Родослов Немањића (фреска унутар манастира Високи Дечани) (Фото: Центар за међународну јавну политику)

O stvarima skupljim od 1000 evra

Vašingtonska epizoda kosovskih pregovora, izbori u CG i izbacivanje Đokovića sa Otvorenog prvenstva SAD su događaji koji su povezani na jedan lep i melanholičan način

Protekle nedelje dogodila su se tri važna događaja: izbori u Crnoj Gori, nastavak serije o Kosovskom zavetu (1389 – ), ovoga puta u Vašingtonu (sezona: 631, epizoda: ko zna koja), izbacivanje Novaka Đokovića sa US Open-a, (ako se reč Open posle ovog slučaja može pisati bez navodnika). Sva tri događaja su povezana na jedan lep, melanholičan način o kome treba razmišljati uz glas Pavla Aksentijevića.

Najpre, crnogorski izbori.

Oni su dokazali ono što je u istoriji najlepše, a to je njena sličnost sa našim nacionalnim sportom – košarkom. Dakle, nepredvidivost. Kao što je u košarci moguće da gubite utakmicu na 0.6 sekundi do kraja, pa da je na kraju ipak dobijete, tako je moguće i u istoriji, bar onoj srpskoj. Jedan od mojih prijatelja u Crnoj Gori kazao mi je da ni sam nije znao koliko je Srba ostalo u njoj pre donošenja orvelijanskog Zakona o slobodi veroispovesti koji tu slobodu daje svima osim Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

SLOBODA NEMA CENU
Mislim da je i među pokroviteljima tog zakona vladalo mišljenje da je otpor savladan i da se neprijatelj (Srbi) može pregaziti frontalno, jer više ne postoji organizovani otpor. Tome u prilog idu i čudna dešavanja na nebu iznad Pentagona – da, Pentagona – kada su američki generali neuvijeno govorili o tome da su na Balkanu problem Srbi kao narod (čime je srpska sudbina još jednom, na visokom mestu, dovedena u vezu sa jevrejskom), odnosno da treba pomoći Srbima da se oslobode pritiska Srpske pravoslavne crkve, što je isto kao kada bi neki stranac, do zuba naoružan, upao u neku našu porodicu i uzviknuo: „Deco, došao sam da vas spasim pogubnog uticaja vaših roditelja! Dođite, vodim vas u sirotište!“

Nije me iznenadila sadržina ovih izjava, pošto sam čitalac Sukoba civilizacija, dakle scenarija iz koga dolaze replike generala, i sve to mi je odavno bilo poznato. Iznenadila me je, međutim, neuvijenost izjava, njihova otvorenost, ne samo u rečniku, već i u činjenici da su ih preneli mediji. Zar u ratnim udžbenicima ne piše da neprijatelja (SPC i Srbe) treba obmanuti? Ako je tako, kako se onda takva otvorenost mogla dogoditi? Ne mislim da su američki generali glupi ljudi, ali mislim da je kod njih prevladala arogancija i osionost podstaknuta uverenjem da je neprijatelj već poražen. (Oskar Poćorek bi znao o čemu govorim).
I zaista, kada je stigla naredba podizvođaču radova u Crnoj Gori da sklepa neki „zakon“ – to je valjda ta poznata zapadna „vladavina prava“ – i upali bagere, mislim da niko nije mogao da pretpostavi da još uvek ima ljudi koji će braniti srpske manastire i crkve po Crnoj Gori.

Međutim, ipak se dogodilo da ih ima – i da ih ima dovoljno. I to je sve iznenadilo, baš kao što je 1913. godine, posle pobede u Drugom balkanskom ratu, Slobodan Jovanović, potpuno iznenađen, pisao jednom svom prijatelju: Ja sam pred rat [Prvi balkanski rat] bio gotovo sasvim izgubio veru u našu budućnost. Sada mi izgleda da smo (…) bili postali suviše pesimisti. To je ta (košarkaška) nepredvidljivost istorije. Nemoguće je postalo moguće – prvo, zato što u srpskoj kulturi reći „neka bude što biti ne može“ nije glupost, već uzrečica, a drugo, zato što je napad na SPC u Crnoj Gori, bio toliko neuvijen i jasan da su odjednom otpale sve one floskule o „moderno uređenoj zemlji“, „evrointegracijama“, „plati od 1000 €“, „zapadnim vrednostima“, sve te dimne zavese čiji je jedini zadatak da prikriju ono što su generali otkrili, a to je da su Srbi problem, samim tim što su Srbi.

Sada, kada se taj dim konačno razišao, odjednom je sve u Crnoj Gori postao vrlo jasno, kao kada bi se dve vojske suočile na jednom bojnom polju, tačno u podne: na jednoj strani su oni koji znaju šta jesu i žele da to odbrane po svaku cenu, a na drugoj su DPS-ovci koji su na tom polju saznali šta su nekada bili i šta su prodali. Tamo je, dakle, postalo jasno – bez obzira na sva izmišljanja tradicije Montenegra – da ta neovisna država postoji samo zato da u svom ataru uništi problem: Srbe kao narod i inherentnu im SPC. I, to je sve. I kada je crnogorski podizvođač, čija je DPS-firma bankrotirala, počeo da se nakon izbora podseća svih tih dimnih zavesa („evrointegracija“, „zapadnih vrednosti“, „moderne Crne Gore“, „Miloševića“) odjednom se strah koji je taj čovek nekada sejao oko sebe sada pretvorio u komediju i to na način Alana Forda – kao da slušate priče Visosti Broj 1 u kojima su reči upravo suprotne stvarnosti koju navodno opisuju.

Građani sa trobojkama i crkvenim zastavama tokom litije ispred Hrama Hristovog Vaskrsenja, Podgorica, 23. avgust 2020. (Foto: Jovan D. Radović/mitropolija.com)
Građani sa crnogorskim, srpskim i crkvenim zastavama tokom litije ispred Hrama Hristovog Vaskrsenja, Podgorica, 23. avgust 2020. (Foto: Jovan D. Radović/mitropolija.com)

Šta je, međutim, pomoglo Srbima u Crnoj Gori da ostanu Srbi u situaciji kada im je bezbroj vrata bilo zaključano ispred nosa samo zato što su Srbi? Svakako ne pozivanje na platu od 1000 €, tu magičnu cifru koja se diljem istoka Evrope pojavljuje kada treba srušiti nekog neposlušnika, demokratski izabranog ili ne, sasvim svejedno. Moram da priznam da sam se uvek gadio tog obeležavanja/traženja 1000 € (plate) kao neko žuđenje, rajske budućnosti, jer sam u tome video samo lepljenje cene na čelo: mi koštamo 1000 €, mi ćemo sve da uradimo za 1000 €, na kraju krajeva – mi smo 1000 €. Ne sumnjam da su neki ljudi koji su glasali za neovisnu Crnu Goru na referendumu uradili to zato što su mislili da će se tako lakše dokopati te žuđene/magične cifre. Možda se neko od njih vremenom predomislio, i možda je ipak počeo da shvata zašto je vrednost čoveka u tome što nema cenu (to je osnova humanizma).

Oni koji su u aparthejd uslovima u Crnoj Gori ostali Srbi, ostali su to zato što nisu imali cenu. Ključna reč u njihovoj slici sveta bila je Kosovo i Kosovski zavet, a ne plata od 1000 €, sa kojom je čovek, kako se ispostavlja, u Parizu ili Berlinu, niko i ništa. (Probajte da u tim gradovima živite sa 1000 €, pa me pozovite na ručak. Ne bojte se, ja častim).

STID JE TEŠKO PODNETI
Kosovski zavet ili Kosovsko opredeljenje… lepo to zvuči. Mene lično podseća na album sa samolepljivim sličicama u kojima su zalepljeni likovi svih Srba i velikih i malih, i muških i ženskih, koji su se tako opredelili. Zahvaljujući tom albumu, oni mogu da kažu da nisu sami na svetu, da imaju bližnje i u prošlosti i budućnosti, i da postoji neka priča u kojoj je, svako od njih, jedna reč ili stranica, svejedno, koja će učiniti da ih bude i onda kada ih davno više ne bude bilo.

Šta je Kosovski zavet? U najkraćem, on bi se mogao svesti na jednu rečenicu iz Slova o knezu Lazaru, Danila III (mlađeg ili Banjskog). Evo te rečenice: „bolje nam je smrt u podvigu, negoli život sa stidom“. Vrlo kratko, vrlo jasno. I ova rečenica, napisana na srpskom jeziku, samo je srpska redakcija jednog univerzalnog pogleda na svet čije odjeke nalazimo i u drugim jezicima, kulturama, političkim orijentacijima, drugačijim istorijskim okolnostima. Pokušavajući da odredi suštinu kvislinga, odnosno saradnika okupatora, Alan Badju, koji je, uzgred budi rečeno, levičar starog, komunističkog kova, kaže da se kvislinška svest više plaši smrti nego poraza.

I, to je lepo rečeno, a znači otprilike ovo: kvisling je onaj koji se plaši borbe, jer se plaši smrti, pa onda radije pristaje da živi u stidu. A stid je teško podneti, jer te neprekidno podseća na vlastiti kukavičluk sa kojim se ne živi lako, posebno kada pred očima imaš one koji nisu kukavice kao ti, već su hrabri (što znači da mogu dugo vremena da podnose ono što je nemoguće podneti). Ljudi koji su izabrali stid iz straha od smrti nužno mrze hrabre i u tome treba tražiti ogromnu psihološku investiciju srpskih autošovinista u mržnji ne samo svog naroda, identiteta, već i onih koji su, za razliku od njih, hrabri.

Prihvatiti Kosovski zavet znači, dakle, ne pristati da se živi u stidu: Kosovski zavet je prihvatio lekar koji leči bolesnike, a ne traži od njih novac; sudija koji sudi po zakonu, a ne na osnovu pritiska ili mita; profesor u školi koji kada uđe u učionicu i ne razmišlja da li mu je plata ovakva ili onakva. Kosovski zavet su prihvatili i svi drugi koji osećaju stid kada neko pokuša da im odredi cenu koštanja.

Ikonostas Visokih Dečana (Foto: Centar za međunarodnu javnu politiku/cmjp.rs)
Ikonostas Visokih Dečana (Foto: Novi Standard)

Ako bismo pristali da priznamo Kosovo, ili – što je isto – pristali da se bavimo pitanjem koliko nam vode staje u pupak, dok Kosovo primaju u Ujedinjene nacije – mi bismo se na taj način odrekli Kosovskog zaveta i tada bismo pristali da živimo u stidu.
Kako bi izgledala Srbija lišena Kosovskog zaveta? Ako je Montenegro nastao odricanjem od Kosovskog opredeljenja, onda je odgovor jednostavan – Srbija bi se montenegrizovala. To ne znači samo još radikalnije ukidanje/brisanje sadržaja nastave u školama povezanih sa nacionalnim identitetom i još strožije guranje na margine ljudi koji ne žele da žive u stidu (kao u Montenegru), već i uspostavljenje novog, korupcionaškog „zaveta“. Jedan francuski filozof je dobro uočio da je ideja korupcije u tome da je „bogaćenje, bilo privatno, bilo kolektivno, prirodni cilj političke akcije.“ Ako je tako, onda to znači da će se intenzivno osećanje stida kompenzovati hipertrofiranom korupcijom, odnosno bogaćenjem po svaku cenu. Moto tog zaveta: „sve što radim, radim za pare“.

Ovo korupcionaško opredeljenje progovara kroz izjavu jednog od bivših predsednika Srbije – ni oni koji su došli posle njega, nisu je baš delima demantovali – da Srbija ne može da zadrži svoje mlade stručnjake, jer će ih strane kompanije uvek više platiti. Ovo što ste pročitali je krajnja posledica korupcionaškog „zaveta“, odnosno ideologije plate od 1000 € koja pokazuje šta je najveća vrednost u životu jednog čoveka i jedina stvar koju on može da ostavi svojim potomcima (pod uslovom da mu se isplati da ima porodicu, što nije izvesno) – to je šaka dolara. To da neko ostaje u Srbiji jer voli ovu zemlju i želi da bude okružen bližnjima, a ne strancima koji u njemu vide samo radnu snagu, konkurenta, klijenta ili ništa, to (eks)prezidentu, autoru ove kompletne banalnosti, uopšte nije palo na pamet.

Kada u Srbiji nalete na osobu koja se odrekla Kosovskog zaveta, stranci uglavnom imaju dva utiska: prvi je izostanak bilo kakve autentičnosti i posebnosti jer pred sobom vide čoveka koji je iz sebe programski odstranio sve što nije nastalo u globalnom Megalopolisu. Drugi utisak je taj da je sve oko njega, stranca, smešno jeftino u poređenju sa prostorom iz koga je došao: i roba, i usluge, i ljudi koji su spremni da urade sve za neki sitan novac. Stranac vidi, dakle, svoju jeftinu karikaturu. A karikatura zasmejava. Montenegro je za sve ljude, osim za Srbe koji su tamo bili izloženi aparthejdu, zapravo smešna zemlja. Takva je i Srbija bez Kosovskog zaveta.

ĐOKOVIĆ OSTAJE ĐOKOVIĆ
Biti smešan, znači biti mali i beznačajan, ali ne zato što to jesi, već zato što si pristao to da budeš. To znači da bi Srbija, odričući se Kosovskog zaveta, pristala na život u stidu, ali i na to da joj se više ne dopusti bilo kakav podvig. A podvig je ono što nadmašuje ne samo tvoju veličinu, već i mesto koje su nam centri moći namenili: mesto jeftine radne snage, potrošača trećerazredne robe i dopune njihovih natalitetskih rupa. Mesto poniženja, ukratko.

Tako stižemo do Đokovića.

Njegovi ovdašnji navijači dobro znaju koliko je osvojio grend slem titula, ali ne znaju kako je to izlaziti na terene više od jedne decenije sa saznanjem da te tamošnja publika sve vreme prezire samo zato što se pored tvog imena nalazi ta zastava, a ne neka druga, tzv. „normalna“. Isto tako ne znamo šta znači biti prvi na ATP listi, a plašiti se da neko odjednom nekako u tvojoj krvi ne pronađe nešto što te vodi do višegodišnje suspenzije, jer prečiš put „normalnim“ igračima, poput Federera i Nadala. Da to znamo bilo bi nam jasnije kakav neuporedivi psihološki pritisak trpi Đoković – mnogo veći od njegovih glavnih takmaca koji su uvek bili maženi i paženi – i bio bi nam jasniji splet spoljašnjih i unutrašnjih prisila koji je Đokovića vodio ka prilagođavanju svog „nenormalnog“ identiteta – koji je sam po sebi problem, kako nas poučavaju NATO generali.

Tako smo na kraju dobili ono ponižavajuće tviter navijanje za hrvatsku nogometnu reprezentaciju koje nikada nije bilo uzvraćeno, i koje nepogrešivo odražava kako treba da funkcionišu „normalni“ odnosi između Srbije i Hrvatske: „normalno“ je da Hrvatska u Srbiji treba da dobije sve, a Srbija u Hrvatskoj ništa. Taj disparitet u ljubavi, jasno, izaziva poniženje, a kada se srpski nacionalni identitet poveže sa poniženjem i stidom, onda se on, jasno, lakše i menja. Za 1000 €, ili još manje – za šaku dolara. Eto čemu služi to ponižavanje i sva ostala skora ponižavanja, koja čitaocu sada sigurno padaju na pamet.

Najbolji svetski teniser Novak Đoković tokom ukazivanja pomoći linijskom sudiji kojeg je slučajno pogodio lopticom, a zbog čega je izbačen sa ovogodišnjeg US Open-a (Foto: Al Bello/Getty Images)
Novak Đoković tokom ukazivanja pomoći linijskom sudiji kojeg je nenamerno pogodio lopticom, zbog čega je izbačen sa ovogodišnjeg US Open-a (Foto: Al Bello/Getty Images)

Đokovićevo cinično izbacivanje sa US Open-a pokazalo je da kompromis prihvatanja poniženja oko terena da bi se na terenu činili podvizi, ipak nije moguć. Ma šta pokušavao, za američke generale, Đoković ipak ostaje – Đoković.

Nešto su, ipak, naučili posle izbora u Crnoj Gori.

 

Naslovna fotografija: Novi Standard

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO: