Tranzicija i njena deca

Ako želimo da gradimo zajednicu i državu, moramo znati na kojim vrednosnim osnovama je gradimo, kao kontekst u kojem bismo voleli da provedemo ostatak svojih života

Pripadam generaciji koja pamti sa kolikim nam je žarom tranzicija tokom 80-ih, 90-ih i 2000-ih predstavljana kao neumitnost, i koliko smo bili spremni da poverujemo u to. Sada, posle svega, vidimo koliko je ona bila dobro pripremljena i precizno dirigovana, kao i to koliki je deo nomenklature socijalističke Jugoslavije bio spreman da je dosledno priprema i sprovodi, što je jedan od ključnih priloga tvrdnji kako je suverenost te države, odnosno mogućnost njenih elita da donose relativno samostalne odluke, bila pod znakom pitanja.

„Privatizacija društvenog kapitala u Srbiji“, piše Marija Obradović u knjizi Hronika tranzicionog groblja, „nije bila zasnovana na racionalnim ciljevima povećanja ekonomske efikasnosti u poslovanju privrednih subjekata, već na liberalnoj ideološkoj i naučno nepotvrđenoj premisi da je privatna svojina navodno najefikaksniji oblik svojine i da zato proces privatizacije treba što pre da se završi“, zbog čega je ona sprovođena putem voluntarističkih političkih odluka, a po diktatatu politički netransparentnih aktera kakav je MMF.

NOVA „NEUMITNOST”
Tranzicioni kontinuitet, čije su posledice, rečima sociologa Ljubiše Mitrovića, „razaranje privredne i društvene strukture, radikalna deindustrijalizacija, pad prosečne stope privrednog rasta, masovna nezaposlenost, rast eksploatacije radne snage i društvene i regionalne nejednakosti, socijalna i prostorna segregacija u društvu“ i, najzad, „rekolonizacija i protektorizacija zemlje“ – iako se često sagledava pretežno ekonomski – ima najdublje implikacije na pitanje nacionalnog suvereniteta, interesa i samosvesti.

Simulirati borbu za očuvanje teritorije u uslovima masovnog odricanja od vitalnih resursa i institucionalne suverenosti, uz nedeklarisano ali sistematsko učešće u projektu depopulacije, u najmanju ruku je neuverljivo. To takođe važi i za insistiranje na nacionalno motivisanoj retorici ili simbolici, koja onda ostaje sama sebi svrha, legitimisana narativom o političkom realizmu, dakle još jednoj – pored one tranzicijske – nužnosti i neumitnosti.

Deo spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu (Foto: beograd.rs)
Deo spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu (Foto: beograd.rs)

Nacionalno pitanje, dakle, nikako ne može biti odvojeno od socijalnog i ekonomskog, ali i kulturnog. Razvijena nacionalna svest i polet ne mogu postojati bez adekvatnog socijalno-ekonomskog aspekta, a ništa manje ni od kulturnog, koji joj daje oblik, smisao, refleksivnost i komunikativnost. Ukratko, ako želimo da gradimo zajednicu i državu, moramo znati na kojim vrednosnim osnovama je gradimo, kao kontekst u kom bismo voleli da provedemo ostatak svojih života.

Srbi su iz socijalističke Jugoslavije izašli bez elita i tranzicioni period, na osnovama na kojima je zasnovan – tačnije nametnut – nije nudio pogodne uslove za izgradnju novih. Kontinuitet socijalističkih nomenklatura transformisanih u kapitalističku elitu, pokazao se pogubnim za srpski nacionalni interes, tvoreći nešto što bismo trendovski mogli da nazovemo (višeslojnom) dubokom državom.

VELIKA MOĆ TABLOIDA
I najzad, jedna od najopasnijih posledica projekta tranzicije tiče se upravo pomenutog simboličkog, ili šire kulturnog polja – konkretno stanja medija u Srbiji. Kako uverljivo piše Džon Pildžer, neoliberalna mantra o blagodatima privatizacije i „slobodi medija“, svedena na zahtev za „ukidanjem državne kontrole nad medijima“, dovela je ne samo do opadanja novinarskih standarda, nego i do pravog „kulturnog inženjeringa“, odnosno globalnog preoblikovanja svesti, čiji su privilegovani nosioci bili upravo mediji.

Desenzitivitacija, relativizacija i dezorijentacija koju sprovode takozvani tabloidni mediji u našoj zemlji nije problem samo moralne ili socijalne prirode, već u osnovi bezbednosne – i svakako nije nužnost, nego stvar određenih namera i odluka. Istovremeno, podstrekavajući međunacionalnu mržnju (sistematske uvrede i rasistički ispadi protiv pripadnika drugih naroda) i socijalnu neosetljivost i podrivajući elementarne preptostavke za utemeljenje zdrave nacionalne politike (antiruska histerija, širenje defetizma, podrška činovima desuverenizacije zemlje), problem sa tabloidima nije u tome koliko su oni pod kontrolom tekuće vladajuće garniture, nego što postaju sila za sebe – istovremeno oružje za obračun vlasti sa neistomišljenicima i sredstvo pritiska na istu tu vladajuću garnituru, ili bar na neke njene delove.

Tabloidi u Srbiji na prodajnom mestu na trafikama (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)
Trafika sa dnevnom štampom (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)

Tabloidima je, ukratko, data velika moć, ali ta moć se ne vuče po ulicama; ona je u nečijim, ma koliko hitrim i mnogobrojnim rukama. A čije su to ruke, ponavljam, pre svega je bezbednosno, pa tek onda moralno, društveno ili čak političko pitanje. Prethodna zemlja, rekosmo, kakva god ona bila, nije se raspala zato što nije uspela da reši ekonomska, nego pre svega bezbednosna pitanja. Mnogo je tu prstiju bilo umešano, a odgovorni nisu umeli, hteli ili smeli da ih odgurnu od trpeze, već su, reklo bi se, i sami hteli deo kolača. A elita ne bi smela da bude sastavljena od lešinara nego od orlova sšremnih da životom brane sopstveno gnezdo.

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO: