Šta EU hoće u Belorusiji?

EU je izgubila institucionalne mehanizme za delovanje u Belorusiji i poziciju koju je strpljivo gradila od 2014. Ostala im je samo ulica, koja nije dovoljna za smenu vlasti

Analizirati postizbornu krizu u Belorusiji iz ugla unutrašnje politike nije teško. Sa jedne strane rejting Aleksandra Lukašenka kontinualno pada poslednjih godina, što je posebno izraženo među mlađom populacijom. Dosadašnja retorika beloruskom predsedniku tu nije od velike pomoći. Tek nakon izbijanja nereda on je najavio ustavne promene i, posmatrano iz današnje perspektive, možda bi sve izgledalo drugačije da je to obećao tokom predizborne kampanje.

Sa druge strane, beloruska ekonomija stagnira – bilo je uočljivo i pre pandemije. Između ostalog, to je i posledica vezanosti izvoza za rusko tržište i pada vrednosti rublje, do čega je došlo nešto zbog sankcija EU, a nešto zbog niže cene nafte. Kako bi održala stabilnost ekonomskog sistema beloruska vlast se zadužila poslednjih godina kod Evroazijskog ekonomskog saveza u iznosu od pet milijardi dolara. I to nije dovoljno. Zbog toga su nužne i određene reforme u ekonomskom sistemu. Dakle, preduslovi za eksploziju nezadovoljstva jesu postojali.

Međutim, analizirati postizbornu krizu iz ugla ciljeva spoljnih aktera koji su ne samo podržali, već i podstakli destabilizaciju zemlje nije baš jednostavno. Jer, postavlja se pitanje: šta je EU htela u Belorusiji?

PROPALI VENECUELANSKI SCENARIO
Lukašenko je o destabilizaciji često govorio tokom kampanje. Pet dana pred izbore je, u vrlo emotivnom govoru, poručio „rušiteljima zemlje“ da će državu braniti svim sredstvima. Nesumnjivo, najveća podrška opozicionim grupama stigla je preko Poljske i Litvanije. Ipak, politički je ovaj proces podržao nemačko-francuski dvojac, za šta je koristio institucije EU.

Sada, da li je unutar EU cilj postavljen previsoko, ili ih je brzi razvoj događaja zatekao, u ovom trenutku potpuno je svejedno. Uglavnom, organizovana su najmasovnija politička okupljanja u istoriji države, napetost je rasla iz dana u dan, motivisanost protestanata ostala je na zavidnom nivou, stizala je podrška iz „radnih kolektiva“ u kojima su grupe zaposlenih obustavljale rad, a Lukašenko je propagadno-informativni rat izgubio praktično i pre nego što je sve počelo…

Ali, da bi bilo koji protesti uspeli, neophodno je definisati realan i ostvariv politički cilj, a tu se mnogo lutalo. Svetlana Tihanovska je najpre najavila „mirnu predaju vlasti“. Pošto Lukašenku napamet ne pada da beži (još u kampanji je naglasio da on nije Janukovič), ako neko želi vlast onda je mora steći ili zauzimanjem institucija, ili blokadom institucija izvlačenjem kritičnog broja pojedinaca iz vladajućih struktura. Ništa se od toga nije desilo (izuzimajući beloruskog ambasadora u Slovačkoj, nije bilo značajnijih „preletanja“), iako su demonstranti krenuli ka predsedničkoj rezidenciji, do nje nisu stigli.

Opozicioni predsednički kandidat Svetlana Tihanovska (Foto: Nataliя Fedosenko/TASS)
Opozicioni predsednički kandidat Svetlana Tihanovska (Foto: Nataliя Fedosenko/TASS)

Zatim je Tihanovska obznanila da će se proglasiti predsednicom zemlje, što je pozdravljeno sa nekoliko strana. Dakle, venecuelanski scenario – Gvaido se proglasio predsednikom, a zatim su ga kao legitimnog šefa države priznale gotovo sve zapadne prestonice. Ovakav rasplet povlači za sobom brojne posledice. Ipak, posle telefonskog razgovora Putina i Merkelove, Tihanovska je odustala od najavljenog čina. Istovremeno, EU nije priznala rezultate izbora, te je za nju Lukašenko sada „uzurpator“ bez legitimiteta.

Tokom desetak najbitnijih dana „intenzivne krize“ kada se mnogo toga rešavalo, beloruski predsednik se ponovo okrenuo Rusiji. Putin je, zajedno sa Si Đinpingom rezultate izbora priznao i Lukašenku čestitao. Organizujući odbranu, Lukašenko je aktivirao sve mehanizme koje ima u okviru Savezne države Rusije i Belorusije i unutar ODKB, a političku podršku zatražio je i od partnera iz Evroazijskog ekonomksog saveza. Svega dve nedelje ranije, njegove poruke bile su sasvim drugačije – činilo se kako menja poziciju prema Rusiji, a hapšenje „vagnerovaca“ dovelo je i do „ozbiljnih šumova“ na vezi Minska sa Moskvom.

Ako je cilj EU bio da se smanji ruski uticaj u Belorusiji, onda je najsigurniji put predstavljala „kohabitacija“ sa Lukašenkom, uz oprobani recept nuđenja finansijske pomoći za političke reforme i postepeno „geopolitičko prestrojavanje“. Ipak, odlučili su da probaju sa ekstremnijim pristupom. Lukašenkovo „laviranje“ i tezu o „multivektorskoj politici“ procenili su kao slabost i odlučno stali iza opozicije. Rezultat svega će, najverovatnije, po njih biti rđav.

EU OSTAJE SAMO ULICA
Belorusija je praktično gurnuta ka čvrstom ruskom zagrljaju – oživljavanje političke dimenzije savezne države sada je izvesnije nego ikada ranije, najavljene političke reforme koje mogu u velikoj meri „izduvati balon“ i spustiti tenzije odigraće se pod Lukašenkovom kontrolom, a Rusija sada – uz određenu koordinaciju budućih koraka sa samim Lukašenkom – ima sve razloge da još odlučnije podržava Minsk u svakom pogledu, pa i novim pozajmicama koje će koliko-toliko osigurati stabilnost ekonomskog sistema.

U ovakvom raspletu, za EU jedina karta na koju mogu igrati ostaje prozapadna opozicija čiji se uticaj nakon svih dešavanja povećao, ali nije ni blizu toga da može doneti političke promene sa ishodom koji bi u Briselu želeli.

Priča iz Ukrajine se u Belorusiji neće ponoviti, i pored toga što su u Minsku u tim ključnim trenucima bili „bolji uslovi“ za izvođenje neke nove obojene revolucije. Svrgavanje Janukoviča odigralo se zbog iskonstruisane teze kako ne poštuje „volju naroda“ okrenutog ka evrointegracijama i nakon grubo prekršenog dogovora kojim su legalno izabranom šefu države bile pružene „čvrste garancije“ od strane ministara spoljnih poslova Nemačke, Francuske i Poljske. Ovoga puta, sve je drugačije.

Demonstranti tokom protesta zbog rezultata predsedničkih izbora u Belorusiji (Foto: Valeriй Šarifulin/TASS)
Demonstranti tokom protesta zbog rezultata predsedničkih izbora u Belorusiji (Foto: Valeriй Šarifulin/TASS)

Biće u narednom periodu mnogo priče o prekomerenoj upotrebi sile, nedemokratskom režimu, sankcijama za pojedince, donacijama za opoziciju i nevladin sektor, podršci za održavanje protesta, biće rezolucija i deklaracija, ali to ne može nadomestiti realan politički gubitak koji je posledica loših procena.

EU je izgubila institucionalne mehanizme za delovanje u Belorusiji i poziciju koju je strpljivo gradila od 2014. godine. Ostala im je samo ulica. Samo sa ulicom može se izazivati građanski rat, a ona nije dovoljna da se oposli tranzicija vlasti.

 

Naslovna fotografija: AFP Photo/Sergei Gapon

 

Izvor Sputnjik