Mračna tajna liberalizma je raskrinkana

„Stara liberalna iluzija“ ne može se produžiti jer su njene glavne vrednosti izvrnute naopačke i pretvorene u oruđe za uništenje klasičnog liberalizma

Dugo vremena su naselja i gradovi Evrope (pa i ostatka sveta) organski rasli oko društvenih, ekonomskih i političkih potreba naroda. Rezultat su bili dobro poznati i veoma voljeni oblici drevnih gradova, naselja i sela, podignutih od drveta, cigle ili kamena. Ovaj obrazac ostao je nepromenjen kroz vekove. A onda su došli svetski ratovi… Nakon njih uzdigao se prvobitni, liberalno-globalistički zalet, a istovremeno i bljutavi, dekulturalizovani „internacionalistički stil“ arhitekture (kao prethodnica današnje politike zamagljivanja identiteta i roda). Ova dva impulsa bila su povezana: oba su iznikla iz (razumljivog) narodnog sentimenta „nikad više (rat)“.

Liberali 19. veka (i posle) mislili su da, jednom kada veliki imperijalni režimi Evrope, nacionalizam i kulturna pripadnost budu zbrisani, svi ćemo mirno živeti zajedno i shvatiti svoju sudbinu na produktivan i utopijski način. Zapadnoevropski liberalizam postao je, kao što je i bio, istovremeno i retorička i bukvalna „valuta“ sveta (tj. dolar), a internacionalistička arhitektura preuzela je neku vrstu prikladne, univerzalističke bezličnosti i homogenosti koja kao da podvlači posezanje liberalizma za ljudskom konvergencijom i kosmopolitizmom. Sve je međutim bilo eksplicitno osmišljeno tako da izbriše kulturu – kao set običaja i način postojanja koji je vredan samim tim što je svoj – iz sveta.

Aerodromi širom sveta izgledali su isto. Hoteli i gradski centri postali su toliko „univerzalni“ da je postalo teško setiti se u kom gradu se nalazite. Svuda su prihvatali dolar. Tu je bila i „roba“ koju su globalna valuta i globalni narativ sa sobom doneli. To je nametalo utisak da etos prosvetiteljstva sadrži bacil nečega istinski univerzalnog. Međutim, bila je to iluzija – sve što se predstavljalo globalnim svuda, umesto negde, davalo je lažni signal. To uopšte nije bio univerzalizam – kao što se ispostavilo – nego efemerno plamsanje evrocentrizma.

RASKRINKANA TAJNA
Danas, sa kolapsom američke meke moći i američkim društvom koje cepaju unutrašnje pukotine, čak ni iluzija univerzalizma ne može se održati. Mračna tajna liberalizma je raskrinkana: njegove fundamentalne zapovesti mogle su se projektovati kao univerzalni projekat samo dok ih je podržavala sila. U vreme Džona Stjuarta Mila, civilizatorski argument poslužio je Evropi za kolonijalnu validaciju. A Mil je to prećutno priznao kada je opravdao eliminaciju nativnog američkog stanovništva time što ga je opisao kao neproduktivnu populaciju.

Sada, kada se liberalizam naširoko shvata kao „neuspeli Bog“, druge države se probijaju na čelo, nudeći se kao odvojene, podjednako uverljive „civilizacione“ države. One odbacuju zapadni model nacionalne države. A kao države-civilizacije, organizovane su oko kulture, a ne oko politike. Povezana sa civilizacijom, država za svoj vrhovni zadatak ima zaštitu specifične kulturne tradicije. I njen doseg obuhvata sve regione u kojim je ta kultura dominantna.

U čemu je ovde poenta? Mnoge stvari koje su delovale čvrste i odvojene, bile su zapravo sve međusobno povezane kroz univerzalizam (koji je održavala velika iluzija): dolar, „Veliki reset“ Davosa, monetarni sistem, pa čak i naša grozna savremena arhitektura i dizajn enterijera – sve su to primeri dekulturalizovanog sveta.

Pripadnik osoblja uređuje konferencijsku salu za održavanje Svetskog ekonomskog foruma u Davosu 2020. (Foto: Fabrice Coffrini/AFP via Getty Images)
Pripadnik osoblja uređuje konferencijsku salu za održavanje Svetskog ekonomskog foruma u Davosu 2020. (Foto: Fabrice Coffrini/AFP via Getty Images)

Glavna poenta je to da je zapadni liberalizam sada postao neobnovljiv (prikladan samo određenim državama u Americi i pojedinim evropskim krugovima). Na snazi je moćna centrifugalna dinamika. A gubitak stožera sile liberalizma (tj. američke moći), pa posledično i njegove obnovljivosti, ostavlja Evropu na ledini.

Digitalne valute prosto će ubrzati centrifugalnu silu – cepajući naše poznate valute i monetarne sisteme. Federalne rezerve ispituju digitalnu valutu, Kina već ima digitalnu valutu svoje centralne banke (Central Bank Digital Currency – CBDC), a Rusija, Iran, Ujedinjeno Kraljevstvo i Italija su u redu onih koji planiraju sopstvene CBDC. Davos, naravno, takođe želi da digitalizuje svoj eksplicitno neliberalni tehnokratski projekat.

MAKRONOVA UPOZORENjA
Tokom okupljanja ambasadora Francuske prošle godine, predsednik Makron je elaborirao kako Kina, Rusija i Indija nisu puki ekonomski rivali, nego „autentične države-civilizacije… koje ne samo da su poremetile naš svetski poredak i preuzele ključnu ulogu u ekonomskom poretku, nego su takođe vrlo silovito preoblikovale politički poredak i političko razmišljanje koje ga prati, i to sa mnogo više inspiracije nego što je mi posedujemo“.

Upozoravajući svoju publiku da „znamo da civilizacije nestaju, kao i države. Evropa će nestati“, Makron je pohvalio civilizacijske projekte Rusije i Mađarske, koje imaju „kulturnu i civilizacijsku vitalnost koja je inspirativna“, i saopštio da je misija Francuske – njena istorijska sudbina – da Evropu povede u civilizacijsku obnovu, kujući „kolektivni narativ i kolektivnu maštu. Zato duboko verujem da je ovo naš projekat i mora biti preduzet kao projekat evropske civilizacije.“

„Stara liberalna iluzija“ ne može se produžiti – ne samo zato što američka moć erodira, nego zato što njene glavne vrednosti postaju radikalizovane, okreću se naglavačke i pretvaraju u oruđe za uništenje klasičnih američkih i evropskih liberala (kao i američkih hrišćanskih konzervativaca). Sada su mlade generacije američkih osvešćenih liberala te koje galamdžijski tvrde ne samo da je stara liberalna paradigma iluzorna, nego da nikada i nije bila ništa više od paravana za prikrivanje represije – bilo porodične, kolonijalne, rasističke ili imperijalne – što je moralna fleka koju samo pokajanje može izbrisati.

Demonstranti nose plakate protiv rasne diskriminacije tokom protesta zbog ubistva Džordža Flojda, Los Anđeles, 08. jun 2020. (Foto: Reuters/Mike Blake)
Demonstranti nose plakate protiv rasne diskriminacije tokom protesta zbog ubistva Džordža Flojda, Los Anđeles, 08. jun 2020. (Foto: Reuters/Mike Blake)

Na neki način, ove osvešćene generacije parafraziraju Semjuela Hantingtona koji je, pišući svoj Sukob civilizacija, izneo tvrdnju da „koncept univerzalne civilizacije pomaže pravdanje zapadne kulturne dominacije nad drugim društvima i potrebu da ta društva imitiraju zapadne prakse i institucije“. Univerzalizam je ideologija Zapada za suočavanje sa drugim kulturama. Po prirodi stvari, svako izvan Zapada bi, kako je smatrao Hantington, morao da tretira ideju „jednog sveta“ kao pretnju.

Kako je „velika iluzija“ eksplodirala a nema ničeg opipljivog da dođe na njeno mesto, novi evropski poredak ne može se koherentno formulisati. Makron pokušava da okupi Evropu za dolazeće „doba imperija“. Međutim, za Evropu više nije izvodljivo da se reši posleratnog konstrukta Amerike – posleratni imperium Sjedinjenih Država bio je izgrađen na temeljima vojne i finansijske moći. Evropa se namerno odrekla tvrde moći, težeći umesto nje „novom liberalnom imperijalizmu“ (kako se to opisuje u analizi Roberta Kupera).

Evropski projekat možda se nekada skrivao pod krilom američke tvrde moći kao privezak civilizacijske misije Amerike, ali i to je gotovo: Tramp je Evropu nazvao neprijateljem Amerike, u rangu Kine. Sjedinjene Države više nisu benevolentni „ujka“ Evrope, koji će upotrebiti tvrdu silu kad god se Evropa upetlja u nevolje.

A prosta priča o univerzalnim vrednostima koje zastupa Evropa (tolerancija, sloboda životnog stila, ljudska prava, itd.) praktično znači zalaganje za negaciju države-civilizacije, kako je Hantington smatrao. Ove vrednosti potvrđuju slobodu eksperimentisanja sa različitim načinima života, što sigurno dolazi u sukob sa starim moralnim narativima i kulturnim praksama koje prožimaju tok ljudskog života unutar jedne zajednice. Na primer, Kinezi izričito prioritetizuju konfučijanske vrednosti i stavljaju akcenat na stabilnost i društvenu harmoniju, umesto na zapadnu „slobodu“ i individualnu autonomiju.

Mladi obučeni u tradicionalnu kinesku nošnju stoje ispred statue Konfučiju tokom obeležavanja godišnjice njegovog rođenja, Čangčun, 25. septembar 2005. (Foto: China Photos/Getty Images)
Mladi obučeni u tradicionalnu kinesku nošnju stoje ispred statue Konfučiju tokom obeležavanja godišnjice njegovog rođenja, Čangčun, 25. septembar 2005. (Foto: China Photos/Getty Images)

Ove „evro-vrednosti“, kao takve, ne nude definiciju „dobra“ zajednice, što karakteriše gotovo svaku državu-civilizaciju. One se možda mogu tretirati kao operativni sistem, ali liberalizam, u svojoj potvrđeno distorzičnoj savremenoj formi, ne nudi civilizacijski sistem. U najboljem slučaju, on je postao meni opcija životnih stilova koji se mogu suprotstaviti nezapadnim životnim stilovima i izborima.

ODSEČENI KULTURNI KORENI
Makron kaže Evropljanima da svoj osećaj pripadnosti ukorene u prosvetiteljstvu. Međutim, kako je bivši ministar spoljnih poslova Portugala, Bruno Masaeš, primetio u svom skorašnjem eseju, upravo su globalne aspiracije liberalizma odsekle Zapad – a naročito Evropu – od sopstvenih kulturnih korena.

Za razliku od drugih evropskih zemalja, poput Rusije, Makron stavlja stakleni plafon svojoj perspektivi kulturnog povratka: Zašto se ograničavati na prosvetiteljstvo? Zašto odstraniti ranu renesansu? Zašto Evropa toliko veliča franačkog Karla Velikog, a odbija da zagrebe dalje u prošlost? Evropske vrednosti postojale su mnogo pre nego što su Franci pokrenuli svoj „kulturni rat“ za sistematsko iskorenjivanje starih vrednosti Evrope. Ograničiti se na prosvetiteljstvo ne predstavlja nikakav povratak.

Evropsko rukovodstvo toliko je odvojeno od ranijih kulturnih tradicija Evrope da su one skoro sasvim sigurno nepovratno izgubljene. Politički lideri ne deluju kao da imaju odgovore na dilemu koju je Makron otvorio povodom uspona država-civilizacija (osim okupljanja u evropski imperium sveden na nekakvu meko-totalitarnu tehnokratiju a la Davos). Štaviše, izgleda da oni – čak ni sada – ne shvataju šire posledice univerzalne implozije liberalizma, svedenog na par raštrkanih ostrva okruženih morem suverenizma.

Da li Evropa sada postoji kao koherentni, zasebni entitet? Ni Grci, ni Evropljani 16. veka nisu sebe smatrali „zapadnjacima“, što je termin koji nastaje tek krajem 18. veka. Nije postojalo ništa što bi se nazivalo „čovečanstvom“ u antičkom svetu: postojali su Asirci, Grci, Egipćani, Persijanci, i tako dalje, ali ne i „čovečanstvo“, sve do – pogađate naravno – prosvetiteljstva.

„Zapadna društva su žrtvovala svoje specifične kulture zarad univerzalnog projekta“, primećuje Masaeš. „U ovim društvima više se ne može naći nit starih tradicija i običaja, niti vizija dobrog života“. Naše naivno uverenje da će liberalizam, izveden iz političkih i kulturnih tradicija Severne Evrope, osvojiti svet, sada je zauvek nestalo. Umesto toga prete da nas progutaju prkosno neliberalne države-civilizacije Evroazije.

Zastave Evropske unije u Briselu (Foto: European Council/Mario Salerno)
Zastave Evropske unije u Briselu (Foto: European Council/Mario Salerno)

Gde je u svemu tome Evropa i šta da radimo sa liberalizmom? „Sada kada smo žrtvovali sopstvene kulturne tradicije kako bismo stvorili univerzalni okvir za čitavu planetu“, poentira Masaeš, „zar smo mi jedini koji će ga usvojiti?“

 

Naslovna fotografija: Getty Images

 

Izvor Strategic Culture