Šest scenarija pred Crnom Gorom

Da li je Milo Đukanović spreman da zarad opstanka na vlasti ode toliko daleko da izazove građanski rat? Ne bih to isključio u potpunosti

Pre svega, iskrene čestitke opozicionim listama na velikom uspehu. On je još veći ako se imaju u vidu neravnopravni uslovi koje je nametnula vladajuća koalicija, uključujući i gotovo potpunu kontrolu medija, malverzacije sa biračkim spiskovima, podmićivanje neopredeljenih glasača, kao i direktno mešanje političara iz regiona.

Iako su svi iz DPS-a, a i Đukanović lično, sve vreme upirali prstom u Srbiju – a i Moskvu – sa optužbama za takozvani velikosrpski hegemonizam, srpske institucije su bile upadljivo uzdržane. Sa druge strane, predsednik susedne države, Edi Rama, direktno se umešao u izborni proces romantičnom porukom Đukanoviću lično i pozivom etničkim Albancima da glasaju za DPS, slično je uradio i Ramuš Haradinaj, kao i bošnjački političari. Upadljiva je bila i uzdržanost međunarodnih aktera.

Međutim, obaveštajno-analitičke službe uticajnih država koje prate događanja u regionu su sve vreme budno pratile i ovaj kao i prethodne izborne procese. S tim u vezi, na osnovu prikupljenih informacija, za svaku zemlju se pravi procena koliki je procenat fiktivnih glasova.

U Crnoj Gori se ista metodologija friziranja rezultata, uz manje korekcije, koristi od referenduma o nezavisnosti i, po procenama stranih službi, iznosi između 10 i 15 odsto i govori se o cifri od oko 70,000 registrovanih birača koji su „višak“ u odnosu na ukupan broj stanovnika Crne Gore. Ovo znači da je pobeda opozicije još ubedljivija i da je, realno, gotovo tri četvrtine građana Crne Gore reklo da je vreme da ova vlast ode.

Rezultat ovih izbora je nesumnjivo od istorijskog značaja za građane Crne Gore, ali ono što je izuzetno važno su njegove implikacije za region u celini.

Upravo je Crna Gora ovim rezultatom zakoračila u ono što treba da bude budućnost celog regiona: na scenu su stupili mladi i novi političari sa vizijom, političari koji su napravili otklon od besmislene nacionalističke retorike devedesetih godina koja je služila kao izgovor isluženim takozvanim elitama za pljačkanje svojih država i građana. Ovim je u regionu okrenut novi list, od privatizovane i kriminalizovane države u vlasništvu male grupe povlašćenih koji nemaju ništa da ponude svojim građanima, ka uređenoj, pravnoj državi u kojoj se ceni stručnost, a ne pripadnost porodici ili stranci.

Često se u poslednje vreme govori o odlivu mozgova iz regiona i načinu da se to zaustavi. Tačno je da veliki broj ljudi odlazi zbog boljeg standarda, boljih plata, ali najveći broj odlazi zbog nepravde i nepostojanja perspektive. Ako je suditi po prvim izjavama koje su dali Krivokapić, Abazović i Bečić, ovo je pravi put da se mladima vrati perspektiva i nada da imaju budućnost u svojoj zemlji.

Ovo je model o kome se u poslednje vreme dosta govori ne samo kada je u pitanju Balkan, ne samo kada su u pitanju zarobljene i privatizovane države, već i u razvijenim zemljama. U svetu generalno postoji trend rastućeg nezadovoljstva glasača, pre svega mladih ljudi, zbog arogantnog i aristokratski otuđenog ponašanja političkih i ostalih elita. Otuda i mnogobrojni pokreti, mnogobrojni protesti širom sveta.

Pogledajte SAD, Francusku, pa i Nemačku. Razlozi su duboki, veliko je nezadovoljstvo, a povodi koji dovode do toga da ono ispliva na površinu su različiti – od pandemije, rasne nejednakosti, poreske politike… S tim u vezi, promene u Crnoj Gori imaju potencijal da postanu model potrebe da mladi političari sa vizijom preuzmu kontrolu nad sopstvenom budućnošću u regionu i šire.

Nosilac opozicione liste „Crno na bijelo” Dritan Abazović (Foto: Ura.org.me)

Poruke koje su tri lidera poslala u vezi sa četiri principa su izuzetno važne, jer onemogućavaju bilo kakve spekulacije i zakulisno spletkarenje Đukanovićevog režima u pokušaju da ga međunarodna zajednica još jednom spasi. Izuzetno je važna poruka u vezi sa potpunim poštovanjem svih potpisanih međunarodnih sporazuma, posvećenost evropskim integracijama i ubrzanje reformi, beskompromisna posvećenost vladavini prava, jačanju institucija, borbi protiv korupcije, donošenje zakona o lustraciji, poreklu imovine, tu je i revizija spornog Zakona o slobodi veroispovesti.

S tim u vezi, formiranje vlade u kojoj je glavni kriterijum stručnost a ne stranačka pripadnost biće njihov prvi veliki ispit.

U slučaju Crne Gore, sporni Zakon o slobodi veroispovesti bio je samo povod da godinama nagomilavano nezadovoljstvo arogantnom privatizacijom države i svih njenih resursa od strane Đukanovićevog režima eskalira. Trpeljivi narod je godinama gledao kako se od njega otima dok se klika bahati, dok ih spin doktori sa kontrolisanih medija ubeđuju u evropsku perspektivu i da je život svakog dana sve bolji.

Ali onog trenutka kada su arogantno poželeli da im kažu i šta da misle i u šta da veruju, to je prelilo čašu. Narod je rekao svoje i stvar je i pristojnosti i čojstva da se ova odluka prizna i ispoštuje, jer ničija nije gorela do zore. Međutim, postoji velika opasnost da do toga ne dođe, već da Crna Gora, opet isključivo radi privatnih interesa onih koji bi da zauvek ostanu na vlasti, uđe u period nestabilnosti, koja ima potencijal da se prelije i na ostatak regiona.Ovde postoji nekoliko scenarija:

1. Đukanović i DPS se mire sa porazom, čestitaju pobednicima i u Crnoj Gori do kraja Đukanovićevog mandata 2023. postoji funkcionalna kohabitacija sa Vladom.
Verovatnoća da do ovog scenarija dođe: malo verovatno

I kada bi DPS bio konstruktivna opozicija u Skupštini, trenutno postoji vanistitucionalni de fakto prenos ovlašćenja sa izvršne vlasti, odnosno Vlade, na Đukanovića, čija bi ovlašćenja po zakonu trebalo da budu mahom protokolarna; teško je pretpostaviti da će Đukanović pristati da se potpuno obezvlasti i da se njegova uloga svede na čisto protokolarnu.

2. Đukanović i DPS se formalno mire sa porazom, u Crnoj Gori do kraja Đukanovićevog mandata 2023. postoji disfunkcionalna kohabitacija sa Vladom, a DPS kao opozicija koristi svaku mogućnost da minira rad Vlade.
Verovatnoća da do ovog scenarija dođe: verovatno

Iako bi Đukanović bio formalno obezvlašćen, ne treba zanemariti njemu odane strukture koje su decenijama građene u mnogim institucijama, uključujući i obaveštajne službe. Nova vlada najavljuje lustraciju u svim ključnim institucijama, ali za to je potrebno vreme, a potrebni su i kadrovi koji bi zamenili armiju stranačkih poslušnika. Pored toga, za skupštinsku potvrdu imenovanja u državnim institucijama i javnom sektoru uopšte potrebna je dvotrećinska većina glasova, što znači da DPS ima mehanizam da neograničeno blokira da ove institucija rade u punom kapacitetu.

3. Đukanović i DPS se formalno mire sa porazom, ali što više odugovlače postizborne procedure, kako bi dobili na vremenu da obezbede preletanje makar jednog opozicionog poslanika i ipak formirali većinu.
Verovatnoća da do ovog scenarija dođe: vrlo verovatno

Po zakonu, po konstituisanju skupštine i verifikaciji mandata poslanika, predsednik daje mandat za formiranje vlade stranci koja je osvojila najviše glasova na izborima. U ovom slučaju je to DPS, a rok za formiranje vlade je 90 dana. Ako predsednik ustanovi da stranka kojoj je poveren mandat ne može da formira vladu u zakonskom roku, daje mandat sledećoj najbolje rangiranoj stranci. Ukoliko grupa stranaka u međuvremenu formira većinu i potpiše sporazum s tim u vezi, oni mogu da preduhitre davanje mandata DPS-u, ali pre toga moraju da imaju verifikovane mandate; za očekivati je da se ovaj proces što više odugovlači, kako bi se na opozicione poslanike izvršio veliki pritisak da predđu u DPS-ov blok.

Za sada su to samo pozivi Abazoviću (Vlasi, Radončić, Fejzić), ali za očekivati je da će i on i ostali opozicioni poslanici i njihove porodice biti izloženi enormnom pritisku, ucenama, ali i „bezobraznim” finansijskim ponudama, kako bi slomili makar jednog od njih 41; s obzirom da se radi o pitanju života i smrti i za Đukanovića i za DPS, kao i za celu tu kriminalnu hobotnicu, ne samo u Crnoj Gori, već i u regionu. Sume koje će biti na stolu biće milionske; iskušenje će biti veliko, možemo samo da se nadamo da će svi opozicioni poslanici ostati čvrsti.

Nosic liste „Za budućnost Crne Gore” Zdravko Krivokapić (Foto: Kurir/Nemanja Nikolić)

Ovaj scenario je i najverovatniji, i najviše se uklapa u dosadašnju tehnologiju Đukanovićeve vlasti. Međutim, ono što je počelo da se dešava u Crnoj Gori pokazuje veliku nervozu odlazećeg režima, jer se očigledno ide na izazivanje incidenata. Već je počelo tužakanje međunarodnim organizacijama da pristalice opozicije izazivaju incidente, dok se istovremeno najavljuje veliki skup podrške DPS-u za vikend, od koga se DPS zvanično ogradio.

Sve ovo izaziva zabrinutost da se ide na opasniji scenario: insceniranje velikog incidenta na ovom skupu, što bi bio povod za uvođenje vanrednih mera u zemlji i zaustavljanje svih postizbornih radnji. Da li je Đukanović spreman da ostane na vlasti i po cenu građanskog rata – ne bih to isključio u potpunosti.

To nas vodi u četvrti scenario:

4. Đukanović i DPS ne priznaju poraz, što dovodi do nasilja i otvorenog sukoba građana sa pristalicama DPS-a i policijom, za šta režim krivi opozicione lidere, Beograd, SPC i Moskvu; uvodi se vanredno stanje, hapse se opozicioni lideri, Đukanović i DPS ostaju na vlasti sve vreme vanrednog stanja, sa idejom da se novi izbori raspišu kada se situacija smiri; Đukanović traži podršku partnera iz NATO zbog „spoljne srpsko-ruske agresije preko infiltriranih elemenata“.
Verovatnoća da do ovog scenarija dođe: malo verovatno

Ne treba potpuno isključiti, ali poenta je da ova priča ne može da prođe kod zapadnih partnera, koji i sami otvoreno govore da je vreme da Đukanović ode.

5. Đukanović i DPS priznaju poraz, postoji kohabitacija sa novom ekspertskom Vladom koja je oročila svoj mandat kako bi se pripremili ravnopravni uslovi za opšte izbore za 12-18 meseci.
Verovatnoća da do ovog scenarija dođe: vrlo verovatno

Ovo je zapravo ono o čemu je opozicioni blok već govorio, ali nije pomenuo u jučerašnjem objavljivanju principa. Đukanović bi time skratio sebi mandat za godinu i po dana, na šta verovatno nerado gleda. Međutim postoji i ono što bi moglo da bude privlačno DPS-u, a to je da u narednom periodu što više blokira i minira rad nove vlade, pogorša situaciju u zemlji i smanji podršku koju su građani dali opoziciji na ovim izborima. Ovo nosi rizik i za jedne i za druge. Da li i u ovakvim okolnostima, bez mogućnosti da fingiraju rezultate izbora i koriste državne resurse za svoju kampanju i vrbovanje glasača DPS može da se nada boljem rezultatu od ovog koji su sada postigli? Teško.

6. Đukanović i DPS priznaju poraz, Đukanović daje ostavku na mesto predsednika jer smatra da je izgubio legimitet, raspisuju se novi predsednički izbori.
Verovatnoća da do ovog scenarije dođe: veoma malo verovatno

Iako bi ovakav scenario bio logičan iz perspektive posmatrača, ali i crnogorskih birača, posle 30 godina na vlasti veoma je malo verovatno da će se Milo Đukanović odlučiti za ovu opciju. On je tri decenije uspešno manevrisao i spasavao se iz naizgled nemogućih situacija. Davanjem ostavke sebi bi uskratio mehanizme i vreme da pokuša da preokrene situaciju u svoju korist. Jedan od odlučujućih faktora u ovom scenariju mogao bi da bude i dogovor o amnestiji od eventualnog procesuiranja zbog zloupotreba službenog položaja nakon odlaska sa vlasti.

Predsednik Crne Gore Milo Đukanović (Foto: news.sky.com)

Na kraju, apelovao bih na sve naše političare da se uzdrže od izjava, naročito onih u nacionalnom zanosu, koje bi mogle da bilo koji način da ugroze koncept koje su ove tri stranke predstavile kao svoj koalicioni program. Na osnovu poruka koje su poslali Krivokapić, Abazović i Bečić, iskreno verujem da su nosioci jednog novog trenda koji je potreban našem regionu i verujem da njihov uspeh može da ima pozitivan efekat na stabilnost regiona u celini.

 

Naslovna fotografija: Tanjug/AP Photo/Risto Božović

 

Izvor IN4S