antonic

S. Antonić: Estetika palanačke svadbe

Glavni problem je što je spomenik previše srpski. Najveći deo zapevanja i proklinjanja naših građanskih selebritija sastoji se iz optužbe da Nemanja nije (dovoljno) beogradski

Negde od sredine jula autokolonijalni mediji počeli su da nas gnjave sa spomenikom Stefanu Nemanji. A onda, negde sredinom avgusta – kao da je neko pritisnuo panik-taster – gunđanje i vajkanje pretvorili su se u pravu histeriju.

Vladimira Dimitrijevića to ludačko bešnjenje podsetilo je na scenu iz filma Isterivač đavola, kada se đavoimanoj junakinji pred krstom lice okrenulo na zatiljak.

Neverovatno je šta je sve, tokom avgustovskih bjesova, rečeno za spomenik:

– Radina Vučetić (N1): „sramni spomenik“;

– Goran Marković (Peščanik) „ta skulptura je smešna“, „simfonija neukusa“, „nakazna tvorevina“, „bezvredna gomiletina železa“, njome će biti „zauvek unakažen grad“;

– Biljana Srbljanović (Blic): „odraz potpunog odsustva kontakta s vremenom“, „megalomanski istoricizam“, „lažni akademizam“, „u sred neke rupe… – prostora za seksualni rad“;

– Dejan Atanacković (Danas): „rogobatni“ i „nakazni“ spomenik, „megalomanski i besmisleni projekat“, „izraz arogancije, bahatosti i rogobatne estetike“, „strano telo“ „stvar lišena ma kakve kulturne utemeljenosti“, „vrhunsko estetsko ruglo“;

– Stranka slobode i pravde (Đilasa): „nakaradni spomenik“, „megalomanski spomenik koji se uvozi iz Rusije“ (?!), „parada šunda i kiča“, „trajno će naružiti istorijsku i kulturnu mapu srpske prestonice“;

– Srđan Milošević (Peščanik): „kompleksaško divljanje“, „posvemašnji prostakluk“, „kolosalna spomenička avet“, „jedna od najnakaznijih urbanističkih gnusoba“, „otelovljenje ludila, megalomanije, neukusa i kiča“, „izdanak neotesane kulture jadničkog jurcanja za veličinom uda“ (!?).

Ono što je zajedničko svim ovim mahnitanjima bilo je otvoreno insistiranje na distinkciji:

1. mi, nosioci ukusa i kulture, urbani i moderni, stručnjaci i arbitri za lepo;
2. vi, prostaci, skorojevići, palančani, seljaci, koji ružite naš grad.

Ili kako to kaže Radina Vučetić, na jednoj strani je „suverena estetika“, „ljudi struke, od integriteta“, a na drugoj „bašibozluk, primitivni i ratnohuškački”, kao zastupnici „neoradikalskog kiča“.

A Goran Marković: „Najgore od svega je da je neko, neuk i priprost, preuzeo na sebe da sudi šta je lepo a šta nije“. Jer, o tome šta je lepo, jel’ tako, možemo da sudimo samo mi – beogradska elita kulturtregera.

* * *

Ovaj karakteristični kultur-rasistički stav tipičan je, kao što sam već pisao, za sekularno sveštenstvo i njegovu kontrolu ukusa, kao sredstva obezbeđivanja, najpre, monopolskog položaja u socijalnoj hijerarhiji, a onda i odgovarajuće sistemske rente.

U oblasti kulture, ti estetski kapoi neguju dosledni manihejski dualizam: dobro-loše, uzorno-nakaradno, urbano-seljačko, evropsko-palanačko, moderno-retrogradno, progresivno-nazadno, naše-njihovo (tuđe)… (v. ovde 73-77).

Iako neprestano nariču nad srpskim duhom palanke (Ugričić: „Duh palanke je u svom patriotizmu i nacionalizmu duh potencijalog nacizma“), zapravo su oni teški palančani.

To se lepo vidi po estetskoj poziciji s koje napadaju spomenik Stefanu Nemanji. Sažeo ju je Srđan Milošević u Peščaniku, objašnjavajući šta je to „anahroni umetnički izraz“:

– „izvesni poduhvati imaju svoj istorijski trenutak koji, ako se propusti, možda više neće doći, a svakako ga ne treba usiljeno izmišljati“;

– „ako Nemanja nije dobio neku monumentalnu, grandioznu predstavu u određenom trenutku u prošlosti, onda je istorijska prilika za to jednostavno propuštena“;

– „savremeni umetnički izraz je odavno napustio romantičarske i realističke uzuse“;

– „svako današnje uprostoravanje (?!) figuralne predstave u javnoj sferi neminovno je izvor estetske nelagode“, budući da vređa „umetnički senzibilitet epohe kraja druge decenije 21. veka“.

Ova priprosta likovna estetika pandan je jednako primitivnoj književnoj estetici koja je ove godine promovisana s dodelom NIN-ove nagrade (o tome sam pisao ovde). No i tu je primitivizacija estetskih normi samo odraz gubljenja prestiža aktuelnih „čuvara kapija“, koji svoj monopolski položaj moraju da čuvaju sve većom represijom: ideološkom isključivošću i moralnom panikom.

Tendencija represivnosti ove estetike najbolje se vidi u njenoj cenzuri određenih umetničkih izraza („figuralnost“, „realizam“, „monumentalnost“), kao i u nametanju praćenja umetničke mode (insistiranje na distinkciji „modernodemode“). Svako ko ne sledi modu – a oni su ti koji će da nam kažu šta danas jeste umetnička moda – automatski gubi status umetnika (kao Rukavišnjikov), a publika takvih umetničkih izraza automatski postaje „primitivni bašibozluk“.

Kao na nekoj palanačkoj svadbi, oni sede i ocenjuju kako se ko obukao, ko je pogodio modu, a ko je demode. „Vidi onu Goricu, kakve su joj cipele – pa to je moda iz devedesetih! Ju-ju, krindž, bruka nam familiju, misliće da smo seljaci…“

* * *

Ali, u umetnosti nema mode – svi umetnički izrazi su dozvoljeni, samo ako kod publike mogu da proizvedu emociju. Naravno, nekada je duh vremena takav da određeni načini bolje korespondiraju s publikom. No, heteronomna estetika, koja zabranjuje određene umetničke izraze jeste ono što je, početkom 21 veka, zapravo društveno demode.

Međutim, ne smetaju našem sekularnom sveštenstvu neki umetnički izrazi zato što su demode, već zato što se boje da upravo oni imaju estetsku snagu da kod publike proizvedu emocije. To je problem naših autokolonijalnih selebritija: strah da će Rukavišnjikovljev Nemanja probuditi emociju – ali, pogrešnuneprihvatljivu emociju.

A to je ono što se nipošto ne sme dozvoliti.

Koja je emocija za naše sekularno sveštenstvo najmalignija? To je lepo demonstrirala Ana Tasić, pozorišna kritičarka Politike, komentarišući predstavu Narodnog pozorišta „Srpska trilogija“. U članku pod svojstvenim naslovom „Pseudopatriotski šund ponovo napada“ („Upomoć!“ – S. A), ona je osporila svaku vrednost ovoj „potpuno anahronoj i umetnički bezvrednoj predstavi“, pod optužbom da je – pazite sad! – „društveno opasna“ (Pozorišna predstava društveno opasna? Šta je ovo, 1948? – S. A).

A zašto je „društveno opasna“? Zato što, upozorava Tasićeva, „raspiruje ostrašćenosti kojima je politički lako manipulisati – dokaz za ovu tezu su reakcije pretpremijerne publike koja je uz stojeće ovacije pozdravila horsko izvođenje pesme `Tamo daleko`“.

Ne znam da li ste shvatili: na kraju predstave srpski ratnici, živi i mrtvi, izlaze na pozornicu i pevaju „Tamo daleko“ – katarzični trenutak za publiku koja, potresena onim što je videla, doživljava emociju.

Ali, upravo ta emocija je ferboten. A od tog – da Rukavišnjikovljev Nemanja slučajno ne proizvede tu emociju kod publike – najviše se i užasava naša autokolonijalna elita.

Ili, kako reče naš estetičar, Srđan Milošević, „nijedna ideološka asocijacija u vezi s ovim spomenikom nije simpatična“, a sam spomenik je „opredmećenje mentalnog stanja koje je zazivalo Veliku Srbiju“, te „zlokobna manifestacija beznadežne nacionalne paranoje (…) o tobožnjoj ugroženosti srpstva u Srbiji“.

Pazite logike: veliki spomenik automatski denotira Veliku Srbiju, a ono što je nedopustivo jeste i sama pomisao o (neo)kolonijalnom položaji Srbije i desuverenizaciji malih zemalja – ne, to bi bila „nacionalistička paranoja“, jer, kao što znamo, u evroatlantskom svetu caruje drugarstvo, kuće su od čokolade, a s neba padaju pečene ševe.

* * *

Zapravo, glavni problem je što je spomenik previše srpski. Najveći deo zapevanja i proklinjanja naših građanskih selebritija sastoji se iz optužbe da Rukavišnjikov Nemanja nije (dovoljno) beogradski:

– Radina Vučetić (N1): on je „nadgrobni spomenik kosmpolitizmu“, „na simboličkom nivou najvidljivija slika urušavanja nekada kosmopolitskog Beograda“;

– Irina Subotić (Nova S): „Šta će njegov spomenik u Beogradu, kad znamo da Stefan Nemanja nije imao Beograd pod svojom vlašću?“ (ovde2:15-2:20);

– Goran Mišić (Al Jazeera): „Stefan Nemanja nikad nije bio Beograđanin, jer Beograd i nije bio u Srbiji u njegovo vrijeme“;

– Marko Vidojković (byka): „Nije imao pojma šta je to Beograd“.

Naši kompradori misle da se „srpski“ i „beogradski“ isključuju u oba smera: ono što je srpsko ne može biti beogradsko, a ono što je beogradsko ne može biti srpsko.

– Balša Božović: „Pravi gradonačelnik bi rekao da će Beograd uvek biti (obratite pažnju na redosled – S. A): i sarajevski, i bosanski i hercegovački, i crnogorski, i hrvatski, i slovenački, i makedonski, i albanski, i bošnjački, i vojvođanski, i srpski – jer, jedino tako može da bude evropski, kosmopolitiski“;

– Slobodan Milosavljević: „Beograd je najveći grad južnoslovenskih naroda. Svi su ga zajedno podizali i gradili, i branili, i oslobađali, i svi oni zaslužuju ulice i trgove, a kome to nije jasno ne može da vodi ovaj grad“;

– Nikola Samardžić: „I Beograd je nacija. Ta lična privrženost je snažna“. Međutim, „u Beograd se, najednom, nafukljalo nekoliko generacija pisaca, pesnika, mislilaca, političara, umetnika, i ratnih zločinaca, čija je jedina svrha da se razaranje nastavlja“.

Kada, dakle, oni kažu da Beograd treba da bude „kosmopolitski“, to za njih zapravo i doslovce znači – nesrpski. Insistiranje na „jugoslovenskom“ karakteru „pravog Beograda“ uistinu i služi tome da se zatome elementi njegovog prošlog i sadašnjeg srpskog identiteta.

Naglašavanjem da su oni „Jugosloveni“, ili da su „ravnodušni prema nacionalnom identitetu“, naši selebritiji žele da istaknu svoj „ukus“ i distinkciju u odnosu na bašibozluk (koji sebe vidi kao Srbe). Ovo je za njih veoma važno, o tome neprestano osećaju potrebu da obaveste javnost (čak i kad ih niko ništa ne pita). Jer to je, očigledno, legitimacija njihove superiornosti, a zapravo – znak  za za prepoznavanje člana (ili kandidata za člana) ove uticajne kolonijalne kaste.

– Minja Bogavac: „Rođena sam u SFRJ i to mi niko ne može oduzeti. Kad god popunjavam neki formular, s posebnim ponosom kao zemlju rođenja navodim SFR Jugoslaviju. Kad god negde upišem da je zemlja mog rođenja: Jugoslavija, osećam se kao da sam zajedno sa svojim dedom oslobodila Beograd. Kad god vidim neku rku i krpu sa zvezdama, ukoliko imam novca, sigurno ću je kupiti. Zastava Srbije mi je konfuzna“.

– Mia David (Radini): – „Jesi li ti Jugoslovenka?“; Radina Vučetić: „Jesam! Mi svi imamo problem s identitetom. Ja sam rođena u Jugoslaviji, ja sam vaspitavana u jugoslovenskom duhu, ja sam osoba koja još uvek kada krene na putovanje u Sloveniju zaboravi pasoš, ja i dalje imam svest o tome da je to jedan prostor. (…) Ja i dalje ne mogu baš da se do kraja srodim sa novom (?! – tj. srpskom – S. A) himnom, svi smo znali Hej Sloveni…“ (ovde 1:45-3:18);

– Biljana Srbljanović: „Ja sam izrazito i duboko anacionalna, ne razumem samu suštinu predeterminacije, da se rađate sa nekim identitetom koji nasleđujete po očevoj liniji, a da vas niko o tome ništa nikada nije pitao. U samoj suštini nacionalnog je sve ono protiv čega se borim u svom životu“. Ipak, Srbljanovićeva, u jednom istom tekstu, za Jugoslaviju kaže da je „moja jedina domovina“, ali Srbiju pak naziva „ova strašna zemlja“;

– Vladimir Arsenijević: „Za mene su nacionalni identiteti direktno opresivni. Moji roditelji su bili iskreni Jugosloveni, ideološki neopterećeni, i ja sam vaspitan u tom duhu. Imam dvojno državljanstvo, i srpsko i hrvatsko, ali me, najiskrenije, boli uvo i za jedno i za drugo. Za mene je to samo zgodna prilika da imam dva pasoša, od kojih je hrvatski prohodniji i, u tom smislu, meni draži“; „Ideja jugoslovenstva postala mi je retroaktivno delimično prihvatljiva, jer je to ipak savremeniji identitet, na izvestan način sličan američkom“.

– Ognjen Glavonić: „Meni taj nacionalni identitet ne znači ama baš ništa; Jugoslavija je bila modernizacijska tvorevina, a ja se danas osećam kao Jugosloven“.

– Slobodan Tišma: „Gade mi se patrijarhalni stereotipi kao što su otadžbina, nacija, vera. Ja sam apatrid, moja zemlja više ne postoji. Bio sam Jugosloven i to sam i ostao“.

– Istok Pavlović: „Ja sam potpuno operisan od patriotskih emocija. Vidim sebe kao građanina sveta, a ne Srbije, i razumem da je to mnogima gnusno i neshvatljivo i izdajnički. Ali tako je kako je, ne mogu da se foliram“;

– Srđan Dragojević: „Vraćam se proverenoj teoriji jugoslovenstva. `Ja sam Srbin, ja sam Hrvat, ej, Bošnjak sam, ahoj, ja sam ponosan Slovenac`… Ne – vi ste kurci. Jebala vas nacija. Budite, ako ste ljudi – Jugosloveni“.

– Balša Božović: „Ja sam građanin sveta“;

– Biljana Lukić: „Od Jugoslavije mi najviše fali osećaj ponosa zemljom u kojoj živim“.

Naravno, svi smo mi (Srbi) pre 1992. bili Jugosloveni. Ali, ovo nije to – ovo danas je autokolonijalno jugoslovenstvoJugoslavizam je sada distinktivni znak ovdašnje kompradorske elite u odnosu na „Srbe“ i neophodna ulaznica za više hijerarhijske položaje u realnoj nadvlasti (u NVO sektoru, „nezavisnim“ medijima, kulturi, itd). Ta nadvlast ima veoma važnu ideološku funkciju obezbeđivanja interesa atlantističkih struktura, tako što normalizuje kolonijalnu upravu, kao i urednu transakcije profita EU/SAD kompanija iz Srbije.

Međutim, valja razumeti frustracije svih tih naših „novojugoslovena“ – pošto tek onda možemo da shvatimo njihovu pomamu zbog spomenika: oni se svaki dan bude u zemlji koju ne vole; oni se svaki dan bude u zemlji koju zapravo preziru.

A gledajte sada – povrh svega tog, pojavljuje se još i Nemanja: visok 23 metra, vidi se iz pola grada, to srpsko obeležje u sred „jugoslovenskog“ Beograda?

Nedopustivo.

* * *

Sada bi trebalo da nam bude jasno zašto oni, kada spaze Nemanju – makar i u nacrtima, doživljavaju nervous breakdown. Kod njih se automatski rađaju četiri asocijacije:

1. „Pa ja se ovde više ne pitam šta je lepo, a šta demode? Buhaha!“
2. „Kada ovi Srbi vide Nemanju – on će im se svideti. O, ne!“
3. „To je obeležavanje teritorije, znak da Beograd više nije naš, jao!“
4. „Ovo se sigurno neće dopasti našim evroatlantskim prijateljima, šta da im kažem?“

Naravno, kritika Nemanje nije nikakva borba protiv Vučića. Nemanja svakako nije Vučićeva slaba tačka. Svi znamo da on opstaje ili pada na Kosovu. Ali, za „novojugoslovene“ nema i ne može da bude Kosova.

Zato histerija oko Nemanje. Jer, šta ako se Srbi sete da je upravo on oslobodio Kosovo od Romeja? I da će ih sada, s 23 metra visine, žalostivo gledati i pitati – a vi?

A mi? Možemo mu samo reći: dobrodošao Nemanja, kakav si da si; veliki i nakaradan, „ruski“ i odveć srpski – naš si. I dobro je što su ti krst u desnoj ruci zamenili s mačem.

Trebaće nam.

 

Autor Slobodan Antonić

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor Iskra, 29. avgust 2020.