Гранични полицајац са заштитном маском стоји на граничном прелазу између Шпаније и Француске, 17. март 2020. (Фото: Reuters/Nacho Doce)

D. Fuzaro: Bez granica ne može biti demokratije

Tehnokrati kosmopolitskih prostora ruše svaki zid i barijeru slobodnom kretanju, ali istovremeno postavljaju sve nepremostivije barijere između vladalaca i potčinjenih

Metafizika neograničenosti svojstvena turbokapitalu postavlja se, u isto vreme, kao praksa stalnog prevazilaženja ograničenja. U okviru novog neurednog reda no border (bezgraničnog) svaka materijalna i nematerijalna granica se prelazi, tako da se brišu sve linije podele između onoga što je unutrašnje i onoga što je spoljno u odnosu na globalizovani kapitalistički poredak i „nevidljivi kontinent“ planetarnih finansija. Prema opažanju marksističke političke ekonomije, „kapital se mora boriti da bi srušio svaku prostornu barijeru u odnosima, na primer u razmeni, i da bi osvojio čitav svet za svoju trgovinu“. Drugim rečima, mora objediniti taj svet pod znakom robnog oblika i utilitarističke veze između svesno društvenih monada i monada „bez prozora“.

Na simboličkom nivou praksa kapitalističkih napada se legitimizuje kroz supkulturu bezgranične holivudske fikcije i konvergentnom integralnom demonizacijom same ideje o granici koja je predstavljena kao nešto autoritarno i isključujuće radi integralnog uklanjanja zaštitne vrednosti granice kao odbrane na napade mondijalističkog nasilja. Kapitalistička desuverenizacija nužno zahteva rušenje granica, tako da se poništava politička mogućnost teritorijalne intervencije i nameće se jedinstveni bezgranični model, bez stvarnih ili simboličkih prepreka.

Prema dualnoj i polemičkoj logici otuđenog društva, svetski kapitalistički agresor vidi u zaštitnim zidovima i granicama prepreke koje se moraju srušiti na teritoriji izabranoj za delovanje grabljivaca. Ono što je za agresora prepreka, strogo govoreći, treba da se brani kao zaštita napadnutih, odnosno prekarnih potčinjenih sluga. Ali čak i taj sluga teži da se bori protiv prepreka, jer je njegova svest kolonizovana u materijalnim mapama njegovog klasnog neprijatelja. To apriori delegitimizuje samu ideju granice utapajući je u njenu negativnu hiperbolu nepremostive barijere. Nasuprot ovoj lažnoj identifikaciji, korisno je ponovo uspostaviti, s Kantom, razliku između „nepremostive barijere“ koja hermetički deli bez mogućnosti prelaska, i „granice“ koja se shvata kao „granica“ koja se može prelaziti u skladu s pravilima.

Za razliku od prepreke koja samo zatvara i negira veze, granica je ono što se prelazi s jedne i druge strane, odnosno ne sprečava se prelazak, jednostavno se reguliše i kontroliše, osiguravajući da između dve stvarnosti razdvojene granicom nema nejednakosti i da se ne zauzima prostor drugog. S ove tačke gledišta, granica kao granica ne uskraćuje tranzit, već sprečava invazije. Ne sprečava odnose, ali deluje tako da spreči potčinjavanje drugih. Ne zabranjuje vezu između različitih, ali osigurava da se granice koje ih razdvajaju ne izgube i da tako jedna strana postane potčinjena.

U ime slobodnog prometa robe, diskurs kosmopolita kao svoju osnovnu pretpostavku ima rušenje svih granica i ograničenja. Na ovaj način, svet kao mnoštvo razlika razgraničenih granicama redefiniše se kao jedinstveno bezgranično tržište. U njegovom globalnom prostoru sve kruži bez prepreka i s nestankom granica nestaju razgraničenja koja razlikuju različite stvarnosti. Sve postaje isto bez razlike. Horacije je primetio u Satiri (I, 1, stih 106–107) da sve stvari imaju granicu u sebi i da su „granice dobro definisane“ (sunt certi denique fines). Globalizam tržišta se odvija tako što neutrališe metafizičke i geografske granice, moralne mere i granice zakona. U nedostatku granica, ne ostvaruje se sloboda kretanja ljudi već njihova neophodna cirkulacija u obliku robe (od odliva mozgova do masovne imigracije i nesrećnih selidbi). Nema suočavanja različitosti i stvaranja odnosa između njih različitih, već su na delu bezgranična homologacija i generalizovana nerazlučivost.

Koesencijalno za logiku kapitala je prevazilaženje granica – kako je to pokazao i Režis Debre u svojoj Pohvali granicama (2010) – i u potpunosti se ostvaruje rušenjem bilo koje granice koja ometa slobodu cirkulacije i integralno otvaranje stvarnog i simboličkog za procese „inglobalizacije“ ili, kako je Peter Sloterdijk to opisao u Sferama, za „ulazak u homogeni prostor“, u unificirani svet pod znakom reifikacije. To važi za imaginarno i za njegove moralne i verske „granice“. One se uništavaju u ime otvorenosti koja, napuštajući bilo kakvu granicu identiteta i bilo koju kritičku barijeru, apstraktno favorizuje „slobodno kruženje ideja“, a u praksi to znači kolonizaciju imaginarnog od strane supkulturnog kapitala povezanog sa tehnonihilističkom homologacijom novog mentalnog poretka.

Ali to se jednako odnosi i na materijalne granice povezane s iskustvom nacionalne državnosti. Desuverenizacija i depolitizacija, u njihovoj simbiotičkoj verziji, odvijaju se putem prelaska i dekonstrukcije granica. Tehnokrati kosmopolitskih prostora ruše svaki zid i barijeru slobodnom kretanju, ali istovremeno postavljaju sve deblje zidove i sve nepremostivije barijere između vladalaca i potčinjenih, između prvih i poslednjih. Politici je za delovanje uvek potreban ograničen suverenitet u prostoru, a samim tim joj je potrebna teritorija s preciznim granicama na kojima treba da se ukoreni. Ideja globalne politike ili planetarnog suvereniteta je u stvari kontradikcija u terminima, budući da politika i suverenitet strukturno deluju u razgraničenim i definisanim prostorima, koji su odvojeni jedni od drugih. Bez granica nema demokratije. Postoji samo ugnjetavanje od strane jačih.

 

Autor Dijego Fuzaro

 

Preveo Dragan Mraović

 

Naslovna fotografija: Reuters/Nacho Doce

 

Izvor Pečat, 04. septembar 2020.