U zapanjujućem preokretu politike prošle nedelje, Izrael je popustio pod američkim pritiskom i formalno priznao srpsku pokrajinu Kosovo kao nezavisnu državu. Iako je veći deo medija pozdravio ovaj razvoj događaja s uzbuđenjem i čak dozom radosti, ne bismo smeli dozvoliti da nas prevare i navedu da pomislimo kako se radi o mudroj odluci, pošto to definitivno nije slučaj. Priznavanjem Kosova Izrael je počinio veliku balkansku grešku, koja nije samo uvreda istorije, pravde i zdravog razuma, već takođe potkopava nacionalne interese jevrejske države i verovatno će nam se vratiti kao bumerang.
Ovaj potez je prvi put najavio američki predsednik Donald Tramp u Ovalnom kabinetu 4. septembra u prisustvu predsednika Srbije Aleksandra Vučića, kao i samozvanog premijera Kosova Avdulaha Hotija, tokom potpisivanja Sporazuma o normalizaciji ekonomskih odnosa. Odluka označava nagli zaokret u izraelskoj poziciji. Više od 12 godina otkako je Kosovo ilegalno i jednostrano proglasilo otcepljenje od Srbije 17. februara 2008, Izrael je principijelno odbijao da podrži njegovu nezavisnost, sa dobrim razlogom.
OPASAN PRESEDAN
Za početak, Kosovo je sastavni deo Srbije, i zakonski i ustavno. Podržati njegovo otcepljenje znači mešati se u unutrašnja pitanja druge države, što je retko kada pametan korak. To je naročito slučaj na Balkanu, gde granični sporovi, etničke tenzije i složeni istorijski procesi samo dodatno komplikuju situaciju. Da biste u potpunosti razumeli osetljivost pitanja, samo razmislite koliko je pitanje Kosova važno za Beograd, sa kojim Izrael poslednjih godina neguje sve toplije odnose. Pojednostavljeno, Kosovo je za Srbe ono što su Jerusalim, Judeja i Samarija za Jevreje: kolevka nacije, mesto gde je sve počelo.
Pre više od 800 godina, Kosovo je bilo srce Srbije, i predstavljalo je njeno kulturno, duhovno i administrativno središte sve do sudbonosne Bitke na Kosovu Polju 1389. godine, kada su Turci Osmanlije pobedili Srbe i njihove saveznike. Na kraju, albanski migranti raselili su srpske stanovnike u tom području i oni sada čine pretežnu većinu kosovskog stanovništva. Ali teritorija pokrajine prošarana je drevnim srpskim crkvama, manastirima i spomenicima. Za Srbe bi napuštanje Kosova bilo slično vađenju njihovog kolektivnog kucajućeg srca, centralnog organa koji je od vitalnog značaja za njihovo nacionalno nasleđe i identitet.
Stoga, iako se Srbija u Beloj kući složila da pojača ekonomsku saradnju sa Kosovom, ona je odlučno odbila da prizna njegovu državnost, istrajavajući čvrsto u pravu na posed zemlje svojih predaka. Izraelsko priznanje Kosova predstavlja uvredu za Srbiju i preti da baci senku na poboljšane odnose dve države. Takođe postavlja opasan presedan koji se lako može okrenuti i upotrebiti protiv jevrejske države.
Uostalom, ako Kosovari mogu jednostrano da pocepaju Srbiju kako bi stvorili svoju državu, zašto to ne bi mogli učiniti Palestinci u Judeji ili izraelski Arapi u Galileji? Kosovo je nastojalo da opravda svoj zahtev za nezavisnošću na isti način na koji to čine Palestinci – pozivanjem na pravo na samoopredeljenje. Ali gde ovo pravo počinje i gde se završava u međunarodnim odnosima je, naravno, mučno i opasno pitanje.
Zaista, koje su tačno njegove granice?
Na primer, da li bi, radi principa, stanovnici Bruklina mogli da tvrde da su jedinstvena nacija sa sopstvenom istorijom, geografijom, kuhinjom, pa čak i naglaskom, i da traže da se odvoje od Sjedinjenih Država i da formiraju svoju sopstvenu zemlju? Šta je sa Kataloncima u Španiji, Korzikancima u Francuskoj ili Škotima u Ujedinjenom Kraljevstvu, od kojih bi mnogi želeli da osnuju nezavisne države? Kad bi se svakoj etničkoj manjini dozvolilo da koristi pravo na samoopredeljenje, to bi izazvalo beskrajan krug haosa širom sveta.
TRIJUMF POLITIKE
Principijelno se suprotstavljajući kosovskoj nezavisnosti tokom prethodnih godina, Izrael je mogao s razlogom da tvrdi da zastupa dosledan stav o nepovredivosti suverenih granica. Nakon priznavanja Kosova, ta doslednost je stvar prošlosti.
Sigurno je da sporazum sklopljen prošle nedelje nije bez koristi za Izrael, jer su se i Srbija i Kosovo sa većinskim muslimanskim stanovništvom obavezali na otvaranje ambasada u Jerusalimu, time dodatno jačajući međunarodni legitimitet statusa Svetog grada kao glavnog grada jevrejske države. Vučić i Hoti su se takođe složili da proglase Hezbolah terorističkim pokretom. Sve ovo se dešava samo nekoliko nedelja nakon najave sporazuma između Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata, što predstavlja talas napretka i promena koje se odvijaju u ovom delu sveta.
Ali ostaje činjenica da je plaćena visoka cena.
Kao što je Artur Kol, bivši izraelski ambasador u Srbiji, rekao za The Media Line, „nismo povezani sa sukobom na Balkanu i ne bi trebalo da se uplićemo“. „Nisam siguran da je u interesu Izraela da se umeša u ovaj sukob“, rekao je Kol, dodajući: „Plaćamo cenu izdajom svog principa, svoje dugogodišnje politike. To je korak koji bi mogao ostaviti buduće posledice na izraelsko-palestinski sukob“.
Priznavanjem Kosova, Izrael je zadao udarac svojim odnosima sa Srbijom, potkopao sopstveni stav o palestinskom samoopredeljenju i umešao se u spor u kojem mu nije mesto. Umesto što je prigrlio Kosovo, Izrael bi trebalo da neguje veze sa Srbima, sa kojima Jevreji imaju dugu i zajedničku istoriju prijateljstva i uzajamnog poštovanja. Nažalost, zbog izbora u SAD do kojih je ostalo manje od dva meseca i posledične potrebe Vašingtona da zabeleži spoljnopolitičke uspehe, politika je još jednom trijumfovala nad principom.
Majkl Frojnd je bišvi zamenik direktora za komunikacije u kabinetu premijera Benjamina Netanjahua i predsednik Udruženja prijateljstva između Izraela i Srbije.
Preveo Radomir Jovanović/Novi Standard
Naslovna fotografija: AP
Izvor The Jerusalem Post
