Đ. Kesić: Kako je Tito omogućavao albanski separatizam na KiM?

Smena Rankovića i Stefanovića, kao i velikog broja funkcionera SDB, prigrljena je od strane Albanaca kao neočekivan poklon za realizaciju separatističke politike

Na sednici Izvršnog komiteta CK SK Srbije, koja je održana 9. jula 1962, sve je ličilo na početak pobune i otvorenog suprotstavljanja rukovodstva Srbije Brozovoj antisrpskoj politici koja se očitovala u stvaranju autonomne oblasti Kosova i Metohije do otvorenog prećutkivanja albanskih pritisaka na Srbe da se sele iz Stare Srbije.

Nažalost, komunističko vođstvo Srbije nije imalo snage za taj obračun. Naprotiv, u zaključcima sa sednice izneti su mlaki i skoro izvinjavajući stavovi o očiglednim zločinima, što je zapravo bio jasan signal Josipu Brozu da će njegova antisrpska politika imati najiskreniju podršku baš među srpskim komunistima. To su pokazali istorijski događaji koji su usledili, a o kojima piše istoričar i akademik dr Slavenko Terzić u kapitalnoj studiji Stara Srbija – drama jedne civilizacije.

U poglavlju „Brionski plenum 1966, snažna podrška razbijanju Srbije i Jugoslavije“, profesor Terzić podseća da je 7. aprila 1963. donet novi Ustav SFRJ. Promenjen je naziv države, po novom Ustavu zove se Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, a Autonomna Kosovsko-metohijska oblast promenila je ime u Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija. „Nije se, međutim, samo radilo o formalno-pravnim izmenama, već o počecima suštinskog preoblikovanja karaktera federacije.“

„Navodni sukob u okvirima najužeg rukovodstva oko Broza između pristalica izvornog federalizma s jedne strane i pristalica faktičkog konfederalizma razrešen je na Četvrtom plenumu CKSKJ održanom na Brionima 1. jula 1966. Na ovom skupu smenjen je sa svih funkcija dotadašnji potpredsednik SFRJ Aleksandar Ranković, ali i njegov blizak saradnik Svetislav – Ćeća Stefanović, dotadašnji savezni sekretar za unutrašnje poslove. Iako u mnogobrojnim izvorima sa ovog događaja i posle njega stoji da su smenjeni kao „nosioci birokratsko-centralističkih i unitarističkih snaga i deformacija“ po događajima koji su usledili u narednih desetak godina, bilo je jasno da je Brionski plenum zapravo bio događaj koji je označio kraj posleratne federalne države i početak njene ubrzane razgradnje, piše Slavenko Terzić.

Autor studije Stara Srbija – drama jedne civilizacije dokumentovano svedoči o najsramotnijoj, sluganskoj i podaničkoj istoriji Srba posle pada Rankovića i Stefanovića. Nije to priča o „seči glava velikih umova, kreatora velikosrpske politike i branilaca srpskih interesa“. Ranković i Stefanović to sigurno nisu bili. Pre bi se reklo da su oni bili aparatčici u Brozovom sistemu. Suština priče je u tome da su visoki partijski i državni dužnosnici u Srbiji, Srbi dakako, bili glavni strvinari nove Brozove politike, u kojoj su svi bili fizički ugroženi osim Srba!

Posle Četvrtog plenuma CK SKJ najvažnija aktivnost „na tumačenju i sprovođenju zadataka plenuma“ vođena je na Kosovu i Metohiji. Glavna tema je bila „diferencijacija u radu SDB na području Kosova i Metohije“. Septembra 1966. iz Prištine je CK SKS upućena ocena Pokrajinskog komiteta SKS za Kosovo i Metohiji o diferencijaciji u službama bezbednosti: “Najteža diferencijacija odnosila se na nepoverenje od strane Državne bezbednosti prema Šiptarima kao sumnjivom elementu i opasnom po socijalističko društvo“.

Kao primer za to navođen je Prizrenski proces, ali i postojanje velikog broja praćenja partijskih i drugih funkcionera, prisluškivanje članova PK SKS, zatvorenost SUP-a i Državne bezbednosti za kadrove „šiptarske nacionalnosti“.

„Dokument ukupno ima 31 stranu i predstavlja sintezu političkih stavova na kojima će se kasnije graditi strategija separatističko-secesionističkog delovanja albanske manjine u Srbiji i Jugoslaviji. Prema ovom dokumentu, samo od 1960. do Četvrtog plenuma formirano je 900 dosijea za društvenopolitičke radnike Kosova i Metohije. Svakom od njih, stoji u dokumentu, nalepljena je jedna od etiketa ’opasni nacionalista’, ’agent albanske ili druge službe’… Poseban odnos, kaže se, postojao je prema inteligenciji šiptarske nacionalnosti, posebno prema prosvetnim radnicima, prema nastavnicima jezika i istorije jer su oni predavali predmete nacionalne kulture i istorije Šiptara… Prisluškivana je i redakcija Rilindije.“

Komunističko vođstvo iz Prištine zaključuje da je SDB nastojala da formira mišljenje o ugroženosti Kosova i Metohije. Najteža deformacija, navodi se u ovom izveštaju, bila je „sakupljanje oružja u zimu 1956. koja je inicirana i pripremana u pokrajini, Republici i uz saglasnost Rankovića i Stefanovića. Cilj je bio da se šiptarska narodnost prikaže kao neprijateljski raspoložena prema Jugoslaviji… Akcija prikupljanja oružja se od strane Sekretarijata PK SKS za Kosovo i Metohiju ocenjuje kao svojevrstan pritisak za iseljavanje albanske manjine što je „obračun sa šiptarskom nacionalnošću“. „Prema raspoloživim materijalima, organi SDB su imali tolerantan odnos prema pojavama velikosrpskog nacionalizma i uopšte velikosrpske reakcije“, piše dr Slavenko Terzić.

Ova ocena Sekretarijata Pokrajinskog komiteta SKS za Kosovo i Metohiju postala je katehizis politike državnog i komunističkog vođstva KiM i SFRJ uz prećutno prihvatanje i asistiranje srpskih lidera. Smena Rankovića i Stefanovića, kao i velikog broja funkcionera SDB po dubini, prigrljena je od strane Albanaca kao neočekivan poklon za realizaciju separatističke politike. Taj poklon je tolerantno predao Josip Broz, jer proglašenjem Kosova i Metohije sa novim Ustavom u samostalno socijalističku autonomnu pokrajinu, završio je obračun sa srpskim nacionalnim pitanjem i „srpskom hegemonijom“. Kad je Broz razumeo da nema pobune zbog smene Rankovića i Stefanovića, on je kapitalizovao svoju pobedu, a kapitulaciju srpskog vođstva Albanci su razumeli da je došlo njihovih pet minuta. Tih pet minuta traje i danas.

„Šiptarska inspiracija“ te 1966. je apsolutno mudro osmišljena. To dokazuje zahtev za rehabilitaciju svih osuđenih i obeleženih u „insceniranom“ Prizrenskom procesu iz 1956. godine.

„U njemu je na bazi montiranih činjenica pominjan jedan broj političkih kadrova šiptarske nacionalnosti kao neprijateljski elementi i strani špijuni. Posle provere navoda o tim kadrovima, tadašnji Oblasni komitet, u saglasnosti sa CK Srbije, osudio je deo procesa koji se odnosio na ove kadrove, ali motivi pokretanja procesa, inicijatori i nosioci insceniranja ostali su nerazjašnjeni. Zato će biti nužno da se ono ponovo politički oceni.“

Svi ovi zahtevi pozivaju se na ocene pokrajinskih radnika u SDB šiptarske nacionalnosti iz 1955. godine… Šta je zanimljivo u ovoj priči? Među imenima političara Šiptara koji su obeleženi kao saradnici albanske obaveštajne službe bilo je i ime Fadilja Hodže. On je od Broza posle nagrađen Partizanskom spomenicom (učesnik u partizanskom pokretu od 1941) a dobio je i Orden narodnog heroja.

Među šiptarskim funkcionerima nije bila tajna da je Fadilj Hodža bio sa balistima, da se oženio ćerkom jednog od balističkih vođa, da se ušunjao u partizanski pokret kasnije… Fadilja Hodžu su raskrinkale dnevne novine Borba (u tome je učestvovao i potpisnik ovog teksta, tada novinar Borbe). Mesecima je objavljivala dokumenta o prikrivenoj istini o Fadilju Hodži i nekolicini drugih njegovih saradnika koji su zauzeli visoke funkcije u Brozovoj Jugoslaviji. Fadilj Hodža je izbačen iz SKJ 1989. na plenumu CK SKJ a posle je i uhapšen.

U poglavlju koje nosi naslov „Legalizacija velikoalbanskog projekta: Neutralisanje srpske i jugoslovenske službe bezbednosti na Kosovu i Metohiji“ akademik Slavenko Terzić u kapitalnoj studiji Stara Srbija – drama jedne civilizacije objavljuje partijska i tajna dokumenta jugoslovenskih i srpskih bezbednosnih službi koja su prvi put dostupna javnosti.

„Trinaest dana posle Brionskog plenuma održana je u Prištini sednica Pokrajinskog komiteta CK Srbije, na kojoj su pored članova Sekretarijata Pokrajinskog komiteta prisustvovali tada vodeći partijski rukovodioci Srbije i AP Kosova i Metohije Jovan Veselinov, Džavid Nimani, Kolj Široka i Dragan Gligorić. Na sednici se najpre pričalo o ekonomskim temama, da Srbija nedovoljno brine o privrednom napretku pokrajine, ali govorilo se, naravno, i o Brionskom plenumu i sprovođenju njegovih stavova, reorganizaciji službi bezbednosti i u tom kontekstu odnosima sa Albanijom. Jovan Veselinov je rekao: ’Naš stav je da sa Albanijom treba razvijati saradnju, ali se u Republici nismo dovoljno organizovali… Ukoliko god se oni više otvore, mi ćemo se dva puta više otvoriti…’

Bio je ovo svojevrstan blagoslov i legalizacija separatističkog pokreta sa osloncem na Albaniju. Ali u belešci od 13. jula 1966. jedan stav uverljivo ilustruje političku klimu vremena, odnosno političkih snaga u Srbiji. Reč je o belešci koja se tiče ogromnog i veoma važnog materijala sa tajnog sudskog procesa u Prizrenu 1956. godine na kojem je izneto mnoštvo dokaza o dubokim i jakim vezama političkog vođstva albanske manjine u južnoj srpskoj pokrajini sa obaveštajnom službom Albanije. U belešci sa pomenutog sastanka Pokrajinskog komiteta stoji: ’Prizrenski slučaj izvaditi iz arhive i spaliti!’“

Na zajedničkoj sednici Izvršnog komiteta CK SKS i Sekretarijata PK za Kosovo i Metohiju 22. i 23. septembra 1966. raspravljalo se o „aktuelnim političkim problemima u pokrajini nastalim kao posledica zloupotrebe u radu Službe državne bezbednosti“. O Prizrenskom procesu govorili su Fadilj Hodža, Katarina Patronogig i Dušan Mugoša. Mugoša je između ostalog rekao da su na sednici Oblasnog komiteta SK odbačene „sve klevete i optužbe izrečene na račun pojedinih kadrova tokom Prizrenskog procesa. Tom prilikom je izjavio da je „ta stvar u dogovoru sa Centralnim komitetom skinuta sa dnevnog reda“, piše Slavenko Terzić i dodaje:

„Na udaru novog političkog kursa proisteklog iz Brionskog plenuma našla se naravno Služba državne bezbednosti zbog navodnih žestokih represivnih mera i terora nad albanskom manjinom. Sve vodeće ličnosti Službe bezbednosti u Srbiji, a naročito na KiM su saslušavane i davale detaljne izjave o svom radu. Svi su manje-više bili smenjeni.“

Među brojnim svedočenjima, navodi gospodin Slavenko Terzić, jedno od najpouzdanijih i poučnih je priča Jove Bajata, koji je od 1949. do 1955. bio opunomoćenik Udbe za Đakovički srez. Posle toga rukovodio je SUP-om u Kosovskoj Mitrovici.„Najkvalitetniju albansku agenturu na Kosovu i Metohiji činili su stari odmetnici – balisti koji su posle 1948. godine prešli na teritoriju Albanije, a zatim ubacivani na teritoriju Jugoslavije. Najpoznatiji u toj garnituri bili su Aziz Zelenvoda i Šerif Trstena iz Kosovsko-mitrovačkog sreza“.

Pomenuti su i albanski agenti Šiptari sa KiM: Šaban Hadžija, načelnik milicije za KiM, Šaban Zenelji iz sela Skinijana kod Đakovice, kapetan milicije na službi u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije, Džafer Vokša iz Đakovice, član Oblasnog komiteta i rukovodilac omladine na Kosmetu, Stuki Hodža iz Đakovice, šef uprave milicije u Dragašu, Šefćet Meća iz Đakovice, poverenik za unutrašnje poslove sreza Dragaš, Avdula Salija, predsednik SRZ Junik iz Đakovičkog sreza, Isan Dobra, bivši predsednik opštine Dečane i drugi. Diverzantske grupe iz ove kategorije emigranata su najdublje prodirali na teritoriju Kosmeta, pa i do Sandžaka“, svedoči Bajat.

Istoričar Slavenko Terzić zaključuje: “Odluke Brionskog plenuma od 1. jula 1966. i sve ono što se kasnije dešavalo, naročito tokom narednih nekoliko meseci, predstavljale su u suštini rehabilitaciju onih pripadnika albanske manjine koji su do tada radili na progonu srpskog stanovništva sa KiM i na priključivanju ovog dela Srbije i Jugoslavije Albaniji. Na izvestan način bio je to početak legalizacije velikoalbanskog separatističko-terorističkog pokreta na KiM, koji će od tada otvoreno i neskriveno raditi ono što je do tada radio tajno.

U skladu sa tim, Izvršno veće Autonomne Pokrajine KiM formiralo je „Komisiju za pripremu i sprovođenje reorganizacije Službe državne bezbednosti“, koja je nakon četvoromesečne istrage“ sačinila obiman izveštaj. Izveštaj je zapravo neka vrsta revizije i reintegracije celokupne uloge službe bezbednosti od Drugog svetskog rata do 1966. godine…

U vremenu 1966-1968. u Srbiji je tinjao sukob između onih političkih lidera koji su prihvatali sve društvene promene koje su diktirali Albanci uz podršku vrhuške oko Broza i onih koji su govorili da ti novi odnosi zapravo vode da će se Srbija vratiti u pretkumanovske granice ili u granice „uže Srbije“.

Slavenko Terzić beleži: „Na Četvrtoj sednici CK SK Srbije krajem maja 1968. godine istupanjem književnika Dobrice Ćosića i istoričara Jovana Marjanovića bila su dovoljno jasna opomena. Ćosić je bio važan svedok i učesnik događaja. Njegovo izlaganje 29. maja 1968. bilo je zapravo oštra kritika vladajuće koncepcije nacionalne politike – kritika birokratskog nacionalizma, ali i javno iznošenje kosovske istine. Ukazao je na „zabrinjavajuće antisrpsko raspoloženje“, naročito u Hrvatskoj i Sloveniji. Ćosić je javno ukazao na sve one probleme koji su već dve decenije pritiskali KiM, o kojima se znalo više privatno i u internim informacijama službi bezbednosti.

„Reč je o težnji da se prava nacionalnosti albanske manjine realizuju kao prava na uspostavljanje državnosti i kosovskog suvereniteta. Razvijanje njihove državnosti i suvereniteta ne može da se završi u iredentizmu, u produbljivanju političkih razlika među narodima KiM i Albanije i Jugoslavije u permanentnom i otvorenom sukobu. Kosovo i Metohija su stara i matična postojbina srpskog naroda. Ako se pitanje prava albanske nacionalne manjine vidi u ostvarivanju nacionalnog i državnog suvereniteta a ne društvene afirmacije, onda to može voditi otcepljenju KiM od Srbije i Jugoslavije, u teške i tragične sudare, nesagledive istorijske nesreće i komplikacije’, rekao je Dobrica Ćosić.

Bila je to prva javna oštra kritika unutar SKJ glavnih političkih tokova koji su ubrzano vodili raspadu jugoslovenske države“, zaključuje Slavenko Tezić.

Srpsko i jugoslovensko komunističko vođstvo snažno je osudilo istupanje književnika Dobrice Ćosić, izbacili su ga iz SKJ, on je postao progonjena ličnost, disident pod prismotrom Državne bezbednosti. Iz njegovih poruka članovi CK SKS nisu prepoznali novo vreme. Ostali su verne skutonoše Josipa Broza.

SASLUŠANjE VOJINA LUKIĆA
Partijsko-političko saslušanje dotadašnjeg republičkog sekretara za unutrašnje poslove Srbije Vojina Lukića pruža pravu priliku za osvetljavanje osnovnih problema tog istorijskog trenutka. Lukić je bio državni sekretar za unutrašnje poslove od 1953. do 1966. godine. U Komisiji koja je saslušavala Lukića bili su Milojko Drulović, Mirko Popović i Simeon Zatezalo. Saslušanje se zasnivalo na obimnom materijalu koji su „drugovi sa Kosmeta“ dostavili, a koji je bio „prepun podataka o maltretiranjima, tučama i ubistvima od 1956. do 1963. na teritoriji Kosmeta“.

Na početku saslušanja Drulović je rekao da su ti podaci „zapanjujući“. Lukić se branio da ne veruje da je bilo koji smrtni slučaj koji se desio u pokrajini skriven od njega, ali je naveo slučaj kada je u Prizrenu „Šiptar oficir milicije ubio jednog u zatvoru“. Insistirao sam da mu se sudi, govorio je Lukić, ali su ga svi branili, „naročito ovi dole iz unutrašnjih poslova“. Međutim, kad smo bili dole da obilazimo Kosmet, bio je i Ćeća. On je rekao – da ne sudimo, dobar je čovek, Šiptar, nema smisla… Bilo je slučajeva da su ginuli na granici, prilikom bekstva u Albaniju, govorio je Lukić, ali „ne znam nijedan slučaj ubistva koje bi se prikrivalo“. Nije poricao da je bilo tuče i to ne samo dole, nego i na svim stranama. Sećao se da je jedan iz Peći osuđen zbog toga.

Vojin Lukić je tvrdio da je o problemima Kosova i Metohije raspravljao Izvršni komitet CK SK Srbije. „Ja sam izveštavao Krcuna“, kaže Lukić, „on je, govorio na Izvršnom komitetu. Ja sam pripremio izveštaj šta je dole i kako je. Doneti su zaključci, diskutovano je o situaciji na Kosmetu i na moje insistiranje održan je taj sastanak.“

Lukić je odbacivao optužbe da u organima unutrašnjih poslova nije bilo dovoljno Šiptara i da je navodno „svaki Šiptar izazivao nepoverenje za te poslove“. On kaže: „Ljudi iz Udbe imali su izvanredne saradnike Šiptare. Meni su govorili o izvanrednom jugoslovenskom patriotizmu pojedinih Šiptara… a Krcun mi je, kad sam dolazio na dužnost, govorio da se najpažljivije i najljudskije odnosim prema drugovima Šiptarima“. Lukić ističe da je na pojave iredentizma i šovinizma kod Šiptara gledao kao na stvari „koje su i normalne i zakonite i neizbežne“.

Lukiću je dokazana „politička krivica“, bio je smenjen na predlog komisije.

 

Autor Đoko Kesić

 

Naslovna fotografija: Profimedia/Alamy

 

Izvor Ekspres, 15. septembar 2020.

 

BONUS VIDEO: