Čime su nas zadužili Izrael i Zapad?

Ako za potpisivanje sporazuma u Beloj kući, kojim se izlazi u susret zapadnim i izraelskim interesima, zaista postoje neki suvisli argumenti, vreme je da ih čujemo

Već su milioni ljudi preko društvenih mreža širom sveta – u samoj Kini preko 130 miliona u jednom danu – imali priliku da vide momenat u kojem se čini da predsednik Srbije u Beloj kući prvi put saznaje iz usta američkog predsednika da će Srbija do 1. jula 2021. godine premestiti svoju ambasadu u Izraelu u Jerusalim. Između ostalih, taj momenat je ovekovečio i Karl Bilt, uz blago ironičan komentar: „Momenat kada je predsednik Vučić informisan da će svoju ambasadu u Izraelu prebaciti u Jerusalim“.

S druge strane, Aleksandar Vučić tvrdi da je vrlo dobro znao šta piše u dokumentu, a da je do zabune došlo samo zato što su zamenjene fascikle. Tim više čude tumačenja predsednika i ministra spoljnih poslova Srbije, koja odudaraju od onog što nedvosmisleno u papiru u odgovarajućoj fascikli piše. Dok Dačić konstatuje da će do preseljenja ambasade doći u zavisnosti od naših odnosa sa Izraelom, Vučić je eksplicitniji, poručujući Izraelu da „dobro razmotri svoje odluke“ – pretpostavljamo one u vezi eventualnog priznanja tzv. Kosova.

OZBILjNA ŠTETA
Kakav zaključak da izvučemo? Da ono što je potpisano u Vašingtonu i nije pravi sporazum nego, kako se zbilja i čini – samo neka vrsta pisma o namerama? Na to ukazuje činjenica da u potpisanom papiru fale uobičajene stvari, poput mehanizama za tumačenje, rešavanje sporova, implementaciju, itd. A, još više, činjenica, koju je Grenel jasno istakao, da SAD definitivno nisu jedna od strana potpisnica. Ako je tako, da li to onda znači da svako može da ga tumači onako kako želi? Sudeći po Vučićevim i Dačićevim tumačenjima tačke o premeštanju ambasade Srbije u Jerusalim – tako deluje. I moraće da se drže tog svog viđenja, pošto je alternativa mračna.

Jer ako Srbija ovo bude sprovela u delo, prekršiće, kao što su mnogi već istakli – Rezoluciju 478 Saveta bezbednosti UN iz 1980, po kojoj se sve države članice pozivaju da povuku svoje diplomatske misije iz Jerusalima i poštuju ovu rezoluciju, s obzirom da izraelski zakon o Jerusalimu predstavlja „ozbiljnu prepreku postizanju sveobuhvatnog, pravednog i trajnog mira na Bliskom istoku“. Srbija bi tako izgubila svako moralno pravo da brani Rezoluciju 1244 i postala neka vrsta međunarodnog pirata. Tu nema proizvoljnog tumačenja, nema muljanja. To je jednostavno tako.

Zastava Izraela u blizini Starog grada u Jerusalimu (Foto: stellalevi/Getty Images)
Zastava Izraela u blizini Starog grada u Jerusalimu (Foto: stellalevi/Getty Images)

Kako je moguće da je međunarodno-pravna i državna pozicija Srbije tako olako urušena? Da li je možda unapred postignut nekakav tajni dogovor sa Trampovim timom da je svrha svega bila predizborni igrokaz za Trampa i njegove moćne američko-jevrejske finansijere i brojno „hrišćansko-cionističko“ glasačko telo?

To bi bila još i najpovoljnija opcija za Srbiju. Međutim, opet ostaje ozbiljna šteta od olako izražene spremnosti da se prekrši jedna rezolucija SB UN koja nas se direktno ne tiče dok, navodno, načelno vodimo ljutu borbu za očuvanje druge (1244), koja nas se i te kako tiče. Srbija je zbog toga već doživela to da bude javno opomenuta sa više međunarodnih adresa da će prekršiti međunarodno pravo – od Arapske lige, do Turske i palestinskih vlasti – i bude kritikovana iz više uticajnih ruskih krugova, ne računajući Mariju Zaharovu.

To je teško popravljiva šteta.

IZRAELSKA SIMETRIJA
Uz to, teško da će se izraelski premijer tek tako odreći velikog dobitka za sopstvenu državu, u vidu, kako se pohvalio svojim medijima, „prve većinski muslimanske zemlje koja će otvoriti ambasadu u Izraelu“. Kad smo već kod Izraela, iz potpisanog se ne vidi čime nas je ta zemlja zadužila da zarad nje toliko naštetimo sebi i poziciji vezanoj za sopstveni „Jerusalim“.

Naravno, sa izraelskog stanovišta, ni oni sigurno nisu oduševljeni time što mi priznajemo Palestinu i imamo njihovog ambasadora u Beogradu, tako da ovo izraelsko priznanje tzv. Kosova može iz njihovog ugla da bude shvaćeno kao uspostavljanje simetrije. Međunarodna arena je surova džungla. Što opet nije uteha za nas.

Setimo se takođe i učešća dva izraelska F-16 lovca sa Davidovom zvezdom na proslavi hrvatskog etničkog čišćenja Srpske Krajine 5. avgusta 2018. u Kninu, što je zagrebački Večernji list proslavio kao „simboličan čin međunarodnog priznanja etičkoj neupitnosti vojne operacije Oluja“.

Dva izraelska borbena aviona F-16 u formacijskom letu s dva hrvatska MiG-a 21 tokom preleta iznad Kninske tvrđave u sklopu obeležavanja „Oluje“, 05. avgust 2018. (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)
Dva izraelska borbena aviona F-16 u formacijskom letu s dva hrvatska MiG-a 21 tokom preleta iznad Kninske tvrđave u sklopu obeležavanja „Oluje“, 05. avgust 2018. (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)

Tada je Ivica Dačić izjavio da je njegovo ministarstvo „razočarano aktom“, da je to „nemoralno i prema sopstvenom narodu, jevrejskom narodu, jer je toliko Jevreja nastradalo u Jasenovcu, a hrvatski režim relativizuje jevrejske žrtve“, i da ispred Jasenovca i dalje stoji tabla sa natpisom „za dom spremni“.

Reagovala je tada i Jevrejska opština Beograd saopštenjem u kojem se, između ostalog, kaže da „Jevreji pamte svoje strašne žrtve iz Drugog svetskog rata, kada smo kao i Srbi bili žrtve stranog pogroma“, da „nema mesta, ni hiljaditog dela milimetra, rehabilitaciji tog, ali nažalost i sada aktuelnog veličanja ‘učinka’ Hrvatske soldateske“, i da „Jevrejima pilotima-instruktorima iz Izraela nije bilo ni mesto, ni vreme, ni odredište u nebu Hrvatske“.

Opet, Izrael bi mogao da nas podseti na stav jugoslovenske države prema Izraelu i Palestincima, i tako unedogled.

VREME JE ZA ODGOVORE
Mimo trenutnih obzira i bilansa, ostaje ono o čemu je sjajno pisao o. Darko Đogo: da se Izrael skoro dva milenijuma uporno ne odriče Jerusalima i njegovog višeg, duhovnog i eshatološkog smisla, koji nema veze ni sa suvom pragmatikom, ni sa „patriotizmom koji se (ne) sipa u traktor“. A ni sa „otvaranjem novih radnih mesta“, raznim evropskim putevima, globalnim LGBT+++ pravima i slično. I to je vredno poštovanja.

Izrael shvata da „bez Jerusalima Izrailj nije Izrailj“, dok mnogi Srbi i (pogotovo) srpski političari ne shvataju da bez Kosova Srbija nije Srbija, niti Srbi – Srbi. Naravno, političari koji sebe smatraju „pragmatičnim“ objašnjavaće nam koristi od tzv. mini-Šengena, dodatnog regionalnog infrastrukturnog povezivanja, uklanjanja graničnih barijera – uključujući i one između Kosova i Metohije i ostatka Srbije – i bolje zaštite naših svetinja na KiM.

Govoriće nam o pogodnostima otvaranja kancelarije Međunarodne razvojne finansijske korporacije (DFC) u Beogradu i koliko će to doprineti ne samo privlačenju stranog kapitala, već i našem kreditnom rejtingu. Naravno, manje će nam govoriti o tome da je DFC viđen u Vašingtonu kao važan faktor u proboju američkog kapitala na nova tržišta, u pariranju kineskom Putu svile, kao i u razvoju suštinski antiruske i antikineske Inicijative tri mora.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić tokom potpisivanja sporazuma o ekonomskoj normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine u Beloj kući, Vašington, 04. septembar 2020. (Foto: Brendan Smialowski/AFP)
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić tokom potpisivanja sporazuma o normalizaciji ekonomskih odnosa između Beograda i Prištine u Beloj kući, Vašington, 04. septembar 2020. (Foto: Brendan Smialowski/AFP)

Čime nas je to Zapad zadužio da bismo se priključili njegovim projektima ometanja velikog evroazijskog povezivanja čiji su protagonisti Kina i Rusija, velike i prema Srbiji prijateljske sile?

Ako za sve ovo postoje suvisli odgovori, vreme je da ih čujemo.

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Evan Vucci

 

Izvor sveosrpskoj.com

 

BONUS VIDEO: