Srpsko-jevrejski odnosi kroz istoriju bili su složeni – dva naroda povezuje stradanje u Drugom svetskom ratu, ali i mitovi, koje je istoričar Erik Hobsbaum označio kao slične. Od 1967. pa punih četvrt veka, nije bilo diplomatskih odnosa Beograda i Tel Aviva. A sada će Izrael, nakon sporazuma u Vašingtonu, priznati nezavisnost Kosova. Zašto su odnosi dva naroda i dve zemlje važni i kako u samom Jerusalimu gledaju na to što će ambasada Srbije biti premeštena iz Tel Aviva?
Mada su neki u Izraelu proslavili što će se u Jerusalimu, osim američke i ambasade Gvatemale, naći i ambasade Srbije i Kosova, mada su proslavili novo priznanje države Izrael, posle dogovora u Vašingtonu bilo je onih koji su pisali da Trampov „Balkanski sporazum“ Izraelu donosi više štete nego koristi.
„Priznanje Kosova je balkanska greška Izraela“, napisao je u Džerusalem postu Majkl Frojnd, poznati novinar, koji je nekada radio i u kabineta premijera Benjamina Netanjahua, a danas je predsednik Društva izraelsko-srpsko prijateljstva.
Frojnd za RTS kaže da je bio veoma iznenađen, kao i mnogo Izraelci, zbog dokumenta iz Vašngtona od 4. septembra.
„Više od 10 godina, kao stvar principa, Izrael je odbijao da prizna kosovski pokušaj da proglase nezavisnost, to je za Izrael bila stvar principa, da ne priznaje deklaraciju o nezavisnosti. Tako da smo svi bili izenađeni odlukom od 4. septembra, kada je objavljeno da će Izrael preokrenuti politiku i priznati Prištinu. Verujem da je to bio proizvod jakog američkog pritiska. Amerika je već nekoliko godina pritiskala Izrael, i nažalost, izgleda da je politika pobedila principe“, kaže Majkl Frojnd.
Aleksandar Nikolić, počasni konzul Srbije u Beer Ševi u Izraelu, priseća se da se Izrael punih 12 i po godina odupirao.
„Ja se vrlo dobro sećam Kondolize Rajs i pritiska na ondašnjeg ministra spoljnih poslova države Izrael, našeg prijatelja Avigdora Libermana. Od tada imamo ceo niz jasnih izjašnjavanja po tom pitanju, Arijela Šarona ministra, Eljakima Ecnija, poslanika u Knesetu, odnosno parlamentu, i odupiranja sve do današnjeg dana“, navodi Nikolić.
Izraelki premijer Benjamin Netanjahu juče se žiteljima Kosova obratio pismom iz Vašingtona povodom Roš Hašane, proslave jevrejske Nove godine. Izraelski premijer je u pismu istakao da „ove nove godine pruža ruku prijateljstva ljudima na Kosovu“.
Za Donalda Trampa najvažniji deo sporazuma iz Vašingtona bio je onaj vezan za Izrael. Mada će neki reći da je sve bilo u službi njegove unutrašnje politike. Sporazum predviđa da Kosovo i Izrael uspostave diplomatske odnose, a da Srbija do jula iduće godine svoju ambasadu iz Tel Aviva preseli u Jerusalim.
Profesor Fakulteta političkih nauka u penziji Ivo Visković veruje da bi prebacivanje srpske ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim bilo jako loše za nas.
„Jerusalim ima i za Jevreje i za Arape jednak značaj, kao Kosovo za nas, istorijski, mitski, pa čak i kultni, i nimalo neće biti jednostavno održavati odnose sa arapskim svetom ako prebacimo ambasadu. Nije slučajno što se nijedna zemlja osim Gvatemale nije pridružila Srbiji po tom pitanju. I mislim da je Tramp zloupotrebio ovaj sastanak, instrumentalizujući ga u svoju korist, jer nama nikako ne ide u prilog da kvarimo odnose sa arapskim svetom. Pošto bi to značilo novo problematično pitanje koje bi ponovo pogoršalo situaciju na Bliskom istoku“, smatra nekadašnji ambasador i profesor FPN-a.
Majkl Frojnd veruje suprotno. „Mi smo oduševljeni odlukom predsednika Vučića da preseli ambasadu u Jerusalim, Jerusalim je za Jevreje ono što je Kosovo za Srbe, kolevka naše civlizacije, srce naše nacije, i Jerusalim je oduvek bio ključna tačka snova svih Jevreja. Nakon 2000 godina egzila, kad smo se vratili u ovu zemlju, i kada smo povratili naš suverenitet i povratili Jerusalim, jedino je ispravno da srpska ambasada treba da bude u Jerusalimu, našem glavnom gradu“, kaže Frojnd.
Donald Tramp pre dve godine preselio je američku ambasadu u Jerusalim. Za Izrael to je glavni grad od 1980. godine.
JOSIP BROZ I STVARANjE IZRAELSKE DRŽAVE
Položaj Jerusalima određuje međunarodnu politiku prema Izraelu i Palestini još od kraja ’40-ih odnosno od vremena kada je Jevrejima priznato pravo da imaju modernu državu 1948. Prvi čovek socijalističke Jugoslavije Josip Broz Tito pomogao je stvaranju te države.
Novinar i diplomata Dragan Bisenić podseća da je još 1944. Broz omogućio velikom broju Jevreja da se izvuku iz Mađarske i Rumunije, presele se u Palestinu i tako se spasu Holokausta.
„Kada dolazi do napada arapskih zemalja 1948. dan nakon proglašenja države Izrael, Jugoslavija ima još važniju ulogu jer pomaže da se direktno isporuče avioni iz Čehoslovačke, čuvena operacija Velveta, sa podgoričkog i nikšićkog aerodroma, sve skupa negde oko 50 koji su do kraja 1948. igrali važnu ulogu u odbrani Izraela. Pored toga nije zanemarljiva ni uloga partizanskih komandatanta koji će kasnije igrati važnu ulogu u izraelskoj vojsci. Jedan je bio pilot Ezer Vajsman, jedna od važnih figura u vreme kad je sklapan mirovni sporazum iz Kemp Dejvida. A ono što je za nas zanimljivo je što će on biti prvi predsednik Izraela i on će poslati prvog ambasadora u Srbiju, nakon što su 90ih godina obnovljeni odnosi dve zemlje“, navodi Bisenić.
Profesor Ivo Visković podseća na 1948. i ulogu Jugoslavije u prvim danima stvaranja jevrejske države.
„Kada se u Generalnoj skupštini UN raspravljalo o toj državi 1947. godine, Jugoslavija je predložila da se stvori palestinsko-jevrejska federacija, samo Indija je podržala taj predlog, ali to je zanimljivo da smo se tad razišli i sa Sovjetskim Savezom. Uz to, kad je počeo Prvi jevrejsko-arapski rat, Tito je dozvolio da se preko nas prevozi oružje iz istočnoevropskih zemalja, preko luke Bakar kod Crikvenice, i to oružje je spasilo Jevreje u tom trenutku, jer su oni bili pred velikim porazom. To je značilo direktnu podršku stvaranju jevrejske države, pri čemu je jedan momenat bio odlučujući – za Tita su Izraelci predstavljali zemlju na čijem su čelu bili levo orijentisani ljudi, laburisti, za razliku od arapskih režima koji su, kako je Tito tad govorio, bili reakcionarni“, kaže Visković.
Stvari se menjaju kada Josip Broz sreće egipatskog predsednika Nasera pedesetih godina, koji za jednog od budućih lidera Nesvrstanih postaje progresivni lider. Ako je i imao dilemu, Tito je više nije imao posle invazije na Suec 1956. Deceniju kasnije, u junu 1967. počinje Šestodnevni izraelsko-arapski rat, a Josip Broz već je odabrao stranu. Tito lično odlučuje da prekine diplomatske odnose sa Izraelom, Koča Popović kasnije će svedočiti da o tome nije ništa znao. I taj prekid će trajati četvrt veka.
„Tito je očito računao da će time, zajedno sa svim drugim zemljama trećeg sveta, izvršiti na njih takav pritisak da će Izrael morati da se povuče, i to je bila jedna od retkih, ali zaista velika Titova greška, i taj prekid odnosa nam nije koristo kao što nije koristio ni samim arapskim zemljama“, ističe Visković.
MEĐUNARODNI POLOŽAJ JERUSALIMA
Posle Šestodnevnog rata 1967. Izrael zauzima Istočni Jerusalim, i tako je do danas. U njemu se nalaze najsvetija mesta tri monoteističke religije – judaizma, hrišćanstva i islama poput Hramske gore, Zida plača ili Zapadnog zida kako ga zovu Jevreji, džamije Al Aksa, Kupole na steni i Crkve vaskrsenja Hristovog.
Kada je Izrael 1980. proglasio Jerusalim za svoj glavni grad, tamo je premestio Kneset (parlament), vladu i ministarstva. Međunarodna zajednica priznaje Tel Aviv kao glavni grad Izraela, a u tom gradu se nalaze skoro sve ambasade. Tako je bilo do odluke Donalda Trampa da ambasadu preseli u Jerusalim. Ako bi Srbija do juna tamo premestila ambasadu, bila bi prva evropska zemlja koja je to učinila.
Počasni konzul Srbije u Izraelu Aleksandar Nikolić veruje da bi na taj način ohrabrila i druge, jer, kako kaže, jevrejski narod nikad nije imao drugi verski i nacionalni centar osim Jerusalima.
A odnosi Jugoslavije i Izraela, od 1967. do početka devedesetih, su vreme pokidanih niti, kako je taj period opisao novinar Borivoj Erdeljan. Ipak, to vreme imalo je retke dodire. Na primer, gostovanje košarkaša Makabija u Beogradu sedamdesetih godina koje je, u nedostatku politike, izgledalo skoro kao politička poseta, kako je zabeležio Erdeljan.
„Sve vreme dok su ti diplomatski odnosio bili prekinuti, Tito je održavao prisne odnose sa predsednikom Svetskog jevrejskog kongresa Nahumom Goldmanom, on je od sredine šezdesetih nastojao da posreduje u susretu između Goldmana i prvo predsednika Nasera, pa Sadata, i da učestvuje u sklapanju mira između arapskih država i Izraela, ta komunikacija je bila poznata samo najvišim diplomatskim ešalonima Jugoslavije, ali ona nije išla dalje i ona je bila zamena za tu vrstu zvaničnih odnosa“, navodi Dragan Bisenić, nekadašnji ambasador u Egiptu.
MILOŠEVIĆEVO TRAŽENjE SAVEZNIKA U IZRAELU
Jugoslavija u to vreme u spoljnoj politici prati Palestinu i sve do kraja osamdesetih godina gotvo da nema odnosa sa Izraelom. Jugoslavija 1989. i zvanično priznaje Palestinu. Velika delegacija Srbije, predvođena premijerom Stankom Radmilovićem, u leto 1990. godine odlazi u Izrael, a održava se i Srpska nedelja. O toj poseti Draganu Biseniću govorio je i Slobodan Milošević, u poslednjem intervjuu sa slobode, koji je dao za izraelski list Harec 2001.
„U tom intervjuu on je govorio o svom odnosu prema Izraelu i izraelskoj državi, pomenuo je da je on bio prvi koji je poslao tu delegaciju, govorio je o sličnostima i analogijama Jevreja i Srba“, navodi Bisenić.
Ipak, u vreme kada se menjao svet, saveznici su već bili odabrani. Izrael kao tradicionalni saveznik Amerike bio je daleko od Beograda.
„Sankcije koje su tada bile primenjene prema SRJ su bile toliko jake da je Miloševiću bilo važno da pridobije partnere odnosno saveznike, i to je pokušano sa Jevrejima pri čemu nije učinjeno nešto što bi bilo vrlo opasno, nije se koristio taj momenat jevrejsko-muslimanskih sukoba i interesa, s obzirom na stanje u Bosni i to je učinjeno na jedan vešt način, uspostavljeni su odnosi, ali dalje se nije išlo, nije se tražila nikakva direktna pomoć od Izraela, bilo je priča da je Izrael doturao neko oružje, ali mislim da je to bila više priča nego istina, koliko sam ja mogao proveriti, to nije tačno“, kaže Ivo Visković.
U vreme rata u Jugoslaviji, različlite grupe i političari iz Izraela različito su gledali prema Beogradu, i prema ratu u Bosni.
„Tokom otvaranja Muzeja holokausta u Vašingtonu 1993. došlo je do snažne osude politike Srbije, verovatno pod pritiskom nekih evropskih, ali i islamskih zemalja. Trajao je rat u Bosni, onda su te slike iz Manjače i drugih mesta vrlo lako prenete, i jednom velikom propandnom akcijom identifikovano je stradanje Muslimana sa stradanjima Jevreja i događajima u holokaustu“, priseća se Dragan Bisenić.
Sve do danas srpski zvaničnici nisu zaboravili i stalno podsećaju na reči ministra inostranih poslova Izraela Arijela Šarona, koji se suprostavljao NATO bombardovanju 1999. godine. Šaron, ministar u vladi Benjamina Netanjahua, bombardovanje je nazivao „brutalnim intervencionizmom“ i protiv Srba i protiv Albanaca i pozivao na vraćanje za pregovarački sto. Naravno, bilo je i onih koji su mislili drugačije. Izrael, od 2008. do danas nije priznao nezavisnost Kosova, vodeći računa i o svojim nacionalnim interesima.
„Izraelsko opiranje američkim interesima kad je reč o onome što se dešavalo u Jugoslaviji, kasnije Srbiji i Crnoj Gori i Srbiji, uključujuči i ovih 12 i po godina, je nešto što je bez presedana u izraelskoj spoljnoj politici do današnjeg dana koja upućuje na dve stvari, jedna koja je vezana za izraelske interese, da nema prihvatanja nikakvih nametnutih klauzula bez direktnih pregovora i onoga što je postignuto za pregovaračkim stolom, a sa druge strane, Izrael istinski doživljava Srbiju kao prijateljsku zemlju“, smatra Aleksandar Nikolić, konzul Srbije u Izraelu.
DA LI SE SRBIJA OKREĆE IZRAELU?
U poslednje vreme Srbija i Izrael dosta sarađuju na onome što se zove kultura sećanja na stradanje u Drugom svetskom ratu. Na Dan državnosti Srbije odlikovan je Efraim Zurof, direktor Centra „Simon Vizental“, centra koji je istraživao holokaust, gonio nacističke zločince, borio se protiv antisemitizma.
Najveći svetski memorijalni centar koji čuva sećanje na stradale Jevreje u Drugom svetskom ratu nalazi se u Jerusalimu. U memorijalnom centru Jad vašem, među imenima najvećih koncentracionih logora Drugog svetskog rata nalazi se i logor Jasenovac.
„Postoji svest o nekoj vrsti zajedničke mitologije sa Srbijom, ja sam razgovarao sa velikim istoričarom, jednim od najvećih istoričara 20. veka, Erikom Hobsbaumom, koji je poredio Kosovo sa Masadom, gde su Jevreji stradali, ali to stradanje je veoma snažno u izraelskoj i jevrejskoj kulturi, odmah posle Jerusalima, ta čvrsta povezanost sa istorijom, taj odnos prema mitu koji se vrlo često potcenjuje i smatra nekom vrstom nižerazrednog osećanja, iako tu suštinski nije tako, je još jedna stvar koja povezuje Izrael i Srbiju“, kaže Dragan Bisenić.
Poslednje dve decenije politika Srbije pravila je ravnotežu u odnosa na Izrael i Palestinu. Godine 2011. Srbija je glasala za prijem Palestine u Unesko. Podržala je i neke rezolucije za koje Izrael nije glasao, ali se Beograd držao uglavnom neutralno. Kad god bi zvaničnici odlazili u posetu Izraelu, išli su i u Palestinu. I obrnuto.
Da li se nakon Sporazuma u Vašingtonu nešto menja? Profesor Fakulteta političkih nauka iz Zagreba Dejan Jović smatra da je jedina logika Srbije ta da očekuje neku kompenzaciju, i to kroz najbliže odnose sa Izraelom. Time bi, smatra Jović, Srbija ojačala svoju spoljnopolitičku poziciju jer nijedan američki predsednik, pa ni Bajden ako pobedi, neće raditi protiv Izraela. Da li Srbija onda treba sve karte da baci na Izrael zbog jakog svetskog jevrejskog lobija?
„Ja mislim da je to jedan veliki mit“, kaže Ivo Visković. „Tačno je da su uticajni u mnogim državama, naročito SAD, da imaju svoje zaštitnike, međutim po mom dubokom uverenju stavljanje na stranu Izraela bi bilo jednako loše kao stavljanje na stranu Palestinaca. Naš interes nije da se u njihovom sukobu opredeljujemo, mi bi se morali držati nekih principa, jer se to što se tamo dešava može tumačiti i kao naš stav o pitanjima od interesa za Srbiju, konkretno Kosovo“, navodi profesor FPN-a.
„Samo preseljenje ambasade u Jerusalim do 1. jula ni na koji način ne prejudicira konačnu zelenu liniju unutar Jerusalima. Danas takve amabsade imaju samo SAD i Gvatemala, svojevremeno imale su i El Salvador, i Kostarika, bio je takav pokušaj Praga i Bukurešta, i on je bio sprečen od strane Evropske unije, znači svaki odnos prema toj zelenoj liniji, nečemu što je povučeno još u Rodosu februara 1949. u ratu za nezavisnost“, kaže konzul Aleksandar Nikolić.
Odnosi duži od jednog veka počeli su kada je Srbija 1917. potpisala Balforovu deklaraciju, čime je Jevrejima priznato pravo na državu u Palestini. Sada Jevreji kosovskim Albancima priznaju pravo na državu. Odnosi Srbije i Izraela možda ulaze u fazu koju ni same dve države nisu želele. I koje će umnogome zavisiti od toga da li će Donald Tramp i posle januara 2021. sedeti u Beloj kući.
Autor Stevan Kostić
Naslovna fotografija: David Silverman/Getty Images
Izvor RTS, 16. septembar 2020.
BONUS VIDEO:
