Zapisi iz belog doma

Profesori Zoran Čvorović, Časlav Koprivica i Dušan Proroković o pravnim, političkim i geopolitičkim posledicama sporazuma koji su Aleksandar Vučić i Avdulah Hoti potpisali u Beloj kući

Povodom zaključenja Sporazuma o ekonomskoj normalizaciji u Vašingtonu, 4. septembra, u javnosti su se pojavile važne dileme na temu prirode ovog dokumenta i njegove obaveznosti. Da li je Srbija potpisala ugovor sa tzv. državom Kosovo ili SAD, zašto niko nije pomenuo Rezoluciju 1244, te kakve su političke a kakve geopolitičke implikacije koje proističu iz ovog sporazuma. O ovim pitanjima razgovaramo s prof. dr Zoranom Čvorovićem, vanrednim profesorom Pravnog fakulteta u Kragujevcu, prof. dr Časlavom Koprivicom, redovnim profesorom Fakulteta političkih nauka u Beogradu, i prof. dr Dušanom Prorokovićem, vanrednim profesorom Fakulteta za diplomatiju i bezbednost.

ZORAN ČVOROVIĆ: TEŽINA „PISMENA”
Kakva je priroda vašingtonskog Sporazuma o ekonomskoj normalizaciji, te da li zaključeno „pismeno“ ima snagu međunarodnog ugovora?

Iako se od pojedinih zvaničnika Srbije najpre čulo da je reč o nekakvom „pismenu“ ili pak jednostranom aktu koji nije međunarodni ugovor, stvari izgledaju potpuno drugačije kada se tekst sporazuma tumači u svetlu odredaba Bečke konvencije o ugovornom pravu od 1969. godine, koja je najmerodavniji međunarodnopravni akt za ovu oblast.

Prema čl. 2 Bečke konvencije međunarodni ugovor je „međunarodni sporazum zaključen pismeno između država i koji je regulisan međunarodnim pravom, bilo da je sadržan u jednom instrumentu ili u dva ili više instrumenata međusobno povezanih, kao i bez obzira na njegov naziv“. Jednom rečju, da bi jedan sporazum bio međunarodni ugovor, nevažni su njegova forma i naziv, već je važno da su ugovorne strane postigle saglasnost volja oko nekih pitanja i tako stvorile međusobna prava i obaveze. Ova odredba Bečke konvencije doslovce je prepisana u član 2 našeg Zakon o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora.

Upravo na takvu saglasnost volja ugovornih strana izričito upućuje preambula Vašingtonskog sporazuma, u kojoj stoji da su se „Srbija (Beograd) i Kosovo (Priština) saglasili da nastave ekonomsku normalizaciju, dogovarajući se o sledećem“ i potom slede klauzule u kojima Srbija i tzv. Republika Kosovo preuzimaju određene obaveze u pojedinim oblastima, kao što im se garantuju pojedina prava. Dakle, jasno je da svojom sadržinom, kao i namerom koju su manifestovale ugovorne strane kada su zaključile ovaj sporazum, vašingtonski Sporazum o ekonomskoj normalizaciji ispunjava sve uslove da bi se kvalifikovao kao međunarodni ugovor i samim tim se na njega primenjuju odredbe Bečke konvencije o ugovornom pravu, kao što to proističe iz člana 4 ove konvencije.

Nezavisno od toga što je do saglasnosti volja došlo u okviru jedne pomalo neuobičajene ugovorne forme kod koje svaka ugovorna strana potpisuje posebnu istovetnu ispravu?
Da, forma je irelevantna kada je u pitanju ocena da li je došlo do saglasnosti volja strana što čini suštinu svakog, pa i međunarodnog ugovora. Uostalom, istu formu je imao i Briselski sporazum, jer su ugovorne strane parafirale posebne isprave – delegacija Srbije jednu, a tzv. Kosovo drugu. U postupku ocene ustavnosti Briselskog sporazuma akademik Kosta Čavoški je zapazio da se kod zaključenja ovog međunarodnog ugovora pribeglo izobičajenoj bilateralnoj formi ugovora koja je korišćena, primera radi, kod zaključenja Vestfalskog mira 1648. godine.

Ivica Dačić, Ketrin Ešton i Hašim Tači nakon parafiranja Briselskog sporazuma, Brisel, 19. april 2013. godine (Foto: Pool photo by Yves Logghe)

Naime, posle krvavog tridesetogodišnjeg verskog rata, kao što je to primetio čuveni ruski stručnjak za međunarodno pravo i diplomata cara Nikolaja II Fjodor Fjodorovič Martens, protestantske države nisu htele da sednu za isti sto sa rimokatoličkim državama, a pre svega s predstavnicima papske kurije, pa su zato delegacije protestantskih država koje su zasedale u Osnabriku i rimokatoličkih koje su zasedale u Minsteru potpisale posebne isprave iste sadržine.

Postoji i dilema ko su ugovorne strane kod Sporazuma o ekonomskoj normalizaciji. S kim smo mi zapravo potpisali ovaj dokument?
Iz teksta preambule sporazuma, kao i sadržaja pojedinih njegovih klauzula, jasno proizlazi da su to „Srbija (Beograd) i Kosovo (Priština)“. Da SAD nisu ugovorna strana jasno je i iz odredbe koja obavezuje „strane“ da sarađuju sa SAD u razmeni bezbednosno osetljivih podataka. Uostalom, u međunarodnom pravu u načelu važi pravilo da ugovori važe samo između strana ugovornica (res inter alios acta). Predsednik SAD Donald Tramp nije potpisao nikakav ugovor, pošto njegova dva pismena upućena Aleksandru Vučiću i Avdulahu Hotiju ne sadrže izjavu volje kojom SAD preuzimaju izvesna prava i obaveze, već se radi o protokolarnim pismima u kojima Tramp izražava zadovoljstvo zbog napretka u normalizaciji odnosa između „Srbije i Kosova“. I kada su izvesna prava u Sporazumu o ekonomskoj normalizaciji između Srbije i tzv. Kosova ugovorena u korist SAD i Izraela, reč je o ugovoru u korist trećeg kao dozvoljenom izuzetku od pravila da ugovor veže samo ugovorne strane.

Da li je prihvatajući kao ugovornu stranu tzv. Kosovo, a prema međunarodnom pravu ugovorni kapacitet imaju samo nezavisne države, Srbija posredno priznala da je Kosovo nezavisna država?
Srbija je zaključujući ovaj međunarodni ugovor još jednom, nažalost, priznala tzv. Republici Kosovo važan atribut spoljne suverenosti, odnosno nezavisnosti, a to je pravo zaključivanja međunarodnih ugovora (ius contrahendi). Uz to, zaključivanje međunarodnog ugovora ima sve odlike posrednog priznanja, a kada već govorimo o tome, još je čuveni Blunčli primetio kako se u doktrini međunarodnog prava iskristalisalo pravilo da priznanje dato od države čije interese tangira ili povređuje nastanak nove države – ima znatno veću težinu od priznanja koje je dato od strane drugih država.

Može li međunarodni ugovor biti obavezujući ako je suprotan našim zakonima i Ustavu?
Kada je u pitanju dilema oko važenja Vašingtonskog sporazuma, prema Bečkoj konvenciji o ugovornom pravu važi drevno pravilo pacta sunt servanda, odnosno svaki ugovor obavezuje, čak i kada je zaključeni međunarodni ugovor suprotan imperativnim propisima unutrašnjeg prava jedne ugovorne strane. Na ovom mestu je važno podvući razliku između obaveznosti zaključenog međunarodnog ugovora sa stanovišta međunarodnog i domaćeg prava. Da bi međunarodni ugovor postao obavezujući za jednu ugovornu stranu, dovoljan je pristanak dat u formi potpisa na ugovor predstavnika te države, pri čemu se za sva druga lica koja predstavljaju jednu državu, osim za šefa države, predsednika vlade i ministra inostranih poslova, traži i specijalno punomoćje dobijeno od organa koji po ustavu utvrđuje i vodi spoljnu politiku zemlje.

Jedan međunarodni ugovor odmah po njegovom zaključenju proizvodi međunarodnopravne posledice za ugovorne strane, pa od tog momenta jedna ugovorna strana može, primera radi, da snosi odgovornost za štetu nastalu zbog neizvršenja zaključenog ugovora. Da bi, međutim, jedan međunarodni ugovor bio obavezujući u unutrašnjem pravu ugovorne strane, neophodno je da on bude potvrđen (ratifikovan) u formi zakona u parlamentu te države. Vašingtonski Sporazum o ekonomskoj normalizaciji obavezuje državu Srbiju iz ugla međunarodnog prava, ali ne proizvodi pravne posledice u unutrašnjem pravu Republike Srbije ukoliko ne bude ratifikovan.

Da li obavezivanje da preselimo ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim ima pored političkih i pravne implikacije?
Vašingtonski Sporazum o ekonomskoj normalizaciji u pogledu jedne svoje klauzule ipak je sporan iz ugla međunarodnog prava. Reč je o poslednjoj odredbi iz isprave koju je potpisao Aleksandar Vučić, iz koje proizlazi obaveza Srbije da preseli ambasadu u Izraelu iz Tel Aviva u Jerusalim.

Ambasada Republike Srbije u Tel Avivu (Foto: telaviv.mfa.gov.rs)
Ambasada Republike Srbije u Tel Avivu (Foto: telaviv.mfa.gov.rs)

Od 1967. godine do danas Savet bezbednosti UN doneo je, počev od Rezolucije 242, čitav niz rezolucija o statusu Jerusalima. Rezolucija 478 Saveta bezbednosti od 1980. godine nalaže svim državama da iz Jerusalima povuku svoje diplomatske misije. Pošto su sve rezolucije SB UN o statusu Jerusalima donete na osnovu glave VI Povelje UN, njihova obaveznost za članice UN je tim veća. Posebno ako se ima u vidu član 103 Povelje UN prema kome obaveze koje proističu iz rezolucija SB UN imaju primat nad obavezama proisteklim iz međunarodnih ugovora.

Da li može da se utvrdi pravna veza između Briselskog sporazuma i vašingtonskog Sporazuma o ekonomskoj normalizaciji?
Ovi ugovori imaju jedinstven cilj koji se definiše rečju „normalizacija“. Briselskim sporazumom „normalizovana“ je (iz ugla albanskih secesionista i njihovih zapadnih tutora) situacija u pogledu do tada krnje suverenosti tzv. Republike Kosovo, tako što je država Srbija povukla realne atribute suverenosti (državne organe i pravni poredak) sa severa KiM i iz enklava, da bi na tim teritorijama tzv. Republika Kosovo uspostavila punu i nepodeljenu suverenost, tj. najvišu vlast. Vašingtonski sporazum „normalizuje“ situaciju u ekonomskim odnosima između Srbije i tzv. Republike Kosovo, tako što načelno reguliše sporna imovinskopravna pitanja kao što su gazdovanje jezerom Gazivode ili primena sudskih odluka o manastirskoj i crkvenoj svojini ili tako što predviđa obaveze obe ugovorne strane u izgradnji putne i železničke infrastrukture koja je od životne važnosti za ekonomsku održivost tzv. Republike Kosovo.

Kada se ima u vidu član 31 Bečke konvencije o ugovornom pravu, kao i iskustvo Dejtonskog sporazuma, onda će Briselski, Vašingtonski i moguće još neki budući sporazum, npr. onaj koji reguliše status nealbanskih manjinskih zajednica na tzv. Kosovu, kroz formiranje ZSO, zajedno sa poslednjim pravno obavezujućim sporazumom o sveobuhvatnoj normalizaciji, predstavljati jedan ugovorni komplet. Tačnije, Briselski i Vašingtonski sporazum imaće status parcijalnih sporazuma koji su u vezi sa poslednjim ugovorom, čije će se odredbe tumačiti tako što će se uzimati u obzir i volja strana iz ovih pratećih ugovora. Tako, primera radi, Dejtonskom sporazumu prethode Ženevski i Njujorški dogovoreni principi, pri tome je ovo poređenje samo formalne, proceduralne prirode i ne implicira nikakvu moguću sadržinsku sličnost kada je u pitanju status srpskog naroda u BiH ugovoren Dejtonskim sporazumom i status koji se Srbima na Kosovu i Metohiji nudi sa ZSO.

ČASLAV KOPRIVICA: JAZAVAC PRED SUDOM
Srpskim vlastima, očigledno, ni u primisli nije reintegracija/povratak Kosova i Metohije u sastav Srbije, i od toga ćemo biti sve dalje ako se oni i dalje budu pitali. Tzv. „razgraničenje“ – Srbije od svoje pokrajine, tj. od sebe same – postaje sve manje vjerovatno, budući da Njemačka, koja se ponaša kao geopolitički gaulajter Jugoistočne Evrope, a prema kojoj Vučić pokazuje koliko štetnu toliko uvredljivu poniznost, tako nešto odbacuje. Vučiću nije toliko stalo do „razgraničenja“ koliko je to bio njegov prozirni pokušaj da predaju KiM neprijatelju predstavi kao „pobjedu“, budući da bi on tobože izvojevao ono što su drugi navodno već bili izgubili. U suštini, KiM je za njega, kao što je više puta izjavljivao, „teret za Srbiju“, kojeg on želi da se oslobodi – po bilo koju cijenu, pod uslovom da poslije toga izbjegne odgovornost i zadrži vlast.

Zašto je izostalo pozivanje na Rezoluciju 1244, i kakve su posledice prećutkivanja ovog dokumenta u pregovorima vođenim u formatu viđenom u SAD?
Rezolucija 1244 prepreka je svim radnjama i sporazumima koje, poput ovog vašingtonskog, vode trajnom otuđivanju KiM od Srbije – što je namjera SAD, pa zato nije ni čudo što tamo nije ni pomenuta. Osim toga, Vučić, u svojoj kolaboraciji sa zapadnjačkim otimačima srpskog Kosova, već najmanje dvije godine pokušava da od Rusa ishoduje saglasnost za zamjenu Rezolucije 1244 drugim relevantnim dokumentom Savjeta bezbjednosti, što bi otvorilo put predaji KiM. Oktobra 2018. od Putina je to direktno tražio i bio odbijen. Ako znamo da Vučić godinama svjesno vodi kampanju lažnog tumačenja Rezolucije u srpskoj javnosti, jasno je šta mu je cilj – uklanjanje svih prepreka koje (ga) vode predaji KiM pobunjenim Šiptarima.

Da li se potpisivanjem ovog sporazuma dovodi u pitanje naš odnos s Rusijom kao najvećim spoljnopolitičkim garantom celovitosti Srbije?
Dva dana pred put za Vašington predsjednik Srbije primio je ruskog ambasadora u Srbiji, koji mu je, nema sumnje, ponovio rusko viđenje puteva za načelno rješavanje kosovskog pitanja. To očigledno nije urodilo plodom, budući da je ministar Lavrov bio prinuđen da Vučića pozove tokom njegovog boravka u Briselu – pretpostavljamo da bi ga spriječio da i tu načini novu štetu interesima Srbije, a time i rusko-srpskim odnosima, budući da je među velesilama Rusija jedini istinski jemac cjelovitosti Srbije. Vučić je i ovoga puta Rusiji pokazao ono što građani Srbije vrlo dobro znaju – da je nepredvidljiv, vjeroloman, sklon otvorenom, čak nekontrolisanom izgovaranju neistina, ali i popuštanju, sve do slamanja i poniženja (kakvo je viđeno i u Vašingtonu) – samo ako ga neprijatelj izloži dovoljno snažnom pritisku.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić tokom sastanka sa ambasadorom Ruske Federacije u Srbiji Aleksnadrom Bocan-Harčenkom, Beograd, 01. septembar 2020. (Foto: Predsedništvo/Dimitrije Goll)
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić tokom sastanka sa ambasadorom Ruske Federacije u Srbiji Aleksnadrom Bocan-Harčenkom, Beograd, 01. septembar 2020. (Foto: Predsedništvo/Dimitrije Goll)

Nije ovdje, međutim, riječ samo o tome da on jednim potezom može pokvariti nešto što je građeno godinama (i srpsko-ruske odnose, i kampanju „raspriznavanja“ tzv. Kosova, u kojoj smo imali svesrdnu pomoć Rusije) – zbog kriminalno neodgovornog pregovaranja u ime Srbije. Zahvaljujući tome, u Sporazum su ušle i tačke koje predviđaju saglasnost Srbije za priznanje „Kosova“ od strane Izraela, premiještanje ambasade Srbije u Jerusalim, čime se trajno kvare naši odnosi sa čitavim islamskim svijetom. Još je važnija okolnost da se predsjednik s autokratskim stilom vladavine, koji ne sluša nikoga u zemlji – osim svojih zapadnjačkih nalogodavaca – u pregovorima oko najživotnijih interesa Srbije ponaša kao politički neuračunljiv. Zato je neophodno da što prije prestane da predstavlja Srbiju u bilo kakvim pregovorima o Kosovu i Metohiji, za šta, uostalom, po našim zakonima nije ni ovlašćen.

Srbija se saglasila da postane deo svetske koalicije koja će se boriti za dekriminalizaciju homoseksualizma u državama kod kojih neki vidovi homoseksualizma predstavljaju krivično delo. Koje su to zemlje i kakav je njihov odnos prema teritorijalnoj celovitosti Srbije?
Prije svega, nijesam siguran do koje mjere i na koji način nas obavezuje ono što je Vučić, u ispadu krajnje državničke i lične odgovornosti, potpisao u Vašingtonu, ali bojim se da će neke posljedice – ne samo po ugled i dostojanstvo Srbije – iz toga morati proisteći. Formalno, taj sporazum Srbija nije potpisala sa SAD već, posredno, sa svojom pokrajinom, budući da ispod obiju verzije sporazuma, koje se razlikuju po sadržini – što je krajnje neobično – stoji po jedan potpis, a nijedan ne potiče od zvaničnika SAD. Pri tome nigdje ne stoji između koga se zaključuje sporazum niti ko je njegov jemac. Dakle, mi smo se obavezali, i pobunjeni Šiptari – u mjeri u kojoj oni poštuju bilo šta za šta im Zapad „namigne“, ali SAD se nijesu ni na šta obavezale. Neke tačke sporazuma više nalikuju na izjavu o namjerama nego što se mogu nazvati čvrstom ugovornom obavezom. To se odnosi i na dekriminalizovanje homoseksualnosti, koja više djeluje kao poluprotokolarna formulacija, nego nešto iz čega mogu proisteći jasno predviđene radnje.

Sasvim je, međutim, druga stvar to što je ova odredba, poput one o Holokaustu i potomcima njegovih žrtava, Hezbolahu, 5G mreži, snabdjevačima energenata i svega drugoga što nema nikakve veze s kosovskim pitanjem, ušlo u sporazum Srbije i njene južne pokrajine. Ovaj sporazum, način na koji se do njega došlo, predstavlja jedno od najvećih poniženja u istoriji moderne srpske diplomatije. To nije samo zbog snage i silništva druge (neprijateljske) strane – SAD, već i zbog nekompetentnosti i strašljivosti predsjednika Srbije, što je, nažalost, našlo i svoj vizuelni izraz u sada već sramotno čuvenoj slici gdje se naš najviši predstavnik „skupio“ na stoličici pred predsjednikom SAD kao „jazavac pred sudom“. Takvo poniženje, koje Vučić i njegovi čankolizi, u svojoj zaumnoj bestidnosti, pokušavaju da predstave kao „pobjedu“, građani Srbije i svi Srbi ne smiju zaboraviti. Naši neprijatelji i zluradnici širom svijeta sigurno neće…

Najvažnije je, međutim, umanjiti veliku, a potencijalno i ogromnu štetu koja može proisteći iz oktroisanog dokumenta s kojim se Vučić saglasio. Prije svega, srpska ambasada ne smije biti premještena u Jerusalim, jer bi nam to upropastilo odnose s muslimanskim svijetom, otvorilo brešu za novi talas priznanja, a najposlije i pokvarilo odnos s muslimanima iz okruženja, za čije popravljanje se, sjećamo se, Vučić, sve dok ga „vašingtonska magija“ nije lišila sposobnosti rasuđivanja, godinama zalagao. Osim toga, Vučića treba pozvati na odgovornost – moralnu, političku, a ako se procijeni da ima elemenata, i pravnu – zbog toga što se svojim potpisom na sporazum s „Kosovom“ posredno saglasio da jedna zemlja (Izrael) prizna „državnost“ naše južne pokrajine.

Kakva je uloga srpske nacionalne inteligencije u budućim danima?
Uloga nacionalno svjesne inteligencije u narednim danima neće biti suštinski drugačija, a bogami ni lakša nego što je bila do sada. Kao sloj koji bi trebalo da bude davalac putokaza i moralnog primjera svojem narodu, srpska inteligencija ne smije gubiti iz vida svoju trajnu obavezu da služi svojem narodu. Gdjegod srpski narod, ali i moralni poredak bili ugroženi – u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, a iznad svega na Kosovu i Metohiji – inteligencija mora biti budna, svjesna, odgovorna i glasna. Kada je riječ o Kosovu i Metohiji, koje je već gotovo čitavu deceniju žrtva zavjereničke politike srpskih vlasti koje pokušavaju sprovesti u djelo namjeru o predaji naše južne pokrajine, inteligencija ima zadatak ne samo da svjedoči o istini u onim domenima gdje je kao „stalež“ i u pogledu stručnosti pozvana, nego i da se odlučno organizuje za otpor predaje KiM Šiptarima i NATO-u koji sprovode Vučić i njegovi domaći pomagači.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u prisustvu Ričarda Grenela i Majka Pensa tokom potpisivanja Sporazuma o ekonomskoj normalizaciji u Beloj kući, Vašington, 04. septembar 2020. (Foto: AP Photo/Evan Vucci)
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u prisustvu Ričarda Grenela i Majka Pensa tokom potpisivanja Sporazuma o ekonomskoj normalizaciji u Beloj kući, Vašington, 04. septembar 2020. (Foto: AP Photo/Evan Vucci)

Nije dovoljno reći šta se misli, nije dovoljno kazati da se zna šta neko lično, ili ustanova koju predstavlja (recimo, Crkva) misli o kosovskom pitanju. Ne organizovati se nasuprot očiglednoj i odavno ne više puzajućoj zavjeri izdaje i dopustiti da se ona sprovede – značilo bi ponijeti odgovornost za otcijepljenje Srbije i Srba od svojeg bića. Upravo iz toga razloga osnovan je Pokret za odbranu Kosova i Metohije, koji je predvođen nacionalnom, mahom naučničkom inteligencijom, riješenom da nikome ne dopusti da nas ostavi bez Kosova i Metohije, odnosno bez izgleda da jednom, kada za to dođe trenutak, ponovo reintegrišemo našu pokrajinu u Srbiju.

DUŠAN PROROKOVIĆ: KAD SE KLEKNE JEDARED
Kakva je politička priroda akta potpisanog u Vašingtonu, i kakve su njegove spoljnopolitičke posledice?
O pravno-formalnoj dimenziji, obaveznosti primene i različitim tumačenjima sudove će dati pravnici. I mene interesuju odgovori na brojna pitanja. Mislim da se ovim papirom utvrđuju neke nove obaveze Srbije koje jednostavno ne mogu biti realizovane, pošto su u suprotnosti sa međunarodnim pravom i zbog kojih rizikujemo da budemo tuženi. Međutim, što se političke dimenzije svega tiče, jasno je da se ovde radi o sporazumu Srbije i lažne države Kosovo, u koji je uključen Izrael kao treća strana, uz Sjedinjene Države koje se pojavljuju kao pružalac dobrih usluga. Baš zbog tog uključivanja treće strane posledice mogu biti ogromne, pošto se sada kosovsko pitanje nadovezuje na kompleksnu bliskoistočnu krizu. A na Bliskom istoku su međusobno suprotstavljeni ne samo interesi tamošnjih država, već i svih velikih sila.

Da li se potpisivanjem ovog sporazuma menja naš odnos prema Rusiji, Turskoj, EU, islamskom svetu… Znači li da su uklonjene sve pretpostavke na kojima se bazirala naša politika vojne neutralnosti, i ona spoljna zasnovana na četiri stuba?
Tako se čini na prvi pogled. Po sadržaju potpisanog izgleda da je jedini stub za koji se vezujemo vašingtonski, zahvaljujući čemu će izraelski faktor jačati u ovom delu Evrope i tako tokom vremena postajati i činilac kontinentalne bezbednosti. Dugoročna američka projekcija je da uticaj EU i ključnih zemalja – Nemačke i Francuske u bliskoistočnoj zoni treba amortizovati otvaranjem prostora za širenje izraelskog uticaja na Balkanu. Tramp želi da spreči čvršće integrisanje EU, smetaju mu Nemačka i Francuska, pokušava da ih svede na nivo regionalnih sila, koje će u globalnoj areni ipak morati da se oslanjaju na američku pomoć.

Izbacivanje EU iz rešavanja bliskoistočne krize prvi je korak. To je potpuno nova geopolitička matrica koja se neće svideti najpre EU i Turcima, ali sasvim sigurno ni Kinezima i Rusima. Kako ćemo regulisati odnose sa EU kao kandidati za članstvo, te s Kinezima i Rusima kao strateškim partnerima ostaje da se vidi. Mislim da će sada i oni, mnogo otvorenije i izričitije, tražiti da im izađemo u susret oko stvari koje su do sada bile za nas problematične. Plašim se da u krajnjoj liniji zbog pritisaka s raznih strana možemo doći u situaciju da potpisujemo dokumente dijametralno suprotne sadržine. Teško je sada objasniti liderima ostalih velikih sila zbog čega pred Trampom klečimo, a pred njima tražimo koliko-toliko ravnopravan status. Kada se klekne jedared, moraće i drugi, treći, četvrti put. Iluzija je da je ovo dovoljno, te da nas Tramp nekako može zaštiti od posledica.

Kako objasniti to da država koja se bori za vraćanje u svoj pravni poredak Kosova i Metohije pristaje na godišnji moratorijum kada je reč o procesu povlačenja priznanja od strane zemalja koje su priznale secesionističku tvorevinu tzv. Kosovo?
U celom sporazumu čini se da u narednih godinu dana imamo dve jasne obaveze – da prebacimo ambasadu u Jerusalim i da prestanemo s lobiranjem. Prvo je teško ispuniti zbog nesaglasnosti sa rezolucijom SB UN iz 1980. godine. Nismo mi Amerika pa da možemo kršiti rezolucije, ignorisati presude i kreativno tumačiti međunarodno pravo. Drugo se ionako nije ticalo samo nas. Bez pomoći prijatelja teško bi bilo ovolikih uspeha na poslu otpriznavanja. Mi smo naše resurse izgleda iscrpeli, pa u narednih godinu dana teško da bismo išta postigli i da nije ove tačke u sporazumu. Ali što se prijatelja tiče, njih ništa ne obavezuje da rade na toj stvari. Zapravo, najsigurniji način da se pokvari dogovor jeste da u ovih 12 meseci još neko povuče priznanje, čak i ako rukovodstvo Srbije to ne traži. Kandidata da lobiraju za tako nešto ima, a koliko su zainteresovani da se time bave – ne znam. Inače, obe stvari su postavljene asimetrično, u oba slučaja Albanci nešto dobijaju, a mi sve gubimo, tako da je to za našu ukupnu poziciju loše. Taj deo je očajno ispregovaran.

Da li priznanje tzv. Kosova od strane Izraela implicira da se kosovska strana obavezala na moratorijum kada su u pitanju zahtevi za prijem u međunarodne organizacije, ali ne i kada je reč o daljem lobiranju za priznanje?
Apsolutno. I ne samo to, zbog tog jednog problematičnog zareza pojaviće se i tumačenja da smo prihvatili jednogodišnji moratorijum na lobiranje za otpriznavanja, ali i da se to ne tiče uzdržavanja od formalnog i neformalnog zahtevanja da bilo koja država ili međunarodna organizacija „prizna Kosovo“. Ovo drugo je zauvek, i nakon isteka moratorijuma. Albanski lobisti će nam reći u septembru 2021. godine da smo se obavezali da ne sprečavamo njihovo učlanjenje u UN. O tom problemu već sada treba razmišljati i za takav scenario se pripremati. Interesuje me i odgovor Aleksandra Vučića o pitanju tog zareza. Da li je svestan posledica ili plaća cenu zbog toga što sa sobom nije vodio niti jednog eksperta za bilo šta?

U čijem bezbednosnom, vojnom i svakom drugom interesu je američko ulaganje u železnički saobraćaj i put koji povezuju Niš i Drač, te kakve sve reperkusije to može imati na geopolitičku poziciju Srbije?
To je novi Via Militaris. Od Niša se komunikacioni pravac istočno proteže ka Sofiji, Plovdivu i Burgasu. Nema sumnje, služiće američkoj vojsci za brzo prebacivanje snaga u slučaju potrebe, ali i za temeljno i uporno jačanje prisustva u jadransko-jonskom i crnomorskom akvatoriju. U prvom su ih iznenadili Kinezi koji su već kapitalom ušli u Pirej, Solun i Trst, praktično tri najznačajnije luke za privrede balkanskih država. U drugom su Rusi ojačali poziciju povratkom Krima. Američki uticaj je i pored širenja NATO-a poslednjih desetak godina postepeno isparavao. Sada su iz fioke izvukli taj projekat o povezivanju jadranske i crnomorske luke, čije su verzije intenzivno razrađivane početkom devedesetih. Samo je tada taj koridor trebalo da prolazi teritorijom BJR Makedonije, a ne preko Kosova i Metohije. Zna se u čijem je to interesu, a zna se i u čijem nije.

Početak auto-puta „Dr Ibrahim Rugova“ u blizini granice sa Albanijom (Foto: Larry Luxner/The Times of Israel)
Početak auto-puta „Dr Ibrahim Rugova“ u blizini granice sa Albanijom (Foto: Larry Luxner/The Times of Israel)

To je direktno usmereno protiv Rusije i sigurno se nikome u Moskvi neće svideti. Usmereno je i protiv Kine pošto su koncepcijom Pojas i put oni projektovali pravac Atina-Solun-Skoplje-Niš-Beograd-Budimpešta za jedan od ključnih u našem delu sveta. Ta komunikacija ovako bi se našla pod nadzorom SAD. Naposletku, zbog uvođenja Izraela u igru neće biti srećni niti EU, niti Turska. Sreća u nesreći po geopolitički položaj Srbije jeste što su slični projekti iz istih kuhinja najavljivani već nekoliko puta do sada, u različitim formama. To je na dugačkom štapu, mnogo košta, nema računice da je ekonomski isplativo, pa i sumnjam da će biti realizovano. Tu su, naravno, i političke prepreke. Jer da bi se gradio novi Via Militaris najpre bi i Srbija i takozvano Kosovo morali u NATO, što podrazumeva i regulisanje međusobnih odnosa. Previše je tu otvorenih pitanja.

 

Naslovna fotografija: Brendan Smialowski/AFP via Getty Images

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO: