedinstvenog plana“

Nasilje u Americi je staro, ali to što sada sve imamo, snimljeno mnogo je drugačije. Sve lepe priče o ravnopravnosti i borbi protiv rasizma koje sada slušamo, neće pomoći čoveku na ulici, samo će umiriti intelektualce. Čak mi se čini da se ovoliko priča o tome upravo da se ta slika ne bi promenila, kaže pisac Vladimir Pištalo.

Tek prispeo iz Amerike u kojoj živi i radi, da bi primio visoko književno priznanje, nagradu „Meša Selimović“ za knjigu Značenje džokera, Pištalo za Sputnjik otkriva da je na sopstvenom primeru osetio svu privremenost odluka koje smo donedavno drugačije donosili.

„Mi sada živimo u svetu u kojem se stalno nešto odlaže, svetu čiji su temelji postali ’možda‘ i ’ako bude‘. Moji letovi za koje sam uredno kupio karte su bili odloženi, baš kao i dodela nagrade koja je trebalo da se dogodi u martu.“

 

AMERIKA: VELIKA ZEMLjA, ALI NEUREĐENA
Od utisaka iz Amerike najsnažniji je, kaže, onaj o neuređenosti i odsustvu jedinstvenog plana.

„Amerika jeste velika zemlja, ali uopšte nije uređena. Šokirao me je stepen konfuzije kada se dešavalo ovo s pandemijom i to traje i sada. Nije bilo nikakvog jedinstvenog plana. Mislim da od pada komunizma pa do sad nikome nije padala na pamet vrednost javnog sektora. A komunizam nije bio samo gomila recitacija, već sistem baziran na onome što je stvarna ljudska potreba – a ona je, između ostalog, javni sektor. Stvarna ljudska potreba je uređeno javno zdravstvo. I kao što znamo, većina bivših komunističkih država, čak i one siromašne, dosta se dobro organizovala, ali to nije uradila severna Italija, koja je mesto sa nekim od najboljih bolnica na svetu, bolnica za presađivanje jetre. Oni nisu uspeli da se postaraju za pandemiju i zdravstveno obezbede najveći broj ljudi. Kod njih to nije funkcionisalo. To nefunkcionisanje sam osetio i u Americi na svojoj koži: kad sam hteo da se testiram, jer mi u jednom trenutku nije bilo dobro – nisam mogao. U Americi vam televizija govori jedno, a onda nazovete lokalnu bolnicu i shvatite da je stvarnost nešto sasvim drugo. Nije bilo maski, alkohola, testova… Alkohol sam uzimao tek pošto sam se sprijateljio sa ženom koja radi u apoteci, jer se nije mogao dobiti ’normalno‘. Mislim da je tako i sada“, svedoči Pištalo.

Razlike između Srbije i Amerike kaže da ne primećuje, jer sve, i tamo i ovde, izgleda slično, kao, uostalom, i u mnogim mestima u svetu.

„Ne bih izdvajao Ameriku i Srbiju, rekao bih da smo svi mi jako zbunjeni. Živimo u vremenu u kome ne znamo šta da očekujemo i šta je moguće. A to je vrlo nezgodno, jer zrelost se sastoji u tome da znamo kako da se ponašamo, da ne budemo zaprepašćeni. Mi sada ne znamo kako da se ponašamo i to nije pojedinačni, već globalni fenomen.“

TOTALNI REŽIMI NIKAD NE HAPSE KRITIČARE, SAMO PESNIKE
A jedna od posledica tog fenomena je, smatra Pištalo, priča o ograničenjima – slobode, načina života onakvog kakvim ga znamo, ali i slobode javnog diskursa, koja je snažno ograničena propisanim govorom.

„Nedavno je u Harpers magazinu grupa intelektualaca potpisala apel u kojem se upozorava na to da se sloboda javnog diskursa jako ograničava propisanim govorom. Reakcija na aktuelnu priču o antirasizmu je bila veoma zanimljiva. Nije reč o tome da li brutalnost prema crnim ljudima postoji i da li je disproporcijalna, to je apsolutno tako i niko nema sumnji o tome. Međutim, odgovor na rasizam je malo zbunjujući i zabrinjavajući. Počela su da se menjaju imena institucijama, ruše spomenici, književnica Harper O‘Konor je izgubila hol sa svojim imenom, iako je umrla šezdesetih godina. A znamo da je rasizam pedesetih godina u nekoj Alabami bio kao vazduh. Očigledno je problem osloviti stvari. Čarli Simić je jednom rekao da totalitarni režimi – a ovo je vrsta druge totalitarnosti – nikada ne hapse kritičare, samo pesnike. Zato što su pesnici dovoljno naivni da iznesu svoje mišljenje, za razliku od raznih recitatora ideologa koji govore sve što treba da se kaže. Ali problem je što u tim recitacijama nema ni strasti ni istine. A kada neko kao O‘Konor pokuša da se strašću i istinom nosi sa demonima, svojim i demonima društva, onda biva kažnjen. To je kažnjavanje autentičnosti – u ime autentičnosti. To je onaj Orvelov ’dabl tok‘ iz ’1984‘, ućutkivanje u ime opunomoćenja. To je vrsta mekog terora kojim se sve više ograničava polje javnog govora. Pa se tako novinarima oduzimaju određene teme, ispituju se profesori zbog spiska s obaveznom literaturom, otpuštaju se ili kritikuju naučnici zato što su objavili određeni članak… Sve su to stvari koje su van redovnog. Ono što mene najviše brine, jeste to što se tu mešaju reči sa stvarnošću, meša se mapa sa teritorijom. Na primer, američka žena je plaćena 75 centi za svaki dolar koji zaradi muškarac i to je tako 50 godina. Ali mi neprestano pričamo o rodnoj ravnopravnosti. Ili o zaustavljanju rasizma.“

IMAMO LI DžOKERA ZA OVAKAV SVET?
Na pitanje zašto je baš sada odjednom eksplodiralo nešto što je tako dugo prisutno u američkom društvu, Pištalo nudi jasan odgovor:

„Nije novo nasilje, nove su kamere. Nasilje je staro, ali to što sada sve imamo, snimljeno je mnogo drugačije. Mislim da sve ove lepe priče koje sada slušamo neće pomoći čoveku na ulici. Samo će učiniti da se intelektualci osećaju bolje, umiriće se misleći da su nešto uradili, a ta aktuelna slika čoveka na ulici se neće promeniti. Meni se čak čini da se ovoliko priča upravo da se ta slika ne bi promenila. Raspravlja se da ne bi bilo rešeno. Reči su prosto zamenile suštinu. U Značenju džokera govorim o Linkolnu koji je opisao spin doktore mnogo pre nego što je taj izraz postojao. On je upitao: ’Koliko pas ima nogu ako rep nazovemo nogom‘? Ljudi su rekli: ’Pet‘, ali je Linkoln odgovorio: ’Nema, ima četiri, jer nazvati rep nogom ne čini ga nogom‘. I mi moramo da se podsetimo na parabolu o repu ako nam je stalo do priče.“

Imamo li džokera za takav svet, kartu koja menja sve ostale i koja je – dobitna? Vladimir Pištalo veruje da ima mogućnosti da čovek, za razliku od Selimovićevog junaka – uvek bude na dobitku:

„Džoker je ono što je neočekivano, neka vrsta kršenja pravila, potencijalnost. Na to obilje mogućnosti čovek zaboravi u svojoj svakodnevnici, jer zna da će sutra biti replika danas, a prekosutra samo šapirografisano juče. I kada se seti da postoji potencijalnost, oseti čistu radost kao da će se roditi sutra. Pa, i rodiće se sa novim jutrom, sa suncem i stavom: sada idem negde gde će se nešto novo desiti. Sve je to džoker. Na neki način je i svako novorođeno dete džoker. Podsetiti se na to i imati to na umu, jedan je od preduslova da čovek ’uvijek bude na dobitku‘.“

 

Autor Dejana Vuković

 

Naslovna fotografija: Carlos Gonzalez/Star Tribune via AP

 

Izvor Sputnjik, 27. avgust 2020.