O tajni i bremenu vlasti

Kompromisi su u upravljanju neizbežni, ali mora postojati neko jezgro koje naprosto ne smete predati, izdati, odreći ga se. U suprotnom, ako ste vladar, tada gubite vlast

Poznanik me je nedavno podsetio na reči koje je jedan duhovni autoritet izrekao jednom političkom, a koje otprilike glase da vlast nema nikakvog smisla i značaja osim da služi Bogu i narodu. Politički autoritet to očekivano nije poslušao, uzdajući se u svoje bogatstvo i sposobnost balansiranja između dve moćne sante koje su pretile da samelju njegovu podeljenu zemlju. Napola oligarh-tajkun napola birokrata, vlast je sramno izgubio a zemlja je gurnuta u razaranje, ne bez njegove krivice, kako zbog činjenja tako zbog nečinjenja.

Breme vlasti je veliko i žrtveno i ne može se od svakoga tražiti da ga ponese, ali valjda niko ne bi ni trebalo da ima pretenziju na vlast, što se nekada podrazumevalo, a danas već ne; to je jedna od većih nastranosti našeg vremena, ako ne i osnovna, iz koje potiču sve druge. Kako reče vladika Jovan Ćulibrk, povodom Boba Dilana, ne treba se mnogo nadati u moć politike da „izmeni duboko usađene predsrasude i mržnje“, već da „samo izmena srca može zaista da promeni čoveka i društvo“.

Političar se u tom smislu, bio on izabrani predsednik, monarh ili „diktator“, ili čak samo jedna manja karika u sistemu vlasti, ne razlikuje od bilo kod drugog čoveka, ali baš zato što je „samo čovek“ i on ima srce, kao poprište najvećih duhovnih borbi u svetu i vremenu. A srce se čuva očuvanjem zaveta, povezanosti i odnosa sa onim što nas beskrajno prevazilazi i što daje (sav!) smisao našem postojanju i svakom delovanju. To je pravi smisao crkvenih molitvi za vladare, a ne puka briga za očuvanje poretka i sopstvenih pozicija. Ljudima je potrebna molitvena pomoć kako bi održali zavet, uprkos iskušenjima ovoga sveta; svako ko misli da je iznad toga – grdno se vara.

Deo „Lazareve kletve“ naznačen na spomeniku kosovskim junacima na Gazimestanu (Foto: Katarina Steljić/Novi Standard)

Vladar, međutim, nije čarobnjak i radi u konkretnim uslovima i sa konkretnim ljudima, unutar konkretne zajednice, koju čine ljudi, slabi koliko i on. On se mora obraćati realnoj zajednici, jezikom koji razume, sredstvima kojima raspolaže, ne sme biti ni tlačitelj ni Pilat, onaj koji brine samo o tome da li su mu ruke čiste, ni Juda, onaj koji brine samo o sopstvenim džepovima ili kojim rukovodi sopstveni strah.

Kompromisi su u upravljanju neizbežni, baš zato što imate posla sa ljudima i sa svojim ograničenim uvidima u celinu stvarnosti, pa čak i tekuće svakodnevnice; ali mora postojati nešto u šta se ne dira, neko jezgro koje naprosto ne smete predati, izdati, odreći ga se. U suprotnom, ako ste vladar tada gubite vlast, makar vladali još godinama; ako ste zajednica, urušavate se i degradirate, makar i dalje nosili ime staro vekovima.

Ako ništa drugo, vladar ne sme širiti malodušnost i defetizam, koliko god situacija bila teška. I vladar ne sme paktirati sa neprijateljem; razgovarati, sporazumevati se – to da, ali ne i paktirati, bilo dajući mu svoje srce, bilo otkrivajući mu ranjivi bok, bilo učestvujući u zajedničkim hajkama protiv slabijih ili protiv dokazanih prijatelja. To nijedan realizam ne može da opravda – ne, prijatelji, Bog nije realista, koliko god ga vi prilagođavali svojim potrebama.

Ima roman jednog španskog pisca koji se zove Hristos protiv Arizone, ima jedan divan nemački film koji se zove „Svako za sebe a Bog protiv svih“; ima ono što se priča za Crnu Goru, a čemu se mnogi podsmevaju – da je Vasilije Ostroški pobedio tiranina. Ima čitav Stari Zavet koji opominje šta se događa sa nedostojnim vladarima i njihovim narodima, a gde je odgovornost vladajućih pretežnija. I ima čitav Novi Zavet koji govori o pobedi nad svetom i Caru Slave, Vladaru nad vladarima.

wikimedia.Manastir Ostrog (Foto: Wikimedia/Diego Delso)
Manastir Ostrog (Foto: Wikimedia/Diego Delso)

Zato, uzmimo se u pamet.

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: TANJUG/Nikola Anđić

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO: