Tramp kao prekretnica u svetskoj politici?

Trampova pojava može se pokazati kao prekretnica u istoriji. Od novembarskih izbora zavisi u kojoj meri će on uspeti da trajno i nepovratno promeni svet

Kako Sjedinjene Države ulaze u završnu fazu predsedničke izborne kampanje 2020. godine, i kako nijedna partijska konvencija za nominaciju ne sadrži puno rasprave o spoljnoj politici, očigledno je da će se borba između predsednika Donalda Trampa i Džoa Bajdena uglavnom voditi na terenu unutrašnjih pitanja. Međutim, dugoročno gledano, istoričari će se pitati da li je Trampovo predsednikovanje bilo velika prekretnica u ulozi Amerike u svetu, ili samo manja istorijska nezgoda.

U ovoj fazi, odgovor na to pitanje je nepoznat, jer ne znamo da li će Tramp biti reizabran. Moja knjiga Da li je moral bitan? ocenjuje 14 predsednika od 1945. godine i Trampu daje formalnu ocenu „nedovoljan“, ali za sada se nalazi u donjem kvartalu.

Predsednici koji se nalaze u gornjem kvartalu, poput Frenklina D. Ruzvelta, uvideli su greške američkog izolacionizma 1930-ih i stvorili liberalni međunarodni poredak nakon 1945. Prekretnica su bile posleratne odluke Harija S. Trumana koje su dovele do trajnih savezništava koja traju do danas. SAD su uložile velika sredstva u Maršalov plan 1948, stvorile NATO 1949. i predvodile koaliciju Ujedinjenih nacija koja se borila u Koreji 1950. Tokom 1960-ih, za vreme administracije Dvajta D. Ajzenhauera, SAD su potpisale novi bezbednosni ugovor sa Japanom.

PREKRETNICA ILI NE?
Godinama su Amerikanci imali duboke razlike – među sobom i sa drugim zemljama – oko vojnih intervencija u zemljama u razvoju, poput Vijetnama i Iraka. Ali liberalni institucionalni poredak je i dalje uživao široku podršku sve do izbora 2016. godine, kada je Tramp postao prvi nominovani predsednički kandidat velike stranke koji se ostrvio na isti. Tramp je takođe bio skeptičan po pitanju spoljnih intervencija, i premda je povećavao budžet za odbranu, silu je relativno retko upotrebljavao.

Trampov antiintervencionizam je relativno popularan, ali njegova uska, transakciona definicija američkih interesa, i njegov skepticizam u vezi savezništava i multilateralnih institucija ne održava mišljenje većine. Još od 1974. godine, Čikaški savet za globalne poslove ispituje javnost o tome da li bi Amerika trebalo da aktivno učestvuje u svetskim poslovima ili da se istih kloni. Otprilike trećina američke javnosti bila je dosledno izolacionistička, dostižući najviši nivo od 41 odsto 2014. godine. Međutim, suprotno uobičajenom mišljenju, 64 odsto ispitanih je favorizovalo aktivno učešće do izbora 2016. godine, a taj broj je porastao na 70 odsto do 2018.

Američki predsednik Donald Tramp tokom obilaska radova na izgradnji pograničnog zida ka Meksiku, San Luis, Arizona, 23. jun 2020. (Foto: Saul Loeb/AFP/Getty Images)

Trampov izbor i njegov populistički apel počivali su na ekonomskim dislokacijama, koje su bile naglašene Velikom recesijom 2008. godine, ali još više na polarizujućim kulturnim promenama povezanim sa rasom, ulogom žena u društvu i rodnim identitetom. Iako prema apsolutnom broju glasova Tramp nije pobedio na izborima 2016. godine, on je uspešno povezao ogorčenost belaca zbog sve veće vidljivosti i uticaja rasnih i etničkih manjina na spoljnu politiku, okrviljujući loše trgovinske sporazume i imigraciju za ekonomsku nesigurnost i stagnaciju plata. Međutim Tramp je kao predsednik – prema navodima bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona – imao malo strategije, a njegovu spoljnu politiku diktirali su pre svega unutrašnja politika i lični interesi.

Neposredno pre nego što je Tramp stupio na dužnost, Martin Vulf iz Fajnenšel tajmsa opisao je trenutak kao „kraj ekonomskog razdoblja – od strane Zapada predvođene globalizacije – i geopolitičkog, posthladnoratovskog ‘unipolarnog trenutka’ globanog poretka predvođenog od strane SAD“. U tom slučaju, Tramp se može pokazati kao prekretnica u američkoj i svetskoj istoriji, posebno ako bude ponovo izabran. Njegove izborne parole se uglavnom odnose na unutrašnju politiku, ali njegova politika bi mogla imati transformišući efekat na međunarodnom planu.

PREKRETNICA ILI NEZGODA?
Trenutna debata oko Trampa oživljava jedno dugogodišnje pitanje: da li su glavni istorijski ishodi proizvod izbora političkih lidera ili su oni uglavnom rezultat socijalnih i ekonomskih sila koje se nalaze van bilo čije kontrole? Ponekad se istorija čini kao uzburkana reka čiji je tok oblikovan padavinama i topografijom, a lideri su jednostavno mravi koji se drže za deblo koje nosi rečni tok. Po mom mišljenju, oni su više poput splavara na brzacima koji pokušavaju da upravljaju i koji se odbijaju od stena, poveremeno se prevrćući i ponekad uspevajući da se usmere do željenog odredišta.

Na primer, Ruzvelt nije mogao da uvede Sjedinjene Države u Drugi svetski rat sve do japanskog napada na Perl Harbor, ali njegovo moralizatorsko oblikovanje pretnje koju je predstavljao Hitler, i njegove pripreme za suočavanje sa tom pretnjom su se pokazali presudnim. Nakon Drugog svetskog rata, američki odgovor na sovjetske ambicije bi možda bio potpuno drugačiji da se Henri Volas (koji je bio smenjen sa pozicije kandidata za Ruzveltovog potpredsednika na izborima 1944. godine), a ne Truman, nalazio na mestu predsednika. Nakon izbora 1952. godine, izolacionistička administracija Roberta Tafta ili asertivno predsednikovanje Daglasa Makartura možda bi poremetili relativno glatku konsolidaciju Trumanove strategije obuzdavanja koju je preuzeo Ajzenhauer.

Džon F. Kenedi je bio presudan u sprečavanju nuklearnog rata tokom Kubanske raketne krize, a zatim i za potpisivanje prvog sporazuma o kontroli nuklearnog naoružanja. Ali on i Lindon B. Džonson su zemlju zaglibili u nepotrebni fijasko Vijetnamskog rata. U poslednjim decenijama 20. veka, ekonomske sile su prouzrokovale eroziju Sovjetskog Saveza, a postupci Mihaila Gorbačova su ubrzali kolaps sovjetskog bloka. Ali Reganovo jačanje odbrane i diplomatsih napora, i Bušova veština upravljanja krizama, odigrali su značajnu ulogu u mirnom okončanju Hladnog rata, sa ponovno ujedinjenom Nemačkom u NATO savezu.

Drugim rečima, lideri i njihove veštine su bitni – što takođe znači da se Tramp ne može olako otpisati. Još važnije od njegovih tvitova su njegovo slabljenje institucija, savezništava i američke meke moći, za koju ankete pokazuju da opada od 2016. godine.

Američki predsednik Donald Tramp pozira pored velike američke zastave (Foto: Evan Vucci/AP Photo)
Američki predsednik Donald Tramp pozira ispred velike američke zastave (Foto: Evan Vucci/AP Photo)

Makijavelističke i organizacione veštine su ključne za uspeh američkih predsednika, ali i emocionalna inteligencija, koja dovodi do samosvesti, samokontrole i kontekstualnog uvida, a ništa od toga nisu Trampove karakteristike. Njegov naslednik, bilo da dolazi 2021. ili 2025. godine, suočiće se sa promenjenim svetom, delimično zbog Trampove idiosinkratičke ličnosti i politike. Koliko velika će ta promena biti zavisi od toga da li će Tramp biti predsednik u jednom ili u dva mandata. Nakon 3. novembra ćemo znati da li se nalazimo na istorijskoj prekretnici ili na kraju istorijske nezgode.

 

Džozef Naj je profesor na Univerzitetu Harvard i autor knjiga Da li je američki vek završen? i Da li je moral bitan? Predsednici i spoljna politika od FDR do Trampa.

 

Preveo Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Allen Eyestone/The Palm Beach Post

 

Izvor Project Syndicate