Znamo li dovoljno o Aliji?

Nikada nije bilo sumnje da je Izetbegović ubeđeni (pan)islamista, ali se o njemu još ne zna sve što bi trebalo da se zna, niti je rečeno sve što bi trebalo reći

Na putu traganja za istinom u složenim stvarima olaka upotreba reči „istina“, a pogotovo čvrsto uverenje onoga ko je izgovora ili piše da istinu sigurno i zna, nikako nisu ni preporučljivi ni kredibilni, već više bude sumnju no što stvaraju utisak o približavanju cilju. Ovo, naravno, ne znači da se, apsolutizovanjem dekartovske devize cogito ergo sum, u ime vazda budne sumnje ili kakvih drugih, manje načelnih razloga, baš sve može relatizivovati i da ne postoje neke pouzdano utvrđene činjenice, na kojima počiva sistem našeg znanja o pojavama, o svetu oko nas, o drugima i o nama samima.

Bez oslonca o takve temeljne izvesnosti ne bi bilo moguće saznajno napredovati, već bismo se stalno vrteli u krugu stvarnih, razložnih sumnji i svrhovito indukovanih „sumnji“, nemoćni da se približimo realnom sagledavanju stvari, što stvara ozbiljnu intelektualnu, ali i moralnu pometenost. Ipak, o kompleksnim procesima, događajima i ličnostima, naročito onima iz bliže prošlosti, nije lako formirati do kraja objektivnu, celovitu i zaokruženu predstavu koja bi odgovarala njihovoj složenosti i slojevitosti. Ovo pogotovo važi za situacije, kao što su naša balkanska i (bivša) jugoslovenska, gde prošlost o kojoj sudimo još uvek nije prošla, nije završena i nije postala istorija, već je intenzivno živimo, proživljavamo i preživljavamo doslovno svakog dana.

Premda je temeljna istorijska istina o Napoleonu, Adolfu Hitleru, Benitu Musoliniju, Staljinu, kardinalu Stepincu ili Anti Paveliću neopozivo utvrđena, njihove ličnosti i uloge, u svetlu novih izvora i „narativa“, i dalje se istražuju i proučavaju, pa kako bi se onda moglo tvrditi da već znamo punu i neopozivu istinu o jednom Franji Tuđmanu, Slobodanu Miloševiću ili Aliji Izetbegoviću, bez supstancijalnog poređenja sa prvopomenutima, naravno?

A upravo pitanje o tome zašto istina o ovom poslednjem „nikada nije do kraja ispričana“ – podstaklo me je da na njegovom primeru pozovem na uzdržavanje od apodiktičkih stavova i pojednostavljenih ocena, bez obzira na to što o(pan)islamističkoj idejnoj osnovi i suštini Izetbegovićevog delovanja tokom čitavog aktivnog života, a naročito tokom raspadanja Jugoslavije, rata u BiH i u neposrednom posleratnom periodu, ne može biti prevelikih nedoumica, sem onih ideološki uslovljenih i neretko dijametralno oprečnih razlikovanja u sudovima, koji ne mogu pretendovati na uravnoteženost i objektivnost.

ODGOVOR DžEVADU
Neposredan povod za ovo svoje dijaloško, a nikako polemičko oglašavanje dugujem zanimljivom komentaru uglednog poznavaoca i teoretičara islamističkog radikalizma i terorizma, a posebno vidova njihovog ispoljavanja u BiH i na bivšem jugoslovenskom prostoru, odlično obaveštenog Dževada Galijaševića, naslovljenom „Srbija u plamenu džehenema“, sa upitnim podnaslovom „Zašto istina o Aliji Izetbegoviću nikada nije do kraja ispričana?“, a objavljenom u beogradskom nedeljniku Pečat (br. 628), u okviru autorove kolumne „Pisma iz tamnog vilajeta“.

Pažnju su mi privukla sledeća dva pasusa, pored ostalog i zato što se u njima Galijašević posredno, ali sasvim jasno, određuje i prema navodima iz moga teksta „Neki u Sarajevu bi i danas – poput Alije Izetbegovića – da Srbija bude slaba“, objavljenog na portalu „Sve o Srpskoj“ (11. avgust 2020).

Politički analitičar i stručnjak za bezbednost i terorizam Dževad Galijašević (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)
Politički analitičar i stručnjak za bezbednost i terorizam Dževad Galijašević (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)

Evo tog dela Galijaševićevog podsticajnog ogleda: „Ovih dana, povodom 95 godina od rođenja Alije Izetbegovića, mnogi Bošnjaci, ali i pojedini srpski intelektualci vratili su se na njegovu ulogu u istorijskim događajima. Zanimljivo, vrednosne ocene se razlikuju samo u nijansama. Izostale su ključne reči: vjerski radikalizam, težak rat, uloga u kreiranju novog lika srpskog naroda u istoriji, sarajevski zločini, krvavi rituali klanja Srba na Ozrenu – 30.000 mrtvih Srba i 100.000 ubijenih, terorizam u Vase Miskina, na Markalama i Tuzlanskoj kapiji, Dobrovoljačka i Kazani. Koliko je, znajući sve to, umesno pitanje da li je takav Alija želio ‘slabu Srbiju’? Ne, on je želio da Srbija izgori u plamenu džehenema, da je nema i da bude izbrisano sve što je ikada svjedočilo o njoj i srpskom narodu“ (kurziv – DT).

Dakle, ako sam dobro razumeo kolegu Galijaševića, vrednosne ocene koje su povodom 95. godišnjice rođenja Alije Izetbegovića o njemu izrekli mnogi Bošnjaci, ali i pojedini srpski intelektualci, razlikuju se samo u nijansama, uz izostavljanje inkriminišućih ključnih reči, pa je, znajući sve to, upitna umesnost pitanja da li je takav Alija želeo „slabu Srbiju“.

Pošto sam se i ja osvrnuo na obeležavanje 95. godišnjice Izetbegovićevog rođendana, nekako pretpostavljam da spadam među pojedine srpske intelektualce čije se vrednosne ocene o muslimanskom/bošnjačkom lideru samo u nijansama razlikuju od ocena bošnjačkih komentatora i analitičara. Pošto ne znam na koje se bošnjačke autore i njihove ocene misli, nisam u mogućnosti da se izjasnim o Galijaševićevom komparativnom sudu, ali sam slobodan da u vezi s njim budem skeptičan.

Ključnih reči u mom osvrtu nema, jer sam napisao srazmerno kratak, tematski usredsređen komentar, u kome sam ukazao na antisrpski kontinuitet u nastupanju nekih vodećih bošnjačkih političara, pre svih Alijinog sina Bakira, i svoj stav ilustrovao izjavama Alije Izetbegovića o tome da je preduslov prosperiteta Bosne i Hercegovine slaba Srbija (i demokratska) Hrvatska.

Pitanje da li je Alija Izetbegović želeo slabu Srbiju, za koje se Galijašević, sa svoje strane, pita da li je umesno, uopšte nisam postavio, već sam izneo dokazanu tvrđu – da je želeo. O svemu drugome što bi se o Aliji Izetbegoviću moglo izneti, uključujući i Galijaševićeve ključne reči, niti sam imao nameru a ni prostora da ovom prilikom pišem. A pisao sam, u mnogo navrata. Dakle, poznato mi je. Odavno mi je poznato. A koliko sam svojim dosadašnjim radom doprineo da se približimo „neispričanoj istini“ o Aliji Izetbegoviću, nije, naravno, na meni da procenjujem.

Pravo na svoje mišljenje o tome bezbeli ima uvaženi kolega Galijašević, čije dosledno javno angažovanje i otresitu reč pratim još od njegovog principijelog i odvažnog otpora maglajskom opštinskom rukovodstvu u tzv. „aferi Moševac“ (1986). Ne bih, stoga, da ulazim u bilo kakvu polemiku s njim, ali mislim da je svojim komentarom, možda i nehotice, pokrenuo važno pitanje kritičkog odnosa prema istaknutim savremenim političkim delatnicima, a konkretno prema višestruko protivrečnoj pojavi Alije Izetbegovića, o kome zaista još ni izdaleka nije rečeno sve što bi trebalo reći, niti se zna sve što bi trebalo znati. U tome se slažem sa kolegom Galijaševićem.

Alija Izetbegovic
Alija Izetbegović (Foto: Mark Milstein/Northfoto/Profimedia/Alamy)

Uostalom, i napisao sam, slažući se (bez nijansi) sa jednim bošnjačkim komentatorom, da nauci pripada izazovan zadatak da napokon adekvatno utvrdi, valorizuje i objektivno situira političku zaostavštinu Alije Izetbegovića. Na to će se, jamačno, još neko vreme pričekati. Važno je da se ka istini ide pravim putem i da se naučna istraživanja rukovode željom da se što više približimo celovitoj i objektivnoj spoznaji, da se uvažavaju sve činjenice i da se pod velom nauke ne proturaju suprotstavljeni ideologemi, kao izraz neminovno sužene svesti i/ili vannaučnih interesa, što je, uostalom, opšti, osvedočeno teško ostvarljiv preduslov istinski naučnog metoda u društvenim naukama.

KO JE BOROGOVAC?
A upravo Galijaševićevo razmatranje ili, tačnije, aluzivno nagoveštavanje mogućih razloga zbog kojih istina o Aliji Izetbegoviću „nikada nije do kraja ispričana“ pruža uverljivu ilustraciju kakva se sve tumačenja ukrštaju, prepliću i sudaraju u nastojanju da se problematika njegovog „lika i dela“ svede na jednoznačnu interpretacijsku matricu. Galijašević kreće od teze Muhameda Borogovca da Alija predstavlja, zapravo, „velikosrpski projekat“, sračunat na razbijanje i podelu Bosne i Hercegovine, čime se objašnjava podrška koju su srpski nacionalistički krugovi iz Beograda, sa neizbežnim „akademicima“ u prvim redovima, pružali [podršku] optuženima za islamski fundamentalizam na sarajevskom procesu „muslimanskim intelektualcima“ 1983. godine i nakon toga.

Skriveni cilj je, navodno, bio da se sa političke scene uklone „istinski bosanskohercegovački patrioti“, zagovornici celovite i samostalne BiH, komunistički rukovodioci okupljeni oko Hamdije Pozderca, a da se u višepartijski život, kao „trojanski konj“, direktno iz zatvora hitno uvede mladomuslimanski prvak Alija Izetbegović. Ovde se više nameće pitanje ko je Muhamed Borogovac, čije stavove, delom pod znacima navoda, a delom bez njih, prezentuje Dževad Galijašević, nego ko je Alija Izetbegović, kojim se, svako na svoj način, i Borogovac i Galijašević bave.

Matematičar po struci, početkom rata aktivan u Tuzli, zatim izbeglica u Hrvatskoj, a koji živi u Bostonu i deluje uz okviru „Bosanskog kongresa“ (osnovanog 1994), dr Muhamed Borogovac pripadnik je bošnjačke frakcije koja Aliju Izetbegovića smatra izdajnikom i saučesnikom u planiranoj podeli BiH, za šta kao argumente navodi niz poluistina, a još više neistina i izmišljotina, tendenciozno tumačeći određena zbivanja u vremenu pred pad komunizma i razbijanja Jugoslavije.

On ide dotle da bivšeg reis-ul-ulemu Mustafu Cerića i akademika Muhameda Filipovića smatra „agentima ‘RS’ i Srbije na terenu“! Napisao je i krajnje smušenu i nekoherentnu, diletantsku knjigu Rat u Bosni i Hercegovini: politički aspekti (Zadar, 2000), u kojoj, ne obazirući se na stvarnu prirodu i tok vojnih i političkih zbivanja, usiljeno provlači opsesivnu ideju o opštoj zaveri protiv jedinstvene BiH i bošnjačkog naroda, u čemu se podudara sa zvaničnim bošnjačkim viktimizacijskim diskursom Alijinih sledbenika, s tek neznatnom razlikom da je za njega i lider SDA bio jedan od bitnih aktera tog podlog komplota.

Pristalice SDA sa zastavama i uramljenom slikom Alije Izetbegovića tokom predizbornog mitinga u Kalesiji (Foto: Profimedia/AFP Photo/Odd Andersen)
Pristalice SDA sa zastavama i uramljenom slikom Alije Izetbegovića tokom predizbornog mitinga u Kalesiji (Foto: Profimedia/AFP Photo/Odd Andersen)

Sve što je o ovom „površnom i pristrasnom pamfletu sa političkom namerom“, u časopisu Nacionalna sigurnost i budućnost, izdanju Zagrebačkog sigurnosnog foruma, svakako ne sa velikosrpskih pozicija napisao Miroslav Međimorec, svako ko iole poznaje prilike u BiH i oko nje mogao bi bez oklevanja potpisati.

Sam po sebi, M. Borogovac je zanimljiv i živopisan fenomen, koristan za sagledavanje ideološkog galimatijasa koji se već tri decenije roji oko pitanja BiH, ali se njegova pisanija teško mogu smatrati pouzdanim naučnim doprinosom na putu ka istini o Aliji Izetbegoviću. Treba li biti iznenađen podatkom da ovaj čovek svesrdno podržava Mila Đukanovića na predstojećim izborima u Crnoj Gori?

NEOSNOVANE SPEKULACIJE
Pošto je jedno od svojstava paranaučnog i ideološki determinisanog pristupa liku i delu Alije Izetbegovića obilato korišćenje poluistina, kao i tendenciozna selektivnost i izvrtanje smisla događaja i pojava u skladu sa zacrtanom hermeneutičkom projekcijom, nije bez interesa osvrnuti se na neke akcente iz Galijaševićevog komentara u kojima se nekonkluzivno odražavaju, što samim tim ne znači da su i njegov stav, pojedine takve tvrdnje.

Ovo se, pre svega, odnosi na sugerisanje da je odnos nekih „akademskih i političkih krugova u Beogradu“ prema Aliji Izetbegoviću, kao političkom disidentu, optuženiku i osuđeniku za „delikt mišljenja“ bio motivisan idejom da bi on, budući antikomunista i musliman, zajedno sa svojim istomišljenicima, mogao poslužiti kao svojevrsna peta kolona tokom realizovanja projekta podele BiH, za koji je glavnu prepreku predstavljalo, navodno, komunističko vođstvo u centralnoj jugoslovenskoj republici.

Da su tadašnji „akademski i politički krugovi u Beogradu“ bili toliko jedinstveni, politički prozorljivi, adekvatno organizovani i akciono sposobni da osmisle tako sofistikovan i anticipativan plan delovanja, ne bi Srbi razbijanje federacije dočekali nacionalno nepripremljeni i iz njega, posle teških iskušenja, ukupno uzevši izašli kao gubitnici.

Da se razumemo, isto ili slično vredi i za Muslimane/Bošnjake.

Pošto se iz tih vremena i prilika ponečega i sećam, a u ponečemu sam i učestvovao, s punom odgovornošću tvrdim da su se srpski intelektualci okupljeni u Odboru za odbranu slobode misli i izražavanja (koji, uzgred, nisu svi bili, kako piše Borogovac, akademici) angažovali u podršci optuženima i osuđenima na Sarajevskom procesu (1983) iz čisto principijelnih razloga i uverenja da su sloboda misli i izražavanja u tadašnjoj Jugoslaviji bili ugroženi, a ne iz nekih skrivenih političkih razloga.

Bošnjački lider Alija Izetbegović vrši smotru trupa Armije BiH (Foto: AP Photo/Enric F.Marti)
Bošnjački lider Alija Izetbegović vrši smotru trupa Armije BiH (Foto: AP Photo/Enric F.Marti)

Danas to njihovo zalaganje može izgledati naivno, ali je ono bilo iskreno i bez zadnje misli, potpuno neselektivno, tako da su bilo kakve druge spekulacije s tim u vezi neosnovane. A zasluge za to što je Alija Izetbegović ubrzo po izlasku iz zatvora i pre nego što su mu sudski vraćena građanska prava dobio pasoš nikako se ne mogu pripisati „pojedinim akademskim i političkim krugovima u Beogradu“, već pre nekoj drugoj, bosanskoj liniji kontinuiteta onoga što bi se danas nazvalo „duboka država“.

Nije, takođe, sasvim jasno na šta se misli kad se konstatuje da su „te prividno intelektualne i političke aktivnosti otvarale više vrata zapadnim ideologijama nego islamskim“. Smisao priloga „prividno“ je maglovit, a ako se pod ideologijama podrazumeva (željena) demokratizacija društva, onda je izneta ocena tačna, jer su se politički disidenti u Srbiji, uza sve međusobne razlike, za nju bez izuzetka zalagali. Ishodi su već sasvim druga stvar, o kojoj je ovde bespredmetno raspravljati.

UBEĐENI (PAN)ISLAMISTA
Zaključnim delom svog komentara, koji predstavlja logički rez u odnosu na prethodno rečeno, Dževad Galijašević ulazi na teren koji odlično poznaje i kojim se suvereno kreće – (pan)islamizam Alije Izetbegovića i njegovo ispoljavanje u realnoj politici, a pre svega tokom rata u BiH. Za svaki portret ovog političkog lidera nadahnutog kuranskim nalozima, komandanta Abu Izzeta, kako su ga u ratu zvali mudžahidi u jedinicama sa zelenim zastavama, dimenzija na koju, kao glavnu i određujuću, ukazuje Galijašević, mora biti noseća. To, međutim, nije nešto novo ili sporno, ali je uvek potrebno i korisno ponoviti.

Sa druge strane, ukoliko se smatra da neko, iz ovih ili onih razloga, relativizuje činjenicu da je Alija Izetbegović bio usrdni (pan)islamista, onda to treba otvoreno reći, da se ne bi stvarale nezdrave mistifikacije u vezi sa tako jasnim stvarima. Setih se, ovim povodom, jednog svog davnašnjeg razgovora sa američkim ambasadorom u Beogradu Vorenom Cimermanom, čija je uloga u guranju BiH ka vojnom sukobu dobro poznata. Pitao me je šta mislim o optuživanju Alije Izetbegovića da je islamski fundamentalista. Odgovorio sam da nikoga ne treba optuživati zbog verskih ili političkih uverenja, ni komuniste, ni demokrate, ni konzervativce, pa ni islamiste, ukoliko svoja uverenja ne pokušavaju da nametnu na nasilan način.

On je prilično nervozno prečuo ovu moju opasku i insistirao da mu iskažem svoje mišljenje o tome da li je Alija Izetbegović islamski fundamentalista. Zamolio sam ga da mu pre odgovora postavim tri uvodna pitanja: (1) da li je čitao Izetbegovićevu Islamsku deklaraciju, (2) da li prati pisanje Ljiljana, organa SDA i (3) da li je pogledao video kasetu koju je, kao svojevrsnu propagandnu ličnu kartu, za svoj kongres pripremila SDA?

Pošto je odvratio da mu je sve to dobro poznato, svoj odgovor sam formulisao kao novo pitanje: „Može li se, od Maroka do Indonezije, neko ko se sâm na sve načine javno deklariše kao islamista ne smatrati islamistom samo u BiH i zašto?“ Naljutio se i optužio me za islamofobiju i da sam „olovni vojnik u vojsci Slobodana Miloševića“, premda nominalno profesor univerziteta. Posle me je još ubeđivao da je Islamska deklaracija plod Izetbegovićevih mladalačkih promišljanja, a da ih je on odavno napustio i opredelio se za „demokratiju zapadnog tipa“.

Bivši američki ambasador u Jugoslaviji Voren Cimerman (Foto: charlierose.com)
Bivši američki ambasador u Jugoslaviji Voren Cimerman (Foto: charlierose.com)

Slično je govorio i veliki Alijin poklonik Bernar-Anri Levi…

Na pitanje zašto je Izetbegović, kad je došao na vlast, učinio da se Islamska deklaracija ponovo štampa (1990), ako je napustio stavove koji su u njoj izneti, Cimerman mi je samo okrenuo leđa.

Za mene, dakle, nikada nije bilo sumnje da je autor Islamske deklaracije ubeđeni (pan)islamista, što je među prvima na Zapadu u Solsberijskoj reviji 1993. metodično pokazao Mervin Hisket, profesor na londonskoj Školi za afričke i orijentalne studije, a ja predložio redakciji Politike da se njegov prevod na srpski jezik što pre objavi. Nije neophodno u svakom tekstu o Izetbegoviću, bez obzira na užu tematiku kojoj je posvećen, kako bi se dokazalo da je bio (pan)islamista, pominjati da mu je velika želja bila da čuje ezan sa Ajfelove kule, da je, po njegovom mišljenju. Ataturkova sekularna Turska „propala stvar“ ili neku sličnu efektnu pikanteriju.

Uz Galijaševićevu tačnu konstataciju da je „orijentacija na vojno, a ne političko rješenje suprotstavljenih nacionalnih interesa tri naroda u BiH konstanta Alijine politike od međunarodnog priznanja“, može se dodati da je on sa posedovanjem republičke vojne sile računao i pre priznanja nezavisnosti.

ISTINA I STRANPUTICA
Prilikom susreta grupe srpskih intelektualaca, koje je na osnovu dogovora sa Izetbegovićem u Sarajevo poveo Dobrica Ćosić, sa muslimanskim kolegama u Holidej Inu, februara 1991, susreta koji Alija Izetbegović indikativno uopšte ne pominje u svojim Sjećanjima, Ćosić i Izetbegović su oči u oči razgovarali četiri sata u jednom hotelskom salonu. Povremeno je ulazio samo Alijin sin Bakir i unosio im kahvu.

Kad se posle toga Ćosić, tragičnog izraza na licu, pojavio u restoranu, gde smo ga nestrpljivo čekali, rekao nam je da sa Izetbegovićem „nema sreće“, jer on povrh svih garancija za muslimane u „skraćenoj Jugoslaviji“, bez Slovenije i Hrvatske, i najvišeg položaja u državi za njega lično, koje mu je Ćosić predočio kao deo dogovora, uporno insistira na zasebnoj bosanskohercegovačkoj vojsci. Stvaranje nacionalnih vojski unutar potencijalne (kon)federalne državne zajednice Ćosić je u tadašnjim prenapregnutim okolnostima ocenio kao popločavanje ratne staze, što je otvoreno i ozbiljno nekoliko puta ponovio sagovorniku, ali ovaj nije popuštao.

Volšeban je taj Alija. Od Borogovčevog agenta velikosrpskog projekta, preko Cimermanovog demokrate zapadnog tipa, Levijevog mirotvorca koji mrzi rat, a prinuđen je da ga vodi, do Ćosićevog nesavitljivog, militantnog predratnog sabesednika i džihadističkog Abu Izzeta, autor Islamske deklaracije i sadržajne knjige Islam između Istoka i Zapada, čije (pan)islamističke postavke nikada nije napustio, mora se osvetliti iz svih uglova i sa svih strana.

Za njega je islam bio „vjera, ali istovremeno i jedna filozofija, jedan moral, jedan poredak stvari, jedan stil, jedna atmosfera, jednom rječju, jedan integralan način života“. Dakle – sve! Ali, napisao je i da je „islam suma činjenica i istina, religije i nauke, jedne i druge stvarnosti, ali on nije prosti, matematički zbir. To je tkanje na kome se šavovi ne vide“.

Da bi se doprlo do svih nevidljivih šavova Izetbegovićevog islamističkog tkanja, ali i paranja, u datom društvenom kontekstu, na složenom političkom prostoru i u burnom vremenu, koji su mu bili dodeljeni i koje nije mogao birati, nužno je sagledavati ga istovremeno u temeljnoj i presudno determinišućoj islamskoj verskoj ukorenjenosti, ali i u funkcionalnim metamorfozama nametnutim konkretnim konstelacijama i promenljivim konjunkturama.

Bivši bošnjački lider Alija Izetbegović (Foto: Profimedia)

Samo tako će istina o Aliji Izetbegoviću biti do kraja ispričana, ako je takve istine o ljudima uopšte moguće do kraja ispričati. Ako se jasno ne obrazloži, zagonentno mistifikovanje razloga zbog kojih ona do sada, navodno, nije ispričana, vodi na stranputicu i narušava poverenja u naučnoj zajednici.

Zahvalan sam uvaženom kolegi Galijaševiću što mi je reskim komentarom u Pečatu pružio priliku da na primeru Alije Izetbegovića iznesem svoje skromno mišljenje o jednom aspektu velike teme epistemološkog pristupa islamu i muslimanima uopšte, a čije šire i podrobnije razmatranje nužno prevazilazi obim jednog ovakvog ogleda.

 

Naslovna fotografija: Lingen/ullstein bild via Getty Images

 

Izvor sveosrpskoj.com