Zbogom, Oskare!

Ludačka ideološka stigma, koju Holivud propisuje protiv ustavnog predsednika države, pretvara se u opšte nasilje nad profesijom i teror politike nad slobodom stvaralaštva

Prošle nedelje je planetu obigrala vest da je Američka akademija za filmsku umetnost odlučila da zavede nova pravila o izboru dobitnika Oskara za najbolji film, koja će stupiti na snagu 2024. godine. Od te godine filmovi će morati da ispune jedno od sledeća četiri pravila:

– Jedna od glavnih uloga ili nekoliko važnijih sporednih uloga mora da pripadne manjinskoj rasnoj ili etničkoj grupi koje postoje u SAD ili alternativno da 30 odsto glumaca u manje bitnim ulogama u filmu moraju biti žene, pripadnici manjinske rasne – etničke grupe ili LGBT osobe. Još jedna alternativa ovoj je da scenario bude na temu tih istih rasnih ili etničkih grupa ili, naravno, na LGBT temu.
– Na snimanju filma, jedna od vodećih osoba mora da bude žena ili pripadnik manjinske rasne – etničke grupe ili LGBT osoba ili osoba sa smetnjama u razvoju.
– I tehnički posao u vezi sa snimanjem filma mora da zadovolji iste kriterijume: 30 odsto zaposlenih na snimanju filma moraju biti žene ili pripadnici manjinske rasne – etničke grupe ili LGBT osobe ili osoba sa smetnjama u razvoju.
– Isti uslovi za zaposlene na poslovima distribucije, marketinga i odnosa sa javnošću snimljenog filma primenjenih u pravilu broj tri.

To, međutim, nije sve: u daljem obrazloženju ovih normi, Akademija se prvo upustila u kodifikaciju i klasifikaciju rasa (ne i etničkih manjina, a o seksualnom opredeljenju da ne govorimo!). Tako propisani rasni kodeks predviđa najmanje šest navodnih rasa zastupljenih na tlu SAD, ali postojanje sedme („i druge potcenjene rase ili narodnosti“) unosi u ovu klasifikaciju nepodnošljivu entropiju i ukazuje na katastrofalni promašaj celog ovog preduzeća.

PO RASNOJ OSNOVI!
Pre svega, ko je i kada ustanovio postojanje navedenih rasa, kao što su „afroamerička“ (kakva je genetska specifičnost ove u odnosu na opštu afričku, tj. negroidnu rasu?) ili „hispano-latinske“ ili „bliskoistočno-severnoafričke“ (kakve su ovo ljudske vrste i ko ih je od antropologa ili genetičara ikada opisao i razvrstao?). Inače, rasne teorije, koje najmanje tri stotine godina potresaju svet nisu dovele ni do kakvog naučnog konsenzusa čak ni kad su u pitanju četiri navodno osnovne ljudske rase. O tome se u antropologiji, genetici i drugim oblastima nauke i dalje vode i danas ozbiljni sporovi, ali se kao opšteprihvaćeno uzima da 85 odsto genske bioraznolikosti čovečanstva čine individualne razlike, a samo 15 odsto razlike među rasama (National Geographic).

Kako će se onda po rasnoj osnovi opredeljivati članovi Akademije kad budu glasali za najbolji film? Ko će ikada utvrditi principe ove rasne diversifikacije kada je u pitanju umetnost pokretnih slika? Da li je time opet puštena iz boce rasna teorija čije smo jezive posledice trpeli u HIH i HH veku (jer je uzroke društvenog sukoba ista videla u tzv. prirodnoj nejednakosti) i članovi jedne filmske akademije dovedeni u opasnost da se opredeljuju po stranputici rasne diskriminacije, što je potpuno suprotno njenim osnovnim ciljevima? Ko je ikada nabrojao, opisao i klasifikovao sve postojeće etničke manjine koje mogu konkurisati za najbolji film i ko je taj koji će određivati koja od njih je potcenjena („underestimated“) ili pod-reprezentativna (“underrepresented”) kako ih standardizuje novi pravilnik? Ko će izmeriti antagonizme, suprostavljenosti, animozitete, netrpeljivosti i suparništva koja se često javljaju među ovim manjinama i ko će dati za pravo jednoj u odnosu na neku drugu?

Spajk Li u zagrljaju sa Semjeulom Džeksonom nakon dodeljenog Oskara, Los Anđeles, 24. februara 2019. (Foto: Mike Blake/Reuters)
Spajk Li u zagrljaju sa Semjeulom Džeksonom nakon dodeljenog Oskara, Los Anđeles, 24. februara 2019. (Foto: Mike Blake/Reuters)

Konačno, da li će onih 30 odsto značiti da se za toliko umanjuju šanse onih koji su talentovani, vredni i izuzetni, a ne pripadaju ovim navodnim manjinama, što je čista diskriminacija i služi svemu drugom samo ne umetnosti filma? Sve se ovo, u još većoj meri, odnosi i na džender opredeljenja, tj. kontroverznu biorazličitost osoba LGBT orijentacije u odnosu na „one druge“. Dakle, bez crnaca i gejeva nema više Oskara. I tako dalje. Bolje da sada prekinem sa nabrajanjem svih krajnje proizvoljnih, očevidnih anomalija, čiji je spisak dugačak. I ovo je dovoljno. Bukvalno svaka od propisanih kategorija u novim pravilima Akademije otkriva zaprepašćujuću neozbiljnost i neodgovornost onih koji su uopšte došli na ideju o ovakvoj kanonizaciji: krajnje nenaučnoj, a potpuno neodrživoj sa etičke tačke gledišta.

HOLIVUDSKI MAZOHIZAM
Na prvi pogled je jasno da iza svega stoje politički šarlatani holivudske duboke države, tj. suludi antitrampizam koji je već duboko urastao u psihopatologiju američkog života. Nikada do sada predsednički izbori nisu uzimali ovakav danak. Njima je prožet svaki bogovetni segment američkog društva, oni narastaju u ultrašku opsesiju koja srlja u krvoproliće i preti da otera ovu veliku zemlju u građanski rat. Ludačka ideološka stigma, koju holivudski establišment propisuje protiv ustavnog predsednika države pretvara se tako u opšte nasilje nad profesijom i teror politike nad slobodom stvaralaštva. To se već jednom događalo u Holivudu u deceniji između 1945. i 1955. godine prošlog veka u tzv. makartizmu, masovnoj histeriji i ideološkom lovu na veštice protiv niza filmskih stvaralaca, a na osnovu izmišljenih ili sumnjivih dokaza. Samo što su onda na udaru bili levičari, progresisti i navodni komunisti, dok danas nabeđeni levičari i „antifašisti“, „sorošoidi“ i anarholiberali vode žestoku hajku protiv svojih protivnika.

Rat je, dakle, politički i uopšte se ne tiče borbe za ljudska, rasna, etnička i rodna prava. Ali on se, kao što vidimo i te kako odražava i na industriju zabave i na umetnički film i preti nečim stravičnim: Američka filmska akademija kodifikuje teror političke korektnosti i propisuje je kao sankciju, čime poziva na skandalozno samoubistvo umetničkog filma. Pustiće iz boce sve zloduhe rasne, etničke i druge omraze i Holivud će skapavati u bolesnim konvulzijama. Ako se zaista ostvari mahnita ideja njegovih mentora o rasnoj, etničkoj i rodnoj sakralizaciji, sa „Oskarom“ će prekinuti sav slobodni svet. Možda je tako i najbolje: sasvim ga ignorisati bilo bi jedino ispravno. Neka se Amerika sama bavi svojom ludom kućom. To se ništa ne tiče „ostatka sveta“ (iako je slična pravila još prošle godine usvojila i britanska BAFTA). Potpisniku ovih redova to neće biti teško. Odavno ga već za Oskara boli uvo, naročito ono levo, na koje prima sve vesti o njemu, a često i desno, na koje pušta ono što ga ne zanima. Time će ovo lično gađenje nad nakazom današnjeg Holivuda dobiti i svoje etičko pokriće.

To gađenje autor ovog teksta već je izrazio povodom prošlogodišnjih nagrada Akademije, kada je Oskara nazvao „mazohistom“ jer već dugo ushićeno nagrađuje i hvali sve suprotno od onoga što je sam. Južnokorejski oskarovac, izvanredni „Parazit“, potpuno je anulirao sve što „fabrika snova“ želi da bude, a Holivud je, u vatrometu šljokica i konfeta, sa neizmernim zadovoljstvom, sam sebi izvrnuo na glavu kofu govana iz kloake jedne civilizacije ustrojene na prevari i obmani, na falsifikatima i patvorinama, na utvarama jednog izvitoperenog sveta; što je i definicija današnjeg Holivuda. Nema ni traga stvarnosti, a kamoli istini u ovoj močvari. Ovde od početka do kraja haraju prevara i obmana. Štaviše, to su i jedini temelji na kojima počiva zdanje novog svetskog poretka kako su ga zamislile sve svetske vlade od Breton Vudsa naovamo.

Glumačka i režiserska ekipa iz filma „Parazit“ tokom dodele Oskara, Los Anđeles, 09. februar 2020. (Foto: AP Photo/Chris Pizzello)
Glumačka i režiserska ekipa iz filma „Parazit“ tokom dodele Oskara, Los Anđeles, 09. februar 2020. (Foto: Chris Pizzello/Invision/AP Photo)

Vila na južnokorejskom Dedinju u „Parazitu“ je potpuna slika globalnog ćorsokaka do koga je dovela pohlepa razularenog materijalizma, osionog sticanja po svaku cenu i stotina miliona bolida svih rasa, koji se tome klanjaju. U krvavom piru finala Zlatno tele globalizma izrasta u užasnu sliku Antihrista na vlasti. To su znaci biblijske nesreće koja snalazi svet. To priznaje i uvažena Akademija filmske umetnosti i nauke kada se utrkuje u prihvatanju radikalne kritike nekada rezervisane za andergraund. Kao Davos sa Gretom Tunberg, taj vašar postaje neoliberalni overgraund, novi teror političke korektnosti, o čemu svedoče i nova pravila. Holivud, naravno, očekuje da će mu ovakav mazohizam produžiti vek, kao što se već događalo u njegovoj istoriji.

I kao što se, po svemu sudeći, događa i sada.

 

Naslovna fotografija: Valerie Macon/AFP via Getty Images

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO: