D. Proroković: Šta se u Srbiji i RS može naučiti na primeru Lukašenka

U ovoj fazi transformacije strukture svetskog političkog sistema izgradnja funkcionalnih institucija je najsigurniji način za zaštitu sopstvenih interesa

Milorad Dodik je među prvima čestitato pobedu Aleksandru Lukašenku. Usledile su nakon toga i slične poruke Vladimira Putina i Si Đinpinga. Ipak, ostaje utisak da je Dodik bez potrebe požurio.

Rusija pogotovo, ali u određenoj meri i Kina imaju instrumente da utiču i na unutrašnju politiku Belorusije, i ne samo Belorusije. Obe velike sile vode se dugoročnim interesima, geopolitika u njihovom nastupu igra veliku ulogu. One u svakom pogledu znaju zašto podržavaju Lukašenka, bez obzira što se Aleksandar Grigorjevič neće održati u predsedničkoj fotelji ceo mandat.

Šta se zapravo odigralo u Minsku? Krenimo redom.

Pet dana pred predsedničke izbore Lukašenko se u redovnom godišnjem terminu, ovoga puta pomerenom i zbog pandemije i zbog predizborne kampanje, obratio građanima. U dugom govoru sa emotivnim završetkom, rekao je sve što treba, ali ipak nije rekao ono što se od njega očekivalo. Sa jedne strane, istaknuta su unutrašnja pitanja koja se tiču konkurentnosti privrede i povećavanja životnog standarda. Nakon dvogodišnje stagnacije vreme pandemije donelo je, kao i drugde, usporavanje ekonomskih aktivnosti i pad bruto društvenog proizvoda koji će se kretati preko šest posto. Posledično, socijalne napetosti rastu, pa je nužno reagovati. Takođe, dosta prostora je posvetio međunarodnim odnosima.

Suprotno većini političara koji ubeđuju birače da će se nakon pandemije „svet vratiti u stari ritam“, Lukašenko je uputio dramatično i sasvim istinito predviđanje: „Naša planeta postepeno, ali sigurno klizi u propast. Čini se da je dovoljno zapaliti običnu šibicu i planeta će eksplodirati“. Već sada „ništa nije isto“, a s obzirom da će neizvesnost koju je sa sobom donela pandemija potrajati, te da će usled toga nepoverenje građana u institucije i aktera jednih u druge – rasti, veliko je pitanje šta će se dešavati u politici, i unutrašnjoj i spoljnoj. Ovo upozorenje jeste važno, ono ukazuje na značaj hitnog traženja novih instrumenata i mehanizama za održavanje globalne bezbednosti.

Međutim, sa druge strane, ostao je nedorečen, posebno u vezi odnosa sa Rusijom. Jer, treba podsetiti, u Minsku su neposredno pred izbore uhapšena „33 vagnerovca“, pripadnici ruske privatne kompanije za obezbeđenje, po rečima samog Lukašenka, ubačeni u zemlju da podstaknu nerede na dan izbora. Zvanična Moskva je energično demantovala ovakve navode, ali i mimo toga, čak i totalnim amaterima deluje nemoguće da se članovi neke „jedinice za izazivanje nereda“ šalju grupno, pa još su i smešteni u istom hotelu.

U Lukašenkovom obraćanju je vrlo jasno i nedvosmisleno poručeno „da Rusija jeste i biće najbliži saveznik, ko god da je na vlasti u Belorusiji ili Rusiji.“ Ipak, otvara se logično pitanje: kakav je to „najbliži saveznik“ koji u tajnosti priprema nemire? Inače, upozorenje da će biti pokušaja destabilizacije Lukašenko je ponavljao tokom cele kampanje. Nesumnjivo, on je očekivao proteste, pa je spomenuti govor završio rečima: „Danas čvrsto držimo u svojim rukama budućnost, budućnost naše nezavisne Belorusije. Nećemo vam dati zemlju, nezavisnost je skupa. Vredi da je sačuvamo i prenesemo na buduće generacije.“

Kome je ovo upućeno? Na koga je predsednik mislio?

Ako pretnje dolaze sa zapadne strane, čemu pokušaji optuživanja Rusije?

Iz ove, postizborne perspektive, čini se da je celokupan Lukašenkov manevar sa „vagnerovcima“ trebalo da posluži amortizovanju udara sa „zapada“, da manifestuje kako mu i Rusija radi o glavi i da omogući neki prostor za pregovore. Jer, nakon pozajmica iz fondova Evroazijskog ekonomskog saveza koje se mere milijardama dolara, a kojima je održavana likvidnost ekonomskog sistema i tako nadomeštena privredna stagnacija, otvaraju se i neke perpsektive za kredite u Briselu ili kod drugih finansijskih institucija pod kontrolom „zapadnih partnera“.

Nesreća za Lukašenka je što su te „finansijske injekcije“ uslovljene i političkim ustupcima i zahtevima za „liberalizaciju ekonomije“. Prvo se tiče promene političkog sistema, poznatog otvaranja vrata za nevladin sektor i ekspertske kružoke koji će sprovoditi „tranziciju“, a drugo – suštinskog preuzimanja beloruskog tržišta koje i dalje u većini slučajeva dominantno snabdevaju domaći ili ponuđači sa postsovjetskog prostora.

Predstava o „ruskom mešanju“ u destabilizaciju zemlje mogla je da – i omogući zapadne kredite, i – odloži početak transformacije političkog i ekonomskog sistema. Barem se tako Lukašenku činilo! U praksi se desilo nešto drugo: protesti su svejedno počeli, krupna destabilizacija bila je u najavi, pokušano je izvođenje „obojene revolucije“, a državi sa takvim unutrašnjim prilikama ne daju se zajmovi sa povoljnom kamatnom stopom, čak ni kada je saveznik.

Sa druge strane, odnosi sa Rusijom bili su uzdrmani. Da, Putin je uz Si Đinpinga brzo čestitao izbornu pobedu Lukašenku. Ali, prethodna kriza je ostavila traga i stavovi niza uticajnih pojedinaca u Moskvi o svim dešavanjima niti mogu biti izbrisani, niti će se menjati. U nekom najnesretnijem ishodu, a da je „obojena revolucija“ uspela u prvih deset dana organizovanih nemira, Lukašenku se moglo desiti da ostane i bez kredita sa obe strane i bez političke podrške Moskve za svoje dalje planove, ali sa nezadovoljnom opozicijom na ulici. Ono na šta je, i pored sjajne analize tekućih međunarodnih odnosa Lukašenko propustio da obrati pažnju, jeste da su u okolnostima koje je opisao svi procesi postali brutalniji, politike isključivije, a vreme za donošenje odluka kraće.

Posledice pandemije ubrazle su transformaciju strukture svetskog političkog sistema, što sa sobom nosi puno toga. Između ostalog i povećavanje unutrašnjih napetosti u brojnim zemljama, i usled rasta nezadovoljstva koje je i realno i opravdano, ali i indukovano i podstaknuto. A kada su faktori destabilizacije jedne države inostranog karaktera, onda se nezavisnost i suverenost ne mogu očuvati „multivektorskom politikom“, nego jačanjem vojne, ekonomske i političke moći kako iz soptvenih resursa, tako i oslanjanjem na savezništva koja će praviti kontratežu pretnji. Manevrisanje tu ne pomaže, predstave za javnost takođe.

Okolnosti u kojima se odigravaju politički procesi danas, mnogo su drugačije nego pre svega desetak meseci. Zbog „greške u koracima“ koju je napravio, Lukašenko je sada primoran da sprovodi ustavne reforme tokom kojih će imenovati svog naslednika. Ovaj proces se neće odigrati brzo, ali neće ni trajati beskonačno. I da, odigraće se uz dogovor sa Moskvom i upoznavanje Pekinga sa budućim koracima.

Štete od toga što je Milorad Dodik požurio po Republiku Srpsku neće biti. Zamerili su mu to iz SAD i EU, možda će ga nekada negde na to i podsetiti, ali suštinski – nikakve posledice to ne može uzrokovati. Jer, SAD i EU ostaju na „gubitničkoj strani“ u partiji koju su pokušale da odigraju u Minsku.

Ipak, ovo je donekle i dobra opomena da nema mesta „refleksnom reagovanju“ u tumačenju dolazećih dešavanja širom kontinenta. Jer, moglo se dogoditi i da Lukašenko bude „uhvaćen u raskoraku“ i da zbog toga kriza potraje. Iako je pretpostavka kako bi epilog bio sličan ili isti, ono što bi se odigralo toliko bi oslabilo njegovu poziciju da više ne bi dobio priliku za sprovođenje ustavnih reformi.

Po svojoj moći slabiji akteri, među koje treba ubrojati i male države, a kamoli jedan entitet, zato se sve više moraju oslanjati na analitički rad, prikupljanje podataka iz svih izvora koji su im na raspolaganju i samim tim – izgradnju funkcionalnih institucija. U ovoj fazi transformacije strukture svetskog političkog sistema i brojnih prestrojavanja koja ćemo tek gledati, to je najsigurniji način za zaštitu sopstvenih interesa.

U nekim mirnijim periodima međunarodnih odnosa iz neprijatnih pozicija još se i moglo „vaditi“ improvizacijama i skokovima koje izaziva „refleksno reagovanje“. Sada je neophodno sagledati u kom pravcu važni procesi idu i prema tome se politički postavljati. Ključnu prednost u odnosu na konkurenciju ostvarivaće centri koji budu imali najdelotvornije institucije i zahvaljujući njima najbolje procene.

Ko ne veruje, neka pita Lukašenka!

 

Autor Dušan Proroković

 

Naslovna fotografija: EPA-EFE/Vasily Fedosenko

 

Izvor sveosrpskoj.com, 11. septembar 2020.