Немања Батричевић током говора на тзв. Патриотском скупу у Подгорици, 06. септембар 2020. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Filip Rodić: Vapaj podrške

Prema Nemanji Batrićeviću, Goli otok je loš kada je ovenčan tamjanom (što nikada nije bio), a dobar je kada služi za obračun sa „ravnogorskom fukarom“

Kao relativno redovan čitalac kolumni Nikole Samardžića (da vi ne biste morali) odavno sam došao do zaključka da taj nosilac prestižne titule profesora na Filozofskom fakultetu najčešće pojma nema o čemu piše, a sada sam se uverio da ne zna ni šta potpisuje. Vučić, piše on u najnovijem smatranju, preko opozicije u Crnoj Gori želi da ovu državu „vrati u golootočansku epopeju osveštanu kletvama i tamjanom“. Činjenica je da Vučić ima mnogo manje veze s navedenom epopejom od Mila Đukanovića, koji direktno potiče iz partije što je tu epopeju i osmislila, i organizovala, i sprovela, baš kao i njegovi ideološki trabanti. To je, ukratko, onaj deo iz kojeg, u ovom slučaju, vidimo da pojma nema o čemu piše.

Pošto smo se na to dosad već navikli, obratimo pažnju na deo s potpisom. Dok osuđuje Goli otok, Samardžić potpisom podržava mladog saradnika u nastavi sa Fakulteta političkih nauka u Podgorici i doktoranda sa Soroševog Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti Nemanju Batrićevića, koji je „izložen neviđenoj medijskoj torturi i prljavoj propagandi“ zbog svog „patriotskog“ govora na „patriotskom“ skupu u Podgorici prošle nedelje. Šta je tu sporno? Pa čudno je to što je Batrićević, između ostalog, u „patriotskom“ govoru klicao Jovu Kapičiću – golootočkom krvniku. Šta je vama, ljudi, u glavi? Je l’ Goli otok dobar, ili loš? Aha! Loš je kada je ovenčan tamjanom (što nikada nije bio), a dobar je kada služi za obračun sa „ravnogorskom fukarom“ (čemu isto nikada nije služio), kako je svoje političke neistomišljenike u dotičnom govoru nazvao čestiti Batrićević.

Zanimljivo je i kako mnogi od potpisnika vapaja fašističkom „krvožednom hordom“ (još jedan citat iz blagočestivog govora „antifašiste“ i „patriote“) smatraju prosrpski orijentisane stranke u Crnoj Gori i njihove birače, ali ne i Batrićevića i njegove pristalice, iako kliču po čitav dan i čitavu noć Krstu Zrnovu Popoviću, komandantu Lovćenske brigade formirane u saradnji i na zahtev jedinih pravih fašista ikada na prostoru Crne Gore – italijanskih okupatora.

Ovo nam omogućava i da spoznamo i na koji način mozak ovih ljudi definiše nacionalizam i patriotizam, fašizam i antifašizam. Kada jedan mladi čovek prebrojava krvna zrnca Dritanu Abazoviću i spočitava mu da je „najgori izdajnik svoga roda“ jer kao Albanac ide u koaliciju sa „prosrpskim“ strankama, onda je to patriotizam, a kada se ljudi bore za svoje svetinje, onda je to užasni nacionalizam. Kada se peva himna koju je napisao Sekula Drljević, bliski prijatelj Anta Pavelića, to je patriotizam, a kada se peva ona kralja Nikole Petrovića, to je nacionalizam „krvožedne horde“. Isto je i kada su u pitanju fašizam i antifašizam. Antifašistički je pevati pesme Marka Perkovića Tompsona i „jači smo od Srbije“, a fašistički je pevati crkvene himne, ili „Sviće, sviće rujna zora“.

U suštini lako je napraviti razliku između ovih pojmova – poručuju nam potpisnici vapaja od Azema Vlasija, preko Sonje Biserko, Milivoja Bešlina, Nenada Čanka, Adnana Čirgića, Ljubomira Filipovića, Dinka Gruhonjića, Andreja Nikolaidisa, do Škeljzena Malićija ili Aleksandra Olenika. Patriotizam je kada ste protiv Srba, koliko god ekstremni u tome bili, a nacionalizam je kada imate i najmanju simpatiju prema srpstvu. Antifašizam je kada biste pod himnom Sekule Drljevića proterivali Srbe iz Crne Gore ili ih spaljivali u crkvi, a fašizam je kada se borite za prava Srba. Jednostavno je – odnos prema srpstvu i Srbima je vododelnica i druge nema.

Tako ovi „zagovornici građanske, sekularne, slobodarske i euroatlantske (nikako evroatlantske) Crne Gore“ deo crnogorske opozicije, a samim tim i njihove birače, njih 133.267, smatraju pristalicama „naci-fašističke ideologije“ koji „ne priznaju postojanje crnogorske nacije, crnogorskog jezika, crnogorske crkve“. O naciji i jeziku teško je polemisati, ali da li to znači da su oni koji ne priznaju „crnogorsku crkvu“ naci-fašisti? Kuku! Ne samo da se radi o više od 80 posto građana Crne Gore nego i o istom, ako ne i većem, procentu sveta, jer niko toj nevladinoj organizaciji nije priznao status crkve. S druge strane, ovi demokratski orijentisani slobodarski građani pokazuju neprimerenu količinu prezira, da ne kažemo mržnje, prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi – pogrdno nazivajući njeno sveštenstvo „popovima“.

„Građani“ takođe vide i kako ova „krvožedna horda“, pošto je pobedila na izborima, već kreće u obračun – „ljudi su napadani samo zato što su muslimani, razbijana su stakla na verskim objektima u Pljevljima, te ispisivani fašistički grafiti koji su pretili novom Srebrenicom“. Sve i da se radi o delu nekih potpuno poremećenih srpskih ekstremista, u šta sumnjam, zar nisu videli i kako su i „fašistički popovi i litijaši“ odmah stali u odbranu muslimanske zajednice pod istom devizom pod kojom su šetali i pre izbora – „Ne damo svetinje“, u ovom slučaju muslimanske. A zanimljiv detalj, pored upotrebe latiničnog pisma ili zelenog spreja, jeste da se preti „Srebrenicom ’92“. Pretpostavljam da svako zna, a posebno Bošnjaci, da se zločin u Srebrenici dogodio 1995, a da su 1992. godine u Srebrenici i okolini žrtve bili Srbi koje su krvožedne horde Nasera Orića klale, razapinjale na krst i žive drale. Kome je, onda, upućena pretnja?

 

Autor Filip Rodić

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub

 

Izvor Večernje novosti, 13. septembar 2020.

 

BONUS VIDEO: