F. Rodić: Lament nad Milom

Jasno je da građanistima nije do slobode i pravde za sve, i da ako si antisrpski nastrojen, možeš da budeš i diktator i kriminalac

Ako je većina domaćih građanista, uz časne izuzetke, dosledna nečemu, dosledna je svojoj nedoslednosti i stavu svog odavno pokojnog idola Josipa Broza “nećemo se, valjda, držati zakona kao pijan plota”, samo što su to proširili i na principe.

Pogledajmo za početak kako su na poraz DPS-a Mila Đukanovića u Crnoj Gori reagovala dvojica “najhrabrijih” karikaturista u Srbiji, najistaknutijih boraca protiv “Vučićeve diktature”. Ni jedan, ni drugi u rezultatima parlamentarnih izbora u Crnoj Gori ne vide pobedu gladnog i obespravljenog naroda nad korumpiranim i kriminalnim režimom, nego pobedu razularene rulje (Dušan Petričić) ili ozloglašenog mitropolita Amfilohija (Predrag Koraksić). Uz to, popularni Koraks vidi kako Milu iz glasačke kutije ispada Aleksandar Vučić, koji je tokom svih ovih dešavanja bio krajnje uzdržan, ali ne vidi Edija Ramu koji se otvoreno, iako je premijer susedne države, umešao u kampanju. Rama je dobar i prihvatljiv, a Vučić je zlo, je l’? Dosledno.

Tu su i lučonoše slobode i demokratije iz redova uglednih kolumnista od Teofila Pančića, preko Safete Biševac, do Snežane Čongradin ili Pavla Radića. Iako postavljaju neku kozmetičku distancu spram Mila Đukanovića i njegovog režima onako reda radi, oni u stvari lamentiraju zbog “srpske pobede” u Crnoj Gori potpuno ignorišući značaj dve od ukupno tri opozicione koalicije izrazito građanskog opredeljenja.

Pavle Radić tako piše da je nepristojno iz jedne “despotije i društva do guše u problemima i kriminalnim skandalima” komentarisati događanja u drugoj državi. Pre je nepristojno komentarisati događanja u drugoj državi kada se o njoj očito pojma nema, jer se samo tako može misliti da ona nije “despotija do guše u problemima i kriminalnim skandalima”. Ili su samo aršini u pitanju, pa pošto je (do)sadašnja vlast bila “sekularna” i sačinjena od “proevropskih suverenista”, onda se Đukanovićeva vladavina može samo nazvati “krutom”, a tamošnji rat između kriminalnih klanova je onda tek “kontroverzno poslovanje”. Strahuje Radić da će pobeda “pročetničke” i “kleronacionalističke” opozicije (kuku Aleksa, kuku Dritane) građanima Crne Gore biti “pregorka i brzo im izaći na nos”, smatrajući, valjda, da je do sada tamo sve bilo med i mleko, pošto je “izlaženje iz nosa” Đukanovićeve vlasti trajalo duže od 30 godina.

Pančić predviđa da će se Crna Gora, pošto su Đukanovića s vlasti skinuli “naši”, kojima je to “jedina kvalifikacija, preporuka i vrlina” (Đukanović je i kvalifikovan, i preporučen i pravi čestiti vitez), vratiti “korenju”. Govori Pančić i o nekakvom “petparačkom identitluku”, samo ne znam na šta tačno misli. Na neocrnogorski identitet? Na bošnjačko-bogumilsko-turski? Na “Dečane smo izgradili mi, pa im sad pravimo i auto-put” identitet? Ne. To su identiteti, a ovo srpsko je “identitluk”, i to petparački.

Čongradinova ističe kako je Crna Gora upravo “pod rukovodstvom Mila Đukanovića” nezavisnost stekla “samo dve godine pre nego što je to uspela nekadašnja južna srpska pokrajina – Kosovo”. Meni je poznato da je Kosovo proglasilo nezavisnost, ali ne znam da ju je steklo. Ima li ga u UN? Evo, čak i sada kada smo u Vašingtonu potpisali sve i svašta, nismo potpisali da je južna srpska pokrajina nezavisna. Nego, vratimo se Crnoj Gori. Kaže Čongradinova da je mitropolit Amfilohije (koji, usput, nekontrolisano raspolaže novcem građana [?!] pa je upravo to čestiti Milo hteo da spreči svojim zakonom) nadimak Sotona stekao tako što je “sejao mržnju prema pripadnicima druge vere i nacionalnosti”.

Ako mitropolita naziva “sotonom”, koje je ime adekvatno za sve one pod Đukanovićevom kapom koji su Srbima u Crnoj Gori najavljivali preseljenje, traktore, pa čak i spaljivanje u hramu? To Snežana nije videla. A nije videla ni njena koleginica Safeta Biševac, kojoj nije čudno što su napadi i pretnje Bošnjacima u Pljevljima pisani latinicom. Safeta Biševac nije videla ni kako je pravoslavni narod Crne Gore predvođen rektorom Bogoslovije na Cetinju Gojkom Perovićem stao u odbranu svojih sugrađana islamske veroispovesti ističući da će braniti i njihove svetinje. Nije joj palo na pamet ni da iza toga ne stoje “zli” Srbi, a ni da bi bilo lepo da su i crnogorski muslimani u malo većem broju i eksplicitnije stali u odbranu srpskih svetinja.

“Rušenje Mila uz jačanje Amfilohija”, veruje ona, “ne donosi išta dobro”, ali zaboravlja da se nije crkva uključila u politiku nego da ju je upravo Milo na to primorao. I nije Amfilohije ojačao. Njegova je snaga uvek bila takva. Ojačala je opozicija jer je narodu, koji je do sada sve i svašta pretrpeo, prekipelo kada je došlo do otimanja svetinja.

Jasno je da njima nije do slobode i pravde za sve, i da ako si antisrpski nastrojen, možeš da budeš i diktator i kriminalac. Slede dosledno ono Sen-Žistovo “Nema slobode za neprijatelje slobode”, što je slogan jakobinske diktature u čije je vreme i izmišljen termin “teror”. Za njih su Srbi neprijatelji slobode i tačka.

 

Autor Filip Rodić

 

Naslovna fotografija: Pietro Naj-Oleari/European Union 2018/EP

 

Izvor Večernje novosti, 06. septembar 2020.