Председник Црне Горе и Демократске партије социјалиста Мило Ђукановић (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

D. Milašinović: Tri velike Milove greške ili sviće li nam rujna zora

Većina analitičara kada govori o izbornim rezultatima kao stratešku Milovu grešku uzima udar na SPC. Međutim, bitno je istaći još tri ključne greške koje je on napravio

Iako su izbori  u Crnoj Gori, održani u uslovima velikih nacionalnih i socijalnih napetosti koje je uglavnom provocirao vladajući režim, završeni relativno mirno, nedeljni skup režimskih pristalica u organizaciji fantomske „Crnogorske patriotske organizacije“, za koju do sada niko nije čuo, pokazao je da će se režim boriti bukvalno za svaki dan ostanka na vlasti i da će u toj borbi koristiti sve resurse kojima raspolaže, a oni nisu mali. U tu svrhu Milo Đukanović i njegova razularena svita neće prezati od produbljivanja podela, pa ni izazivanja fizičkog nasilja među sopstvenim narodom kako bi ostvarili logiku vanrednog stanja u kojoj se, kao i svi diktatorski režimi, najbolje snalaze.

Brzo će se pokazati da li su za takvu opciju dobili zeleno svetlo od svojih zapadnih mentora, no odgovor opozicije u vidu zvaničnog potpisivanja koalicionog sporazuma, na bazi ranije obnarodovana četiri principa, pokazuje da su oni spremni i za ovakav sled događaja. U svakom slučaju, pred Crnom Gorom su dani iskušenja i biće potrebno još mnogo mudrosti, umešnosti i rovovske političke borbe kako se istorijska šansa da  se narod i država napokon oslobode političko-mafijaške hobotnice koja ih guši već trideset godina ne bi propustila.

Jer, ako bismo želeli da zvanični rezultat  izbora u Crnoj Gori iskažemo u jednoj rečenici, ona bi mogla da glasi – opozicija je pobedila, Milo nije izgubio. Još uvek. Ili, kako je to lepo definisao lider najvećeg opozicionog bloka Zdravko Krivokapić, gotovo je samo prvo poluvreme. A poluvreme ko poluvreme, uvek ostaje u senci konačnog ishoda. Prvi postizborni potezi pokazuju da su obe strane (i režim i opozicija) svesne ove činjenice.

U tom smislu očekuje nas sudar režimskih i opozicionih elita na više nivoa, a čini se da svaka strana ima svoje adute. Opozicija spremnost i potrebu naroda za ozbiljnim promenama i nekorumpirane lidere, a režim ogromno političko iskustvo u vršenju vlasti i razvijene koruptivne mehanizme, kojima je do sada rešavao krizne situacije. Jasno je na čijoj strani su potrebe društvenog progresa, pravda i pravo, no to u političkoj realnosti datog trenutka ništa ne mora da znači. Previše često dešava se da veštiji pobeđuju naprednije, beskurpulozniji pravednije, a bogatiji pametnije. Zato, uostalom, politika i postoji.

TRI MILOVE GREŠKE
Većina analitičara kada govori o izbornim rezultatima kao stratešku Milovu grešku uzima udar na SPC, odnosno donošenje Zakona o slobodi veroispovesti, no ne bih se potpuno složio sa njima. Nema sumnje da to jeste bio ključni trenutak aktuelnih dešavanja u Crnoj Gori, ali sumnjam da je bio Milova greška. Pogrešiti može čovek koji ima slobodu izbora, a Milo je verovatno nije imao. On je, kao i godinama unazad, jednostavno izvršavao nalog koji je dobio od svojih gospodara.

Ne zaboravimo da je sporni Zakon usledio nakon što je američki general  Frenklin Ben Hodžis, bivši glavnokomandujući američkih kopnenih snaga u Evropi, izneo tvrdnju da je SPC glavna smetnja za „dovršavanje posla na Balkanu“(1) i da je nakon njegove izjave usledila lavina napada na SPC od strane prozapadnih NVO u Srbiji i regionu, naručeni tekstovi „slobodnih intelektualaca“, podmetanje afera u medijima, itd. Kruna je svakako trebalo da bude Milov Zakon koji je utirao put i pružao operativni model za razgradnju jedinstvene strukture SPC. No, Mila su događaji jednostavno nadvisili. To što ovoga puta nije uspeo da izgura zacrtano njegovim nalogodavcima je reper za zamor političkog materijala, što u konačnici može odlučiti njegovu političku sudbinu, o čemu ćemo nešto više kasnije. A sada da se zadržimo na pomenutim izbornim greškama.

Kada govorimo o trideset Milovih godina na vlasti moramo uzeti u obzir njegovu metamorfozu od umerenog prosrpskog nacionaliste do srbofoba najvišeg ranga, što možda jeste a možda i nije posledica promene političkih uverenja, ali svakako jeste posledica činjenice da je prihvatio da bude eksponent neoliberalnog globalizma na Balkanu u procesima koji su bili i ostali antisrpski. Kada je kao takav razotkriven, praktično od referenduma o nezavisnosti 2006, on Crnom Gorom vlada manipulativnim izbornim inžinjeringom u svim fazama izbornog procesa, koji se finalizuje izbornom matematikom u kojoj mu potrebnu većinu (41 glas u parlamentu) daju manjinske nacionalne grupe koje po pravilu predstavljaju izuzetno disciplinovano biračko telo (Albanci, Muslimani i Hrvati).

Tako je, posle izbora 2016, taj 41. glas Milu donela Hrvatska građanska inicijativa (HGI), stranka sa sedištem u Tivtu, čija je predsednica Marija Vučinović uživala u ministrovanju bez portfelja prethodne 4 godine. Ko je pred ove izbore posvađao Hrvate u Crnoj Gori ne zna se, tek gospođa Vučinović se nakon puča unutar HGI otcepila od sopstvene stranke i osnovala Hrvatsku reformsku stranku u Crnoj Gori (HRS), pa su Hrvati izašli na izbore u dve kolone od kojih ni jedna nije prešla cenzus (HGI je dobila 0,27 a HRS svega 0,13 odsto). Tako je Milo ostao bez „zlatnog glasa“, jer da su Hrvati prešli cenzus nema sumnje da bi Milo imao taj glas koji mu sada nedostaje.

U konceptu tzv. „sigurnih glasova“ koji Milo koristi već godinama ovo je neshvatljiv propust njegovog izbornog štaba koji je njemu od gotovog napravio veresiju a opoziciji doneo toliko željenu većinu. Bar u ovom trenutku.

Druga velika greška, takođe vezana za izbornu matematiku, jeste potcenjivanje efekta velike izlaznosti, koja je iznosila rekordnih 76,65 odsto. Naime, odavno je poznato da režim u Crnoj Gori u izbornoj utakmici operiše sa oko 60.000 glasova „viška, odnosno da kada saberete broj onih u Crnoj Gori koji nemaju pravo glasa sa onima koji ga – po biračkom spisku – imaju dobijete cifru od cirka 680.000, a zvaničan broj stanovnika je 622.000. Iako je bilo pokušaja opozicije da se pročiste birački spiskovi, režim je to uvek onemogućavao i tih 60-ak hiljada glasova prema potrebi koristio kao odlučujući izborni resurs. (To je ono što uvek, pa i ovoga puta, obezbedi pojedinačnu pobedu DPS-a).

Naravno, značaj ovih glasova je veći ukoliko je izlaznost manja, i obrnuto. Na izborima od 2016. režim je jedva namakao pobedu pri izlaznosti od 63,41 odsto. A sada je izlaznost bila za preko 3 odsto veća, što „niveliše“  oko 16.000 glasova. Izgleda da režim nije imao razrađeni scenario za ovu situaciju, odnosno varijantu kojom bi iz sive zone namakao neophodnih par hiljada glasova. Tome je svakako doprinela i vanredna konferencija opozicije za medije o nepravilnostima na izbornim mestima, negde na polovini izbornog dana, ali čini se da je neko u Milovom štabu opet „omanuo“. Beba Popović, možda? Do sada je on bio zadužen za Milove izborne marifetluke. U svakom slučaju bonus od 60.000  glasova režimu ovoga puta nije bio dovoljan, a nema dileme da bi bez njega pobeda opozicije bila puno ubedljivija.

Treća velika greška, koja je kao direktnu posledicu imala tu veliku izlaznost, jeste hapšenje i privođenje sveštenstva SPC tokom izborne kampanje. Ako je donošenje Zakona bilo nalog Milovih  mentora, pokušaj da se nastale komplikacije rešavaju hapšenjem i privođenjem najviših crkvenih velikodostojnika sigurno nije bila njihova ideja. Oni se tom vrstom operative ne bave. To prepuštaju svojim namesnicima. Ako za prve dve greške ne znamo ko ih je napravio, za ovu nema sumnje da je odluka bila Milova i da je mnogi ni u DPS-u, ni u državnom aparatu nisu primili sa oduševljenjem. Zato su, umesto da pokažu odlučnost režima, hapšenja jasno pokazala njegove brojne pukotine.

ŠTA ĆE REĆI ZAPAD?
Jedna od maksima savremenog (neoliberalnog) globalizma jeste da je cilj konstanta, a da su izvršioci (ljudi) promenljiva. U tom kontekstu neuspeh Mila Đukanovića da izgura Zakon o slobodi veroispovesti onako kako mu je naloženo poslao je Zapadu poruku o njegovoj političkoj istrošenosti. Otuda njegove postizborne opaske o „đutanju zapadnih zemalja“ donekle podsećaju na tužbalice Borisa Tadića, u noći izbornog poraza od Tome Nikolića, o „prijateljima koji mu se ne javljaju na telefon“.

Istina, Milov položaj je kud i kamo lagodniji (setimo se čuvene „čestitke“ Van Rompeja Nikoliću, četri sata pre zatvaranja izzbornih mesta), ali je sigurno da stvarni nosioci moći na Zapadu (a to nisu ni Makron, ni Merkelova) pažljivo odmeravaju šta bi im donelo a šta odnelo dalje guranje Mila za namesnika Crne Gore. Ono što sigurno ne žele je mogućnost vaninstitucionalne promene vlasti, jer to bi moglo resetovati ono što su do sada kroz Mila uspeli da ostvare u regionu, a dalji ostanak Mila na vlasti sigurno nosi takve rizike. A ako je nešto u celoj situaciji sigurno to je da Milo više nije, niti može biti, dugoročna opcija.

Svesna toga, opozicija šalje jasne poruke nosiocima stvarne moći na Zapadu da njihovi interesi ničim neće biti ugroženi Milovim odlaskom, i da dostignuti stepen implementacije globalističkih procesa ostaje, što se posebno jasno vidi u tek potpisanom koalicionom sporazumu. Nisam siguran koliko se takav pristup sviđa biračima koji su ih birali, ali sve je to politika. A Zapad, da parafraziramo Matiju, samo „ćuti i gleda“.

Ono što je sigurno jeste da će Milove šanse biti veće ako Tramp izgubi predsedničke izbore u novembru, što se jasno vidi iz prvih izjava protagonista američke „duboke države“ zaduženih za Balkan, poput Servera i Karpentera, pa je sigurno da će Milo rastezati sa formiranjem institucija koliko god može, baš kao što će opozicija te procese požurivati. Zakonski rok za formiranje vlade je 90 dana, što je nekako baš ono što Milu i treba. Ali, nisam siguran da će on Zapadu biti najprihvatljivija opcija čak i da Bajden pobedi. Nije siguran ni Milo, pa će sigurno pokušati da to reši na „svoj način“ – nekim poslaničkim prebegom, ili izazivanjem raskola u opozicionoj koaliciji, koja je sve samo ne monolitna.

No, to je batina koja ima dva kraja, jer prebezi su mogući i na drugu stranu. I već su počeli. Još ne poslanički, ali dobrostojeći a ne previše eksponirani članovi DPS-a već pakuju kofere. I što je po Mila još gore, pričaju o tome. Važnu ulogu sigurno će imati i Duško Knežević, nekada Milov bankar od poverenja, a sada ljuti neprijatelj. Ni njegovu ulogu u kampanji, ali ni u budućim procesima ne treba zanemarivati. Za stav Zapada svakako će odlučujuće biti šta oni u bliskoj perspektivi zapravo žele na Balkanu:  stabilnost regiona, konstantnu napetost sa povremenim sukobima niskog intenziteta ili totalni haos.  Milo je, pogađate, opcija za haos.

UMESTO ZAKLjUČKA
Nema sumnje da će Crna Gora imati vrelu političku jesen, a da će važan politički reper za dalja dešavanja biti predstojeći izbor parlamentarnih tela, posebno predsednika skupštine. Ako opozicija ostane jedinstvena, put ka demontiranju mafijaško-političke hobotnice u Crnoj Gori biđe otvoren, a kad taj proces jednom započne sve će biti gotovo relativno brzo.

Najzad, treba istaći i uticaj na izbore onoga što bismo mogli nazvati „pravoslavnim prolećem“ u Crnoj Gori, koje je probudilo  želju naroda za promenama, donelo veliku izlaznost koja je umnogome nivelisala Milove manipulativne mehanizme i oživelo duh jedinstva među različitim konfesijama.

Gledano istorijski, nema dileme da je Milo i sve ono što je predstavljalo prošlost, ali bilo bi lepo da ta prošlost nestane već danas. Crna Gora je to zaslužila!

 

Autor Dragan Milašinović

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO: